Приче о Веску Савићу, неуропсихијатру и уметнику псовања: Церомонијал мајстор последњег београдског салона

Aко ти ништа не фали, ако си здрав као дрен – обрати се Веску Савићу.

Аутор ове реченице је Матија Бећковић, који је више од три деценије друговао са неуропсихијатром Веселином Веском Савићем (1920-1990), једном од најоригиналнијих, најколоритнијих, најраскошнијих, најконтроверзнијих и најлуђих особа у Београду. О њему су легенде настаjaле још за његова живота. Неке је сâм лансирао, неке су смишљали његови пријатељи, неке непријатељи.

Формално, био је неуропсихијатар, о којем је колега др Владета Јеротић (1924-2018) у монографији 100 година Клинике за неурологију Универзитетског клиничког центра Србије записао:

„Био је необичан и оригиналан човек коме је свака пета реч била псовка, грдња и бес, али, зачудо, иза оваквог његовог силовитог и незгодног понашања према свакоме са којим је долазио у додир, од пацијената, до колега лекара, па и непознатих људи које би први пут видео – није било ни мржње, нити жеље да некога лично увреди; његов темперамент био је, једноставно, оличење ‘виолентног динарца’ каквог га је описао велики понос наше науке, Јован Цвијић.“

Јеротић је провео годину дана радећи на чувеном Б одељењу Неуропсихијатријске клинике, којом је деценијама руководио ексцентрични др Веско Савић. Сведочио је да је атмосфера на овом одељењу била прилично непријатна због дубоке подељености запослених и лекара: једни су се безгранично дивили Весковој харизми и неконвенционалним методама лечења и рада, док су други осећали дубоки презир према његовом раду, понашању и стилу лечења. Јеротић је признавао да је Савић био магнетски привлачна личност и друштвени феномен који је окупљао око себе интелектуалну елиту свог времена. Када је о професији реч, Јеротић су Вескове специфичне и често неухватљиве методе лечења биле стране.

Чудак из комшилука

Био је живописна појава. Некадашња деца из Карађорђевог парка су, кад би га каткад угледала, зурила у њега све док не уђе у улаз своје зграде у Крушедолској улици. За њих је био смешно одевен чудак из комшилука. Пријатељ, сликар и књижевник Момо Капор (1937-2010) овако га је описао:

„Био је то човек необично замишљеног лика; орловски нос на кошчатом, као у камену исклесаном лицу, оштра и кратка седа коса попут четке, и живахне проницљиве мале очи које су светлуцале чудном радозналошћу дубоко смештене испод накострешених обрва.

Одевао се старомодно: носио је старовремске панталоне зване пумперице, са високим вуненим чарапама и дубоким мрким ципелама на шнирање. И понашање му није било ништа мање чудно од одеће. Нападао је истог часа, вичући, готово на сваког са којим би га упознали. Био је то, изгледа, његов посебан начин терапије, или одбране, свеједно...“

„Мислим да је отишао у психијатрију јер је имао склоности ка уметности. Био је уметничка природа која је промашила у избору позива“, говорио ми је др Љубомир Тадић (1925-2013).

„Тако самородан и до краја аутентичан био би и да је био сељак, уместо лекар“, уверавао ме је Матија Бећковић.

Последњи београдски салон

Легенда о Веску Савићу, кога су звали и Кнез, испредала се још за његовог живота. Великим делом ју је сâм производио, па су тако чињенице узмакле пред фантастиком. 

Деценијама се причало о Весковом начину лечења, баш као и о седељкама у његовој кући. Пацијенте је примао на првом спрату Неуропсихијатријске клинике у Улици др Суботића (био је шеф њеног Б одељења), а пријатеље само пар стотина метара даље, у свом стану, на последњем спрату зграде у Крушедолској улици чији балкон је гледао на Карађорђев парк.

Они први су неретко постајали ови други, а ове друге је, кад би им загустило да добију ондашњи страшни епитет „политички дисидент“, одмах уводио у картоне у клиници. „За сваки случај, ако допадну невоља, да имају излазна врата да су већ одавно његови пацијенти“, објашњава Бећковић оно што су сви одреда истицали као једну од Вескових заслуга у временима када се храброст мерила тиме да ли ће се палом политичару или забрањеном писцу на улици рећи „добар дан“.

Његовом смрћу 1990. године нестао је последњи београдски салон, место где се истински диванило, овдашњи покушај оживљавања атинског духа са аутентичном поспрдношћу. Недавно преминула Оливера Катарина (1940-2026), која се у последњих десетак година његовог живота дружила са Веском, овако га је доживела:

„Весков салон био је наш Хајд парк, али и више од тога. Ту су се родиле идеје за потписивање разних петиција, за стварање удружења пријатељства разних народа са српским, ту су се рађале идеје о оснивању странака. Многи страначки лидери код Веска су долазили скоро свакодневно: Вук и Даница Драшковић (Дану је звао Данило), Војислав Шешељ, Драгољуб Мићуновић, филозоф Љуба Тадић, Михајло Марковић, Добрица Ћосић...“

У строгој подели дружења по партијској линији, где су се укидали и рођачки односи због греха пред Титом и Партијом, нема сумње да је онај страшни суд, звани Служба државне безбедности, морао све знати: и када је први пут у Весков стан дошао Милован Ђилас, и шта је мучило Скендера Куленовића, и зашто је из Загреба код њега дошао Добросав Парага, и да је Добрицу Ћосић звао сином а његову супругу Божицу мајком, и шта су причали Матија Бећковић, Васа Поповић, Танасије Младеновић, Стева Раичковић и Милић од Мачве, због чега је викао на свог земљака Вука Драшковића, шта су причали филозофи Михајло Марковић и Љуба Тадић и шта је намеравао Драгољуб Мићуновић... 

Спајање неспојивих

Спајао је неспојиве људе. Међу првим политичарима који су почели да долазе код њега био је Црногорац Вељко Милатовић. О њему је Веско до смрти лепо говорио. А спојио је у свом кабинету њега, у пуној моћи тадашње партијске функције, и већ давно палог, али још увек опасног Милована Ђиласа. Довео је једном Милатовића и Видоја Жарковића (такође на власти) да их споји са Матијом Бећковићем, који је тих година живео од песничке славе и славе свог псеудонима др Јанез Паћука (како се потписивао у Чику, заборављаној претечи жуте штампе), а уживао у јавним шетњама са Ђидом.

Једном је Веско Савић претерао у том ређању ретких марки у свој албум и повредио др Љубомира Тадића, човека кога је веома ценио. Тадић је причао:

„На чудан начин ме је упознао са Ђиласом и ту сам био хендикепиран. И замерио сам му због тога. Ђилас је, наиме, имао последњу реч пред стрељање мог брата и мојих рођака 1942. године. У неким својим мемоарима, Ђилас ме је споменуо као човека који се самокритиком спасао од суда. А ја сам у то време о коме он говори имао 16 година и ни на каквом суду нисам био, јер да сам био не бих се спасао, као што нису ни моја браћа. Но, Ђилас ме је заменио с неким.

Знајући целу ту причу, Веско ме је позвао једног дана да хитно дођем код њега, наваљујући до те мере да нисам имао куд. Одем, а тамо, на тераси, седи Милован Ђилас. Ђилас, коме сам после тих његових мемоара написао да остави мртве и живе Тадића на миру, да није смео да напише ту лаж јер је могао преко Добрице Ћосића да провери јесам ли ја био тај или не, и да се надам да се никада више нећемо срести.

Веселин је, рекао бих, у најбољој намери хтео да направи једно велико, драматично помирење. А било је лоше за све. Било је непријатно и Ђиласу, али и Веску који ми се касније извињавао.“

Они који су били блиски Ђиласу причали су да је овај најдуговечнији Брозов дисидент код Веска одлазио потпуно уверен да је тај стан у Крушедолској заправо једна полицијска станица у коју полицајци шаљу разне типове, идеалан за тестирање јавности, пошто тада није било много места у Београду где се у свако доба могу срести полицајац, функционер и жестоки дисидент – заједно. Додуше, то никада није рекао пред Веском, јер би му овај, вероватно, рекао да му је јасно одакле потичу страх и такав резон најславнијег Брозовог робијаша.

Уметник за псовку

Веско је био чудесни кључар београдских тајни који је вредност претварао у мистификацију, баш као што је и до мистификације држао као до неотуђивог дела вредности. Упућени су тврдили да је спавао у кревету са пиштољем испод јастука, а други пиштољ је имао у дневној соби испод троседа.

Умео је да шокира људе, о чему сведочи и сећање Оливере Катарине:

„Доктора Веселина Савића сам упознала на слави код сликара Пеђе Милосављевића. Било је то после Титове смрти, док је цела нација носила црни флор, а он уживао у томе да скрене пажњу на себе шокантном причом како је призвао покојног Тита и са њим разговарао. Питао га је како му је тамо, а Тито му је одговорио да му је ужасно и да се страшно мучи, да се налази у деветом кругу и да више не може да издржи. А Веселин му је на то рекао да то није ништа у односу на оно што га тек чека с обзиром на зла која је починио. Сви су се лецнули на ту причу. Неки мало слободнији су се насмејали, а многи су се збунили. Веско је уживао да их посматра, да гледа њихове реакције.“

Веселин Савић је био кум на венчању Титове унуке Светлане Броз и Олега Голубовића. Пријатељевао је са Титовим сином Жарком и често би умео да му подвикне: „Јебем ли ти оца твога!“

Када су пријатељи хтели мало да га подбоду, онда би му спочитнули како он на сав глас виче против Тита, а овај му шаље мандарине са Ванге. Нема доказа да је ова воћка икада стигла са тог острва у овај део Врачара.

Ретки су они на које није викао, а још ређи пред којима је ћутао. Ћутао је, говорио ми је књижевник Танасије Младеновић, када су на вечери код њега били Добрица Ћосић (1921-2014) са женом и покојни психијатар Јован Рашковић (1929-1992).

„Пред Јовом Рашковићем те вечери није проговорио ни реч“, тврдио је Младеновић.

Драо се Веско и на тадашњег српског патријарха Германа (1899-1991), а када му је пријатељ рекао да мора поштовати човека који седи у столици Светог Саве, Веско је објаснио:

„Био сам неко време миран и нисам глас подигао. После мало времена, чујем по ходницима клинике да хоће да ме смене. Одмах сам наставио да вичем и поново учврстио своје позиције.“

Песник Стеван Раичковић (1928-2007) написао му је песму Веселин. И није могао да прескочи:

Он је велики мајстор и уметник за псовку
(Ниједна од њих, на жалост, не може под оловку).

Излечио још није никог; чим се спустиш са спрата
Стара те бољка опет мало-помало хвата.

Али, кад прође време; ти опет до Веселина
На вику и на псовку – као на чашу вина.

Матија Бећковић каже да је иза Весковог урлања и псовки, просто било немогуће наслутити и осетити нежност човека који би заплакао као дете на неко присећање или на неку анегдоту. Био је типично наш човек који није стигао ни тамо ни овамо. Закачили су га логори и ратови, судбина целе те службе, психијатрије, о којој сви тако мало знамо, а која је учествовала у нечем врло мрачном, што је Веско знао.

Тајне доктора Арона

Шта је то мрачно знао Веско? Знао је, кажу, шта је коме после рата рађено, коме су и какве инјекције убризгаване, знао је мрачне тајне спаваћих соба политичких моћника, њихове настраности и злодела. Само би каткад причао о томе, и то реткима.

Душица Савић Бенгијат је археолог, сликар писац, студент професора др Драгослава Срејовића, позната по својим истраживањима на Лепенском виру, по својим сликама, књигама и илустрацијама бројних књига. И, неизоставно, као ћерка јединица доктора Веселина Савића. Она је знала ко је све долазио код њих кући, a када је једном питала оца да јој каже нешто о једном од тих људи, одговорио јој је да не зна. Добро је упамтила како су оца више пута из куће водили на разна саслушања ноћу, никада није сазнала због чега, нити је он о томе причао. И никада није говорио ни о коме. Биљани Ђоровић је у емисији 'Говори да бих те видео' Радио Београда Вескова ћерка сведочила:

„Не могу да верујем да су људи десет година после његове смрти почели да причају о њему да је он малтене устоличио Слободана Милошевића и посмртно га скинуо. Глупости, то су били такви трачеви и вулгарности најгоре врсте, да је било најлакше рећи како је он шпијун за ове или за оне. Нема те светске службе чији шпијун он није био... А он је имао своју етику коју никада није погазио. Нажалост, овде је требало понизити свакога ко је изван медиокритета. То је невероватно, зашто би неко блатио некога кога не познаје? То је не само ружно, него и одвратно. Каже човек како је био код њега једанпут-двапут да зна да је он шпијун ЦИА. Ја могу због тога да се љутим, да гањам онога ко то говори, а он ће извући неки исфалсификовани папир и рећи, ево пише... Ако је неко узвишен, добар, поштен, а неко други све супротно од тога, он не може да се уздигне до овог првог већ мора да га спусти доле да би били некако уравнотежени.“ 

Вук Драшковић, који га је добро познавао, посветио му је књигу Доктор Арон (2009). Називао га је можданом олујом, човеком какав се може срести једном у веку.

У интервјуу Политици из децембра 2009. године, новинар Зоран Радисављевић је Драшковића питао: „Роман Доктор Арон је, добрим делом, у сфери оностраног. Арон верује у неуништивост људске душе. Да ли је то она честица коју научници траже у тунелу испод Алпа?“, Вук Драшковић је одговорио:

„Доктор Савић, а тиме и мој доктор Арон, још је шездесетих и седамдесетих година прошлог века у Београду маштао и причао о постојању једне честице, једне енергије, једне силе која мора бити изнад свих других космичких енергија, честица и сила, као њихов контролор и законодавац. Он је сањао Велики прасак и утврдио да је до њега дошло на сличан начин на који пуца љуска од јајета да би из ње изашао живот. Та врховна честица, Врховни ум, каже доктор Арон, у почетку је била као свемирски ковач који је надувавао и издувавао мех, ширио и скупљао јалове енергије без материје – космичку топлотну, радиоактивну, гравитациону, и када их је сабио на величину лоптице и до неслућено високе температуре, дошло је до великог праска. По њему, прасак је трајао не дуже од стотог или хиљадитог дела секунде, па зато времена за било какву еволуцију није ни било. Пријатно сам шокиран сазнањем да се тај Хигсов бозон, који научници називају божјом честицом, тражи у експерименту који се одвија у тунелу испод Алпа. Наравно, биће то мала симулација великог праска, па ће се сазнати да ли је доктор Арон само маштао или је то било више од маште. Без обзира на све, књижевност, филозофија и наука не могу летети ако им крила нису од неограничене маште.“

Скендер Куленовић му се обратио стиховима:

Прича – Веселину Савићу

Вучје зубе трампих за лептирска крила
да бих ружи свијета добар дотрептао.
Али душа руже јекну: јао – јао
под сном мојих свила и злочином рила.

За рило тад кртице трампих трепет свила
да изријем земљу цвијету што би сјао.
Али худом црву чиних само жао
и само нож постах у слободу жила.

Остах тако међаш међе што главиња,
ни мрак ни кријесница што даном протиња,
жица неког грла – ни славуј ни ћук.

Кукавицо моја, кукај нешто друго,
другом руком свијет насликај ми,
дуго, стијено, прими ме у свој тајни хук.

Весков народ

Није Веско Савић веровао у Бога, али је сате проводио у разговору са највећим теозофом Српске православне цркве Јустином Поповићем, који је био стриц његове сараднице и пријатељице Љубице Бубе Поповић. Имао је привилегију да буде један од ретких који је посећивао Јустина у манастиру Ћелије крај Ваљева.

Говорили су да је био троцкиста, а у кући је држао слике краља Петра и краља Александра. Оливера Катарина га је једном питала да ли је комуниста, на шта јој је одговорио:

„Не. Више нисам. А био сам толико луд да бих рођену мајку питао: 'Шта кошта млеко којим си ме дојила, да ти платим, па да смо квит.' Када сам схватио да је главни циљ Коминтерне да разори српску културу и идентитет, нисам више могао и све сам напустио. Онда су ме оптуживали да сам троцкиста, што ја никада нисам био. Ја једноставно нисам могао да радим против свог народа...“

Ко је био Весков народ?

Народ из којег је потекао, народ који је волео, народ у који је сумњао, народ којег се одрицао? На то питање је тешко одговорити, јер у ретким исказима које су ретки успели да забележе, а већина углавном препричавала, често се није слагао са собом претходним. Једно је ипак, извесно.

Рођен је 1920. године у селу Жањевци код Гацка, син оца Обрена и мајке Милице. Имао је једног брата и две сестре. Рано детињство је провео са мајком у Араду, у тамници, јер је ватрена бунџијка издржавала казну због својих слободарских идеја. И отац је допао затвора из истих разлога. После Првог светског рата породица Савић је живела на Косову, а након положене матуре у Приштини, Веско је дошао у Београд и уписао студије медицине. Био је један од организатора студентских демонстрација на Београдском универзитету, пре подне би ишао на предавањима поподне би био на демонстрацијама. Био је противник немачке власти после окупације Београда и због свог илегалног рада 12. фебруара 1942. године је ухапшен. Гестапо га је након саслушања проследио у затвор, одатле на Сајмиште, па бродом у Беч. Та група затвореника из Београда имала је среће да су оболели од тифуса, затим од шуге, и нису их транспортовали даље у логор у Норвешку, како је било планирано. У Бечу је провео годину дана, а онда побегао из бечког пакла, где су га Немци свакодневно пребијали, и вратио се у Београд.

Методе лечења

Као неуропсихијатар раних педесетих година је кренуо у свет. На специјализације, али је и држао бројна предавања и изводио експерименте који су имали револуционаран значај.

Весков метод лечења је у очима стручне јавности био растегнут на скали од апсолутног уважавања, скоро дивљења, до тоталног игнорисања. Дуго година, од 1955. до 1966. са Веском је, на Клиници, као први клинички социјални радник, радила Љубица Буба Поповић (1926-2016), а хонорарно су деценију и по радили у Студентској поликлиници. Буба Поповић ми је сведочила да је у време када није било скенера, непогрешиво одређивао локацију излива крви у мозак. У кутији од шибица (био је страстан пушач), држао је кључ и њиме је по табанима пацијента вршио неуролошки преглед. И никада није омануо, тврдила је госпођа Поповић, поткрепљујући то и сопственим примером када је доживела мождани удар. Скенер је само потврдио оно што је Веско већ установио.

Путовао је по целом свету и држао предавања, учио и доносио нова искуства. Једном, када су га позвали да држи предавање на универзитету у Пекингу, не без поноса упитао је Матију:

„Шта мислиш, због чега су Кинези од толиких психијатара на свету изабрали баш мене да им држим предавање из психијатрије?“

„За то ћеш, Веско, морати да питаш психијатра“, одговорио је Бећковић у свом маниру, а обојица су уживала у вербалном пинг-понгу коме су се често препуштали.

Са невиђеним ритуалом Веско је умео да дели обичан аспирин, андол или ацетисал, умотан у новинску хартију. Уз то је саопштавао: „Ово дајем само теби, да попијеш и да ми јавиш да ли ти је боље, а мора ти бити боље јер је то специјална пилула.“

То је било нарочито ефикасно за хипохондре, а међу београдским дамама и мушкарцима таквих је било на претек, сви са жељом да их прими баш Веско Савић. Било је то и питање престижа, али и радозналости да се упозна тај несвакидашњи човек.

„Знаш ли да те зову луди Веско?“, говорили су му пријатељи, а он би одговарао: „Знам“. И на то би се смејао. Јер, који би „нормалан“ психијатар једног од браће Јорга, каратисту, сачекао у својој ординацији са пиштољем упереним у њега, и дрекнуо: „Ајд, сад, да видим тај твој карате!“

На оца Филарета (који је, успут речено, у Весковој кући послуживао госте), једном је у наступу беса пуцао из пиштоља трчећи за њим, док је овај низ степенице бежао из Весковог стана, не схватајући да су за њим праштали ћорци.

„Који би психијатар Циганина Воју који је те зиме на минус 20 умирао од туберкулозе, довео на своје одељење, а ујутру од њега тражио да у 8.30 у време визите иде ходником и на виолини свира Марш на Дрину. Директор Неуропсихијатријске клинике, чувени професор Урош Јекнић, слушао је то свако јутро, све док Војче није преживео туберкулозу, презимио и вратио се својој циганки Ради и чопору деце“, причала ми је Буба Поповић, уз додатак да су Веско и Војче, муж Радин која је код ње прала веш и радила по кући, после тога постали пријатељи.

С људима у немилости

Помагао је Веско коме је год могао, свестан човекове немоћи. И пред болешћу и пред влашћу.

Оливера Катарина је говорила да су јој, као рефрен, одзвањале две Вескове реченице: „Срби, мајку вам вашу, докле ћете се плашити. Како се ја не бојим.“

Дуго година, од 1955. до 1966. са Веском је, на Клиници, као први клинички социјални радник, радила Љубица Буба Поповић (1926-2016), а хонорарно су деценију и по радили и у Студентској поликлиници. О Веску као „великом човеку који се никога није бојао“, Буба Поповић ми је сведочила:

„Године 1954. радила сам као дипломирани дефектолог у Дому за васпитно запуштену децу 'Васа Стајић'. Са мном је радила и Олга Лола Ћетковић, удата Јовановић, жена црногорског политичара Батрића Јовановића (1922-2011). Биле смо добре пријатељице. Једне ноћи, по грозном зимском времену, банула је код мене око поноћи. Муж ми је био у школи у Сарајеву, а у кући су били свекрва и двоје мале деце. Укратко ми је рекла да су је сви избацили: партија, муж, родитељи... Прогласили су је 'ђиласовком'. Била је у тешкој депресији. На њен захтев, у два после поноћи, отишла сам по Веска. Дошао је, сели су, и она је с њим разговарала до осам ујутру. Ја сам им само кувала кафе. Никада нисам сазнала шта је Веско чуо те ноћи од Лоле. Ујутру смо је сместили на Ф одељење Неуропсихијатријске клинике, а одмах после тога Веска и мене су притворили. Држали су нас само један дан, јер је др Ђани (Иво Поповић Ђани, 1915-1986, учесник Народно-ослободилачког рата, хирург, професор Медицинског факултета, прим. Р.С.) интервенисао код Александра Ранковића да нас пусте. Лолу су касније пребацили на Д одељење на Авали, и нико је није обилазио сем Веска и мене. Тамо се и обесила 1955. године.

Веско и ја смо ишли заједно на сахрану. А тамо, Блажо Јовановић (1907-1976, народни херој, у то време председник Скупштине Црне Горе, прим. Р.С.) и цео црногорски Централни комитет, сви могући београдски Црногорци. Са стране, огроман венац са петокраком у средини, на коме је писало: 'Нашој драгој другарици Лоли, од њених партијских другова...' Кад је Веско то видео, пљунуо је на петокраку и повео ме за руку. Отишли смо право прекопута у кафану 'Божур'. Ту је почело наше дружење, од тада је он изменио мој живот. После два дана ме је звао да почнем да радим с њим. Управо се вратио из Америке и тамо је видео зачетак рада клиничких социјалних радника. У то време код нас није постојао одговарајући факултет за тај профил стручњака, и Веско је почео да ради са мном, да ме обучава, усмерава, грди, али и хвали.“

Случај Тасе и Олге Младеновић

Када је крајем шездесетих година прошлог века књижевник Танасије Младеновић (1913-2003) доживео један од драстичнијих партијских обрачуна с њим и када су га његови другови брутално избацили из својих редова, за Веска Савића је то била прилика да га упозна. Међутим, гнев другова пренео се и на његову супругу Олгу, која је у то време била уредник у часопису Међународна политика. О тим збивањима она ми је сведочила:

„После искључења Тасе из Партије, уследио је и обрачун са мном као његовом супругом. И мене су избацили, али претило је да останем и без посла. И ту ме Ранко Петковић, главни уредник Међународне политике, коначно натера да одемо код Веска. Наравно, и Ранко је био под паском јер се солидарисао са мном, односно са Тасом. Био је то мој први улазак у један психијатријски кабинет. И данас ми је пред очима та слика непојамног хаоса кроз који сте само уз велику спретност могли да дођете до столице, а да притом не срушите ни један ћуп, ни једну фигуру, ни једну слику. (За Карађорђеву бисту је говорио да је то његов партијски секретар, прим. Р.С.) Толике пепељаре, велике као чиније и пуне опушака, видела сам пре тога само код Сартра, и тада код Веска. Рекао ми је да му је драго што сам пристала да дођем код њега и одмах ми казао 'ти'. Отворио ми је боловање које је трајало шест месеци. За то време сам написала писмо Петру Стамболићу (1912-2007, народни херој, један од највиших државних и партијских функционера у поратној Србији, прим. Р.С.) рекавши му да ме оставе на миру, јер ћу у супротном сазвати у својој кући конференцију за штампу и све рећи новинарима. Веско ми је рекао да је писмо одлично и да га пошаљем. После тога, све је некако легло и остала сам на послу.“

Случај Васе Поповића

Сатиричару Васи Поповићу (1923-2007) свака служба је углавном гледала кроз прсте за све његове неподопштине. Углавном вербалне. Обавезни вишак малигана у тим случајевима га је чинио шармантним и све се завршавало на прекору. Међутим, коначно је допао затвора и одлежао пар месеци. Веско Савић није успео да га избави, али се Васа се са нежношћу сећао тог његовог покушаја, док смо разговарали неку годину пре него ће напустити овај свет:

„Било је то 1960. када сам отишао у Загреб на неко књижевно вече. Стигнем ујутру, одем у кафану, наручим кафу и узмем новине које су излазиле у то време и звале се Напријед. На првој страни прочитам вест да је у Друштву књижевника Хрватске ухапшена група усташа. Познавао сам неке од њих. Кренем да пијем и не престанем до увече. Тако, лепо накресан, одем на то књижевно вече и када су ме представили публици, добијем огроман аплауз. Треба знати да сам тих година у том граду био познатији по пићу него по писању. Ја се обратим публици и кажем: 'Хвала вам што сте ме овако лепо поздравили, али да вас питам, ко вам је вечерас дежурни усташа?'

Остао сам три дана у Загребу и пио, али чим сам дошао у Београд одмах ме ухапсе и осуде на неколико месеци затвора, не сећам се више колико. Чим је чуо за моје хапшење, Веско Савић је сместа дошао с мојом историјом болести где је написао како је он мене, наводно, већ дуго времена лечио. Викао је, убеђивао, али ништа није помогло. Ја сам своје одлежао. А Веско ми је објашњавао:

'Ти, Васо, пијеш зато што у себи имаш сремачке, бећарске крви. Али, ти ниси из оног свињског, већ из винског дела Срема. Доћи ћеш ти код мене па ћеш видети шта су прави пијанци.'“

Веско иначе никада није пио, али је у кући имао вискија колико у једној осредње снабдевеној продавници алкохолних пића. Не би било пристојно наводити имена оних који су, кобајаги дискретно, сваки пут одлазећи са седељке смували по једну флашу вискија. Веско се правио као да то не види, и та игра је трајала годинама.

Случај Оливере Катарине

Оливера Катарина је осамдесетих, после учешћа у организовању демонстрација због положаја Срба на Косову, имала проблеме у чијем отклањању је опет учествовао Веско:

„Једног дана зазвони телефон и јаве ми се из Савезног СУП. Кажу, долазе код мене и да их чекам. Тек касније сам сазнала да су то били службеници Одељења за борбу против унутрашњег непријатеља. Мени се ноге одсеку и одмах зовем Веска. Он ме смири и каже да га зовем када дођу. Била сам сама у кући. После мало времена стижу двојица у цивилу, а ја с врата питам: 'Што сте дошли, где сте били 1979. када сам на сред трга у Херцег Новом звала упомоћ.' Они одговарају како за то не знају, а ја настављам: 'Па каква сте ви то полиција? Када тражим помоћ да ме не убију усташе, вас нигде. Нико ни да изврши увиђај. А сада кад ми жене, уствари, зовемо у помоћ нашим сестрама и деци на Косову, ви хоћете да ме хапсите!'

Звони телефон и јавља се Веско. Пита ме да ли су још ту. Кажем му да јесу и да ме ислеђују. А он ми каже: 'Сместа им реци да им Веско Савић поручује да се носе у п.... материну из твоје кући и сместа да ми их даш на телефон.' Заустила сам нешто да кажем, али је Веско као Илија Громовник загрмео у слушалицу. Окренем се оној двојици и као из топа викнем: 'Поручио вам Веско Савић да се носите у п.... материну из моје куће!' Дам им слушалицу, а телефон се просто тресао колико је Веско викао на њих док су разговарали. Одмах је стигла и Вескова жена Тања и повела обојицу код Веска. Тако ме је спасио.“

Вук Драшковић је својој књизи Ожиљци живоа (2022) о Веску и ово записао:

„По изласку Војислава Шешеља из затвора у Зеници, професор ме је замолио да га доведем у његов стан да га упозна. Довео сам га. Професор се загледао у њега, дуго га скенирао. За све то време испружена рука његовог госта, испружена да се рукује, висила је у ваздуху. 'Ти си, сине, једна велика будала!', рекао је професор и одбио руковање.“

Мушке бољке

Из петнаестогодишњег искуства рада с њим у Студентској поликлиници, Буба Поповић је памтила и следећи случај:

„Било је то у доба велике експанзије несврстаних, па њихови студенти окупирали Београд, а наши бедници не могу да добију ни кревет у студентским домовима или одмаралиштима. Каже ми Веско једног дана: 'Бубане (тако ме је звао), кажи понеком од ових мученика што траже дом, кад дођу на преглед нека ми се пожале на тоталну импотенцију, а ја ћу додати још шта треба па ће проћи за дом.' И тако улази један кога сам посаветовала. Узгред буди речено, казала сам неколицини, али је најмање њих педесет одједном имало исти проблем. Пита га Веско на шта се жали, а он одговара: 'Докторе, ја сам тотално импотентан.'

'Марш, напоље. Треба да кажеш: 'Докторе, не могу да јебем', а ја ћу да ти дам дијагнозу', викне на њега Веско, али упут за дом је добио.“

И кад смо већ код ове мушке бољке, једну анегдоту о Веску Савићу знају сви који су икада чули за њега. Постоје две-три верзије које се разликују у томе да ли је главни актер размажени генералски син, син неког политичара, или син једне Вескове познанице, како ми је испричао Матија Бећковић:

„Дођем једно јутро рано код Веска на клинику, што је значило да сам довео некога кога је требало да прими, јер је његов услов, кад га молите за некога, био да и ви дођете с њим. А то је значило рано ујутру. Дођем и затекнем га како дубоко дише и хукће, не може да се заустави. Питам га шта му је, а он почне: 'Ћерао сам га до ограде'.

'Кога, Веско?', питам.

'Замисли, молила ме мајка, жена коју познајем, да примим њеног сина јер је ствар озбиљна. И дође он јутрос у седам. Питам га шта му је, а он се снебива, врпољи се и на крају ми призна да не може да јебе. Питам га када се то први пут десило, а он ми одговори 'синоћ'. Ту ја узмем овај пендрек – стално је у руци држао неки пендречић – и дрекнем: Мајку ли ти јебем, па ја не јебем већ 30 година па ћутим и нико не зна, и све се надам неком чуду. А ти си већ прве ноћи дигао све најважније институције града. Да ли се ти то мени спрдаш или ниси нормалан... И појурим га, све сам га до ограде јурио.“

Крај

Кад је смрт већ била сасвим близу, позвао је Веско Матију Бећковића:

„Звао ме је да хитно дођем. Узмем такси и стигнем како је тражио. Седнем поред њега, а он каже: 'Ту где сад седиш, до пре пет минута седео је Горбачов. Дошао је да ме пита шта да се ради.'

Пошто је то говорио тоном у коме нема ни мало сумње да је све баш тако било, ја чекам да се појави макар неки присен да се он шали.

'Дошао је са совјетским амбасадором', наставио је Веско, 'да тражи моје мишљење'.

И исприча ми Веско шта је све рекао Горбачову. Питао ме је да ли је то било паметно, да ли се ја слажем са оним што му је саветовао. И пошто се Веско није ниједном насмејао, пошто није било места никаквом хумору, пошто ми је бивало јасно да то није више никаква шала, ставио сам му руку на раме и потврдио да је Горбачову рекао управо оно што бих му и ја рекао и да није могао ништа паметније да му каже, да није пропустио ништа што се тиче судбине Руса и Срба.

И тако смо се пријатељски растали. Више га нисам видео. Кад сада све саберем, било је нешто симболично у томе. Био је то крај времена у коме је живео и које је било исто као и његова прича. Тако се завршио његов живот, али остала је легенда. У том мравињаку где се појавио толики ситнеж, људи повремено причају о Веселину Савићу и желе да чују ко је он био.“

Сахрањен је 5. децембра 1990. на Новом гробљу у Београду. Од њега су се опростили Добрица Ћосић, јер је Веско то захтевао, и Вук Драшковић. Прочитано је и писмо сликара Милића од Мачве. Пре саме сахране, званична комеморација одржана је на Медицинском факултету. Говор је држао тадашњи директор клинике за психијатријске болести „Лаза Лазаревић“, др Милинко Бјелогрлић. Он је том приликом изрекао чувену реченицу о Савићевом ексцентричном генију:

„Веселин је толико ишао испред нас што се тиче неурологије и психијатрије, да када нам је нешто причао на факултету, ми га ништа нисмо разумели.“

***