Шта би Х. Л. Менкен рекао за ово данас: Демократија (ни)је управљање циркусом из кавеза за мајмуне

Кад Хенри Луис Менкен каже да је демократија жалосно уверење у колективну мудрост личног незнања, данашњи амерички критичари не желе да му верују. Пишући о њему обавезно кажу „циник Х.Л. Менкен“, „човекомрзац“, као да притом намигну: „Не узимајте га озбиљно.“

Менкена је демократија забављала. Њему су социјалисти личили на методисте. Универзитетски професори били су му једнако одвратни као чланови Кју Клукс Клана. Препоручивао је болесним пријатељима да отпусте лекара, попију три пунча и преспавају на украденој Библији.

Менкен је био један од хумориста који су изашли из белог сакоа Марка Твена. Делио је Твенову мешавину сентименталности и цинизма. Био је вероватно најутицајнији новинар у историји Америке. Називали су га мудрацем из Балтимора и човеком који је новинарство подигао до високе уметности. Двадесете године називане су Менкеновом деценијом. Неки кажу да је политичка и културна потреба за Менкеном нестала с Великом депресијом.

Писање и мишљење

Менкен је веровао да се у популистичким друштвима спроводи насиље над интелигентном мањином. Веровао је да нико није изгубио новац зато што је потценио интелигенцију масе. Веровао је да већини његових сународника Бетовен значи таман толико као да је умро на рођењу. Веровао је да је то добро. Када би Бетовен био шире познат, његова комплексност би побудила мржњу. Баптистички проповедници би га осудили, и ускоро би неки јадни музичар ухваћен у неамеричком акту свирања био осуђен од кјуклуксклановске пороте.

Мета Менкенове сатире најчешће је необразовани хипокрит, „сељак из малог града“. Менкен га сматра беном, а социјалну групу коју он представља сматра бенауржоазијом (booboasie). Са тим ликом Менкен се делимично идентификује. Он као да несвесно понавља аргумент Лукијана од Самосате да никад није видео будалу у којој није уживао.

По њему, Америка није само најудобнија него и најсмешнија земља: „Ту би свакога дана могао умрети од смеха.“ (Коракс је нешто слично рекао о Србији.) Менкенове моћне нападе на буржоаску хипокризију комунисти нису искористили јер је био десничар. У Србији је непознат, а у Америци је хотимично заборављен. За либерале није био ни близу довољно либералан. За конзервативце није био довољно глуп.

„Немам везе с јавним духом или моралном сврхом“, записао је Менкен. „Пишем да бих сазнао шта мислим. Увек постоји лист папира. Увек је ту оловка. Увек постоји пут изласка.“

Чарли Чаплин је тврдио да је Менкен имао знатан таленат за глуму. Пио је увек колико му срце хоће и једну чашу више. Подсећао је да је добро кулинарство важније од исправне теологије. Нападали су га као антихришћанског неподобног бољшевика. Сваког дана на столу га је чекала гомила увреда. Одговорио је свакоме ко му је писао. Можда је написао и 100.000 писама у животу.

Нервирало га је што новине не траже најбољу ствар за штампање, него такву која ће најмање узнемирити људе. Онима који су хтели да учине свет безбедним за демократију саветовао је да прво учине демократију безбедном за свет. Бранио је Сака и Ванцетија. Бранио је Ему Голдман. Бранио је Валентина. Поводом Валентинове смрти написао је да је човекова судбина да остане усамљен на овом свету чак и кад се око њега врте гомиле.

Надживети море

Читање Хаклбери Фина било је један од најважнијих догађаја у Менкеновом животу. Највише је волео пасус у коме је старац у белом оделу описао свој дечачки осећај да може надживети „заувек“, да може надживети море, земљу, све људе: „Младост!... Блесава, шармантна... младост!“

„Какав геније!“ – шаптао је Менкен.

Био је бич божји критике и мамин син. Исмевач америчког Југа који се оженио Јужњакињом. Његов животни амбијент подсећао је на глорификоване барове из Породице Тарана Џоа Макмануса. Кад су многи отишли у Париз да пију апсинт, он је остао у Америци да се носи с прохибицијом. Био је популистички елитист. Измислио је серију интервјуа с балтиморским градским чиновником који му је одбио интервју. Измислио је опис битке из Руско-јапанског рата. Измислио је занемарену облетницу прве каде у Америци, која је наводно уграђена у Белу кућу 1842. године.

Неколико томова његових радова носи наслов Предрасуде. И овај мој текст је предрасуда. У њему сам пожелео да једног десничара браним с левих позиција. Менкен није имао поштовања према демократији или према било чему другом. Или према себи... Био је добро ухрањена беба и забележио је да би, да канибализам није укинут у Мериленду нешто пре његовог рођења, он био диван материјал за касапљење.

Позивали су га да говори на политичким трибинама. Одговарао им је: „Требало би ми пет кригли пива да победим трему. Кад би ме видели на сцени, на мене би напујдали псе.“

То је тако

Хенри Луис Менкен је – као и Хенри Милер и Чарлс Буковски – био амерички Немац. Рођен је 1880, у породици Аугуста Менкена, произвођача цигара из Балтимора. У Америци је у деветнаестом веку, насупрот надуреном пуританцу, постојао стереотип ведрог припитог Немца. Као млад човек, Хенри је био присиљен да ради у фабрици цигара. Да му отац није прерано умро, тај рад би га трајно оштетио. По Аугустовој смрти, Хенри је изнео очев портрет у двориште и спалио га.

Допринео је стварању мита о независном америчком новинару (са цигаром) који говори истину у лице моћи. Афирмисао је Драјзера, Синклера Луиса, Конрада, Вилу Катер. Објављивао је прве Фицџералдове приче. Болело га је дупе за Хемингвеја. Већину модерне уметности сматрао је преваром. Све што је написао дао би за једну Брамсову симфонију.

Објавио је читаву генерацију афроамеричких аутора. Његов Амерички Меркур штампао је Волтера Вајта, В.Е.Б. Ду Бојса, Ленгстона Хјуза, Џејмса Велдона Џонсона, Коунти Калена и познати чланак Џорџа Шајера Црнац гледа напред. Није марио за џез. Сматрао га је предвидљивим упркос варијацијама. Волео је црначку духовну музику.

Увек је тачно знао шта мисли. Као и Емерсон, говорио је: „То је тако“. Данашњи писац би рекао: „Није немогуће да се, под одређеним условима, ове тенденције могу сматрати релевантним.“ Писци који кажу „можда“ не воле оне који кажу „јесте“. То је један од разлога што се Менкен данас не чита.

Да ли Менкену замерају да је био досадан? Е то се њему не може замерити. А све остало може.

Замерају му и што је волео Ничеа. Мој лични однос према Ничеу најбоље је изразио Антон Павлович Чехов: „Тај ме заглушује као десет добошара“. Међутим, Ниче је духовит по изузетку. Менкен је духовит по правилу. Он је дефинисао пуританизам као „гушећи страх да неко негде може бити срећан“. Речи голф и идиотизам сматрао је синонимима. Школовање у балтиморској Политехници (изузетно гадна зграда), у којој је био најбољи ђак, сматрао је имбецилним. Такве речи се у Америци у јавном дискурсу више не користе.

Замерају му и расизам.

То с Менкеновим расизмом није тако једносмислено као што би критичари хтели да буде. Ако је он био расист, онда је био од оне ретке врсте која се залаже са грађанска права црнаца. Још у време Првог светског рата хтео је да оснује елегантан магазин за црне интелектуалце по угледу на Crisis, са афроамеричким моделима и комплетном прес-агенцијом. Писао је да је црни грађанин у једнакој мери Балтиморац као његов бели брат. Чудио се како су црнци у Првом светском рату послати у Европу да бране слободу коју код куће немају. Претпостављао је да је судбина јужњачке литературе у рукама црних писаца. Писци харлемске ренесансе сматрали су га савезником. Вођа афроамеричког интелектуалног покрета В.Е.Б. Ду Бојс сматрао га је „промишљеним и праведним“. Он се гадио Кју Клукс Клана и његових „Великих гоблина“.

Два црна генија, Ралф Елисон и Ричард Рајт, убрајала су га у своје књижевне утицаје. Рајт је записао:

„Тај човек се борио, борио, борио речима. Он је користио речи као оружје, користио их као што би неко користио пендрек. Запрепастило ме је не толико то што је рекао, већ како ико има храбрости да тако нешто каже.“

Слепа места

Менкен је учио хебрејски у школи. Био је дубоко импресиониран кибуцима у Палестини. Његов антисемитизам двадесетих и тридесетих није излазио из оквира уобичајеног (као што показује страшни амерички „Ропер пол“ из 1938). Оно што није било уобичајено јесте да је, пре Рузвелта и пре Њујорк тајмса, дигао глас да се немачким Јеврејима помогне. Тражио је да се у Америку прими „пар стотина хиљада Јевреја... или сви...“. Писао је личне гаранције за поједине јеврејске интелектуалце.

Све што сам рекао је тачно, али... хумористичка прича овде постаје тужна. Менкен јесте називао Хитлера будалом и исмевао његову аријевску имбецилност. Али ниједном није поменуо геноцид. То је оно што је Алфред Казин назвао фаталним недостатком великодушности. Менкен је критиковано професионалне Јевреје, а показао се као професионални Немац. Велики хуморист је изненада онемео.

Холис Стрит, пивски вртови и Бетовенова посмртна маска проговорили су из њега. Колектив је поразио Менкеново индивидуално мишљење. И ту се нема шта додати.

Моја баба је, на лажне папире, извела моју мајку из воза који је ишао за логор, иначе ових редова не би било. С Менкеновим јеврејским поштоваоцима не морам да понављам критичареву ограниченост. И Волтер Липман и његов издавач Алфред Кнопф сматрали су га за једног од најутицајнијих за њихово стварање. Онај Менкен кога је Кнопф познавао био је увек сентиментално великодушан. Сол Белоу је о њему написао:

„У Америци смо раније били заштићени смислом за хумор. У данима Марка Твена, Господина Дулија и Х.Л. Менкена још смо могли да се шалимо. Менкенове опаке шале о Бенусу Америцанусу (Boobos Americanus) – његов термин за просечног човека – вршиле су добродошао утицај на расправе о јавним питањима и јавном понашању. Некад груб, са отвореним предрасудама, али често веома смешан, тукао је по професорима, политичарима и по расистичком Југу. Али фанатици и демагози имали су знатно мање утицаја у тим пресензитивним данима. Чак ни клинци криминалци нису убијали зато што их је неко надговорио.“

Да! Какав раскошан кретен! Увек је носио џокера у џепу. У одређеним стварима... многим... тај човек је био непоткупљив. У сопственом посмртном слову написао је:

„Ако ме се сетите и пожелите да задовољите мој дух, опростите неком грешнику и намигните ружној девојци.“

Вероватно је грешник био он сâм.

Америци у лице

За Менкена, најбољи опис америчких моралиста дао је Марк Твен у ликовима Краља и Војводе из Хаклбери Фина. То су она двојица која се претварају да су просветљени заговорници трезвењаштва, да би се од сакупљеног новца насмрт опијали. Менкен је уживао да америчкој култури каже све у лице. Сматрао је то мером своје слободе. Култура му то никад није опростила.

Није му опроштено што је одбијао да учествује у националној обавези самодивљења. (Ниједно друштво то не прашта.) Америчка изузетност је у његовој интерпретацији постављена на главу. Почивала је на уверењу да је окружен изузетним бројем будала. Ниче је мислио да немачка култура постаје све грубља и плића. Бодлер је писао да је Француз у духовном смислу говнојед (извињавам се, али стварно је то записао). Менкен је америчку демократију дефинисао као „управљање циркусом из кавеза за мајмуне“ и као „обожавање будала од будалâ“.

Није допуштао да му људи који се називају политичарима одређују шта ће да мисли. Као ни Чаплин, није поштовао царево ново одело. Презирао је ауторитет и медиокритете, што је сматрао једним те истим. Подозревао је да су председници људи из филма Добро дошли, мистер Ченс (Being there) са Питером Селерсом. Говорио је своју истину моћи у лице. Ево његовог мишљења о америчким председницима:

Теодор Рузвелт – никад љубазан, склон да гризе у клинчу. Вудро Вилсон – просто неспособан да каже истину. Говори Ворена Гамалијела Хардинга подсећали су га на идиотско лајање пса у бескрајној ноћи. Кевин Кулиџ био је препун фразетина из приручника, цео живот је тражио ухлебљење и урадио би све да га добије. Херберт Хувер је био само дебели Кулиџ. Френклин Делано Рузвелт обраћао се бирачима са осмехом продавца змијског уља на вашару и са истом таквом одговорношћу. (Ово није тачно, али је смешно.)

Само људи окамењене дијафрагме не би се смејали. И не смеју се. И ту се срећемо с помало специфичном ситуацијом у којој људи којима је сопствено мишљење допунски критеријум осуђују човека коме је његово мишљење било примарни критеријум. Један критичар га је, због његових многих историјских слепих места (противник Њу дила, није поменуо геноцид), назвао „неопростивим“. Други га је, у иначе афирмативном тексту, назвао „генијем за презир“. Сваки појединац и друштво одлучује за себе да ли ће презирати геније или будале.

Дражење звери

У време политичке коректности Хенри Луис Менкен постао је немогућ. Политичка коректност је добра утолико што нам забрањује да једни друге вређамо. Али када нам, и здесна и слева, убаци језичку полицију, кад уведе дифузну цензуру, кад ствара језик погодан само за собе одјека – то онда постаје нешто друго.

Менкен је физички уживао да противречи, провоцира, да дражи звери. Неко је његову логику упоредио с логиком француског листа Шарли Ебдо. Он никад не би прихватио неслободу у име слободе. Његов провокаторски нерв не би одолео.

У новом добу су нови моралисти зашли Менкену иза леђа. Нови шарлатани. Нови идеалисти. („Идеалиста је неко ко откривши да ружа мирише боље од купуса претпоставља да ће и супа од ње бити боља.“) Они су од Менкена бранили пуританске прадеде и викторијанске бабе у себи. Колонизовали су прошлост и наметнули јој не само своје вредности већ и своју терминологију. Измислили су језичку полицију. Том свету није требао Менкен.

Новинари на савијеном колену (тако се зове једна књига о америчком новинарству) с нелагодом су посматрали новинара који се није могао контролисати. Алфред Казин је признао да је један од елемената његове неугодности у вези с Менкеном – завист. Други нису били тако поштени. Жив, Менкен је био непобедив. Савремени писци воле да га мртвог повуку за уши. Воле да покажу своју моралну исправност и да га денунцирају учитељици.

А ко би ту био учитељица?

Неко ко увек говори лепе речи, као Хилари Клинтон. Она би забранила деловање борцу против хипокризије који користи ружне речи у потрази за истином. Али показало се да коришћење лепих речи има ограничену моћ. Моралистичко шарлатанство без суштине издувало се као балон.

Знате ли шта се крије иза лепореке хипокризије? Трамп се крије иза хипокризије! Као Хардинг и Кулиџ и Хувер, данас је Доналд Трамп председник Сједињених Америчких Држава. Он је у време оркана који је ударио Порторико рекао: „Тамо сад мора да је врло влажно, са становишта воде.“

Једна моја пријатељица назвала је то хаику глупости. (Али глупост у нашем идеалном свету, који смо наследили од Лајбница, више не постоји. То није лепа реч. Не постоје ни ружне девојке.)

И ту долазимо до валидације потиснутог Менкена. Ако је потреба за њим икад престала, сада се обновила. Менкен је предвидео следеће:

„Обични људи ове земље једном ће испунити жељу свог срца и украсити Белу кућу правим правцатим мороном“.

Било би јако узбудљиво кад би, ево сад, Менкен устао, попио криглу пива, уздахнуо, и написао нешто о савременом тренутку.