Салвадорски председник Најиб Букеле, самопроглашени најкул диктатор на свету: Модел каудиља за 21. век

На снимку који је у уторак, 10. новембра, на друштвеној мрежи Икс објавио председник Ел Салвадора Најиб Букеле, виде се два бела хеликоптера са салвадорским заставама како ниско надлећу Хаити. Приближавају се пространој вили и отварају ватру на здање. Снимак прати кратка порука на хаићанском креолском језику: „Одржали смо обећање.“

Мета напада била је приватна вила Вилсона Џозефа, вође озлоглашене банде „400 Мавозо“ (на креолском „400 сељака“), смештена источно од хаићанске престонице Порт-о-Пренса. Порука је била јасна: један од најконтроверзнијих светских лидера обрачунава се с организованим криминалом и изван граница своје земље.

Претходно су, 18. октобра, четворица техничара ваздухопловних снага Ел Салвадора упала у заседу на истој равници источно од Порт-о-Пренса. Нико није преузео одговорност за напад, а четворици Салвадораца од тада се губи сваки траг.

Букелеов одговор уследио је три дана касније. У поруци написаној на хаићанском креолском језику, обратио се директно вођама банди. Запретио је да ће се, уколико четворица несталих буду враћена повређена, с хаићанским бандама обрачунати на исти начин на који се обрачунао с бандама у сопственој земљи. Потом је понудио и другу страну погодбе: вратите их живе и сви салвадорски војници напустиће Хаити истог дана.

Отмице, ултиматум и интервенција на Хаитију

Отмице су у том делу света постале уносан посао. Вредност таоца мери се износом који је друга страна спремна да плати за његово ослобађање. Познаваоци прилика на Хаитију сматрају да је заседа била управо покушај банди да изнуде преговоре и спрече даље продирање војске у четврти под њиховом контролом. Букеле је, међутим, већ трећег дана јавно одбацио могућност класичних преговора с бандама, нудећи повлачење својих снага за безбедан побвратак несталих.

Почев од 22. октобра, Букеле је на Хаити упутио око 2.500 војника и припадника специјалних јединица, што представља готово 10 одсто од укупно 26.500 војника, колико их има у редовима салвадорске војске.

Иако је судбина четворице несталих Салвадораца и даље непозната, овај централноамерички лидер чврсте руке искористио је операцију за додатну промоцију своје политике, показујући да његова препознатљива политика „нулте толеранције“ према бандама може да досегне далеко изван граница Ел Салвадора. Операција је изведена уз подршку Сједињених Држава и Колумбије, али су обе земље почасти препустиле Салвадору и његовом председнику.

Де факто премијер Хаитија Аликс Дидије Филс-Еме изјавио је да ће сарадња са Ел Салвадором бити настављена, упркос наводима да је један амерички дипломата од њега затражио обуставу војних операција. Захвалио је, на крају, председнику Ел Салвадора Најибу Букелеу на подршци коју његова земља пружа Хаитију у борби против банди.

„Букелизација“ Латинске Америке

Најиб Букеле данас је председник на кога се угледају многи латиноамерички лидери. Његов главни извозни политички артикал постала је бескомпромисна борба против криминала. Уместо да обећава демократију, Букеле обећава затворе.

Његову владавину најупечатљивије симболизује затворски комплекс који критичари називају „гулагом“. Реч је о ЦЕКОТ-у (CECOT), затвору пројектованом за 40.000 затвореника, што га сврстава међу највеће затворске комплексе у Латинској Америци.

Његов назив скраћеница је од шпанског Centro de Confinamiento del Terrorismo, што у преводу значи „Центар за затварање терориста“. Овај затвор максималне безбедности смештен је у Теколуки, седамдесетак километра југоисточно од главног града Сан Салвадора.

Иако има гигантске капацитете, шеф државе обећава изградњу новог, још већег затвора.

На насловне стране светских медија Букеле је доспео захваљујући имиџу „дрског миленијалца“, увођењу биткоина као законског средства плаћања, упаду у зграду парламента у пратњи наоружаних војника и мегазатворима које гради. О њему се пишу научни радови који његову владавину називају „хибридном режимом“, који комбинује демократске институције и ауторитарне методе управљања и разматра се да ли Букелеов модел представља нов начин стицања политичког легитимитета, или је реч о стратешком прилагођавању већ постојећих демократских и ауторитарних образаца домаћим институционалним приликама и међународном окружењу.

С друге стране, према резултатима истраживања јавног мњења, Букелеова популарност у земљи достиже чак 90 одсто. 

Букелеов модел владавине упоређује се са режимима Родрига Дутертеа на Филипинима, Алберта Фуџиморија у Перуу, Виктора Орбана у Мађарској, Данијела Ортеге у Никарагви и Жанин Ањес у Боливији, како би се утврдило да ли је његов политички успон јединствен случај или део ширег обрасца савременог ауторитаризма.

Да је млади Флавио Болсонаро успео да победи на председничким изборима у Бразилу, постао би осми узастопни десничарски председник изабран у Латинској Америци у последњих 18 месеци – а сви они су хвалили или усвојили Букелеове методе владања.

Власти Колумбије, Еквадора и Костарике спроводе оштре безбедносне мере, представљајући их јавности у пажљиво режираним и монтираним видео-снимцима, налик онима којима Букеле промовише сопствену политику.

Дуж једног ауто-пута у Лими постављени су плакати политичара који себе назива „перуанским Букелеом“. Десетине званичника из земаља Латинске Америке обишле су Букелеов затвор, како би побољшали свој имиџ бораца против криминала. Истовремено, осам земаља тренутно ради на изградњи сопствених затвора максималне безбедности.

Све се то догађа уз подршку најмоћније државе западне хемисфере. Председник Доналд Трамп је један од највећих обожавалаца Најиба Букелеа и истиче га као узор за цео регион.

Перманентно ванредно стање

После завршетка грађанског рата 1992, Ел Салвадор је деценијама живео у готово непрекидном сукобу државе с криминалним бандама. Банде доминирају животом Ел Салвадора још од краја деведесетих година, али њихове најпознатије организације нису настале у тој земљи. Групе МС-13 и Барио 18 потекле су из Лос Анђелеса, у срединама у које су од осамдесетих година, у време грађанског рата и након његовог завршетка 1992. године, пристизале стотине хиљада избеглица из ратом захваћене Централне Америке.

Многи млади салвадорски имигранти одрастали су у сиромашним градским четвртима у којима су већ деловале мексичке и црначке уличне банде. Део њих придружио се постојећим криминалним групама, док су други формирали сопствене.

Током деведесетих година, америчке власти пооштриле су имиграциону и казнену политику. Администрација Била Клинтона проширила је могућности депортације страних држављана осуђених за кривична дела, па су хиљаде људи, укључујући и припаднике банди, враћене у Ел Салвадор. Салвадорске власти често нису располагале довољним информацијама о њиховој криминалној прошлости, нити су имале институционалне капацитете да прате њихово деловање. „Сједињене Државе пуштају те опасне типове на слободу и говоре им: ’Вратите се тамо одакле сте дошли’“, изјавио је 1997. председник Ел Салвадора Армандо Калдерон Сол. „Али ми немамо начина да им судимо, нити да их затворимо... Стога не само да морамо да их примимо, већ морамо и да их пустимо на слободу.“

С повратницима су у Ел Салвадор стигла и ривалства из јужне Калифорније, као и нови облици организовања уличних банди. „Прождирале су све пред собом“, написао је антрополог Хуан Хосе Мартинез д’Обуисон. „Локалне, ситније уличне банде нису имале другог избора осим да се, ради сопственог опстанка, придруже једној од те две групе. Алтернатива је била потпуно уништење.“

До 2015. године, према тадашњим проценама, у Ел Салвадору је било око 60.000 чланова банди. Изнуђивање је постало свакодневица за велики део становништва и привреде. Према појединим проценама, чак 70 одсто привредних субјеката било је изложено рекетирању, док су укупни економски губици повезани с криминалом и насиљем достизали милијарде долара годишње.

Према истраживању јавног мњења које је током 2000-их спровео Централноамерички универзитет, 20,8 одсто становника Салвадора сматрало је да су банде највећи проблем са којим се земља суочава. Почетком исте деценије, влада Салвадора проценила је да су банде одговорне за 50 до 60 одсто свих кривичних дела.

Године 2015. стопа убистава достигла је 104 на 100.000 становника, чиме је Салвадор, са око 6,5 милиона становника и готово 7.000 убистава годишње, постао земља с једном од највиших стопа убистава на свету. Влада Салвадора је 2019. године проценила да изнуде чине 80 одсто прихода банди, што одговара вредности од 3 одсто бруто домаћег производа земље. Остала кривична дела која чине припадници банди укључују пљачке, крађе моторних возила, трговину оружјем и наркотицима, силовања и отмице.

Букелеов рат против криминала

Најиб Букеле, салвадорски „владар чврсте руке“ (strongman), преузео је архетип латиноамеричког популистичког диктатора, у региону познатог као „каудиљо“ (caudillo) – и увео га у 21. век, постигавши притом изванредне резултате у борби против криминала. Откако је 2019. године преузео председничку дужност, број убистава у Ел Салвадору опао је за око 95 одсто

Године 2024. забележена су само 2,4 убиства на 100.000 становника, док је 2025. стопа, према званичним подацима, пала испод једног убиства на 100.000 становника. Највећи део тог пада забележен је током ванредног стања, уведеног 27. марта 2022. године као одговор на талас од 87 убистава током једног викенда. Од тада се ванредно стање непрекидно продужава, по правилу на сваких 30 дана, будући да је то максимално трајање које прописује Устав.

Сваког месеца, када дође време за продужење ванредног стања, председник парламента сазива седницу објавом на друштвеној мрежи Икс (некадашњем Твитеру). Посланици владајуће странке „Нове идеје“ (Nuevas Ideas) одушевљено реагују, користећи емоџије и постављајући нове профилне фотографије. Већина њих дели и ретвитује Букелеове објаве, у којима председник редовно обавештава јавност о данима без иједног забележеног убиства. „Seguimos“ („Идемо даље“), поручује он на крају сваке такве објаве.

Од увођења ванредног стања у марту 2022. године ухапшено је више од 93.300 људи осумњичених за повезаност с криминалним бандама.

Сваким новим продужењем ванредног стања остају суспендоване три уставне гаранције које се односе на право на одбрану, максимално трајање притвора пре извођења пред суд и тајност комуникација. Многи Салвадорци били су спремни да прихвате ограничење ових слобода као цену новостечене безбедности и окончања владавине криминалних банди.

Према званичним подацима које је председник Букеле представио у октобру 2026. године, у затворима Ел Салвадора налазило се 120.956 људи.

Према тој бројци, Ел Салвадор има једну од највиших стопа затварања на свету, са приближно 1.900-2.000 затвореника на 100.000 становника, што значи да се отприлике два одсто укупног становништва земље налази иза решетака.

Букеле каже: „Ако држава тврди да не може да победили криминал, то је зато што је она саучесник.“

Јавни наступ

Букелеова популарност резултат је његовог обрачуна са криминалним бандама, али и начина на који се носио са пандемијом, улагања у јавну инфраструктуру, повећања минималне зараде и ниских цена горива. Свој допринос дала је и масивна пропагандна кампања. 

Букеле носи кожне јакне и качкете с обрнутим шилтом, пушта браду и радо се позива на Александра Великог и Стива Џобса. Његов јавни имиџ представља спој ове двојице – владара који истовремено негује изразито антиестаблишментски став, како га је описао својевремено Џонатан Блицер у „Њујоркеру“.

На Генералној скупштини Уједињених нација 2019. године, усред говора извадио је телефон и направио је селфи са говорнице, подсећајући присутне светске лидере да „неколико слика на Инстаграму може имати већи утицај од било ког говора у овој скупштини“. Друштвене мреже су, како је једном рекао, „показале какви су људи заправо“. Раније су се „сви претварали“.

Током година његовог политичког успона, Букеле је био непрестано присутан у јавности – на Твитеру и Фејсбуку, али и на безбројним свечаностима, пресецањима врпци и другим јавним догађајима. Као градоначелник Сан Салвадора, обновио је делове оронулог градског језгра, реконструисао три историјска трга и отворио модерну градску пијацу, тржни центар с покретним степеницама и ресторанима на крову, као и библиотеком опремљеном рачунарима и простором за игру деце.

Покренуо је и пројекат јавне расвете са 35.000 ЛЕД светиљки вредан 24 милиона долара, назван „Сан Салвадор – 100 одсто осветљен“ (San Salvador 100% Iluminado), који је подразумевао постављање уличне расвете у сваком кутку престонице. „Ако желите да будете помало цинични, можете то назвати односима с јавношћу. Али ја говорим о инспирацији“, изјавио је те 2016. године. „Говорим о нечему узвишеном.“ 

Али на дубљем нивоу, Букеле је успео да код великог дела становништва пробуди нешто што је земљи дуго недостајало – осећај заједништва и националног поноса, као и уверење да Ел Салвадор, после деценија насиља, несигурности и безнађа, коначно почиње да доводи ствари у ред. 

Породица и политичко порекло

Најиб Букеле, рођен 1981. године у време када се грађански рат у земљи распламсао, одрастао је у Сан Салвадору као привилеговани припадник имућне породице, али је у друштвеном и политичком окружењу којем је припадао истовремено био и својеврсни аутсајдер

Његово одрастање, породично порекло и политички успон детаљно је описао амерички новинар Џонатан Блицер у тексту „Успон Најиба Букелеа, ауторитарног председника Ел Салвадора“, објављеном својевремено у часопису „Њујоркер“. Ослањајући се на истраживања салвадорских новинара и разговоре са Букелеовим некадашњим сарадницима, Блицер реконструише пут којим је млади предузетник из имућне породице постао једна од најзначајнијих политичких личности Централне Америке.

Букелеов отац Армандо био је пореклом из палестинске хришћанске породице, али је касније прешао у ислам. Био је успешан предузетник: отворио је први ресторан „Мекдоналдса“ у Ел Салвадору, водио текстилну компанију и агенцију за односе с јавношћу, и помогао у изградњи четири џамије. Живео је у полигамној заједници са шест жена.

Најиб, који има три брата и седморо полубраће и полусестара, је похађао приватну двојезичну школу. Већина његових имућних школских другова делила је конзервативна уверења својих породица. Његов отац, међутим, био је левичар и присталица Фронта за национално ослобођење „Фарабундо Марти“, некадашњег герилског покрета који је после грађанског рата прерастао у једну од две водеће политичке странке у Салвадору.

У претежно хришћанском и конзервативном салвадорском високом друштву, породица муслиманског верског и левичарског политичког опредељења представљала је необичну појаву. Како је у опсежном истраживачком тексту забележио новинар Габријел Лабрадор, крајем деведесетих година цариници су на аеродрому зауставили породицу Букеле због презимена које им је звучало сумњиво, у атмосфери појачаног страха од исламистичког тероризма.

Ако га је тај инцидент и узнемирио, млади Букеле то није показивао. У школи је био довољно популаран да буде изабран за председника разреда, а испод своје фотографије у школском годишњаку написао је: „Терориста разреда“.

Од предузетника до градоначелника

Букелеов политички успон почео је након што је напустио факултет и почео да води ноћни клуб у центру Сан Салвадора. Преузео је и породичну агенцију за односе с јавношћу, чији је један од најважнијих клијената био Фронт за национално ослобођење „Фарaбундо Марти“ (ФМЛН).

Салвадорском политиком деценијама је до тада доминирао Националистички републикански савез (АРЕНА), десничарска странка коју је почетком осамдесетих основао Роберто д’Обисон, официр повезиван с одредима смрти. АРЕНА је превасходно заступала интересе пословне елите, али је окупљала и бивше војнике, антикомунисте и верске конзервативце. После низа корупционашких скандала и растућег незадовољства, странка је 2009. године изгубила председничке изборе. ФМЛН је први пут преузео председничку власт и задржао је током наредне деценије.

Букеле је 2011. године сопственим средствима покренуо кампању за градоначелника Нуево Кускатлана, некадашњег упоришта АРЕНЕ надомак престонице. Његов отац га је упозоравао да се не упушта у политику. „Немој да се бавиш политиком. Политичари који изгубе бивају одбачени. Постаћеш 'роба с грешком'.“

Букеле је, међутим, већ имао план. Кандидоваће се уз подршку ФМЛН-а, али ће истовремено умањивати значај својих веза с том странком. „Нисам проживео рат“, рекао је у телевизијском интервјуу током кампање. „Припадам послератној генерацији, генерацији која доноси нове идеје.“

У то време његова политичка оријентација била је левичарска: залагао се за прогресивно опорезивање и већу јавну потрошњу, али је избегавао старе револуционарне пароле ФМЛН-а. Одбацио је и препознатљиве страначке боје, црвену и белу, и уместо тога преплавио улице предизборним материјалом на којем је његово име било исписано белим словима на светлоплавој позадини. „Имам пријатеље који су конзервативци; они никада не би гласали за ФМЛН“, рекао је једном саветнику.

На изборима за градоначелника Нуево Кускатлана 2012. године победио је с предношћу мањом од два процентна поена. Као градоначелник наставио је да се понаша као да је у непрекидној изборној кампањи. На улазу у град поставио је велики камени знак с белим словом „N“ у кругу. Отворио је медицинску клинику која је радила двадесет четири часа дневно, библиотеку и друштвени центар. Старијим становницима обезбеђивао је месечне пакете намирница, а своју градоначелничку плату наменио је програму стипендирања учења енглеског језика и информатике.

Градски дуг је растао, али је расла и Букелеова популарност, која је убрзо почела да засењује популарност страначких ветерана.

Свестан раста сопственог политичког утицаја, Букеле је све више потискивао странку из организације кампања, ослањајући се на чланове породице и старе пријатеље. Међу њима је био Ернесто Кастро, његов секретар у Нуево Кускатлану, који је касније постао председник Законодавне скупштине, као и млађи брат Карим.

Градоначелник престонице

У јавности је Најиб деловао углађено и сталожено. Међутим, према сведочењима бивших сарадника које је забележио Џонатан Блицер, на приватним састанцима често је био нестрпљив, непрестано проверавао телефон, пио по четири „Ред була“ дневно и тешко задржавао пажњу на једном задатку. „Ако му падне на памет нека идеја за коју сматра да је генијална, он је одмах спроведе. А ако се касније испостави да је незаконита? Па шта сад!“, испричао је један бивши сарадник.

Карим је, насупрот томе, обично ћутао, да би затим мирним и ауторитативним тоном изнео своје мишљење. „Састанак се није ни рачунао ако Карим није био присутан“, рекао је један некадашњи страначки функционер.

Браћа су у наредним кампањама поновила препознатљиве елементе из Нуево Кускатлана: исте боје, исти знак – слово „N“ – и исти слоган: „Нове идеје“. До тренутка када је 2015. године Букеле освојио место градоначелника Сан Салвадора, већ је изградио препознатљив политички бренд и имао више пратилаца на Твитеру него председник државе.

Међутим, када су новинари почели детаљније да истражују његове градоначелничке пројекте, укључујући модерну градску пијацу и обнову историјске трговачке четврти Сан Салвадора, наишли су на доказе о бројним неправилностима. Према њиховим истраживањима, градска управа заобилазила је поједине процедуре издавања дозвола и урбанистичког планирања, извођачима исплаћивала превисоке износе и ускраћивала информације градском већу.

Један привредник који је сарађивао с Букелеом овако је описао промену начина управљања: „Пре Букелеа, ако бисте хтели нешто да завршите, дошли бисте на састанак с градоначелником и затекли дугачак сто пун чланова градског већа – гомилу бирократије. Са Букелеом бисте сели за исти тај дугачак сто, али би ту био само он, с једним помоћником. С једне стране, то је било одлично јер је у питању био само један човек. С друге стране, одлазили бисте с мишљу: ’Ух, па то је само један човек.’“

Раскид са ФМЛН-ом и освајање власти

Букелеово представљање себе као политичара који пркоси естаблишменту и говори оно што други прећуткују показало се делотворним. Ипак, тек раскид с ФМЛН-ом отворио му је пут ка самосталном политичком покрету.

У јесен 2017. године, током седнице градског већа Сан Салвадора, избила је расправа око грађевинске дозволе за један пројекат обнове града. Букеле је оптужио правну саветницу већа, иначе чланицу ФМЛН-а, да ради против њега. У једном тренутку, према њеном сведочењу, бацио је јабуку према њој и добацио: „Узми ову јабуку, вештицо!“

Инцидент је покренуо поступак који је довео до Букелеовог искључења из странке. ФМЛН је, међутим, био дубоко подељен око његове политичке будућности. „Био је толико популаран“, објаснио је један бивши страначки функционер. „Имао је огроман домет на друштвеним мрежама. Преломни тренутак био је када је пожелео да постане председник. Искористили су причу о јабуци да то прикрију.“  

Убрзо потом, на скупу са салвадорским исељеницима у Сједињеним Државама, Букеле је поручио: „АРЕНА и ФМЛН су, заправо, исто.“ Најавио је оснивање покрета „Нове идеје“ (Nuevas Ideas), који је прерастао у политичку странку. У фебруару 2019. године победио је на председничким изборима, освојивши око 53 одсто гласова. Други председнички мандат је добио на изборима у фебруару 2024. године, када је освојио 84,7 одсто гласова.

Крајем јула 2025. године, парламент је усвојио уставне измене којима је укинута забрана неограниченог поновног избора председника, председнички мандат продужен са пет на шест година, укинут је други круг председничких избора, а Букелеов садашњи мандат скраћен је са 2029. на 2027. годину. Наредни председнички избори у Ел Салвадору заказани су за 28. фебруар 2027. године, а Најиб Букеле ће моћи да се кандидује за трећи узастопни мандат. Уколико победи, Букеле ће моћи да остане на власти до 2033. године, уз могућност новог кандидовања. 

Освета, институције и медији

Букеле можда представља будућност латиноамеричке политике, али често говори о прошлости – о политичарима који су пљачкали државну касу, бандама које су сејале терор и институцијама које никада нису функционисале. „То је својеврсни реваншизам“, изјавио је судија Хуан Антонио Дуран америчком новинару Џонатану Блицеру. Дуран је 2021. године деградиран након што је критиковао председника због реформе којом је приближно трећина салвадорских судија приморана на превремену пензију. Према подацима салвадорског магазина „Ревиста Фактум“, до 2022. године најмање педесет државних функционера и истакнутих критичара власти било је приморано да напусти земљу.

Суочен са оптужбама да концентрише сву власт у својим рукама, Букеле је на свом профилу на Твитеру променио опис у „најкул диктатор на свету“. Један члан његове странке представио се на друштвеним мрежама као „министар тролова“.

„Букелеови гласачи очекују да он има непријатеље“, рекао је Блицеру један посланик салвадорске скупштине. „Оно што председник продаје народу јесте освета.“

Судови и даље доносе пресуде, парламент и даље усваја законе, а избори се и даље одржавају. Међутим, све се то одвија у политичком систему у којем су институције у великој мери потчињене председничкој власти. У таквом систему независни медији постали су једна од главних мета власти. Букеле је свако критичко извештавање о његовом начину владања доживљавао као лични напад.

„Кад год би медији објавили нешто што доводи у питање његове успехе, то је било зато што су били против њега“, констатовао је истраживач јавног мњења и политички колумниста Едвин Сегура.

Букеле је истовремено градио сопствени, алтернативни медијски простор: телевизијске програме, мреже тролова на друштвеним мрежама, армију јутјубера и публикације које су на Фејсбуку шириле садржаје наклоњене председнику.

Клаудија Ортиз, посланица опозиционе странке „Вамос“ (Vamos), указивала је да се најзначајнији отпор концентрацији власти све више премешта из парламента у цивилно друштво. „Права опозиција, која тренутно ради суштински важне ствари, налази се ван Скупштине. То су истраживачко новинарство, универзитети и друштвене организације које разоткривају стварне проблеме.“

Сједињене Државе, Европска унија и Организација америчких држава критиковале су неке од најспорнијих Букелеових потеза, међутим, критике из иностранства нису нужно слабиле Букелеову популарност. Напротив, омогућавале су му да се представи као бранилац националног суверенитета од страних сила.

Те критике помогле су Букелеу да уједини Салвадорце против заједничког непријатеља, а њега су – као и његову земљу од шест и по милиона становника – ставиле у средиште пажње светске јавности. „Зашто су толико забринути за тако малу земљу?“, питао се Букеле.

Када га је часопис „Тајм“ 2021. године уврстио међу сто најутицајнијих људи света, председник Ел Салвадора већ је био међународно препознатљива политичка фигура. Члановима Одбора за спољне односе америчког Сената обратио се на Твитеру речима: „Океј, бумери. Немате апсолутно никакву надлежност над сувереном и независном државом. Ми нисмо ваша колонија.“

Салвадорци, међутим, прихватају свој јединствени положај и положај свога председникa. Тако је Букеле постао пример једног од најзанимљивијих парадокса савремене политике: он је истовремено демократски изабран лидер и диктатор. А Ел Салвадор је истовремено демократија и диктатура.

Букеле је, другим речима, показао да ауторитарна власт не мора да почива искључиво на страху. Она може да се ослања и на стварну, широко распрострањену подршку становништва.

Нови модел латиноамеричког лидера

„Извео је право чудо“, оценио је Стивен Левицки, професор политичких наука на Харварду и један од водећих истраживача савременог ауторитаризма. „Зато политичари сада опонашају његов дискурс, његов стил и његове затворе максималне безбедности.“

Левицки је то изјавио америчком новинару Џеку Никасу, који је у октобру 2026. године за „Њујорк тајмс“ писао о ширењу салвадорског модела борбе против криминала по Латинској Америци. Његова репортажа, објављена и у бразилском листу „Фоља де Сао Пауло“ (Folha de S. Paulo) под насловом „Букелеизација Латинске Америке је стигла“, показује како је председник једне од најмањих држава региона постао политички узор бројним латиноамеричким лидерима.

Остаје, међутим, отворено питање шта они заиста могу да постигну и како ће њихова политика променити Латинску Америку. „Прилично сам сигуран да ће се ово лоше завршити“, сматра Левицки.

Букеле се ослања на тенденције које у Латинској Америци постоје већ деценијама. Брутални ратови против нарко-картела нису новост, као ни председници који обећавају да ће криминал сузбити чврстом руком.

Од осамдесетих година, Сједињене Државе су подржавале бројне латиноамеричке владе у борби против нарко-картела. У Мексику и Колумбији та борба укључивала је масовно ангажовање војске, хеликоптере и тешко наоружање, а њене последице биле су десетине хиљада мртвих.

Ни ауторитарни лидери нису новост у историји региона. Било их је на десетине, а идеолошки су се кретали у широком распону – од чилеанског генерала Аугуста Пиночеа, који је уништио своје комунистичке противнике, до харизматичног венецуеланског левичарског популисте Уга Чавеза, који је мобилисао масе дугим говорима на уличним скуповима.

Букеле је, међутим, том наслеђу додао нове елементе новог доба: уместо традиционалних политичких митинга, друштвене мреже претворио је у једно од главних средстава политичке мобилизације, пропаганде и обрачуна с противницима.

Мануел Мелендез-Санчез, салвадорски истраживач који на Универзитету Нотр Дам проучава „Букелеов модел“, указује на размере репресивне кампање. Пре две деценије, мексички председник Фелипе Калдерон спровео је једну од најжешћих акција против организованог криминала у региону, током које је ухапшен приближно један од хиљаду становника Мексика, а током прве две године Букелеове кампање, према Мелендез-Санчезовој рачуници, у Ел Салвадору је ухапшен готово сваки осамдесети становник.

Диктатор у доба ТикТока

Многи Салвадорци сведоче да сада први пут после деценија могу без страха да излазе ноћу. Туризам је у порасту, а чак и поједине мајке чији су синови завршили у затвору признају да је смањење насиља донело позитивне промене. Његова подршка у земљи, према бројним истраживањима јавног мњења, креће се око деведесет одсто.

Букелеова политичка комуникација представља необичну мешавину ироније, провокације, технолошког оптимизма и демонстрације силе. Објављује пажљиво монтиране видео-снимке полицијских акција, као и кадрове затвореника обријаних глава који у доњем вешу, уплашени, седе под будним оком наоружаних чувара.

Када се кандидовао за други председнички мандат, опис на друштвеним мрежама променио је из „најкул диктатор на свету“ у „филозоф-краљ“. Тај дигитални идентитет био је пресудан за изградњу његовог међународног имиџа.

Букеле често објављује на енглеском језику, а у октобру 2026. године имао је око 13,5 милиона пратилаца на ТикТоку – што је дупло више него што Ел Салвадор има становника.

Његова склоност ка спектаклу била је видљива и много раније. У новембру 2021. године, током „Недеље биткоина“ у Ел Салвадору, наступио је на бини постављеној на плажи, окружен стробоскопима, димом и ватрометом. На огромном екрану иза њега, неонскоплавим словима је писало: „El Presidente“.

Призор је, како је записао Џонатан Блицер у „Њујоркеру“, подсећао на комбинацију концерта групе „Kiss“ и иницијалне јавне понуде акција.  

„Када је Александар Велики освајао свет, оснивао је Александрије“, рекао је Букеле. „Те Александрије биле су попут светионика наде за остатак света. Прву Александрију требало би да изградимо овде, у Ел Салвадору. Зато смо размишљали о изградњи... “ – уследила је драматична пауза – „... Биткоин града!“

Букелеови имитатори

За многе политичаре широм Латинске Америке, опонашање таквог лидера постало је готово неодољиво. „Букелеизација“ региона, како је назива Џек Никас, одвија се у време када амерички председник Трамп, после упада у Венецуелу и отмице председника Мадура, појачава агресивно деловање САД у том региону, настојећи да учврсти америчку контролу над западном хемисфером.

Трамп је пружио подршку Букелеу, чак га и охрабривао – уз шаљиву сугестију да би требало да изгради још мегазатвора – а сада врши притисак на друге латиноамеричке лидере да у борби против нарко-картела примене стратегију „без икаквих ограничења“, укључујући и могућност ангажовања америчке војске.

Једна од земаља које су почеле да преузимају елементе салвадорског модела јесте Костарика. Њена председница Лаура Фернандез је 2026. године отворила нови затвор максималне безбедности, пројектован за пет хиљада затвореника, и на његово отварање позвала и локалне званичнике и инфлуенсере. У затвору су предвиђене велике ћелије налик кавезима, од којих свака може да прими педесет затвореника.

Фернандезова је признала да је Букеле био не само инспирација већ и саветник у развоју тог пројекта. „Драги председниче Букеле“, поручила је на свечаности поводом отварања установе, „шаљем Вам велики, снажан загрљај, уз захвалност и поштовање целог становништва Костарике.“

Ипак, мало који лидер применио је Букелеов модел тако агресивно као председник Еквадора Данијел Нобоа. У јануару 2024. године, после нагле ескалације насиља у земљи, Нобоа је прогласио ванредно стање, суспендовао поједине уставне гаранције и ангажовао око 22.000 војника у борби против криминалних организација.

Покренуо је и изградњу нових затвора, за које је говорио да ће се допасти „љубитељима Букелеа“, а на друштвеним мрежама објављивао фотографије затвореника обријаних глава, погнутих пред наоружаним чуварима.

Међутим, резултати нису били онакви какве је очекивао. Током 2025. године број убистава у Еквадору порастао је за око тридесет одсто, достигавши рекордних 9.216 жртава. Иако је током 2026. дошло до извесног смањења стопе убистава, насиље је и даље остало на изузетно високом нивоу.

Једна од кључних разлика Еквадора у односу на Ел Салвадор јесте то што се Нобоа суочио са институционалним ограничењима своје власти. Иако је његова администрација током 2026. године спровела десетине хиљада хапшења, број затвореника није растао истом брзином, јер су судови многим осумњиченима омогућили да почетак суђења сачекају на слободи.

Букеле, међутим, делује у другачијем институционалном окружењу. „Оно што заиста дефинише његов модел и објашњава резултате јесте чињеница да правосуђе не постоји“, оценила је Лаура Чинчиља, бивша председница Костарике. „Букеле, а не закон, одлучује ко ће бити ухапшен, а ко задржан у затвору“, додала је она. Управо зато, сматра Чинчиља, мало који председник може у потпуности да понови салвадорски модел.

Осим тога, Ел Салвадор је једна од најмањих земаља Латинске Америке. Његова релативно мала територија олакшава концентрацију полицијских и војних снага, што би било много теже у земљама величине Бразила, или чак и у земљама које су само нешто веће, као Еквадор.

Мануел Мелендез-Санчез указује и на још једну важну околност: Букеле је банде затекао неспремне за тако масован обрачун. Према налазима америчких истражних органа, његова администрација претходно је одржавала тајне контакте с њиховим вођама ради смањења насиља, да би затим нагло променила стратегију.

Иако је лако опонашати Букелеове видео-снимке, политички речник и изглед затвора, много је теже поновити околности у којима је његова политика спроведена.

Према Мелендез-Санчезу, пред новим латиноамеричким лидерима стоје два могућа пута: да, попут Букелеа, крену у систематско поткопавање демократских институција, уз могућност да тако ослабе криминалне организације, или да преузму само поједине елементе његовог модела, ризикујући да поткопају демократију, а да притом не смање криминал.

„Како год да се окрене, сматрам да ће то имати веома лоше последице по криминално насиље, људска права и демократске институције“, закључио је он.

***

Салвадор пре Букелеа

„Деценијама је Ел Салвадор служио као лабораторија за проучавање рата, државног насиља и других облика репресије – лабораторија коју су користили људи из Пентагона, америчких полицијских управа и затворско-индустријског комплекса широм Сједињених Држава“, написао је својевремено Роберто Ловато у часопису „Нејшн“ .

Овај цитат наводи амерички новинар Џон Вашингтон у опсежном тексту „Корени Букелеовог гулага“ (The Roots of Bukele’s Gulag), објављеном прошле године у „Њујорк ривју оф букс“. Ослањајући се на историјске студије и сведочанства, Вашингтон реконструише дугу историју државне репресије у Ел Салвадору и улогу коју су Сједињене Државе имале у обликовању његовог безбедносног апарата.

Амерички саветници почели су да обучавају салвадорске безбедносне снаге још 1957. године. Како наводи Рејмонд Бонер у књизи „Слабост и обмана“ (Weakness and Deceit, 1984), амерички званичници ангажовани у програмима међународне помоћи попут УСАИД-а „реорганизовали су полицијску академију, написали приручник за финансијску полицију и обучили специјалне јединице за сузбијање нереда“ – све то под изговором борбе против корупције. Њихов стварни циљ, тврди Бонер, био је сузбијање и најмањих назнака комунизма.

Када је Марат Вилијамс, амерички амбасадор у Ел Салвадору за време администрације Џона Ф. Кенедија, 1961. године стигао у земљу, био је, према Бонеровим речима, „запрепашћен сазнањем да Сједињене Државе у Ел Салвадору имају више припадника ваздухопловних снага него што сами Салвадорци имају авиона и пилота“.

Ел Салвадор је отуд био и плодно тло за побуне. Током шездесетих и седамдесетих година, екстремна друштвена неједнакост, корумпирана власт и војна диктатура створиле су услове за бројне државне ударе и контраударе. Различите фракције унутар оружаних снага бориле су се за превласт, како међусобно тако и над цивилним институцијама. Године 1963. „Њујорк хералд трибјун“ објавио је процену да свега 75 људи контролише чак 90 одсто богатства Ел Салвадора.

Управо у таквим околностима, те исте 1963. године, Кенедијева администрација успоставила је Америчку јужну команду (United States Southern Command, SOUTHCOM), чији задатак је био да координише операције против побуњеника, усмерене на сузбијање „авети комунизма“ и претњи појаве „још једне Кубе“ у Латинској Америци, при чему је посебан фокус стављен на Ел Салвадор. 

Како је својевремено у својој књизи навео историчар и активиста за људска права Мајкл Меклинток, ова америчка доктрина борбе против побуњеника, која је у наредним деценијама „некритички усвојена широм већег дела Латинске Америке“, заправо је „рационализовала, улепшала, механизовала и институционализовала оно што се традиционално сматрало варварским и срамним: државно спровођење мучења и убистава“.

Средином седамдесетих година, салвадорске безбедносне снаге нападале су села и породице чланова сељачких синдиката, вршиле масакре, насилно одводиле студенте који су протестовали, нападале црквене објекте и просторије политичких организација и ликвидирале вође левичарских покрета отпора. Сједињене Државе су, међутим, наставиле да пружају подршку салвадорским властима, укључујући финансијску и војну помоћ, мада је њен обим варирао током различитих администрација. 

У октобру 1979. године коалиција војних официра свргла је председника Карлоса Умберта Ромера у пучу који је, према Меклинтоковој оцени, „изведен уз пуну сагласност Сједињених Држава“. 

Ромеро је предводио десничарски војни режим који је штитио интересе земљопоседничке олигархије и ослањао се на репресију војске, полиције и паравојних формација. На власт је дошао после намештених избора 1977. године, а његову владавину обележили су прогон политичких противника, синдикалиста, сељачких активиста и католичких свештеника. И Вашингтон и део салвадорске војске страховали су да Ромеров режим више није у стању да очува стабилност, па су настојали да га замене реформски оријентисаном војно-цивилном владом која би спречила револуцију по никарагванском узору. Три месеца раније, у јулу 1979, Сандинисти су ушли у Манагву и преузели власт у Никарагви.

Али наде да ће нови десничарски режим тзв. Револуционарне владине хунте стабилизовати прилике у земљи нису се оствариле. 

Нова власт укључила је цивилне представнике у владајућу хунту и најавила аграрну реформу. Међутим, биле су то само површне промене. Ново руководство не само да није пружило одговоре о судбини бројних несталих, већ је наставило са прогоном неистомишљеника, користећи аграрну реформу као параван за масовна убиства и репресију. 

Протестна окупљања опозиционо настројених грађана која су уследила „обично су се завршавала пребијањима, хапшењима, а касније и нестанцима људи за које се претпостављало да су предводили те активности. Октобарски пуч је требало све то да промени. Али није“, како наводе Роберт Армстронг и Џенет Шенк у књизи „Ел Салвадор: лице револуције“.

Грађански рат

Нова прекретница наступила је 24. марта 1980. године, када је надбискуп Оскар Арнулфо Ромеро убијен док је служио мису у Сан Салвадору, дан након што је у проповеди позвао војнике да престану да извршавају наређења о репресији над становништвом. 

До тада су бројне народне организације деловале углавном кроз протесте, штрајкове и грађанску непослушност, али су убрзо након тога узеле оружје у руке. Током 1980. године оружане групе су се постепено ујединиле у Фронт за национално ослобођење „Фарабундо Марти“ (FMLN), основан у октобру те године. Име је добио по Фарабунду Мартију, оснивачу Комунистичке партије у Салвадору и Гватемали и једном од вођа устанка у Салвадору 1932. године.

Сједињене Државе су убрзо појачале подршку салвадорским властима. Почетком 1981. године, одлазећа администрација Џимија Картера одобрила је хитну испоруку војне помоћи у вредности од пет милиона долара. Као изговор послужило је откриће неколико никарагванских чамаца који су, преко Кубе, превозили совјетско наоружање намењено герилцима – што су САД окарактерисале као „школски пример индиректне оружане агресије комунистичких сила“.

У америчким политичким и војним круговима Ел Салвадор је посматран и као прилика да се, после катастрофалног искуства у Вијетнаму, покаже да Сједињене Државе могу успешно да обучавају и финансирају антикомунистичке снаге без непосредног ангажовања великих борбених јединица. У фебруару 1981. године, државни секретар Александар Хејг поручио је да ће Сједињене Државе у Ел Салвадору „повући црту“ пред ширењем комунизма.

Како наводе Армстронг и Шенк, Стејт департмент је такву стратегију представљао као „чисту противпобуњеничку борбу“, засновану на претпоставци да је могуће лако „разликовати обичног сељака од герилца, те пуцати само на овог другог“. Међутим, за салвадорску војску, пишу аутори, „сваки сељак је био сумњив; чак су и деца сматрана субверзивним елементима“. Салвадорска војска је већ била уверена да ће је „Вашингтон подржати, шта год да се деси“.

У децембру 1981. године, батаљон „Атлакатл“, елитна јединица салвадорске војске коју су обучавали амерички инструктори, починио је масакр у градићу Ел Мозоте и околним селима, убивши више стотина цивила, међу којима је био велики број деце. Према појединим проценама, број жртава премашио је 800.

Како је новинар Фелипе де ла Хоз известио за салвадорски истраживачки портал „Ел Фаро“, код једног самостана где су убијана деца пронађено је 245 чаура. У објекту је, према наведеном извештају, масакрирано и спаљено око 140 деце, а на 184 чауре налазиле су се ознаке које су указивале на производњу муниције у америчкој фабрици Лејк Сити, у савезној држави Мисури.

Током читавих осамдесетих година прошлог века Ел Салвадор био је предмет готово опсесивног интересовања Сједињених Држава. Роналд Реган изјавио је да се та земља налази „на првој линији фронта у борби која је, заправо, усмерена на само срце западне хемисфере, а у крајњој линији и на нас саме“.

У грађанском рату између десничарских салвадорских власти и левичарских герилаца, Вашингтон је стао на страну владе, наоружавајући војску, обучавајући њене официре и пружајући политичку подршку режиму упркос бројним злочинима које су починиле његове снаге безбедности. Током дванаестогодишњег сукоба, од 1980. до 1992, у Салвадору је погинуло око 75.000 људи, претежно цивила.

Према налазима Комисије за истину Уједињених нација, чак 85 одсто убистава приписано је државним агентима, паравојним групама и одредима смрти. Међу жртвама били су бројни сиромашни сељаци, често проглашавани сарадницима или симпатизерима гериле.

Када су 1992. године потписани мировни споразуми, Најиб Букеле имао је десет година. Рат, политичко насиље и економска криза подстакли су масовно исељавање, пре свега у Сједињене Државе, где је током наредних деценија настала многобројна салвадорска дијаспора.

Случај Вилијама Вокера

Један од америчких дипломата у завршној фази грађанског рата у Салвадору био је и нама добро, по злу познати Вилијам Вокер. Као шеф посматрачке мисије ОЕБС-а на Косову 1998-1999. године,  Вокер је био главни актер и архитекта случаја „масакр код Рачка“ који је представљао окидач за почетак НАТО бомбардовања Србије 1999. године. На суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом у јуну 2002. године Вокер је наступио као сведок тужилаштва у вези с догађајима у Рачку.

Милошевић је тада против Вокера изнео више оптужби. Бивши председник Србије оптужио је Вокера да је као амбасадор САД-а у Ел Салвадору од 1988. до 1992. учествовао у заташкавању бројних злочина које је починила салвадорска војска подржана од Сједињених Држава. 

Име Вилијама Вокера у Салвадору се највише помињало у вези са убиством језуитских свештеника 16. новембра 1989. године, које су починили припадници елитног батаљона „Атлакатл“. Тада је убијен ректор Централноамеричког универзитета, свештеник Игнасио Ељакурија, са још пет језуитских свештеника, њиховом домаћицом и њеном кћерком. Вокер је тада првобитно сугерисао да су злочин у универзитетском комплексу починили левичарски герилци прерушени у салвадорске војнике, што се касније показало нетачним. Био је то догађај који је из темеља потресао Салвадор.

Околности злочина, као и улога америчке дипломатије, документоване су у бројним поверљивим депешама које су накнадно декласификоване. О њима пише и амерички политиколог Џефри Дејвис у књизи „Трагање за правдом и људским правима у Латинској Америци“, разматрајући значај дипломатске документације за утврђивање одговорности за државне злочине.

Посебно су значајне депеше које је Вокер упућивао Бернарду Аронсону, помоћнику америчког државног секретара за међуамеричке послове у Стејт департменту. 

На основу Вокерових извештаја Вашингтону, Дејвис реконструише како је салвадорска војска организовала злочин. У тим документима се наводи да је пуковник Гиљермо Алфредо Бенавидес пренео наређење добијено из војног врха да се елиминишу „познати субверзивни елементи“, укључујући ректора универзитета, оца Игнасија Ељакурију. Према цитатима из Вокерове депеше које Дејвис преноси, Бенавидес је својим официрима рекао да је Ељакурија „један од њих и да мора да умре“, уз речи: „Или они или ми“. 

Џефри Дејвис користи Вокерову дипломатску преписку као кључни примарни извор који потврђује директну умешаност у план највиших кругова салвадорске војске за убиство језуита и за саучесништво америчког амбасадора у овом чину. То је послужило Слободану Милошевићу да укаже да је Вокер сличну улогу имао и у фабриковању бројних чињеница у вези са масакром у Рачку.  

Милошевић је оптужио Вокера да је дугогодишњи оперативац америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) и да је његова улога у Ел Салвадору, а касније и на челу Косовске верификационе мисије, била да креира изговоре за америчке војне интервенције.