Утицај Мама Хуаните на наш доживљај музике, историје и фудбалске игре: Песме са југомексиканске границе štampaj

Љубитељи фудбала из сопственог искуства знају како страст према овој игри са собом доноси и неку врсту невољне ерудиције. Хтели-не хтели, током година и деценија праћења игре упамтите толико имена играча, резултата мечева и, неко би рекао неважних, података, тако да се сироти спортски новинари очас посла нађу у вашој немилости чим начине макар и најмању грешку. Таква судбина је задесила коментатора утакмице између Мексика и Јужноафричке Републике којом је на стадиону Астека у Мексико Ситију отворен овогодишњи Мундијал. Подсећајући нас како је Мексико по трећи пут домаћин највећег светског фудбалског такмичења, сироти човек рече како су управо на том спортском објекту домаћи фудбалери пре равно четрдесет година одиграли онај чувени четвртфинални меч у коме су их Немци избацили на пенале.

Знам зашто се сећам како је Бразилац Фалкао дао онај гол Италијанима осамдесет друге у Шпанији и знам зашто памтим да су Белгијанци из два офсајда избацили репрезентацију СССР-а у осмини финала Мундијала осамдесет и шесте. Али због чега сам упамтио ту ноћ у којој су изабраници Боре Милутиновића на пенале изгубили од Шваба и завршили свој мундијалски пут, то заиста не бих знао да кажем. Оно што, међутим, са сигурношћу знам, јесте да та утакмица није играна на стадиону Астека, већ на једном мањем стадиону, у граду надомак Монтереја.

Од те вечери прошло је четрдесет година, а ја нисам заборавио топлину ноћног мексичког ваздуха и узаврелу атмосферу на трибинама. И на том Мундијалу моје срце је било уз Бразилце, највише сам туговао кад су у осмини финала Белгијанци избацили тим Совјетског Савеза, али наклоност према Мексику се, као и ових дана, некако подразумевала, иако за то, на први поглед, није постојао и не постоји било какав разлог.

Имагинарни завичај

Или је одговор управо у том првом погледу на једно поднебље о коме ни данас не знам бог зна колико, али ми се одувек чини блиским попут каквог имагинарног завичаја. Јер тамо и даље под белим зидом какве уџерице, у сенци сламнатих сомбрера чуче босоноги човечуљци, док однекуд допире звук гитаре на којој невидљива рука господара мексичког времена свакога часа може да одсвира смрт.

И најкраћа наша помисао на Мексико не може да не буде патетична и лишена жала за недоживљеном егзотиком, јер је, да парафразирамо стих једне препеване мексичке песме, само далека прошлост наш једини сан. Али управо је ова жанровска ограниченост стриповских призора земље у којима успевају само митраљези и кактуси чинила да измаштану Мексичку пешчару осећамо тако блиском шумама и горама наше земље поносне.

И тамо су славу борбе проносиле чете револуционара, само што су они на глави носили сомбрера. На недрима су им се укрштали реденици и били су неизбријани. И босоноги. И лепо су певали своје песме. Али на шпанском, а не на нашем, као Никола Каровић и Славко Перовић, који су ми се осмехивали са плоча које је у својој невеликој колекцији у једнособном стану на Ченгић Вили чувао мој тетак Иво.

Тетак је радио у „Енергоинвестовој“ фабрици жице, у којој је, како нам је често причао, једном приликом пролетере током друге смене забављао Мија Алексић. Поред наших интерпретатора мексичког мелоса тетак је волео да слуша и Звонка Богдана, па се у измаштаном кадру стапају светови Кустуричиног „Оца на службеном путу“ и Паскаљевићевог „Танга Аргентино“.

Мој тетак са сомбрером на глави вози фијакер у тем Сомбору и пева неку мексиканску песму, док му се у оку цакле оне исте сузе радоснице које је пустио и када је Сафет Сушић у незаборавној утакмици са Румунима у Букурешту седамдесет и седме дао три гола.

И стварни „Отац на службеном путу“ почиње распевано мексички, а завршава се фудбалски, уз промукли радијски коментар Радивоја Марковића. На Мексико ћемо набасати и у „Сјећаш ли се Доли Бел“, када Саша Зуровац у Мјесној заједници на Горици пева „Опет сам усамљен ја“, док се у „Аризони дрим“ свако мало чују и виде маријачи.

А сва је прилика да наше опчињености Мексиком не би ни било да 1948. Стаљину нисмо рекли „историјско Не“. Јер, када су прекинути сви односи са Совјетима, требало је пронаћи филмове који ће се приказивати у биоскопима Федеративне Народне Републике Југославије. Легенда каже како је тада на сцену ступио Моша Пијаде, који је у то време често боравио у Паризу. Тамо је видео неколико мексичких филмова које би, одмах је схватио, лепо могла да прихвати наша публика.

И тако су „Пастира Костју“, „Коњића грбоњића“ и остале совјетске блокбастере заменила новија остварења мексичке кинематографије. Међу њима се налазио и филм Емилија Фернандеза „Један дан живота“, снимљен 1950. године. 

„Сви смо начисто са судбином“

Крајем 1952. Станислав Винавер је на самом почетку кратког текста „Мексиканске маске“ објавио како је мексикански филм поразио све у Београду.

„То је велика уметност“, написао је Винавер, „то је велика глума, то је незаборавни доживљај.“ Повод за његово одушевљење били су филмови „Кантифлас“ и „Кобна драгана“, где га је радња овог другог остварења по фабули подсетила на „исконске потке Боре Станковића“. И мада каже како „трагично саздана фабула има одлучног значаја за развој, сукоб и игру чувстава“ Винавер суштину уметничке вредности мексичких филмова види „просто напросто у једноме: у маскама“.

„Сва су та величанствена епска лица“, наставља Винавер, „епски изразита и непобитна; ликови су живе и трепетне маске оне судбине која се пред нас сама собом износи. Сама је судбина глумац, и сама судбина налази маске којима се најмоћније изражава.“

Биће да је управо то био разлог што ће филм „Један дан живота“ уз „Бал на води“ постати опште место југословенске популарне културе. Други разлог је била музика, а пре свега песма „Мама Хуанита“, коју су после Николе Каровића и Славка Перовића током три четвртине века код нас изводили Цуне Гојковић, Иво Робић, Мишо Ковач, Вице Вуков, Чоби, Корни група, Жељко Самарџић и толики други, до трубачког оркестра Дејана Петровића.

Иако од првог до последњег такта и стиха мексичка, „Мама Хуанита“ се уклапа у пејзаже и атмосферу угоститељских објеката од Вардара па до Триглава

Трећи разлог је већ помињана „трагично саздана фабула“.

Млада и лепа кубанска новинарка долази у Мексико 1919. не би ли читаоцима листа за који ради приближила атмосферу која влада у држави захваћеној таласима револуционарних превирања чији су симболи Панчо Виља и Емилијано Запата. Управо је због неслагања са начином на који је ликвидиран Запата, у народу и војсци омиљени пуковник Рејес осуђен на смрт стрељањем. Одређено је да егзекуцијом командује његов најбољи пријатељ, генерал Гомез.

Истражујући Рејесову злу судбину, кубанска новинарка сазнаје да у близини града живи пуковникова мајка, госпа Хуанита, од које, по синовљевој изричитој жељи, крију његов скори крај. Кубанка посећује мама Хуаниту, којој је револуција већ одузела мужа и четири сина. Мама Хуанита прича новинарки о околностима под којима су погинули њени најмилији и онда открива како јој је сутра рођендан, дан када је увек посећује њен једини живи потомак.

Генерал Гомез доводи свог на смрт осуђеног друга на Хуанитин рођендан, у нади да ће пуковник Рејес искористити шансу да побегне од зле судбине. Али Рејес је човек начела, а тих начела, како у једном тренутку сам каже, не би било да не постоје људи који су спремни да се за њих жртвују. Помирени са судбином, двојица пријатеља певају рођенданску песму мама Хуанити.

Ускоро сазнајемо како она ипак зна да ће изгубити и петога сина. Прихвата његову доследност и једино што тражи јесте да јој власти дозволе да га након погубљења сахрани уз остале најмилије.

„Трагедија се чита на лицима као да је записана на непреварљивим сазвежђима старинских запаљених небеса“, каже у свом тексту о мексичким филмовима Винавер, па наставља:

„Сви смо начисто са судбином. Људи су знамења онога што је у њима од вајкада чекало да буде изазвано. Они то показују неумитним расплетом чувстава. Трагедија ликова страсна је и забезекнута; она је моћнија но да је носе и сами стихови Шекспира или Лазе Костића.“

А једнака, додали бисмо, стиховима „Стојанке Мајке Кнежопољке“ Скендера Куленовића и „Смрти мајке Југовића“ анонимног народног певача.

Плакале су и девојчице и кажњенице

Емилио Фернандез је у својој каријери награђен и Златном палмом у Кану, али „Један дан живота“ ни у Мексику ни у свету није наишао на разумевање публике. Али се зато налазио на репертоару југословенских биоскопа целих двадесет година.

У Загребу је у ондашњим кинима био непрекидно приказиван скоро целу једну годину. Филм су гледали и стари и млади, али је остало забележено како су филм о мајци Хуанити и њеноме сину нарочито ишле да гледају жене, које су у мраку биоскопа неутешно јецале.

Није тешко разумети одакле толико поистовећивање југословенских жена са трагичном судбином мама Хуаните. Још је лакше схватити због чега нам је мексички мелос постао присан скоро па као севдалинка, чочек и староградска песма.

„У српској епопеји“, каже Винавер, „хајдуци и ускоци, са песмом иза гласа, иду у смрт, на колац и на вешала.“ Наши су трагични ликови каменити „мештровићевски извајани“ и има их свуда око нас, „чак и кад не отворимо очи, него их само осетимо.“

О феномену овога филма говорио је и Душан Макавејев. Учествујући на тродневном саветовању о утицају филма на децу и омладину које је почетком шездесетих година у организацији комисије „Филм и дете“ одржано у Новом Саду, Макавејев је, између осталог, навео и како се „Један дан живота“ налази на првом месту ранг-листе „омиљених филмова код девојчица из свих наших република“.

Макавејев подсећа како је овај филм „изузетног садржаја“ у време када се приказивао представљао „необичан национални биоскопски феномен свакако интересантан за нашу националну карактерологију ако се тиме ико бави“.

„У биоскопским салама за време пројекције тога филма жене су“, каже он, „гласно плакале и грцале, многе особе ишле су по неколико пута да га гледају и плачу, чак су и мушкарци пуштали сузу.“

Макавејев се потом пита да ли су девојчице интензивно доживеле овај филм под утицајем старијих рођака, или је „Један дан живота“ у њима „пробудио разумевање за самопожртвовање и патетику херојске погибије која је нашим женама интимно позната још од Мајке Југовића?“

Песник и преводилац Либеро Маркони (Слободан Марковић) половином шездесетих у „Борби“ објављује цртицу у којој варира своју, рекли бисмо, заштитну тему феномена Чубуре и описује сусрет са омладинцима из другог краја града који „усред светлог летњег поподнева“ на гитари свирају „Мама Хуаниту“.

Филм „Један дан живота“ се, према сведочанству Миланке Стефановић, која је у време Резолуције Информбироа била заточеница на острву Свети Гргур, гледао у логорском магацину.

„Сећам се само филма 'Не плачи, мама Хуанита' за време чијег приказивања су кажњенице плакале.“

Вероватно се плакало и у Југословенској кинотеци, где је у децембру 2024. године уприличена свечана пројекција Фернандезовог филма. У Архиву наше кинотеке чува се једна од две преостале копије филма „Један дан живота“, а повод за његово приказивање била је одлука амбасаде Мексика да додели постхумно признање Славку Перовићу, који је песму „Мама Хуанита“ препевао на српски језик.

Плоча је продата у више од милион примерака, а Перовић је ову песму извео и пред глумицом Колумбом Домингез (тумачила је лик кубанске новинарке), којој је крајем деведесетих, приликом њене посете Београду, уручена Плакета Југословенске кинотеке.

Да је икако изводљиво, плакете би требало уручити свима који су плакали гледајући филм „Један дан живота“.

Некакво симболично признање би требало дати и свима који су у ноћи између 5. и 6. јула 2026. гледали како Енглези управо на стадиону Астека избацују Мексиканце са Мундијала. Ја ту медаљу не могу да примим јер сам од силне туге због пораза Бразила од Норвешке заспао и пробудио се када је све већ било готово.

Треба ли рећи да сам сањао мог тетка, како са све сомбрером на глави плаче од среће међу свим другим Мексиканцима када Сафет Сушић Папе даје гол Енглезима у последњем минуту утакмице, а цео стадион Астека скандира: „Ју-го-славија, Ју-го-славија…“