Сећање на Драгутина Гостушког: Говорио је да нам читав живот прође у предвиђању прошлости и сећању на будућност

Име је добио по ујаку своје мајке, пуковнику Драгутину Димитријевићу, познатијем као Апис. Уз све што се знало о учеснику убиства краља Милана Обреновића и краљице Драге, једини потомак по женској линији причао је о свом претку и то да је Апис дао пиштољ Гаврилу Принципу којим је овај убио престолонаследника Фердинанда и да је преко неких пријатеља нашао реверс који је Гаврило потписао.

Пред крај живота неко му је вратио Аписов прстен и Гостушки га је упорно носио. Иако је, велики и китњаст, био потпуно непримерен његовој децентној европској оријентацији у одевању. Али, разговор о својој породици прекидао је реченицом: „Не волим да свој живот подупирем прецима.“

Школски дани

Није требало сумњати у искреност ове тврдње, као ни у то да су Драгутина Гостушког његови преци подупрли најбољом улазницом за живот – рођен је (3. јануара 1923) у изобиљу духа, вредности и материјалне сигурности из којих је искорачио у најбољу врсту правих српских интелектуалаца. А само такав могао је у 55. години живота јавно да призна:

„Сећам се првог одласка у школу... Осећао сам такав страх да сам се разболео. Морам да кажем да је школовање веома негативно утицало на моја расположења и осећања током целе младости. Иако сам био одличан ђак, школа ми је тешко падала. Ја не волим своју младост.“

Ишао је у француско-српску Основну школу „Saint Joseph“. Према документацији Архива Југославије, ова школа, коју ми је описивао као праву „језуитску“, радила је од 1926. до 1941. године. Био је радознало дете које је једном приликом, у очевој кући, заскочило славног научника Брану Петронијевића: „Чика Брано, јел има космос крај?“ И онда је уследило пропитивање...

Међу свршеним матурантима чувене Треће мушке из 1941. налази се и његово име. Сликар Мића Поповић (1923-1996) ми је причао да је из тих гимназијских дана навукао „комплекс Гостушки“ кога се до краја живота није ослободио. Наиме, после сваког писменог задатка из српског језика, професор би из разреда у разред водио Драгутина да чита свој рад, јер је увек и апсолутно био најбољи.

За време окупације, коју је провео углавном у Београду, Гостушки је био годину дана на обавезном раду. У немогућности да студира, време је проводио изучавајући теорију музике и историју ликовних уметности. Његов друг из гимназијских дана, глумац Предраг Тасовац (1922-2010), откривао ми је никада јавно испричане детаље из младости којих се Гостушки нерадо сећао:

„Звали смо га Дуду. Био је леп и особен мушкарац коме смо сви по мало завидели. Када су нас новембра 1944. мобилисали у културну екипу при штабу Прве пролетерске дивизије, Драгутин и ја смо као глумци и рецитатори ишли до Трста и назад. Умео је заиста лепо да рецитује. Сећам се да смо на том путу покупили и моју колегиницу Миру Бањац која је живела код бабе и деде у Ердевику. Када је много година касније описивала то време, казала је: 'Дошли су по мене лепи Гостушки и Тасовац.'

После ослобођења, један официр ми је рекао како је на неком састанку пао предлог да би Гостушког и мене требало примити у Партију. Објашњење тог друга је гласило: 'Треба нам неко да нам тумачи стране речи.' Нисам смео ни да помислим да му пренесем ту понуду. Унапред сам знао како би реаговао. А с друге стране, 'не' за такву ствар могло је у то време да има нимало пријатне последице. На срећу, официр који ми је то пренео био је на почетку рата у четницима, а после је прешао код партизана, и чини ми се да га је то учинило мекшим за овакву ствар, па је разумео кад сам му објаснио да Дуду и ја нисмо најбоље решење за ту ствар.“

Најважније је бити здрав

Гостушки ће до краја живота преводити стране речи на матерњи језик, који је тако добро користио. О најкомпликованијим стварима говорио је лепо, једноставно, течно и тачно. И свима да буде јасан. Пробала сам једном као млад новинар да нешто мудрујем, да га питам да ли је за човечанство важније ово или оно, све натегнуто, а он ме је мирно слушао и лако цинично одговорио:

„Има Бранко Ћопић једну причу у којој за време рата питају старог Босанца да ли је боље бити четник или партизан, а он одговара: 'Најбоље је кад је човек здрав!'“

Другом приликом ми је овај најбољи изданак београдског духа рекао да је Богдан Тирнанић Тирке његово „духовно чедо“ и објаснио због чега је Београђане делио на Светозаре и Тугомире – први ведро дочекују сваки нови урбани облик, а други оплакују сваки срушен кућерак и олајисане подове мемљивих кафана.

Историчар уметности који је дипломирао са средњом оценом 9.70, композитор који је паралелно завршио и Музичку академију оценом одличан, доктор филозофије... био је бриљантан критичар и полемичар. У Музиколошки институту САНУ га је за асистента довео академик и један од најзначајнијих композитора у историји српске музике Петар Коњовић (1883-1970), који је основао Институт 1948. године. Од 1974. до 1979. године био је директор те значајне националне установе.

Гостушки је за собом оставио и две књиге, од којих капитално „Време уметности“ (компаративна историја уметности) из 1968. представља икону естетичке мисли на овим просторима. И стога је композитор Властимир Трајковић (1947-2017) с разлогом до краја живота тражио:

„Неопходно је превести 'Време уметности' на неки светски језик, на енглески, пре свега. Потребно је то не због престижа српске науке – потребно је то зато што би тиме добила на престижу светска наука.“

А новинар и писац Милан Влајчић (1939-2022) је децембра 1977. године у „Политици“ објавио текст поводом књиге Драгутина Гостушког „Уметност у недостатку доказа“, који завршава следећим речима:

„За Гостушког не постоје светиње ни табуи: Карајана ће поредити са космонаутима, пијанисту Микеланђелија с недовршеним роботом, задржавајући много поштовања и разумевања за њихову уметност. Указујући на забрињавајући конзервативизам савремене српске музике, Гостушки даје дијагнозе и процене, каквих су се послератни музички критичари у Србији предострожно чували. Ретке су критичке књиге попут ове, у којој су морал и знање на подједнако високој цени!“

Како су Пешићи постали Гостушки

У друштвима разорене традиције, ретки имају ту срећу да се роде у породичној кући, проведу цео живот и из ње оду на вечни починак, како се говорило. На улазу у зграду број 11б у Улици Кнегиње Зорке на Славији, и данас стоји табла којом се обавештавају пацијенти у које време прима др Риста Гостушки, отац Драгутинов.

Тај занимљив човек кога се Предраг Тасовац сећао и као прикривеног песника и преводиоца са енглеског на српски једне „Историје САД“, успео је у животу захваљујући ономе што се у Срба онда знало, а за само један век је сасвим ишчезло – природној селекцији. Да није било тога, не би Риста Пешић, тако су се презивали старином, завршио као један од првих кардиолога у Србији. Јер, отац је имао три сина, али је само једног послао у свет:

„Мој неписмени деда са Старе планине оценио је које је дете најдаровитије и најпаметније и продао пола имања да би га школовао. Гарашанин, Ристић, Петронијевић, Цвијић, Мика Алас... сви су они на сличан начин, природним путем, дошли на место које им је одговарало.“

Риста је медицину завршио у Петрограду. Вратио се отуда као Гостушки. Оженио је Милицу, једну од три кћери Живана Живановића, министра саветника у тадашњој влади. Дотични је министар имао и двојицу синова – Милана и Сању. Као студент, добровољац, Сања је погинуо првог дана Балканског рата. Много је оних који ће рећи „Улица Сање Живановић“, не знајући да је у питању мушкарац и то ујак Драгутина Гостушког, по коме се зове један од најлепших делова на београдском Сењаку.

Одавно су вишеспратнице сакриле велику породичну зграду коју је на имању деде по мајци подигао Риста Гостушки. Срушене су оне околне куће у којима су живели Живановићи. Део своје стамене грађевине Гостушки су годинама издавали странцима, да би Драгутин могао месец дана годишње да проведе у Паризу.

С Далијем у Паризу

Постоји једна истинита анегдота тим поводом. У кући је постојао један велики пиротски ћилим, породично наслеђе, којег је Драгутин дао да се прода јер му се никада није допадао. И када су се први станари, странци, доселили у његову кућу, донели су са собом велики пиротски ћилим који су купили за нови стан и на који су били страшно поносни. Онај исти којег се Драгутин мало пре тога решио. Сматрао је то божјом казном. За ово је знао композитор Зоран Христић (1938-2019), који је Гостушког упамтио као дете:

„Упознао сам га на слави Свети Стеван код породице Мирослава Нешића у Кичевској улици. Био је то упадљиво леп пар – Вида и Драгутин Гостушки. Са тим бриљантним циником који не вређа, било је тешко успоставити такозвану усрдну комуникацију. За њега је био веома важан породични педигре и имао сам среће да ме је прихватио као млађег брата. Остао сам са њим и када су га сви напустили, или када је он све напустио, све једно је. Последњи пут смо разговарали 2-3 месеца пре него је умро. Хтео сам да дођем да га видим, али он је већ одавно престао да виђа пријатеље. И зато ми је, доследан себи, одговорио: 'Ти знаш да увек волим да ми дођеш, али овог пута ме мрзи да намештам кревет.' Било је то довољно да га оставим на миру.“

На књизи „Уметност у недостатку доказа“, у посвети Христићу, ћирилицом је написао: „Како на брзину не могу да смислим ни једну ружну реч, онда мом предрагом Зорану од Драгутина.“ Зоран ми је скренуо пажњу на последњи одељак ових драгоцених записа – Анђео на бициклу. За неупућене, то је опис једног антологијског сусрета у Паризу између Драгутина Гостушког и великог мајстора Салвадора Далија:

„Хтео бих да вам покажем и посветим своју књигу о уметности у којој сам донео репродукцију вашег Распећа у четири димензије. Ево, овде...

Устао сам и пришао Далију. Он је сместа скочио са фотеље и заузео став 'мирно' држећи свој штап 'к нози'.

Видите – наставих – у легенди уз слику написао сам да је Дали...(итд)...представио четири димензије помоћу тзв. хиперкубуса који се састоји од осам коцака...

Од девет!

Од осам.

Од девет!

Пресече ме изненадни страх да сам можда ипак нешто побркао. После сам, пун стида, поново пребројао коцке и, разуме се, нашао осам. Априорни ауторитет је ужасна снага. Дакле, девет.“

Бриљантним, лапидарним стилом, описао је овој књизи Гостушки многе великане 20. века са којима се сусретао, нека запажања са путовања и забележио неке мисли попут ове:

„Постоји само један положај у коме извесна ствар стоји усправно. И постоје безбројни положаји у којима та иста ствар може да стоји накриво.

Преносећи ову научну истину на мање егзактне терене, од етике до естетике, претпостављамо да постоји само један начин да нека ствар буде добра, а безброј начина да ствари буду рђаве.“

Критика САНУ

Гостушки ни у чему није био налик већини српских интелектуалаца, па тако није ћутао о рђавим стварима. Замерио се онима који су му се осветили тако што га никада нису примили тамо где му је било место – међу бесмртницима, у Српској академији наука и уметности. Десет година пред смрт, 1988. године, јавно је рекао:

„Од комплетног чланства САНУ 20 одсто би морало бити ту по свим условима, по свим критеријумима, па ако хоћете и по свим политичким околностима. Педесет одсто могу бити ту а могу бити замењени са било ким из њихове струке, са истим квалификацијама, а да се ништа, апсолутно ништа не промени у функцији Академије ни у нашој науци. И, колико је остало? Тридесет одсто. Е, тих 30 одсто уопште не би смели бити ту. Они би на Калемегдан требало да иду Васином улицом...“

Остао је усамљен у захтеву да се музикологија изучава на Филозофском факултету као што је то свуда у свету са традицијом те дисциплине. У САНУ никада нису за озбиљно узели његов предлог да се оснује Одељење за историју и теорију уметности. Прошло је тачно 22 године од његове смрти, када је 2020. године Одељење ликовне и музичке уметности преименовано у Одељење уметности САНУ. Како би се радовао да је то неко могао да му јави. Да још једном докаже исправност свог авангардног промишљања.

Старији памте каква је помама у Београду владала када је средином седамдесетих у Музеју савремене уметности одржана велика изложба „200 година америчког сликарства“ приређена у сарадњи са Балтиморским музејом уметности и владом САД. Један од ретких који је тај чин критиковао био је Гостушки:

„Видео сам оно што су сви остали видели. Разлика је у томе што сам и написао оно што сам видео. Остали или нису поверовали сопственим очима, или су сматрали да је 'ипак немогуће' на такав начин оценити репрезентацију једне велике земље. Мислим да би сваки паметан Американац требало да ми се захвали на услузи коју сам му учинио својом опоменом.“

Критика ДЕПОС-а

Озбиљно је мислио и када је почетком деведесетих постао члан Савета ДЕПОС-а, тада се чинило моћне коалиције ванстраначки опредељених интелектуалаца. Али, није могао да сакрије своје разочарање:

„У току годину дана колико је све то трајало, од тих људи који су се у новинама називали умним, држали лепе говоре као што то они и умеју на лепом српском језику, нисам чуо ни једну једину идеју која би имала неку практичну вредност. За све време трајања ДЕПОС-а ми нисмо имали никакав статут. Напомињем, да је у Србији када би се састављало певачко друштво, прва ствар увек била да се направи статут. ДЕПОС није био достојан ни певачког друштва и ту је владала конфузија слична оној коју смо, нажалост, гледали касније и у коалицији Заједно.“

Док је трајао тај његов „несрећни политички ангажман“, Гостушки се прославио и говором који је одржао бесан на састанку Савета, када је чуо за предлог да се позове Добрица Ћосић да води ДЕПОС:

„Рекао сам да уз све демократске назоре који су били видљиви у акцијама Добрице Ћосића, не могу да замислим да једну опозициону партију која се бори против комунистичке власти предводи бивши партизански комесар. А ту идеју су заступали људи који не само да су мислили да је тај став исправан, него су били и Ћосићеви лични пријатељи. Опоменуо сам их да Ћосић неће то ни прихватити, и молио их да не објављују свој покушај, да не би испала нека брука од тога... И све се завршило како сам и рекао. Ћосић их се одрекао и не само да их није примио у кућу, него им се чак ни на телефонски позив није јавио. Послао је своју жену да им то каже.“

Није лако имати ту несрећу да доживиш остварење свих својих црних слутњи и пророчанстава. Бити вечита птица злослутница која ће у време помпезног величања жабљачког устава од стране Слоба, Мила и Момира, када се тек обелоданила СРЈ, изрећи овакву бојазан: „Моје мисли се све лакше окрећу претпоставци да ће Црна Гора све више показивати тежњу да се отцепи од овакве баксузне Србије...“

Тешко је било овом најжешћем критичару народа који највише воли, да каже како „српски народ не плаћа данас ни своје грехе, ни некакве злочине, већ своју глупост... Једно од великих зала које се може учинити том народу је – хвалити га, истицати његове добре особине и подржавати његову убеђеност да је непогрешив и сам себи довољан. А тако му се најефикасније сузбија жеља за усавршавањем. Како се може говорити о освешћивању када ми још увек имамо људе који пред очигледном туђом, а врло често и сопственом пропашћу, још увек истрајно гласају за оне који су их увалили у ту пропаст...“

Пристојност оптужби

Многи су говорили како се Гостушки за живота борио против глупости. Међутим, он сам је то демантовао:

„Када човек каже неком другом да је глуп, то је исто као да је сам себи рекао да је паметан. А пристојни људи то не раде. То је радио, додуше, Крлежа, али је он вероватно сматрао да је толико велики да му није било потребно да буде пристојан.“

Пристојност оптужби Драгутина Гостушког је често била страшнија и убитачнија од најпоганијих речи. У време највеће популарности филмског спектакла „Парк из доба Јуре“, упитао је једног нашег редитеља због чега се такви филмови не праве и код нас. Када га је овај запањено упитао одакле нам техника, студији, велики љубитељ филма Гостушки је лежерно одговорио:

„Ништа нам то не треба. Све може да се уради на Славији, у Митићевој рупи! Пола Београда зна да је у тој мочвари живот почео да мутира и да су се већ појавили акрепи и остала створења која Холивуд прави од пластике... Или да се искористи трг Славија за снимање хонгконшких акционих филмова. Само треба поставити камере око оних трафика и роштиља, и ухватити атмосферу Бангладеша и паланки у Индији.“

Не без туге, говорио је да чека пола века на изградњу Славије. Пролазе владе: предратна, ратна, послератна, Титова, социјалистичка... и никако да се среди та рупа коју је Митић ископао пре рата. Сваку прилику, Гостушки је користио да се обруши на урбанисте који су од Новог Београда направили „велику срамоту наше архитектуре.“

Тиме се силно замерио градским оцима који су средином осамдесетих одлучили да се једном за свагда обрачунају са њим. Позвали су га на трибину где су се окупили све сами угледни универзитетски професори, социолози, модернисти, филозофи... са само једним циљем: да се покопа конзервативизам оних који нису разумели лепоту тог урбанистичког раја званог Нови Београд.

Махало се ту Фројдом и Хегелом, Марксом и Ла Корбизијеом, и када је Гостушки коначно добио реч, мирно и достојанствено је изговорио прву реченицу: „Драга господо, ви сте Нови Београд засрали...“

Из сале се зачуо искрен громогласан смех, а потом дуг аплауз, и Гостушки више и није морао да говори.

О џезу и Синатри

Било је задовољство слушати га на бројним предавањима, а привилегија да чујете његове коментаре после неког концерта. Бемус је у њему имао свој заштитни знак, Београдски џез фестивал је био светска журка у годинама када је председник Савета био Гостушки. Саксофониста и композитор Мића Марковић (1939-2017) са надимком Колтрејн, аутор дуговечне музике за серију Отписани, годинама је имао своје ноћне телефонске разговоре са Гостушким. Џез им је био најчешћа тема. Почетком осамдесетих, после једног концерта на Београдском џез фестивалу, поверио се Марковићу:

„Знам да многи не мисле као ја, али тврдим да ће џез бити музика која ће обележити 20. век. Такозвана савремена озбиљна музика нема никакве шансе за то, јер аутори не пишу за публику, већ искључиво за колеге стручњаке.“

Марковић је упамтио како му је Гостушки једном приликом убедљиво објаснио зашто му се толико допада музичка тема из филма „Ловац на јелене“. Овај саксофониста није штедео речи хвале за композицију Драгутина Гостушког Scerzo in „SCH“.

Али све што је компоновао, Гостушки је урадио до почетка шездесетих и – престао. У музичком писцу и естетичару превладало је људско и уметничко поштење које му није дозвољавало да задржава за себе двоструку позицију композитора и критичара.

Они који су га познавали, знали су да је обожавао Мy Wаy Френка Синатре, а његов рођак по мајчиној линији Алек Гргић тврдио је да је Гостушки слушао сваку врсту музике:

„Сећате се када је певала Бренда Ли? Долазио је код мене и узимао њене плоче да би слушао. Знате ли да је изванредно вајао, сликао... Волео сам да разговарам са њим. Био је несвакидашња личност, али и тежак човек. То је најбоље осећала Вида, која је живела са њим. Такав, на своју руку, што би рекао народ, умео је да приреди невиђена изненађења. Сећам се да до последњег тренутка нисмо знали хоће ли доћи на свадбу своје кћери Милице. Не због мањка љубави и осећања, већ због конвенционалности коју је презирао. Наравно да је дошао.“

Породица

Четири године после венчања Виде и Гостушког у Светосавској цркви 1957, родила им се кћер Милица, а 1966. године и син Игор, композитор. Имао је Драгутин Гостушки и старијег брата Александра који је крајем рата одведен у Немачку, а потом је отишао у Аргентину где се оженио, добио два сина и неколико унучади. Никада се више нису видели. Дописивали су се, и млађи син Александров је једном, када је дошао у Европу, посетио родну кућу свог оца. Александар је умро пет година пре Драгутина. Госпођа Вида Гостушки ми је сведочила да је Драгутин имао срећу што је доживео да види и двоје унучади – Миличину кћер Душицу и сина Душана.

Друга половина „најлепшег пара“, како их је упамтио Зоран Христић, била је уз Гостушког и онда када је то било заиста тешко.

Њихов формални развод значио је да се Драгутин из великог стана у приземљу, у коме је остала Вида, преселио на спрат, у апартман преуређен од очеве ординације и чекаонице.

Последњих месеци, сведочио ми је Алек Гргић, није хтео никога да виђа осим деце и Виде. „Долазиле су медицинске сестре које су га неговале, а бринуо је о њему и син Игор. Дуго пре тога престао је његов интерес за све. Више га ништа није занимало, пресахле су све његове идеје.“

Уторнички разговори

Не сме се заборавити једна од најмоћнијих идеја коју је Гостушки реализовао пуних шест година. Најпре под кровом САНУ, а потом у Народном музеју, од 1974. до 1980. трајали су сваког уторка Разговори о науци и уметности за које је он смишљао теме и писао позивнице, које данас представљају најдрагоценије успомене оних који су их добијали. Једно предавање архитекте Пеђе Ристића (1931-2019), званог Пеђа Исус, из априла 1978. овако је, на себи својствен ироничан начин, сажео:

„Уважени професор архитектуре са Technische Universitat Graz (Osterreich), Пеђа Ристић, одмах је препознат у нашој средини упркос томе што је пустио браду и што је претежно говорио о балванима, а можда баш због тога. Ако ту ствар поставимо дијалектички, онда ћемо балване сложити тако да са једне стране буду сви шири крајеви а са друге сви ужи. Тако по неким теоретичарима (Ristich – Ripley, 1977.) настаје трапез, основна форма у историји људске делатности где је и без тога све накриво. Поменута форма преноси се затим на планове цркава, на перспективно виђење, на пристајање уз месец (прво левом ногом), на пењање узбрдо (десном ногом), на рано устајање (левом) и уопште свеобухватно. Остаје, дакле, да се реши проблем који је још Кант наслутио, а нешто доцније потврдио и Аристотел, наиме шта бива ако балване сложимо тако да се с једне исте стране постављају наизменично и ужи и шири крајеви. Истраживања су у току...“

Другом приликом, Гостушки саопштава да је на претходном састанку инспирисано говорио др Владета Јеротић о теми Страх од смрти – страх од ништа, и каже:

„Са посебном задовољством обавештавам вас да је већина дискутаната – подстакнута осећањем јунаштва које је одувек красило наше народе и народности – одлучно изјављивала да смрт схвата као изузетно пријатан доживљај. Једино је ваш доле потписани пријатељ недостојно признао да би он без нарочитог уживања обавио ту дужност, а и то само под условом да се не може избећи...“

И тако, 145 бриљантних, бескрајно духовитих и интелигентних кроки-есеја.

Говорило се у то време да се око Гостушког окупљају неки нови модернисти, неки андерграунд интелектуалци, и да власт жмури пред јеретичким мислима које су врцале под кровом куће чији је председник тада био некадашњи „Титов шифрант“, како су они звали Павла Савића. А онда им је он отказао гостопримство.

„Сећаш ли се због чега су нас тада избацили?“, питао је Зоран Христић давних дана Матију Бећковића док смо се нас двоје присећали Гостушког, а Матија чекао неку новинарку.

„Није проблем што су вас избацили, већ је питање како су вас уопште пустили унутра“, одговорио је песник.

Пеђа Ристић се сећао да је Савић рекао како „неки овде говоре против науке“, и тако су се „неки“ преселили стотинак метара даље, под кров Народног музеја: „А у ствари смо говорили против владајуће идеологије. Говорили смо о Богу, има ли га или нема, о стварању света, о религији, о злоупотреби психологије у модерном друштву, о црним рупама у космосу, о пореклу и судбини уметности... Уместо да идемо у кафану и млатимо не изрекавши ни једну сувислу мисао, ишли смо уторком у ту слободну академију коју је Гостушки осмислио. Људи који су се мучили да сакрију зломисао, овде су нашли вентил сигурности да не пукну од контроле. Мене у то време нико ни за шта није шљивио, а Гостушки ме је позвао да држим предавање и тиме ми је учинио велики част. Када данас размишљам о људима који су говорили и темама које смо покретали, слободно могу да кажем како је то било елитно аристократско друштво ван икаквог домашаја комунистичке партије, трибина духа каква се више никада није појавила“, говорио ми је овај архитекта чији су експерименти шездесетих и седамдесетих потресали београдску чаршију, а чије се дружење са Гостушким наставило и на други начин: „Обојица смо волели чашу и зашто то не рећи. Он је био највећи господин у пићу кога сам икада упознао.“

Те Гостушкове вечери, како су их сви звали, за сликара Младена Србиновића (1925-2009) представљале су отворени универзитет за слободно мишљење:

„У извесним тренуцима сам помишљао да је тако морало да изгледа Атинска школа на Агорама оних који су себе сматрали онима који морају да мисле, јер им је то дужност... А Гостушки није засновао те вечери да прикаже себе, већ да ослободи уплашену и заробљену мисао у многима у нашем друштву!“

Сам Гостушки је држао до уторничке академије као до својеврсне обнове идеје ренесансне Cameratе – живе, динамичне лабораторије духа и идеја. А циљ је био да се „изгради некакав homunculus universalus – један човечуљак који би, у принципу, поседовао сва знања доступна свима.“

Прејаке и преслабе речи

Тешко је познавати Србина који је умео да буде толико искрено непријатан а да притом не буде прост. Упитан једном да ли се плаши прејаке речи, Гостушки је одговорио:

„Гроб Бранка Миљковића је недалеко од гробнице мојих родитеља, па често прођем поред његове плоче и прочитам реченицу 'Уби ме прејака реч'. Сјајна мисао, али ја не могу да је следим. Ако је Бранко мислио да је прејака реч убиствена, ја мислим обратно. Преслаба реч је убиствена јер погађа моју савест. Шта значи преслаба реч? То значи кад бих хтео да кажем, а нисам могао или нисам смео. То ће ме убити!“

Да ли га је то заиста и убило? Да ли је коначно попустио безнађу за које је у једном од последњих разговора за новине рекао:

„Мој песимизам проистиче из прорачуна будућих догађаја и нико ме због тога не може оптужити. Може ме само игнорисати, а ја нећу имати ништа против. У нашој ситуацији песимисти су најбољи прогнозери.“

Да ли га је уништила његова мисаона искреност која му није дала да прећути везу између најгоре народне музике оличене у шодер листи и домаће политике, нити дијагнозу о 20. веку који је „пун лажних вредности у свим категоријама, па и у науци.“ На питање од чега је Гостушки умро тог 21. септембра 1998, Зоран Христић ми је једноставно одговорио:

„Хтео је да умре, одлучио је и то ти је. И после смрти је био у праву. Овај режим је свог најоштроумнијег и најоштријег критичара игнорисао тако што је вест о смрти једног од најзначајнијих српских интелектуалаца у овом веку изостала из ударних вести државне телевизије. Србин солунског порекла, човек врхунског стила, непоткупљиви естета какав је био др Драгутин Гостушки, давно је поставио енигму коју они никада нису разумели: Цео живот нам је предвиђање прошлости и сећање на будућност.“

У Пироту је 2002. године основана основна музичка школа која носи име „Др Драгутин Гостушки“.