Први пут с књигом Лазе Лазаревића у рукама: Оно чега има и чега нема у његовим причама

Крајем августа 1871. године практикант у Министарству просвете Лазар К. Лазаревић пише писмо своме министру Димитрију Матићу у ком га обавештава да је превео дело „чувенога Инглеза Михаила Фарадеја: Природна историја једне свеће“.

Лазаревић истиче да је „добро превео“ Фарадејеву књигу, која је, како обавештава министра, већ преведена на руски и француски, а онда се пита: „Ну да ли пристаје за нас?“

„Радећи“, каже он, „мислио сам нарочито на наше гимназисте и ђаке недељних школа. На гимназисте стога што би им добро дошла ова књига да понове штошта од онога што су учили, и да науче штогод што би без ове књиге може бити теже ишло. На недељне ђаке помишљао сам стога што програм њихова учења природних наука није тачно обележен и што ђаци, из више узорака не могу почети ниједну грану природних наука с почетка па исте истерати докраја – стога мислим да ће и њима од велике услуге бити ова књига у којој има из многога понешто али и из целога нешто.“

Практикант Лазар К. Лазаревић наводи даље и како ће у делу које препоручује за штампање корисне поуке наћи како старији ђаци, тако и „велики део наше читалачке публике“. Потом напомиње да се у Фарадејевој књизи налази и „35 дрворезних слика“.

Те слике ће „оживети у рукама вредних ђака, који лако долазе до химијских и физичких кабинета (ако се не варам многе наше вароши имају их). Ревносни учитељи недељних ђака могли би такође доћи до апарата користећи се или познанством с апотекарима, или служећи се и сами гимназијским природњачким кабинетом“.

Све наведено га је, саопштава министру, охрабрило да књигу коју је превео понуди за објављивање „школској комисији или фонду г. Коларца“: 

„Знајући да сте ви, господине министре, на врху обеју ових установа, обраћам вам се с молбом да имате доброту упутити овај мој рад онамо где ће најбоље пристати. Молим вас да ми и овом приликом помогнете својом добротом. Мени је свеједно: узела га школска комисија, узео фонд г. Коларца. До тога ми је само стало да он угледа света и да дође у руке онима за које је спреман, а то ће бити само њиховом помоћу. Предајући рад у ваше руке – желим му срећан пут.“

Лазаревићев превод на српски шест Фарадејевих предавања које је славни британски научник пред школском омладином држао у Лондону о Божићу 1848. године није објављен ни тада, ни за његовог живота, али ни после његове смрти.

Нису познати разлози због чега су тадашње просветне власти одбиле да финансирају објављивање књиге која се и данас сматра за врхунско остварење научно-популарног жанра. И сâм Димитрије Матић је на српски превео неколико књига и, свим оним што је у животу за нашу културу урадио, био све само не од оне феле државних чиновника о каквима је у својим хуморескама и комендијама писао Бранислав Нушић.

Биће да су на несрећну судбину Лазаревићевог превода највероватније утицале тадашње друштвено-политичке околности. Ту 1871. годину, на чијем је самом почетку Лазаревић био изабран за државног питомца на студијама медицине у иностранству, обележила је побуна студената Велике школе, који су демонстрирали против смене једног професора. Тако је, уместо да оде у Берлин на даље школовање, Лазаревић као свршени правник добио место практиканта у Министарству просвете, да би на студије медицине отишао тек у јануару наредне године.

Вратиће се у отаџбину 1879. као доктор медицине и хирургије. Исте године бива постављен за лекара Округа београдског и објављује приповетку „Звона са цркве у Н“ и чланак „Обмањивање публике лажним лековима“. Приповетка је у два наставка објављена у бечкој „Српској зори“, а потом се, под насловом „Први пут с оцем на јутрење“, нашла у Лазаревићевој књизи „Шест приповедака“ штампаној 1886. године.

Наши ђаци, ето, нису били у прилици да се у учењу природних наука служе Лазаревићевим преводом Фарадејеве „Историје једне свеће“, али се зато његове приповетке налазе у читанкама за основне и средње школе. Не знам у ком сам се тачно разреду први пут сусрео са Лазаревићевим приповеткама, али и данас памтим то сарајевско послеподне када ми је мој ђедо Михаило поклонио књигу „Све ће то народ позлатити“.

Отправник телеграма подршке

Ђедо је био један од оних карактера какви красе приповетке наших реалиста. Имао је те густе обрве и високо чело, што је његовој ионако строгој појави додавало нијансу држања каквог краљевог официра. А он је у добром делу раднога века униформу и носио, јер је био отправник возова. Саставни део те, за њега, свете одежде, пре рата су чиниле и беле рукавице, које се у мојој машти никако нису слагале са димом што га пред сам полазак воза по перону испушта парна локомотива.

Неодвојив део Ђедине, што би Ђалски или Ковачић рекли, хињене строгости био је његов вокабулар. Оно што је говорио понекад је и формом и садржајем умело да личи на одредбе каквог железничког правилника. Али сем склоности ка бирократском описивању свакодневице, волео је да у своје исказе често удене какву архаичну реч.

Тако си имао утисак да се ред вожње очас посла претвара у какву бајку, или јуначку народну песму. Што је био старији, то му је било све теже да при извођењу ових каламбура спречи крајеве усана да се извију у једваприметан осмех.

Волео сам га искрено и без резерве. И чини ми се како сам врло рано постао свестан да се иза те строге фасаде на којој нема нити једног јединог украса крију и душа и тело каквог руског спахије који се према кметовима односи строго али правично, али с времена на време бежи у степу да се тамо шашави.

Наравно да у раном детињству и дечаштву нисам могао да ту слику поредим са оним што су у романима и причама писали Тургењев, Гогољ, Чехов, или најпре Љесков, али сам му се, баш као на страницама њихових дела, обраћао са „Ви“, онако како му је говорила и моја мајка. А он ми никада није сугерисао да би можда ипак требало да га ословим са „Ти“, већ ми је са те обострано прихваћене дистанце надевао надимке који су се мењали у складу са мојим, како би он то највероватније рекао, друштвеним статусом. Тако сам у време похађања основне школе био Матурант, као средњошколац Студент, а када сам се уписао на студије књижевности, мој Ђедо је почео да ме зове Књижевник.

Али ма колико да је у тим ословљавањима било њему тако својствене и танане ироније, осећао сам како у овом последњем надимку нема ни трунке зафрканције. Јер је реч о животном избору вредном његовог поштовања.

Да то покаже онако како само он то уме, након што смо му јавили да сам добио прву књижевну награду на једном конкурсу за кратку причу, мој Ђедо ми је, баш као да смо јунаци романа неког деветнаестовековног руског писца, послао телеграм. У једној јединој реченици формулисао је све оно што као подршку треба да чује један књижевнички питомац.

Али пре него што ми је упутио тај телеграм, мој Ђедо је, као у каквом сада већ совјетском роману, са дистанце водио рачуна о моме, како се то и данас каже, ширем образовању. Тако ме је, а да ми не јави ни телеграмом ни дописницом, на почетку школске године када сам полазио у трећи или четврти разред основне школе, претплатио на школски лист „Дечје новине“. Знао је да редовно купујем „Забавник“, па је, ваљда желећи и да помогне овај, данас давно заборављени огранак периодичне штампе, све док нисам завршио осми разред плаћао годишњу претплату на новине које су биле штампане на лошем папиру и у којима и није било бог зна шта да се прочита. Но, ко зна, можда ме ја баш то што ме је у нашем поштанском сандучету редовно чекала тисковина из Горњег Милановца подстакло да већ као средњошколац постанем претплатник „Полета“ и „Студента“, а нешто касније и часописа за светску књижевност „Писмо“.

Упоредо са обнављањем претплате на „Дечје новине“, Ђедо би ми с времена на време поклонио и књигу. Неке ми је слао поштом, а неке давао приликом његових долазака у Сарајево, или наших одлазака у Нови Сад. Све су то били наслови чији су се одломци налазили у читанкама, или дела која су била уврштена у обавезни, или шири списак школске лектире. У свакој књизи би ми написао посвету која је садржавала лепе жеље за постизање што бољег успеха у школи. Као кроз маглу се сећам када ми је поклонио Толстојево „Детињство“, објављено у чувеној библиотеци „Ластавица“ сарајевског издавача „Веселин Маслеша“. А послеподне када ми је поклонио Лазаревићеве приповетке нећу никада заборавити! 

Први пут с оцем на јутрење

Све се то дешавало у време када не да нисам читао много, него нисам читао уопште. Растао сам међу књигама које су ме стрпљиво чекале уредно сложене на полицама великог регала. Није да ме баш није интересовало шта се то у њима налази, али тада ми је од света било сасвим довољно оно што могу да обухватим погледом. А тај поглед је обухватао пре свега хрбате свих тих књига, од којих бих неку и узео у руке, па пажљиво разгледао корице.

Било је то време слика неосетљивих на додир. Телевизија нас је узимала под своје још од малих ногу, а ваннаставне школске активности су подразумевале редовне одласке у биоскоп, где смо гледали или партизанске, или цртане, или документарне сторије о свету дивљих животиња. Родитељи су нас од малена пуштали да сами идемо у биоскоп. Биле су то најчешће какве комедије, потом авантуристички и, најзад, фамозни кунг-фу филмови. И док бисмо чекали да нас пусте у салу, стајали бисмо пред биоскопом и гледали не само плакате већ и оне, да кажемо, званичне фотографије на којима су се налазиле неке од најупечатљивијих сцена из филма који тек треба да гледамо. Стајали бисмо пред тим фотографијама и већ увелико омађијани оним што нас тамо, у мраку, чека, нагађали шта ће се у филму све десити. А ако бисмо неки филм ишли да гледамо по неколико пута, фотографије би дошле као одличан подсетник.

На исти начин сам гледао илустрације на корицама књига, а кад сам полако већ почео и да их и читам, и илустрације које су красиле многа тадашња издања књига за децу и омладину.

Јер слика на насловној страни књиге имала је да ти каже све што треба да знаш о томе шта је унутра.

А слика на књизи Лазе К. Лазаревића коју ми је тог послеподнева поклонио мој ђед већ је на први поглед у мени изазвала страх на коме би ми позавидео и Стивен Кинг!

Од тога дана не да су прошле године, већ ће томе бити скоро пола једног целог века, па су преко те прве, аутентичне ужаснутости полегли многи велови накнадног што животног, што читалачког искуства (ако пак није реч о једном те истом?!). Ипак, и данас осећам уздрхталост и језу коју је у мени изазвала та сцена у којој се у готово опипљивој загушљивости и ракијским испарењима, пред саму зору, наизглед мимоилазе, а у ствари сударају светови двојице неизбријаних, знојавих и некако меканих, али не и гњилих мушкараца.

Мада је над овом илустрацијом, под именом писца, стајао наслов „Све ће то народ позлатити“, ја сам тај призор повезао са насловом „Први пут с оцем на јутрење“.

Сигурно је да ни једну ни другу нисам прочитао тада када сам књигу и добио, али могао бих да се закунем или опкладим како је наслов Лазаревићеве збирке објављене у библиотеци „Лане“ загребачког „Знања“ сто посто „Први пут с оцем на јутрење“.

Не знам шта би рекô чика Фројд, а шта Дејвис Мајлс или Колтрејн, али најпре ће бити да је у то време мој отац често бивао на службеним путовањима. Тата је радио у „Трасеру“, предузећу које се бавило пројектовањем путева, па је као грађевински техничар често одлазио, како смо то звали, „на терен“. Ишао је најчешће у нека мала или још мања места, у којима је остајао и по две недеље. Мама и ја смо тада живели као у некој сликовници. Живот јесте био весео и пун најразличитијих догађаја, али дошло би вече, корице сликовнице би се заклопиле и свет наједном ућутао. Тада би на прозоре закуцала тупа и упорна туга изазвана одсуством онога кога тако постојано волиш.

Ко зна, можда је баш тих дана када је у посету стигао Ђедо и поклонио ми Лазаревићеву књигу мој отац, а његов син, био на једном таквом терену. Па сам у машти смућканој са сећањем ту злослутну илустрацију са насловне стране повезао са жељом да се тата што пре врати кући. Јер ниједан од те двојице уморних мушкараца није био отац. У њиховим погледима није било одсјаја дечјег осмејка. Били су тако сами, а тако упућени један на другог. Ниједан од њих двојице није био добар. Ниједан од њих под пазухом није крио родитељску топлину и није умео да ти подари онај јединствени заштитнички очински дах.

А Лазаревићева приповетка чију је прву верзију, под другим насловом, објавио у бечкој „Српској зори“ и није ништа друго него прича о тој топлини и том даху. Њих у самом тексту, наравно, нема, па је и због тога то једна од најбољих приповедака које ће ико икада написати на српском језику. А и много шире.

Оно чега у приповеци „Први пут с оцем на јтрење“ и те како има јесте њен сам почетак.

У првој верзији, коју је тек свршени студент медицине потписао псеудонимом, тј. једним јединим словом „Х.“, тај почетак не наговештава ремек-дело, јер Лазаревић даје толико пута дочарану сцену неколицине људи који дуго, зимње вече у туђини прекраћују сећајући се најмилијих у родноме крају.

А онда се у својој првој збирци писац потписује пуним именом, средњим словом и презименом, приповетку насловљава „Први пут с оцем на јутрење“ и дарује нам почетак којим се не могу подичити многе књижевности света.

„Било ми је, вели, онда тек девет година.“

То „вели“ нам отвара врата свих модерности под капом небеском, показујући како геније наизглед малим, једноставним потезом отвара врата будућности која се усељава у његов уметнички свет, али се тај свет усељава у дела која ће тек доћи. На пример, у Андрићеву „Проклету авлију.“

Ко зна, можда су она двојица са насловнице Лазаревићевих приповедака објављених у одавно угаслој библиотеци „Лане“ баш због тог „вели“ тако љути и уплашени

Али то не умањује мој страх који осетим кад год видим ту слику. Напротив.