Прича о Хелен Мирен: Или умреш млад, или остариш

Рођена је у болници „Краљица Шарлота“ у лондонском дистрикту Хамерсмит, као Јелена Лидија Васиљевна Миронова, крштена као Хелен Лидија Миронова, а код куће су је звали Јелена. Била је друго од троје деце – имала је старију сестру и млађег брата – рођене у браку руског емигранта Василија Петровича Миронова и Шкотланђанке Кетлин Роџерс, чији је отац био месар краљице Викторије.

Хеленин отац је припадао породици старог руског племства чији корени датирају из прве половине 15. века. У Енглеску га је довео отац Петар Васиљевич Миронов када је имао само две године. Петар је поседовао велико породично имање у ондашњем Руском царству. Његова мајка, прабаба Хелен Мирен, била је грофица Лидија Андрејевна Каменскаја.

У руско-јапанском рату Петар се борио као официр, а касније је био дипломата у служби цара Николаја II. Био је у Лондону 1917. године да би преговарао око куповине оружја, а пошто је тада избила Октобарска револуција, остао је у Енглеској са женом и сином. Преко ноћи је изгубио домовину, порекло и велико имање. Радио је у Лондону као таксиста да би издржавао породицу.

Његов син Василиј је пре Другог светског рата свирао виолу у Лондонској филхармонији, а за време рата био је возач амбулантних кола. После рата је и он био таксиста, да би каријеру завршио као службеник у Министарству саобраћаја. Петар је живео у чеховљевској носталгији за домовином, а син Василиј је после његове смрти англицизовао своје име у Базил, а породично презиме променио у Мирен.

Рускиња од струка надоле

Ако су Миронови били лишени свог богатства и друштвеног статуса, новопечени Миренови ипак су успели да створе осећај сопствене ексклузивности. Хелен Мирен је у једном од бројних интервјуа објашњавала: „Били смо прилично изоловани као породица. Нисмо заиста имали пријатеље. Комшије нису биле позиване унутра. Били смо мала јединица за себе, модернији од било кога другог. Јели смо јогурт много пре свих осталих. Били смо први људи у нашем граду који су носили шарене чарапе. Били смо помало боеми.“

Породица Хелен Мирен припадала је радничкој класи, живели су без телевизије, без музике, без биоскопа, готово нетакнути популарном културом. Одрасла је у градићу Ли он Си у Есексу, похађала је основну школу Hamlet Court у месту Вестклиф он Си, и средњу школу Sent Bernards за девојке, где су њу и њену сестру Катарину (1942) училе монахиње. На листи забрана били су ношење накита, кратких сукања, сексуално образовање и дечаци.

До шеснаесте године, када је девојчицама било дозвољено да излазе на састанке, њихова једина слобода била је интелектуална. „Наша стимулација је била дискусија“, присећала се Хелен. „За трпезаријским столом озбиљно бисмо разговарале о животу, уметности и души. У тој стегнутој атмосфери увек је постојао осећај да ово није место где завршавамо. Искористите своју прилику, образујте се, постаните економски независни. То ме је увек водило.“

Похађала је и New College of Speech and Drama, учитељски колеџ смештен у старој кући славне руске балерине Ане Павлове (1881-1931), која је од 1910. стално живела у Лондону и ту оформила своју групу с којом је гостовала по свету.

Према речима позоришног редитеља сер Тревора Роберта Нана, Хелен је током својих раних дана у Краљевској Шекспировој компанији била позната као Мала Мајка Русија, јер се снажно поистовећивала са својим оцем. На питање руског новинара Јевгенија Лебедева (24. октобар 2024) колико се данас осећа као Рускиња, одговорила је: „Рекла бих да сам Рускиња од струка надоле.“

Њен осећај за драму и гламур потицао је од њене бурне мајке. „Не мислим да је моја мајка била права мајка“, рекла је о Кетлин, која ју је једном држала изнад отвореног прозора и рекла: „Ако не престанеш да плачеш, испустићу те.“ Током година, две сестре и млађи брат Питер Базил (1947-2002) научили су да буду веома заштитнички настројени према властитом егу, како би се сачували од погубног егоизма своје мајке.

Хелен је имала бујну машту и због тога је у породици била позната као Попер или Поп, „јер би тонула у снове“, како је касније сведочила њена сестра. Спавала је са сликом Франсиска Гоје испод јастука:

„Мислила сам да сам некако заробљена у погрешној временској зони, а заправо је требало да будем Гојина љубавница или жена.“

С тринаест година била је очарана аматерском продукцијом Хамлета у локалном позоришту. „Борбе мачевима и девојке које полуде, зли краљеви и краљице који узимају отров – какав фантастичан свет! Тако узбудљиво у поређењу с ходањем до перионице веша“, описивала је.

Почела је да чита Шекспира, а за школску продукцију – пузећи по поду и режећи – преузела је улогу Калибана, острвског демона из Шекспирове Буре, улогу коју ниједан од њених другова из разреда није желео да игра. „Једноставно сам се упустила у то“, рекла је сећајући се узбуђења „живота у овом дивном егзотичном свету, створења закључаног у овом ужасном физичком затвору, али с нејасним осећајем да постоји још нешто тамо напољу“.

Иако је своју младост називала смешном и инхибиторном, Миренова је открила да у игрању улога може да буде смелија него што је била у животу: „Знала сам да то заиста волим, да је то нешто у чему сам добра а да не морам превише да радим.“

Једном се поверили сестри: „Желим да будем Сара Бернар своје генерације.“

Није било новца за драмску школу, па је Хелен невољно пратила сестру са стипендијом за наставнички факултет у Лондону. Ипак, не рекавши родитељима, успешно је прошла аудицију за Национално омладинско позориште.

Хелен је имала осамнаест година када је положила аудицију и била примљена у Национални театар младих, а са двадесет је играла Клеопатру у Антонију и Клеопатри и распродала Олд Вик.

Уз Питера Брука

Касније је Хелен Мирен сведочила да ју је та улога лансирала и омогућила јој да добије агента Ала Паркера. Уследило је 1965. године потписивање уговора с Краљевском Шекспировом компанијом и одмах је играла неколико улога у представама које је режирао будући сер – Тревор Роберт Нан: Троил и Кресида, Како вам драго, Два витеза из Вероне… Играла је и у четири продукције Century Theatre, универзитетског позоришта у Манчестеру које је поставио редитељ Брахам Мари.

Године 1972. Миренова је прекинула каријеру у Краљевској Шекспировој компанији да би се придружила експерименталној позоришној трупи редитеља Питера Брука International Centre for Theatre Research на једногодишњој међународној турнеји која је укључивала три месеца у афричким селима – оно што је она назвала „путовањем у непознато“.

У књизи „Конференција птица: прича о Питеру Бруку у Африци“, аутор, критичар Џон Хајлперн, описује Миренову, последњу глумицу која се придружила трупи, на следећи начин: „Хелен Мирен, двадесет шест година, можда звезда, отворена, великодушна, бистра, раскошна, изгубљена.“ И наставља: „Део њене дилеме можда је било то што није могла да одлучи да ли да буде класична глумица или холивудска филмска звезда. Изгледа да не можете имати и једно и друго. Бруков експеримент био је испреплетан с њеном потрагом за одговором.“

Према ономе што је објашњавала, њен циљ придруживања Бруку био је „да ослободи себе“, иако јој голотиња није била тешка – оголила се у неколико филмова, од свог првог, Доба пристанка (Age of Consent, 1969), до Девојке с календара (Calendar Girls, 2003), инспирисане истинитом причом о женама из Јоркшира које су снимиле календаре с нагим телима како би обезбедиле новац за Истраживачки центар за леукемију при Институту за жене.

Хелен Мирен је за ту улогу добила Златни глобус, Европску филмску награду као најбоља глумица те године, награду Емпајер за најбољу британску глумицу…

С педесет година позирала је гола за насловну страну Радио Тајмс магазина. У раној младости била је оптерећена осећањем физичке срамоте:

„Одувек сам се борила против свог осећаја достојанства и префињености. Кад сам била млађа, било ме је срамота због показивања било каквих телесних функција.“

По повратку у Краљевску Шекспирову компанију 1974. године, одиграла је леди Магбет у Стафорду и у Олд Вику 1975. године. А онда су 1976. у продукцији Харолда Пинтера The Collection, поред ње били Лоренс Оливије, Алан Бејтс и Малколм Макдауел, да би заједно чинили део серије Лоренс Оливије представља.

После 37 година, 2013. добиће награду „Лоренс Оливије“ за улогу у представи Аудијенција. Реч је о драми у којој британска краљица Елизабета II замишља да прима у аудијенцију дванаест премијера Велике Британије, од Винстона Черчила до тадашњег Дејвида Камерона. Шест година раније, 2007. добила је Оскара за улогу исте краљице у филму The Queen.

Три пута британска краљица

Током каријере играла је три британске краљице у разним филмовима и ТВ серијама: Елизабету I у истоименој британској мини телевизијској серији за коју је добила награде Еми и Златни глобус; Елизабету II, овенчану Оскаром и Шарлоту у филму Лудило краља Џорџа, за коју је 1994. била номинована за Оскара.

Говорећи о улози Елизабете II у филму The Queen редитеља Стивена Фрирса, објаснила је да је тумачила њену уздржаност, која спасава краљицу и од сатире и од сентименталности:

„Плакала сам док сам пробала костим. Видела сам ципеле поређане, сукње од твида и џемпере. Рекла сам не могу ово, али сам то заволела. Њен потпуни недостатак сујете био је удобна позиција за њу као жену. Не трудите се да изгледате лепо, прелепо или витко. Ви сте: ја сам ја, ово сам ја. То је знак огромног ега. Волела сам да будем она. Поседовала је невероватну благост објективности, неку врсту дубоког знања о томе шта је монарх. Мислила сам да имам много заједничког с њом. Дивим јој се као глумици. Постоји један део филма који сам гледала изнова и изнова. Имала је око дванаест година. Излази из једног од оних великих црних аутомобила. Носи рукавице. Веома је млада. Потпуно је сама. То је начин на који излази из аута. Пружа руку напред. Она једноставно све ради апсолутно исправно – то је било много пре него што је имала појма да ће бити краљица. Она то ради с таквим осећајем достојанства, озбиљности и дисциплине.“

Филм покрива само две недеље живота краљице Елизабете II, након смрти принцезе Дајане 31. августа 1997. године. Миренова је говорила да није одобравала, нити осуђивала и омаловажавала краљичино понашање у то време:

„Срећом, у те две недеље нисам била у Енглеској већ у Америци, тако да сам на то могла да гледам кроз призму америчких медија, што је било веома здраво. Свакако нисам имала посебно мишљење о томе шта краљевска породица треба или не треба да ради, то није била моја ствар. Мислила сам да морају да пролазе кроз страшну, конфликтну трауму, када се све окренуло наглавачке, јер је Дајана одједном била мученица и светица.“

Миренова је била забринута због играња те улоге јер је Елизабета II толико позната, она је икона на планети: „Сви знају како изгледа, како звучи, па сам знала да морам барем те две ствари да урадим како треба, и надала сам се да ћу отићу даље од пуке имитације краљице.“

Глумица је говорила да је имала среће што је две тако различите краљице, Елизабету I и Елизабету II, играла једну за другом. Прву краљицу описала је као потпуну диктаторку, а другу као монарха с дубоким осећањем дужности. Објашњавала је да су биле тако различите особе, а истовремено на неки начин блиско повезане:

„За наш филм Queen писац Питер Морган је истраживао и разговарао с много људи, тако да сценарио који је написао представља осетљив приступ краљици: било је смешно, али и људски, и зато сам пристала да играм. Не бих играла да сам мислила да би је филм могао издати.“

Примајући Оскара, Хелен Мирен је изрекла речи хвале на рачун британске краљице, посебно истичући да је Елизабета II сачувала достојанство и пребродила многе олује током своје владавине.

Занимљив је инсерт из глумичиног разговора с Опром Винфри из јула 2014. године који се односи на ту улогу:

Опра: „Је ли било застрашујуће играти неког ко је жив и ко је краљица?“

Хелен: „Да, у смислу да сви знају како она изгледа, како звучи, како се креће. Ја сам знала да никад нећу бити добра као оригинал. Не бих никад пристала да играм док нисам прочитала сценарио јер у Енглеској људи воле да забијају нож у монархију. Омаловажавају је и критикују, често воле да јој се ругају. И нисам желела да будем део филма који би то чинио. Али сценарио је био деликатан када се тражио одговор на питање како је бити у њеној ситуацији.“

Опра: „Јесте ли били нервозни када сте упознали краљицу?“

Хелен: „Да, била сам престрављена. Има људи који могу да се носе са сусретом с краљицом, али већина нас добија queenitis. Једноставно, не можеш ничег да се сетиш што би рекао у том тренутку.“

Опра: „Имали сте queenitis?“

Хелен: „Апсолутни queenitis.“

Опра: „Да ли је рекла да је гледала филм?“

Хелен: „Не, није. Нити би. Нити бих ја то икад очекивала од ње.“

Опра: „Не бисте?“

Хелен: „Знала сам да је то што ме је позвала на чај био њен начин...“

Опра: „Признања и да вам каже добро урађено, браво!“

Хелен: „Наравно. И касније, кад сам играла комад The Audience, у коме сам поново глумила краљицу, цела Бакингемска палата је дошла да гледа.“

Играти Голду Меир

Ако је улога британске краљице Елизабете II донела овој глумици велику славу и бројне награде, улога Голде Меир у филму Голда из 2023. године изазвала је највише контроверзи. Голда Меир (1898-1978) је била прва жена премијер у Израелу (1969-1974), а редитељ Гај Натив, пореклом из Израела, снимио је биографски филм о њој с Хелен Мирен у насловној улози. Натив живи у Лос Анђелесу, а за свој први амерички кратки филм Кожа освојио је 2019. године Оскара за најбољи кратки акциони филм.

Пропитивање и изјашњавање је почело оног тренутка када је саопштено да ће Голду играти Хелен Мирен. Све се сводило на то може ли знамениту политичарку уз чије име иде обавезни додатак Јеврејка да игра Енглескиња која је несумњиво одлична глумица, али, некако, не иде. Голду дефинишу њено порекло, раса, вероисповест, од њеног одласка није прошло ни пола века…и сва је логика да би у њену кожу могла да уђе само Јеврејка.

Миренова је у почетку одбијала да то коменатрише, али када је први пут проговорила, објаснила је:

„Све сам то знала, о свему сам томе размишљала пре него што сам прихватила улогу. Голда Меир је веома важна личност у израелској историји. Рекла сам Гају да нисам Јеврејка и ако због тога крене у другом правцу, нема љутње. Апсолутно ћу разумети. А он је јако желео да баш ја играм ту улогу и кренули смо. Верујем да је таква дискусија око мене као Голде морала да се води, и она је потпуно легитимна. Али да поставим овакво питање: ако неко ко није Јеврејин не може да игра Јеврејина, да ли неко ко је Јеврејин може да игра некога ко није Јеврејин? Или, ја сам из Есекса. Може ли девојка из Есекса да глуми жену из Њукасла? Мој једини прави страх је да будем стварно лоша као глумица која игра Голду…У том случају пропашћу.“

Играла је Хелен Мирен до тада Јеврејке у филмовима Дуг (2010) и Жена у злату (2015), који је рађен по истинитој причи о јеврејској избеглици Марији Алтман. Миренова као Алтманова, заједно с младим адвокатом Ренолдом Шенбергом (Рајан Рејнолдс) покреће парницу да поврати слику познатог аустријског сликара Густава Климта из 1907. године Портрет Аделе Блох-Бауер. На тој слици је портрет њене тетке, а Немци су слику украли од њених рођака у Бечу непосредно пре Другог светског рата.

Очигледно, није био проблем играти аутентичну Јеврејку која је устала против аустријског правосудног система, али играти ултра-Јеврејку Голду Меир, то је за многе било недопустиво. Британска глумица Морин Липман (Пијаниста), која је позната као борац против антисемитизма, за часопис Jewish Chronicle изјавила је да је Голди Меир религија била интегрални део личности и да јој се не чини исправним да је глуми неко ко није Јеврејин. „Сигурна сам да ће Хелен бити сјајна, али се не би допустило да Бен Кингсли глуми Нелсона Манделу. То се не ради”, казала је она указујући на глумца енглеског и индијског порекла који је освојио Оскара за улогу Гандија. Комичар, писац и сценариста Дејвид Бадијел је у свом тексту објављеном у Гардијану јануара 2022. тврдио да је јасно како глумац који није црнац неће играти „црни“ лик, али да Јевреји као маргинализована група немају ту врсту заштите:

„Пре свега, реч је о томе да се за Јевреје антисемитски претпоставља да су успешни, привилеговани и моћни, и стога им није потребна заштита коју политика идентитета пружа другим мањинама. У случају кастинга то се своди на: ‘Па, Јевреји су свуда у шоу-бизнису, тако да јеврејским глумцима није потребна та предност…’ Чудно је што толико јеврејских улога није понуђено јеврејским глумцима, чак ни кад су ликови и приче искључиво јеврејски…“

Бадијел, чији су отац и мајка Јевреји, доказивао је у том тексту на примеру британских серија до које мере су глумци Јевреји запостављени на рачун нејевреја. Када је та дебата постала нездрава, јавили су се они који су били најпозванији да пресуђују – Голдин унук Гидеон и други чланови њене породице, и неки од водећих израелских историчара. Унук Голде Меир, угледни чембалиста и оргуљаш Гидеон Меир, стао је у одбрану славне глумице:

„Помагао сам сценаристи Николасу Мартину у разним фазама сценарија, испричао му своја сећања на баку. Биле су у игри и друге глумице, али ја сам баш желео Хелен. Одушевила ме је улогом у серији Prime Suspect и нисам погрешио. Кад сам први пут видео готов филм, имао сам осећај као да поново видим своју баку.“

А на питање како је за њу изгледало снимање тог филма, Хелен Мирен је описала:

„Сваки дан пре него што бих дошла на сет, седела бих три сата у гардероби где су на мени радили стилисти, шминкери и костимографи да би ме изнова претворили у Голду. Када сам добила улогу, прочитала сам најпре њену биографију и све написано о њој што сам могла да набавим, одгледала све документарне материјале и филмове како бих се што боље припремила.“

Дизајнерка шминке Карен Хартли Томас говорила је да од Голде Меир није хтела да прави карикатуру:

„Хелен Мирен је најпре добила контактна сочива која су њене плаве очи претворила у смеђе. Испод очију су јој уметнули силиконске врећице које су истакле подочњаке, а морали су да јој коригују нос и образе. Добила је и старачке пеге, прсте су јој умазали жутом бојом јер је премијерка била страстан пушач.“

Пуне руке посла имала је и костимографкиња Синеад Кидао, која је за Венити фер објаснила шта је све било потребно да би Хелен што више личила на Голду Меир:

„Носила је боди од спандекса испуњеног полиестером и постављене ногавице које је носила као чарапе. Голда Меир је у раној младости имала саобраћајну несрећу и зато је целог живота носила ортопедске ципеле, а зглобови су јој били отечени због лимфома. Зато смо за Хелен морали да израдимо посебне додатке који су морали да буду довољно лагани да је не спутавају док хода. Израдили смо петнаест варијаната пре него што смо били задовољни. Колико год смо водили рачуна, Хелен је на себи носила пуно терета, укључујући и одећу од тешких полиестерских тканина какве је заиста носила израелска премијерка.“

Филм редитеља Гаја Натива одвија се током деветнаестодневног Јомкипурског рата који је од 6. до 26. октобра 1973. вођен између Израела и коалиције арапских земаља под вођством Египта и Сирије. Рат је почео на дан почетка најсветијег јеврејског празника Јом кипур и био је то озбиљан тест за премијерку Голду Меир. По сценарију Николаса Мартина, филм се бави одговором на питање ко је била та жена испод густих обрва, како се осећала поводом тог сукоба и док сазнаје за растуће израелске жртве.

Редитељ Натив приказује тај напети период у коме се Голда непрестано састаје са својим врховним војним саветницима. Она не престаје да пуши, има цигарету у устима и у болници док се лечи од агресивног лимфома. Њен дух је моћно осликан док разговара с америчким државним секретаром Хенријем Кисинџером, њена доброта се види у њеном опхођењу према запосленима.

Унук Гидеон Меир наследио је чувени брош своје баке чију реплику у филму носи Хелен Мирен, и с пуно љубави говори о њој. После премијере филма рекао је да то дело Гаја Натива „лечи старе ране у Израелу“, иако Голдино поступање у сукобу из 1973. који је коштао живота 2.656 израелских војника и даље поларизује мишљење:

„Људи ми пишу, а чујем и од пријатеља да им овај филм пружа утеху, да је мелем на њихову душу због те тешке трагедије. И с нашим рођацима су се консултовали поводом сценарија, али нисмо ми важни. Реч је о наслеђу Голде Меир, о њеном имену и истини. И као Израелцима, свима нама је ово потребно, јер нам је потребна истина и овакав крај! Мој брат каже да Голда није била само Јеврејка, она је била велика особа за све људе.“

Потребна голотиња

У биографији ове глумице незаобилазан је њен трећи филм Age of Consent (Године пристанка, 1969) редитеља Мајкла Пауела, у којем јој је партнер био Џејмс Мејсон (1909-1984). Реч је о романтичној драми, адаптацији истоименог полуаутобиографског романа Нормана Линдсија из 1938. године.

Прича прати успешног али разочараног аустралијског уметника Бредлија Морахана, који се повлачи на удаљено острво. Тамо упознаје Кору Рајан, слободоумну младу жену која живи са својом доминантном баком. Он њу слика, она је његова муза и њихова веза обилује слободним сценама које ће многи критичари изједначавати с порнографским. И тако филм постаје незаобилазан.

Миренова никада није реаговала на провокације које се односе на приказивање нагог тела: „Често сам била гола на филму, али то су увек биле улоге у којима је та моја голотиња била у другом плану. Будимо реални, Наоми Кембел има супер тело, ја јој нисам ни близу.“

Годину дана раније, 1968, Миренова је била Кресида у представи Троил и Кресида Краљевске Шекспирове компаније, окретала се готово гола по сцени, а британски штампани медији убрзо су је назвали краљицом секса Стратфорда.

Поводом премијере свог филма Ранч љубави (Love Ranch, 2010), дакле у 65. години, позирала је нага познатом немачком модном фотографу и уметнику Јиргену Телеру, који ју је за ту прилику сместио у старинску каду.

У том филму чија се радња дешава раних седамдесетих година прошлог века, Грејс (Хелен Мирен) је интелигентна супруга агресивног гангстера Чарлија Бонтемпа (Џо Пеши), власника првог легалног бордела у граду Рену у држави Невади и човека који је спреман на све да би успео. Током година њиховог заједничког живота, Грејс је била мозак и главни организатор свих операција свог мужа, који управо њој може да захвали што никад није имао озбиљних проблема са законом.

Њихов однос се мења након што Чарли, жељан успеха, одлучи да постане менаџер амбициозног и врло успешног јужноамеричког боксера Арманда Брузе (Серхио Перис-Менчета), кога доведе да живи заједно с њима. Грејс ће убрзо заинтригирати наочитост, страст и занимљива прошлост боксера који се у рингу сусрео и с Мухамедом Алијем и Џоом Фрејзером, а све се додатно компликује кад он, упркос великој разлици у годинама, почне да јој се удвара…

У разговору поводом Ранча љубави, који је режирао њен муж Тејлор Хакфорд, Миренова је рекла да глуми добру девојку која је бунтовна и воли да буде лоша, и признала да подржава легализовање проституције: „Мислим да се проституције никада нећете решити, зато сматрам да је боље да је легализујете.“

Причала је и о женским слободама седамдесетих и осамдесетих, закључивши да су жене у то време биле подвргнуте сексуалности коју су креирали мушкарци:

„И даље сам добра девојка. Међутим, лоше девојке су те које иду куд год зажеле, а ја бих волела да сам макар мало неваљала. У одважности и бестидности Мадоне и сексепилу и лепоти младих звезда попут Мајли Сајрус, Скарлет Јохансон и Леди Гаге, видим своје наследнице.“

Дуги Велики петак

Један од најбољих британских гангстерских филмова The Long Good Friday из 1980. године, редитеља Џона Макензија, постао је класик и донео највише признања главном јунаку Бобу Хоскинсу. Снимљен у Лондону, с Хоскинсом и Хелен Мирен у главним улогама, филм говори о шефу подземља који очајнички покушава да спречи ИРА да разруши његово царство.

Пророчански политички, али пре свега крвав и бруталан, филм је био револуционаран и на листи британског филмског часописа Емпајер нашао се међу двадесет најбољих икада снимљених у Великој Британији. Хелен Мирен је поводом четири деценије од снимања тог филма, о својој улози Викторије, супруге главног јунака Харолда Шанда, говорила:

„Када сам први пут прочитала сценарио Барија Кифа, била сам одушевљена. Био је као књижевни комад, а филмски сценарији обично нису такви. Овај се читао као роман. Осим што је мој женски лик био ужасан, та Викторија је била и веома, веома досадна. Она је била девојка из ћошка, а ја сам хтела да је увучем у причу. Смислила сам како да објасним разлоге због којих треба променити њен лик, што је прилично иритирало редитеља Џона Макензија. Осетила сам како ме третира као досадан шкрипави точак. Али нисам престајала.

Викторија је првобитно била девојка из радничке класе која је само седела и говорила: ‘О, Харолде, мислиш ли да би требало то да радиш?’ Ја сам предложила да је претворимо у девојку из средње, или чак више средње класе, девојку која је можда одрасла у лепој кући у Кенсингтону. Не баш отмена, можда јој је отац био веома успешан продавац аутомобила. Она је паметна и интелигентна, доноси класу у Харолдов посао, а он је њој потребан. Викторија је једина која може да га конторолише, желела сам да је учиним утицајнијом у причи. То је био мој допринос, и мислим да је филм због тога био много бољи. Око Боба и Џона, а донекле и око мене, владала је нека пуцкетајућа енергија. Боб је био пун електрицитета, то је била улога његовог живота и разумела сам његово понашање ни налик оном невероватно великодушном и љубазном момку какав је иначе био.

Овај филм се налази на мојој листи пет најбољих које сам снимила. А да не причам о фантастичном угледу који сам због њега имала у Ист Енду. У сваки паб у који сам ушла, чашћавали су ме пићем. Нигде ми нису дали да платим!“

Британско-амерички филм Екскалибур из 1981. године представља екранизацију средњовековне епске легенде о краљу Артуру и витезовима Округлог стола, а његов назив је заправо име легендарног мача краља Артура. И мач Екскалибур и Артур су део британске митологије која траје.

Хелен за тај филм везује најлепша љубавна митологија која је зачета на снимању тог филма и трајала следеће четири године. Лијам Нисон је тада постао човек њеног живота и у разговору за портал AARP Миренова је говорила: „Волели смо се. Нисмо били суђени једно другом на тај начин, али смо се много волели. И данас га волим. Он је тако невероватан лик.“

Њих двоје су се упознали на снимању тог филма у коме је Хелен играла Моргану ле Феј, а Нисон Гавејна. Прича о краљу Артуру учинила је почетак њихове везе још романтичнијим: „Заљубио сам се у Хелен Мирен. О боже, можете ли да замислите да јашете коња у сјајном оклопу, мачујете се и слично, а заљубљујете се у Хелен Мирен? Не може боље од тога“, присетио се глумац, уз чије име обавезно иде придев северноирски, у свом интервјуу за емисију 60 минута.

Живели су заједно у Лондону, а Миренова је Нисону помогла да пронађе агента: „Међутим, било му је тешко да буде у мојој сенци. Била сам позната, стекла сам новац и имала сам осећај да је време да он настави даље“, рекла је глумица за Њујорк тајмс 1994.

Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник

Хелен Мирен се сећа да је дубоко удахнула након што је прочитала сценарио за филм Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник (1989) и помислила: „То је опасан филм. Дубок и сложен, не заобилази ниједан проблем.“ И тај опасан филм редитеља Питера Гриневеја изазвао је прави помор међу публиком. Гледали су црну комедију која садржи бруталност, садизам, мучење, убиство и сцене секса подстакнуте очајем људи, све то током вечере у скупом ресторану.

Главну улогу игра Мајкл Гамбон, као насилник Алберт Спика, који сваке вечери малтретира ресторан док се руга својим пријатељима. Његова жена Џорџина, коју игра Хелен Мирен, подноси његову бруталност све док се једне ноћи њен поглед не сретне с погледом мушкарца Мајкла (Алан Хауард), који без речи устаје, баш као и она, и одлазе у тоалет где страствено воде љубав.

Њихови сексуални сусрети настављају се из ноћи у ноћ, све док Спика не схвати шта се догађа и нареди својим послушницима да несрећног љубавника убију на језиво прикладан начин. Будући да је он власник књижаре, гурају му у уста оштрим шиљком страницу по страницу књиге о Француској револуцији. Када жена то види, креће у освету уз помоћ главног кувара Ричарда Борста (Ричард Борингер) и на једнако језив начин натера свог мужа да, не знајући, постане канибал…

То је филм, мишљење је бројних критичара, у коме се бес не само изражава него и ствара, јер публика не гледа бес већ га осећа и на крају одобрава ужасну освету која је нанета насилнику. Тиранија рађа тиранију.

Миренова је тврдила да овај филм не манипулише, за њу је то прича о злостављању, али и о ослобођењу и самоопредељењу. Ресторанска заједница га је апсолутно обожавала јер је Хелен у сваком ресторану, без икакве резервације, могла да добије најбољи сто. А када га је озбиљно анализирала, бранећи га од покушаја цензуре, објашњавала је: 

„То је филм који говори о грубом, вулгарном конзумеризму. Показан је начин на који човечанство конзумира и злоупотребљава свет. Филм је снимљен с дубоком, маштовитом уметничком намером. Не видим да је ишта у нашем филму деструктивније за људски дух од врсте безумног насиља које одобравају за децу. Кад видите мртва тела у насилним филмовима, то није исто као кад видите мртво тело које лежи у нашем филму. Мртво тело у нашем филму има посебну врсту празнине. Оно је глазирано и украшено поврћем.“

Колико год је Миренова тумачила уметнички дојам, утицај филма је био стваран. У Енглеској, где је снимљен, у многим круговима је доживљаван као напад на тачеризам, на политику похлепе у којој богати постају још богатији, а сиромашни бивају грубо прегажени. Једно од тумачења сугерише да лопов и насилник представља тачеризам, да је кувар послушна радна снага нације, да је жена Британија, а љубавник неефикасна левичарска опозиција. Наравно да је то била превише једноставна шема за тумачење тако сложеног филма, али је истина да се нико у Британији није огласио тврдњом да у филму има ишта у корист Тачерове.

Једна порука овог филма је ипак недвосмислена: Гриневеј јасно показује везу између два најочигледнија сензуална задовољства у животу – једења и секса! И то је најречитија истина овог филма. Све друго су додаци. Углавном савршено спаковани. Рецимо, фантастична сценографија у којој се јунаци шетају у креацијама Жана Пола Готјеа, свака промена простора даје нову боју костимима – црвену за трпезарију, зелену за кухињу, ружичасту за тоалете…

Сексепил Хелен Мирен у овом филму био је на врхунцу, писали су новинари и критичари, и узимали је као доказ да главна глумица не мора да буде млађа од четрдесет година нити класично лепа да би загрејала екран. Њене сцене љубави с Аланом Хауардом набијене су еротиком, њен последњи сусрет с Гамбоном напет и горак.

Госфорд парк

За многе међу критичарима, а и за велики део њених обожавалаца, један од највећих филмских успеха ове глумице је улога у филму Роберта Алтмана Госфорд парк из 2001. године. Прављена као својеврстан омаж Агати Кристи, ова крими мистерија догађа се у децембру 1932. године, само месец дана пре него што је Адолф Хитлер постао канцелар Немачке.

Нико у филму нема појма да њихов међусобно повезан живот иде ка катаклизми. Јер, у Алтмановим рукама енглеска мистерија убиства је портрет света који ће нестати с лица земље. У филмском колажу првих двадесет минута, публика упознаје све ликове, друштво богатих Британаца, једног Американца и бројну послугу. Господа обитава изнад степеница, место за послугу је испод степеница.

А Хелен Мирен је строга госпођа Вилсон, главна домаћица. Насупрот њој је госпођа Крофт (Ајлин Аткинс), шефица кухиње која се грчевито бори за доминацију. Тај однос ће на крају бити кључ за решење убиства које се догађа на половини филма. Убијен је сер Вилијам Мекордл (Мајкл Гамбон), домаћин који је окупио госте на забави, односно у лову на свом сеоском имању.

У филму игра велика екипа глумаца и сви имају мале улоге, што је Алтман, обраћајући им се, објаснио: „Сви сте ви главни. Кад год сте на екрану, ваша прича је главна прича.“ И сви су му поверовали, јер није сваки редитељ могао да убеди Дерека Џекобија, на пример, да прихвати тако малу улогу.

Сценарио Џулијана Фелоуза награђен је Оскаром, а бројни глумци чине моћну екипу која прави снажну мистерију о британској друштвеној класи, што је доста разумљиво ако се зна да је Роберт Алтман био фасциниран темом друштвених класа. Овде је показао и како изгледа зависност више класе од класе слугу.

Главни осумњичени

„Када почнеш као позоришна глумица и целог живота се одмераваш у глуми на даскама, филм и телевизија ти дуго остају по страни“, објашњавала је Хелен Мирен тврдећи да су камере у њен живот ушле касно и полако. Заправо, све до прве сезоне револуционарне телевизијске серије Главни осумњичени (Prime Suspect) емитоване 1991. године, Миренова се, чак и у својим најбољим филмовима, налазила на ивици приче: „У некима од тих улога осећала сам се као тркачки коњ који вуче кола.“

Током година, Миренова се често јавно жалила на недостатак великих женских улога: „Не постоји Краљ Лир за жене, нити Хенри V или Ричард III.“ А онда је добила главну улогу у серији Prime Suspect (Главни осумњичени), која је била далеко од Шекспира, али је лик главне јунакиње Џејн Тенисон глумица превела у култно остварење пре свега захваљујући свом шекспировском знању. Тако је Главни осумњичени била прва британска полицијска драма која је професионални и психолошки живот жене ставила у центар пажње, а Миренова је говорила:

„Многе жене у разним професијама пронашле су у овој серији метафору за своју фрустрацију. Трпеле су, трпеле и ниједна од њих није могла јавно да се жали ни на шта јер би то била смрт њихових каријера. Одједном, на екрану се појавила жена која је говорила: ‘Јеби се!’ И све жене из свих професија су узвикнуле: ‘Да, управо је тако!’“

Миренова је била једина глумица којој су продуценти серије понудили ту улогу, уверени да су је аспекти њеног емоционалног профила учинили природним избором за Џејн Тенисон. Обе су паметне, независне и амбициозне; обе су биле феминисткиње које воле друштво мушкараца; обе су биле бољшевичке жртве и преживеле сексуалне политике тог доба.

„Жене се уче да се смеше, да буду пријатне, да буду шармантне, да буду привлачне… Тенисонова то не ради. Она је амбициозна, опсесивна, рањива, непријатно егоистична и самоуверена. Али је проклето добра у ономе што ради и потпуно је посвећена. Од свих ликова које сам икада играла, Џејн је она којој сам највише дозвољавала да буде ја. Изађем на сет и пустим да се то деси“, говорила је Хелен.

Игра Хелен Мирен у серији Главни осумњичени, у Есквајеру је описана као „најодрживији примерак сјајне глуме у историји телевизије“. У средишту серије је непоколебљива виша инспекторка Џејн Тенисон која ради у измишљеној полицијској станици Саутемптон Ров. Радња се углавном догађа у Лондону и широј околини, а у петој сезони селила се у Манчестер. Серија приказује како се главна јунакиња сналази и преживљава у немилосрдном, углавном мушком свету, у чему јој свесрдну подршку пружају њен шеф, помоћник начелника Мајк Кернан и наредник Ричард Хасконс.

Серија је снимана од 1991. до 2006. године, а једна од најважнијих тема прве сезоне и камен спотицања у свакој истрази јесте сексизам на радном месту. О догађајима иза кулиса снимљен је документарни филм у којем можемо сазнати да је сценаристима у развоју приче помагала Џеки Малтон, једна од четири жене које су носиле чин више инспекторке у време кад је серија снимана.

У седмој и последњој сезони серије Главни осумњичени, челична и рањива главна инспекторка Џејн Тенисон водила је последњу битку против патријархалних ставова лондонске полиције, против криминалаца и против мањкавости сопствене природе. Британски филмски институт серију је сместио на 68. место од стотину најбољих британских телевизијских серија, а 2007. године часопис Тајм прогласио ју је једном од стотину најбољих серија свих времена. Од многобројних награда, серија и Миренова добиле су Бафту, Еми и Златни глобус.

1923 i MobLand

Да не мирује, да у осамдесетој години има каријеру коју већина глумаца може само да сања, Хелен Мирен доказује и тиме што у овом тренутку снима две престижне серије: другу, уједно и последњу сезону епског вестерна Тејлора Шеридана 1923 и прву сезону MobLand, британске крими драме коју је делом режирао Гај Ричи.

Шеридан је са Семом Елиотом и Тимом Макгровом у серији 1923 наставио генерацијску сагу посвећену породици Датон, која је водила ранч у Монтани током двадесетих година прошлог века. Породица се у то време суочавала с бројним потешкоћама, од прохибиције до почетка финансијске кризе. Протагонисти су Харисон Форд (Џејкоб Датон) и Хелен Мирен као његова непоколебљива супруга Кара. Она је женски стуб породице ранчера који се носи с продором модерности, док је њен свети циљ да одржи своју фарму.

Та серија донела је снажно разумевање и пријатељство између Форда и Миренове. Он је рекао да је улогу прихватио јер га је звао Шеридан обећавши му Миренову као партнерку. Она је говорила да је у тај посао ушла захваљујући Тејлору Шеридану и Харисону Форду:

„Харисон и ја смо се упустили у серију на веома природан и лак начин. Нисам знала шта ће бити до краја с мојим ликом, помислила сам да ћу можда добити тешку болест и умрети. Али то се није десило!“

За ту улогу добила је Златни глобус и изузетне критике поводом „неописиве звездане моћи“, како су критичари описали њену игру и игру Харисона Форда.

То да не зна шта ће бити даље, да скаче у непознато, Хелен Мирен је применила и када је прихватила улогу у серији MobLand. Игра Мејв Хариган, немилосрдну жену на челу криминалне породице у савременом Лондону. Свог мужа Конрада, кога игра Пирс Броснан, пуни отровом и гура у нове злочине:

„С Пирсом Броснаном сам радила у филму Криса Коламбуса The Thursday Murder Club, који ће ускоро имати премијеру. Пирса поштујем и волим, и знала сам да ће с њим то бити забавно и дивно путовање. И наравно, ту је и Гај Ричи. Сасвим довољно да будем пуна доброг ишчекивања.“

Када је прихватила улогу, Миренова није знала колико је лик Мејв Хариган негативан. Каже да ју је привукао после читања прве епизоде јер је схватила колико ће моћи сама да креира и оплемени то чудовиште од жене.

Од 1997. године Хелен Мирен је у браку с редитељем Тејлором Хакфордом. Његови филмови су Официр и џентлмен, Ђаволов адвокат, Реј (о животу Реја Чарлса)…Упознали су се 1985. године када је отишла на аудицију за филм Беле ноћи који је он режирао. Он је закаснио двадесетак минута, она је била љута, он јој се извинио, али га је она дочекала хладним презиром…

Она је добила главну улогу, а дванаест година касније су се венчали, 31. децембра на Тејлоров 53. рођендан, уз традиционалну церемонију у Ардерсијер Париш Кирку, старој цркви код места Инвернес у шкотским планинама. Тејлор је био у традиционалном шкотском килту.

Њој је то био први брак у 52. години, њему трећи. Он има двоје деце из претходних бракова, Хелен нема деце. У својим интервјуима говори да је срећна у браку с човеком који је цени и уважава као личност, да добро функционишу боравећи у некој од кућа у Европи и Америци.

Хелен Мирен је 2007. године у Британији објавила аутобиографију In the Frame: My Life in Words and Pictures. У критици за The Stage, Џон Такстер је оценио:

„Богато илустрована, на први поглед личи на оне фото-албуме великих звезда. Али између слика има готово 200 страница густо штампаног текста. Једна необично искрена прича о њеном приватном и професионалном животу, углавном о позоришту. Очигледно ју је сама писала.“

Њен животни, професионални мото почивао је на једној максими: „Реалност је да или умреш млад или остариш. Нема ничег између.“ Како је Хелен стално пред камерама и фото-апаратима и не дозвољава да јој се лице ретушира, очигледно јој најбоље иде у старости.