Измишљени лекови за могући свет будућности: Еликсири вечне младости и ропства

Прогнани млади племић Пол Атреид, бежећи од сурових убица преко целе галаксије, у тренутку предаха смело пије јаркоплаву течност „воду живота“, есенцију лека против свега што га мучи – трауме због убијеног оца и затрте лозе, анксиозност од неизвесне будућности међу пустињским племеном Фремена, главобољу при помисли на месијанску судбину коју му предвиђају… A можда чак делује и као пробиотик!

Цео универзум заснован je на експлоатацији фармаколошки потентне супстанце, лека и дроге истовремено, али много више од тога – основе технолошког развоја и твари због које се убија, ратује, издаје, воли…

Spice Melange, чувени „зачин“ – централни је мотив серијала „Дина“ Френка Херберта издаваних још од 1960-их, али и вишеструких адаптација овог класика научне фанстастике, од којих актуелне екранизације из 2021. и 2024. у режији Дениса Вилнева доминирају биоскопима и дворанама за доделу награда. Хербертов „зачин“ је управо она панацеја – чудесни еликсир за све бољке и проблеме човечанства – за којом су трагали и древни алхемичари и фармакомпаније садашњице.

А ово је само један пример фасцинантне паралелне историје фармације, или њене будућности, која говори о измаштаним лековима у делима фикције. Они се најчешће  појављују у оквиру жанрова научне фантастике или фантазије/епске фантастике, а има их у свим форматима наративне и примењене уметности као што су књижевност, филм, стрип, позориште, видео и игре на табле – у популарној култури уопште. У тексту који следи навешћемо најзанимљивије трендове и примере лекова који никада нису постојали. Неки нажалост, а неки и на срећу…

Само, зашто је ово уопште важно? Па зато што су ти фиктивни лекови били пре свега одраз појава, страхова али и надања друштва. Оно је управо у овим делима тражило одговоре на питања која пословично конспиративна фармаиндустрија обично није била вољна да пружи. Има ли лека за рак? Да ли се лекови користе у рату? Која су средства за контролу маса? И најзад, могу ли нам подарити вечни живот и младост? Бар у причама које следе, све ово, и много више – могу. Зато ова дела треба пажљиво проучавати, јер нам приказују неретко врло реалне оптимистичне перспективе, али и шаљу упозорења. 

Чудеса алхемије и магије 

Разни напици, чудесне биљке и екстракти, делови животиња па чак и минерали, проминентни су у митологијама свих народа у сврху лечења, заштите и других магијских својстава. Није чудно што се стога појављују и у најранијим  делима уметности.

Један такав лек је „моли“ из Одисеје који даје имунитет на магију. Бог Хермес даје ову биљку Одисеју у десетој књизи Хомеровог спева како би постао отпоран на чини чаробнице Кирке и спасао своју посаду коју је она зачарала претворивши их у свиње.

Вероватно је биљка „моли“ базирана на висибаби.

Пар миленијума касније, писци фантастике, творци измаштаних универзума као што је Толкинова Средња земља, или паралелни свет магије Хари Потера у делима Џ.К. Роулинг и даље се ослањају на напитке и биљке натприродних својстава како би додатно онеобичили своје креације, али и креирали сопствену фармакологију.

У „Господару прстенова“, ателас или краљолист (asëa aranion) је лековита биљка, посебно ефикасна за успоравање ефеката повреда мордорским оружјем, али се мора одмах применити.

Конкретно је користи Арагорн за лечење убода Моргул-ножа којим је Краљ-Вештац ранио Фрода, затим на повредама Фрода и Сема после бекства из Морије, и против ефеката црног даха на Јовајну, Фарамира и Веселог после Битке на Пеленорским пољима.

Свет Хари Потера је посебно богат најразличитијим лековитим напицима, које потичу од биљака или животиња. Најчешће коришћени су велебиље (беладона), мандрагора, једић и друге познате фармаколошки активне сировине, од давнина коришћене у магијским ритуалима и производима, али је машта ауторке серијала створила и неке заиста оригиналне лекове.

„Skele-gro“ је, на пример, напитак који се користи за зарастање али и комплетну обнову костију у књизи и филму „Хари Потер и дворана тајни“ (1998, 2002). Када Хари због чини буквално остане без кости целе руке, помоћу овог напитка треба му само 12 сати да обнови кост. Одвратног је укуса, али то није ништа у поређењу са болом поновног израстања костију.

Научници у више центара у свету су у међувремену већ развили више формулација гела од стем ћелија са управо оваквим ефектом!

Деци широм света је ипак најпознатији магични напитак галског друида Аспириникса, који Астериксу, Обеликсу и пркосним становницима јединог од Римљана непокореног села у Галији даје надљудску снагу у безвременом стрипу Ренеа Гошинија и Алберта Удерза, који излази од 1959. године до данас.

Таквих „магичних напитака“ смо се нагледали у бројним ратовима од Другог светског до данас. Нацисти су злоупотребљавали метамфетамин да би својим војницима пружили неопходну снагу, будност и вољу да јуришају кроз исту ту Француску током блицкрига, што је изазвало и савезнике да примене сличне методе, о чему се данас мало зна а још мање говори.

У потрази за још моћнијим „лековима“, експериментисало се и у концентрационим логорима смрти. Крајње ефекте коктела супстанци као што је D-IX, од којег су невољни људски заморци били у стању да марширају цео дан под пуном опремом, или пак не спавају по недељу дана, делују страшније од било чега измишљеног у свету поп-културе.

Напослетку, лек који се највише истиче и жели је еликсир бесмртности, и/или вечне младости. У индијским Ведама име му је „сома“, у алхемији је неретко у питању „камен мудрости“, а фасцинација тим ултимативним решењем за све животне муке траје и до модерних дела као што чешки позоришни комад Карела Чапека „Маркопулосов случај“ (1922), у којем напитак који открива лекар Рудолфа II, цара Светог римског царства, продужава живот вековима.

Да ли су и данашње фармакомпаније на трагу нечег сличног, о чему се увелико прича па и истражује, и хоће ли бити вољне да такво откриће поделе са човечанством, остаје питање за неку будућу генерацију… или можда већ нашу? 

Огледало стварности 

Ипак, највећи део лекова који се помињу у делима утемељеним на нашем свету, или његовој блиској прошлости, најчешће су варијација на стварне лекове, или ситуације везане за њих.

У том контексту, „Талидомидска катастрофа“ из 1960-их имала је велики удео. Немали број филмова, серија и књига користиле су мотив наизглед безазленог лека који се даје трудницама, да би се накнадно открило да изазива поремећаје код њихове деце. Такав је на пример лек „ephemerol“ у „Скенерима“ Дејвида Кроненберга (1981). Исто као „талидомид“, овај транквилизер и прикривени мутаген користио се као лек за јутарњу мучнину и главобољу, али за разлику од фокомелије, изазивао је телекинетичке и телепатске особине код деце које су га посредно примала преко мајке. У филму се овај лек касније користи као супресив тих истих способности код сада одрасле деце.

Фармацеутске компаније су чести негативци у филмовима, рецимо у чувеном „Бегунцу“ (The Fugitive, 1993), где се испоставља да је цео заплет око погрешно оптуженог др Ричарда Кимбла у ствари масло компаније „Devlin-MacGregor Pharmaceuticals“, која покушава да заштити инвестицију у чудесни лек „provasic (RDU-90)“. Он изазива оштећења јетре, али произвођач мења резултате како би добио толико жељену дозволу ФДА, што коначно открива др Кимбл кога игра Харисон Форд.

Нису ни сви лекови у причама лоши. У филму „Криве су звезде“ (The fault in our stars, по истоименом роману Џона Грина из 2012) „phalanxifor“ је лек који се везује за ћелије рака, успорава њихов раст и, што је најважније, продужава живот главне јунакиње.

Један од најпознатијих измишљених лекова у популарној култури је и NZT-48, централни елемент филма „Безгранично“ (Limitless, 2011) и истоимене серије (2015). Ова супстанца омогућава корисницима да користе „100% свог мозга“, дајући им изузетне когнитивне способности, укључујући савршено памћење, аналитичке вештине и убрзано учење. Међутим, нуспојаве су катастрофалне – зависност, халуцинације и потенцијално смртоносни здравствени проблеми.

NZT-48 поставља кључно питање о етици биохаковања: да ли би лек који унапређује људске способности био благослов или проклетство? У стварном свету, фармацеутске компаније већ експериментишу са лековима попут „модафинила“ и „риталина“ за побољшање когнитивних функција, па фикција о NZT-48 више није далеко од реалности.

Питање доступности лека је такође интригирало ауторе дела поп-културе, нарочито у САД где је фармакотерапија у великој мери детерминисана социјалним статусом – односно осигурањем које можете да приуштите.

„Zombrex“ је лек из видео игре „Dead Rising“, који спречава људе заражене вирусом зомбификације да се претворе у немртве, али га је потребно узимати редовно.

Игра на овај начин коментарише зависност модерног друштва од фармацеутских производа, али и злоупотребу монопола над лековима – „zombrex“ је прескуп и недоступан свима, што подсећа на реалне проблеме са ценама инсулина или терапија за ретке болести.

Занимљиво је како ова игра користи фиктивни лек да би приказала стварне проблеме: питање доступности, моћ корпорација и зависност од фармацеутских решења уместо трајног излечења. 

Може ли новац да излечи сиду? Упитани зашто Меџик Џонсон тако удобно живи са ХИВ-ом, клинци из серије „South Park“ ће открити да његов новац буквално служи као неутрализатор болести. Штавише, захваљујући магији лекара, он сада има способност да убризга 180.000 долара директно у свој крвоток. 

Најзад, и у рекламирању филмова са фармацеутском тематиком се показала инвентивност, конкретно за промоцију „Нежељених дејстава“ Стивена Содерберга (2013), филма у којем се радња врти око лека „ablixa“ (аlipazone), произвођача „Hoffman Benelux“, још једног антидепресива који изазива нежељено дејство ходања, али и убијања (!) у сну.

За овај измишљени лек измишљене компаније направљен је реалистичан сајт на којем чак можете поставити и питања, оставити и-мејл и добити одговоре на њих, а осмишљен је и професионалан дизајн свега везано за лек, од кутије до промотивних материјала – од реклама до брендираних кишобрана. 

(Зло)употреба власти

Још једно опште место у погледу коришћења лекова у фикцији је најблаже речено неетичан приступ компанија, али и државе и војске у процесу развоја нових молекула са неретко монстроузним применама.

Такве супстанце су рецимо „ladder“ у „Џејкобовој лествици“ (Jacob’s Ladder, 1990) лек за поспешивање агресије, створен од стране Одељења за хемијски рат америчке војске у Сајгону током рата у Вијетнаму и тестиран, са ужасним резултатима, на америчким трупама у делти Меконга. Ова прича је базирана на наводном стварном експериментисању војске са халуциногеном дрогом по имену БЗ.

Револуционарни и провокативни поглед на ултранасиље будуће Велике Британије представља „Паклена поморанџа“ (A Clockwork Orange), како књига Ентонија Берџиса из 1962. тако и филм Стенлија Кјубрика из 1971. године. У овом делу, уз инвентивну дрогу „молоко“, појављује се и један занимљив лек. „Серум 114“ је супстанца која изазива тешку мучнину, бол и непријатност, а убризгава се у току „Лудовико третмана“, који користи низ сурових слика присилно приказаних гледаоцима са циљем да излечи насилне нагоне код младих делинквената.

У бруталној, мегапопуларној ТВ серији „The Boys“ (2019), базираној на стрипу, лек познат као „compound V“ или „miracle drug“ омогућава људима да стекну супермоћи, али по цену страшних нуспојава – зависности, психичких поремећаја и непредвидивих мутација. Фармацеутска корпорација „Vought“ крије истину о супстанци, експлоатишући је у војне и политичке сврхе.

Овај пример се надовезује на реалну забринутост око експерименталних третмана и биоинжењеринга. У свету где се проучавају генске терапије и појачивачи људских способности, питање етичке регулације оваквих технологија постаје све релевантније.  

Роман Олдоса Хакслија „Врли нови свет“ (Brave New World, 1932), као један од централних мотива има фармаколошки врло активну твар по имену „сома“. У овој револуционарној књизи, „сома“ је антидепресив скоро без нежељених дејстава, а у већим дозама и халуциноген који корисника „води на одмор“ препун уживања и без мамурлука. „Сому“ производи врховна власт, и становници је користе за самомедикацију или кад год се осећају нерасположено, елиминишући тако потребу за религијом или било каквим личним оданостима осим према Светској држави.

Ипак, поред очигледних социјалних импликација, „сома“ може изазвати смрт супримацијом центара за дисање у продуженој мождини. Уобичајено се даје у форми таблета, али се такође примењује и као течност (за верске службе) или гас (за умиривање масовних немира).

У филму „Еквилибријум“ из 2002. године, у друштву будућности које се још опоравља од Трећег светског рата емоције су забрањене, у нади да ће њихов изостанак елиминисати и потребу за сукобима. Но да би се емоције заиста контролисале, ту су дневне дозе лека „prozium“, који се инјектира у врат, али само једна промашена доза изазива пун повратак осећања, што ће открити јунак филма Џон Престон, елитни војник/свештеник новог тоталитарног друштва Тетраграматона.

Сличан заплет имају и романи из серијала „Давалац“ (The Giver, 1993-2012) Луис Лаури који су намењени млађој публици, па и мноштово SF прича, филмова, стрипова и епизода серијала…

Коначно, у супротности са свим наведеним, „алтруизин“ из истоимене приче пољског класика Станислава Лема из 1965. године, лек је који тера кориснике да осећају како лепе доживљаје, тако и бол и све друге емоције и сензације људи који им се нађу у близини, дижући емпатију на неслућене нивое, а све са циљем промоције алтруизма. 

Лекови могућих будућности 

Ко може заборавити преломну сцену са црвеном и плавом пилулом које се нуде Неу од стране мистериозног Морфиуса у филму „Матрикс“ из 1999. године? Иако су у питању метафорични лекови, ипак је занимљиво да је пут ка правој стварности или останак у животу илузија уобличен у форми лека. Симболизам који носи филозофску потку је ретко кад био оволико сугестиван. Уопште узев, многобројне SF серије, књиге или филмови користили су лекове као корак даље у измаштавању лепе или ужасне будућности.

Идући „храбро где ниједан човек није ишао раније“, култна ТВ серија „Звездане стазе“ (Star trek), која је изнедрила још туце повезаних серијала, три низа филмова, безброј књига, стрипова и ко зна чега још, са свим својим иновацијама које су из света далеке будућности прешле у наш, заслуживала би не само један сегмент овог текста, већ цели есеј на тему. Наиме, у универзуму који је зачео Џин Роденбери 1966. године, појављује се преко 200 различитих лековитих и фармаколошких активних супстанци! Задржаћемо се само на оним најчешћим и најоригиналнијим:

„Hyronalin“ је стандардни лек, односно вакцина против радијацијског тровања, док је „inaprovaline“ општи стимулант организма који редовно употребљава медицинско особље Звездане флоте. „Neodextraline“ раствор се користи код дехидратације, док је „cordrazine“ снажан стимуланс коришћен у ургентним стањима, који може оживети пацијента са застојем рада срца, али у већим дозама од 25ml изазива халуцинације, лудило и смрт. „Mirazine“ је лек коришћен у 22. веку како би се смањило време потребно за декомпресију приликом уласка и изласка са свемирских бродова, а „vertazine“ се даје против вртоглавице и потреса мозга.

Корак даље је биомиметички гел, вишенаменска супстанца која се користи у медицини, али и за илегалне активности као што су генетски експерименти и развој биолошког оружја. Још екстремнији пример је „kironide“, супстанца која се може наћи на планети Платониjус и код хуманоида изазива психокинетске моћи.

С друге стране, „retinax V“, који се помиње у филму „Звездане стазе II: Канов гнев“ (Star Trek II: The Wrath of Khan, 1982) лек је који се у 23. веку користи у терапији далековидости, али су неки људи, као на пример капетан „Ентерпрајза“ Џејмс Т. Кирк, алергични на њега, па им је и даље потребна алтернативна застарела терапија по имену „наочаре за читање“. У филму из 2013, „Звездане стазе: Према тами“ (Star trek into darkness), крв антијунака Кана, генетског суперхероја, показује се као лек за све бољке људи, укључујући и смрт!

Забаван је и лек „venus“ у епизоди серијала „Mudd's Women“, који радикално повећава физичку привлачност корисника (мада је изгледа, нажалост, ипак у питању само плацебо ефекат), као и „eласијанске сузе“, које жене са планете Елас користе како би очарале мушкарце налик већ помињаном капетану Кирку. На ову тему има још ихахај супстанци које служе да оправдају силне романтичне авантуре јунака „Звезданих стаза“.

Коначно, можда би требало да нас забрине што је „Umbrella corporation“, организација из серијала игара „Притајено зло“ (Resident Еvil) и каснијих филмова Пола В. С Андерсона, која у целокупној историји популарне културе на најцеловитији начин оличава апсолутно зло, у основи мултинационална фармацеутска компанија, са низом иновативних лекова које је сама развила у свом портфолију.

На пример, ту је „аqua cure“, највећи успех ове компаније и њихов главни производ, ефикасан и безбедан. У питању је маст која зацељује отворене ране и која је прославила ову компанију широм (виртуелног) света. Ту је и спреј за прву помоћ који се такође често користи у игрицама, затим „safsprin“ i „uspirim“, таблете базиране на ацетилсалицилној киселини које се користе за свакодневне тегобе и болести и многи други.

Ипак, „Umbrella corporation“ је дефинитивно отишла пут мрачне стране када је развила „regenerate“, лек за негу коже који користи ужасавајући Т-вирус како би реанимирао мртве ћелије епидерма, чинећи да пацијент изгледа млађе. Чињеница да претерано коришћење овог производа изазива зомбификацију и накнадне монстроузности које ће контаминација овим вирусом изазвати у лабораторијама корпорације, затим на улицама Ракун ситија, и најзад целом свету, коначан су доказ да је у свету маште или пре ноћних мора твораца популарне културе, једначина између фармацеутских иновација и смака света прилично једноставна.

На крају, да ли смо срећнији или паметнији што ипак (још) нисмо открили све поменуте лекове? Можда, али као што ствараоци научне фантастике и светова уметничке маште уопште постављају високе границе себи и својим јунацима, да ли и сви ми који се фармацијом и здравством бавимо овде и сада, у реалном свету, треба да размишљамо и ка оним оптимистичнијим перспективама које нам ова дела нуде? Или пак да чак и као обични грађани, пацијенти, утичемо на то да се фармакомпаније ману више препарата за мршављење, раст косе и мишића, и наравно за потенцију – и потпуно фокусирају на праве лекове за праве проблеме. Па можда неке (добре, наравно) од горе наведених заиста и добијемо за наших живота?