Пола века „Салаша у Малом Риту“: Прича о Бранку Бауеру и златном стандарду домаћег серијског програма štampaj

Ове године навршило се пола века од када је Телевизија Београд емитовала серију Салаш у Малом Риту. Ако се зна да је исте 1976. године емитована и серија Грлом у јагоде и да је снимљена серија Више од игре (приказана следеће године), тај берићет Телевизије Београд, сажет у једној години, из данашње перспективе делује нестварно.

О томе како је прича Салаш у Малом Риту југословенског и српског писца Арсена Диклића (1922-1995), Србина из Хрватске, стигла до југословенског и хрватског редитеља Бранка Бауера (1921-2002) Хрвата из Хрватске, најбоље је сведочио сам Бауер у монографији из 1985. године:

„Арсен ми је тај текст прво послао да га понудим загребачкој телевизији. Ја сам то учинио и чак рекао да не морам ја то режирати. Нисам хтио закочити ствари, јер је тамо било режисера који су за то били плаћени, а било је јако тешко продријети с нечим играним. Они су то узели и нису ми чак ни одговорили. Онда је све то заспало, и једне године, док сам био у жирију нишког фестивала, тамо сам срео Вука Крњевића. Питао ме: 'Слушај, Бранко, бил’ ти радио за нас те Салаше?' Будући да сам ја то већ раније читао, рекао сам да ме то занима, но поновно се мора написати сценариј.

„Велика је разлика између онога што је касније испало и прве верзије. Та прва верзија настала је по Диклићевој књизи Салаш у Малом Риту (као роман за децу објављена је 1953. године, прим. Р.С.). А од овога што је направљено касније, он је написао још три романа. Сад вам је јасно колико је то заправо проширено.“

Серија је снимана у јесен 1974. и у зиму 1974/75, садржи 13 епизода и сваку од њих су Диклић и Бауер заједно писали. Бауер је за редитељски и сценаристички посао био плаћен 800.000 динара по епизоди, што је било веома мало. Извршни продуцент био је Авала филм, којој је било непријатно због тако бедног хонорара, па су Бауеру додали још 500.000 по епизоди.

Снимање серије је почело у Овчи поред Београда.

Сећање Милана Маљевића

Прича с почетка Другог светског рата у војвођанском Малом Риту привукла је гледаоце као један сасвим нови поглед на рат. Главни јунак је дечак по имену Милан Маљевић, којег игра Славко Штимац.

Када смо разговарали пре неколико година, Штимац ми је објашњавао да је Бауера упамтио као човека и уметника великог формата, и како му је ова серија донела огромну популарност:

„Годину дана смо радили ту серију и филм, и Бранко Бауер је веома значајан у мом животу. Он је на неки начин поставио темеље мог заната. Не можете да замислите како је то изгледало. Средином седамдесетих у Југославији сте имали само два ТВ канала и цела земља би, хтела – не хтела, недељом увече у осам сати седела и гледала Салаш у Малом Риту. Сваки Југословен је видео макар једну епизоду. Буквално није било места где сам могао да се појавим неопажено. Сви вас знају, цела земља. А нисам имао ни петнаест година. И баш сам се трудио да останем нормалан.

„Данас, рецимо, мислим да и није тако лоше да се – ако већ морате – са славом суочите рано, док сте још дете. Јер за тако нешто се нисам припремао, нисам о томе маштао. Напросто, догодило се, нашли су ме. У том смислу, никада нисам учинио посебан напор како бих дошао до посла, никада преко туђе грбаче, да некога оштетим. Кроз живот сам ишао трудећи се да не повредим другога. Што сам старији, све више верујем да је најбитније имати чисту савест, лако заспати. Једноставно, живети нормално.“

Тајна успеха

У чему је била тајна огромног успеха ове серије? Бројни су критичари писали о томе, тумачили и објашњавали. Полазило се пре свега од чињенице да се њени јунаци, дечаци Милан, Раша и Васа, битно разликују од оних наивних дечјих ликова који су до тада упамћени.

Уз то, појава негативних ликова, полицијског агента Шицера и богатог газде Јакоба Јериха, представља апсолутно нови поглед на лоше момке у партизанским филмовима, о чему је хрватски филмски критичар Ненад Полимац 1976. године писао:

„Обојица су у Салашу у Малом Риту оно што се обично назива ’злим момцима’, противницима јунака с којима се поистовећујемо (у овом случају малог Милана). Такви се ликови у нашим филмовима најчешће карикирају и зато постају смијешни и неувјерљиви. Но, редатељ Бранко Бауер и глумци Миодраг Радовановић и Слободан Перовић успјели су Шицера и Јериха тако сјајно профилирати да смо их често проматрали не само као зликовце већ их покушавали разумјети и као људе.

„Лик агента Шицера постао је ’тема дана’ након приказивања првих неколико епизода Салаша у Малом Риту понајприје захваљујући одличном Миодрагу Радовановићу, казалишном глумцу, дотад непознатом најширој публици. Радовановић је тако сјајно играо полицијског истражитеља који покушава открити подметача пожара у нацистичкој житници, да је на екрану створио прототип човјека који је пријазан с другим људима само да би измамио тајне које скривају од њега.

Шицер никога не потцјењује, према ником није осоран и не служи се насиљем. Он умије разговарати на равној нози с дјечацима Миланом и Васом, као и с њиховим родитељима, но управо га то чини готово аутоматом, јер његово разумијевање за људе, какво наизглед показује, заправо је разумијевање које показује ловац за своје жртве: он мора познавати њихове навике и приближити им се да би их лакше примамио у клопку... Гледатеље је у Шицеровој личности највише опчинило и ужаснуло што је он толико обична и свакодневна личност, човјек који би могао бити и њихов сусјед, а они никад не би примијетили како такви Шицери откривају њихове тајне и искориштавају њихово повјерење

„Богати газда Јакоб Јерих много је слојевитија личност од Шицера. Он узима малог Милана за слугу кад је дјечак присиљен задржати се у Јакобсфелду због болести свог друга Раше, и штити га од окрутности дјеце – припадника Хитлерјугенда, као и њиховог безруког шефа Лајтера који своје комплексе лијечи на слабијима од себе. Јерих нам се чини друкчијим од свих тих људи који угрожавају Миланов живот, па чак и онда кад дознајемо да и он понекад облачи нацистичку униформу и да су његова два сина погинула борећи се на Источном фронту...

„Једне вечери Јерих предлаже Милану да га законски посини... Ускоро схваћамо да је приједлог заправо чудовиштан. Милан ће постати његов син ако дјечакова мајка потпише с Јерихом уговор да више никад не жели видјети свога сина; он ће тада добити посјед на Јериховом имању и постати му законски насљедник! Милан, који је ионако намјеравао остати код Јериха само док Раша не оздрави, бјежи исте ноћи, престрашен и можда помало разочаран таквом Јериховом понудом.

„Је ли Јакоб Јерих чудовиште којега се не тичу осјећаји дјечакове мајке, један од злогласних ’германизатора’, који су жељели понијемчити нашу дјецу? Или је он напросто разочаран човјек којем су оба сина погинула и који очајнички покушава контролирати будућност оних до којих му је стало уговорима и занемаривањем туђих осјећаја? И за једно и за друго налазимо потврду у овој серији и стога Јакоб Јерих остаје толико чудна и неухватљива личност, потпуно различита од свих које смо досад виђали на нашим екранима.“

Полимац ће свој текст завршити следећим реченицама: „Телевизијска серија Салаш у Малом Риту поука је нашој кинематографији која се годинама врти у кругу властитих промашаја, поготово када су посриједи ратни филмови.“ 

Јакоб Јерих из Јакобсфелда

Од последњих шест епизода серије Салаш у Малом Риту Бауер је направио играни филм Зимовање у Јакобсфелду који је имао велики успех и велику гледаност. На пулском фестивалу 1975. године освојио је Велику сребрну арену, Златну арену за сценарио и награду публике „Јелен“.

Главни јунак овог филма је Јакоб Јерих, којег је маестрално одиграо Слободан Цица Перовић. Говорећи о сарадњи са овим глумцем, од Бранка Бауера је остало забележено и ово:

„Цицо је био оригиналан човјек, мало тврдоглав, каткад склон нацугати се, и искључив. Касније се установило да је човјек имао тумор на мозгу. Текст није волио учити, а и лако га је заборављао... Постоји неколико кључних сцена из серије гдје је свака ријеч у сценарију била важна и кад сам га упознао, кад сам видио његов стил и све скупа, почео сам га припремати за те сцене. Почео сам му говорити: ’Знаш шта, цијела улога овиси о те три сцене, ако те три сцене буду добре, све ће бити добро. То је Арсен добро написао и ту је важно да све буде на свом мјесту.’ Једна од тих сцена је била и она када је Јакоб довео малог у кућу на вечеру. Тако да сам га за те сцене припремао унапријед, и кад су дошле стварно их је знао напамет. Није га више мучило да размишља о тексту, него му је то глатко ишло.

„Био је стварно доминантна личност. Знам да ме и на снимању знало понијети када бих га угледао како се наједанпут појави у оним чизмама, у оној униформи, па кад зграби малога, почне марширати селом и истјеривати своју правду. Ипак, чини ми се да је с њим било ужасно тешко радити ако у тебе није имао повјерења.“

Сећања Раше Петрова

Сва деца која су играла у филмвима и серијима била су из дечје групе Радио Београда коју је водио Бата Миладиновић. Бауер је за Светислава Булета Гонцића после снимања Салаша рекао: „Њега сам одмах одабрао јер ми је по фаци јако одговарао. Као дјечак, био је занимљива личност, изванредан карикатурист. На духовит начин све нас је знао зајебавати. Паметан, бистар, направи се невин, а само ти негдје побегне.“

А прва асоцијација Булета Гонцића на серију и на лик Раше Петрова, којег је играо, јесте сећање на време у коме, како каже за ОКО, није ни о чему одлучивао:

„Имао сам много среће да то одреди смер мог будућег живота за који у том тренутку нисам ни слутио да може да постоји. Али сам дубоко захвалан што сам имао ту прилику и ту срећу да на такав начин уђем у тај свет, да тако започнем своју будућност.

„Тада су редитељи сву децу глумце налазили у драмској групи Радио Београда коју је водио Бата Миладиновић. Имао сам среће да већ 1969. године, са девет година, играм сина Раде Ђуричин у представи Награда коју је у Југословенском драмском позоришту режирао Бојан Ступица. Као дете сам играо и у Камионџијама, у Дипломцима... све у црно-белој техници. Тако је и мене изабрао Бранко Бауер, за кога ћу много година касније сазнати да је био велики редитељ. Наравно, трунке свести нисам имао шта ће ми то касније значити у животу.

„Бранка највише памтим као једног изузетно смиреног човека који је знао да хендлује све те енергије око себе. Па и неартикулисану енергију неке деце. Тада сам упознао Славка Штимца, који је већ снимио филм Вук самотњак, а за редитеља је било важно да се нас двојица спријатељимо. Тако је и било, то пријатељство између нас траје до данас. Он је мој диван емотиван друг.

„Сви старији глумци били су врло толерантни према нама двојци. Према мени, да будем искрен, на ивици нерава. Ваљда су ме толерисали јер сам имао дечији таленат који им се допадао. А био сам јако немиран, превише енергије у мени коју нисам умео да каналишем. Дејан Караклајић је био други редитељ серије, млад, леп, висок... и ја сам га, тако мали а тако безобразан, много нервирао. После снимања ме јурио да ме бије, буквално. Али, постојао је мали проблем – никада није могао да ме стигне. До сутра би се смирио. Кад год се видимо, ја га подсетим на то.

„Мене је Салаш у Малом Риту пратио кроз живот, али срећом, није оставио тешке последице по мој капацитет, већ добре. Није ме та условна слава толико опалила да изгубим контакт са реалношћу. Та серија је остала као велика референтна тачка не у мом животу, већ у историји телевизије и у животима бројних гледалаца.

„Када смо лета 1984. Соња Савић, Бата Прелић и ја били на фестивалу у Пули са филмом Шећерна водица, већ сам дипломирао глуму на Факултету драмских уметности, гост Фестивала био је Бранко Бауер. Седео је у салону, пришао сам му и рекао: 'Чика Бранко, добар дан!' Погледао ме и узвратио: 'Ко си ти мали?' Ја имам 23 године, али он ме брзо препозна и пита шта радим у Пули. Кажем му да имам филм, а он готово са презрењем каже: 'Јао, па ти се још бавиш глумом!'

„Бранко је био фини циник, духовит, веома занимљив... И данас знам да сам прошао велику школу радећи с њим ову серију, иако тада нисам био свестан тога. Кад као дете радите са Ступицом, као дечак са Бауером, а од 1987. па до њене смрти са Сојом Јовановић, остајете заувек повезани са озбиљним стожерима позоришта и домаће кинематографије.“

Сећање Радојке Маљевић

Ангажман Ренате Улмански у серији имао је озбиљну политичку предисторију за коју ова глумица тада није знала.

Рената је супруга Мирка Тепавца (1922-2014), који је 1972. године поднео оставку на место министра иностраних послова СФРЈ. Тако се придружио групи политичара – Марку Никезићу, Кочи Поповићу, Латинки Перовић, Мирку Чанадановић... – који су смењени или поднели оставке у политичкој епизоди званој „Пад српских либерала“ са којима се обрачунао председник Југославије Јосип Броз Тито.

Као Тепавчева супруга, Рената је била, како се тада говорило, на леду. Врата свих тада југословенских телевизија била су јој затворена. Када је Бранко Бауер добио зелено светло да снима серију 1974, у подели коју је направио била је и Рената Улмански. Играла је Радојку, мајку млађег сине Милана и старијег сина Петра Маљевића, кога је играо Мирољуб Лешо (1946-2019).

Када је видео њено име, тадашњи уредник Драмске редакције Василије Поповић рекао је Бауеру: 'Нађите неку другу, ова не може!' Особа присутна у соби где се то догађало је казала: „Зашто, она не носи његово презиме?“ Васа Брада, како су звали Василија Поповића пре него је постао Павле Угринов, одговорио је: „Нећу да мислим!“

Рената је била прецртана. Али Бранко Бауер није одустајао. И победио је. Рената је остала у подели. Немајући појма шта је претходило.

Данас, уочи свог 97. рођендана, присећа се за ОКО Бранка Бауера:

„Први кадар смо снимали у Омољици. Није био компликован, само је био мало дугачак. Славко Штимац, који је играо Милана, и Буле Гонцић, који је играо Рашу, били су сакривени у амбару, а мој старији син у серији Пера, кога је играо Мирољуб Лешо, и ја смо окопавали башту све време док су Немци туда пролазили. Пет пута је снимана та сцена, и пет пута је Бранко био незадовољан. Питам због чега пет пута, а он ми каже: 'Па због вас.'

„Ја одем иза амбара и плачем. Од бруке, од јада, од немоћи...

„Дође Бауер и каже ми: 'Рената, нисте ви слаба глумица, ви само нисте сељанка и ви ово не радите како треба. Хајде да ми оставимо тај кадар за сутра. Одмах поподне, замолим жену из Омољице, која то ради и зна, да пође са мном и научи ме да окопам једну леју како треба. И научила сам, могла сам целу башту с лакоћом да окопам. Сутрадан смо снимили без понављања.

„Други кадар који памтим. У селу је немир, преметачина, једва смо се некако домогли ноћи. Мали Милан, уморан дође кући да легне да спава. Ја му као мама разместим кревет, он дође, легне, ја га покријем и пољубим. Мали Штимац се окрене, устане и каже: 'Није добро.'

„Бауер, који га је јако волео, пита зашто, а он одговори: 'Мене моја мама никад не љуби кад сам будан. Тек кад заспим.'

„Сарадња са Бранком Бауером је била изузетна. Када смо се мало зближили, једном приликом сам га питала: 'Реците ми, зашто сте ме узели?'

„Одговорио ми је: 'Играли сте у једном лошем филму, Шолаја. Имали сте један кадар када се Миливоје Живановић баца на коња. У том кадру, Миливоје иде у рат, већ је на коњу, а ви му доносите да се напије млека из чабрице. Он натеже чабрицу, млеко цури, а ви спонтано подметнете обе руке, јер греота је да то млеко оде на земљу.' „Бранко ми све то преприча и каже: 'Ја сам по том гесту видео да сте аутентични, да сте прави.'

„Између осталих особина, Бауер је имао велико достојанство и тананост, поседовао је сигурност и снагу. Због свега тога сам га изузетно ценила.“

У равници крај Малога Рита…

Толико хвале тешко да је која ТВ серија до тада доживела. У мају 1976. за ТВ Ревију Бауер је говорио:

„Чујте, предивно је осећање које имам, и када бих вам рекао да сам уморан од толиког бремена хвале, од силних стисака руку, писама, разговора са људима, телефонских позива, написа у новинама – слагао бих вас.

„Фасцинира ме, пре свега, чињеница да је Салаш у Малом Риту свуда у нашој земљи изазвао исто интересовање, да га са истом пажњом прате све генерације, од деце до њихових дедова. А оно што је најважније – радостан сам што сам успео да се одужим Војводини, том крају који нисам познавао. Јер, ми који нисмо одатле, можда смо до сада имали и мало криву слику о рату који се водио у Војводини.

„Када смо снимали Салаш, ја сам у Војводину први пут дошао. Међу тим народом, који сам тако добро упознао, све време сам се предивно осећао. Питом, а поносит свет. На сваком кораку осећали смо колико су весели што се о њима снима серија. То весеље нас је све, а мене као редитеља, посебно обавезало. Зато ми је данас највећа награда када од Арсена Диклића, или од неког другог свог пријатеља, чујем да је био негде у Војводини и да је разговарао са неким пречанином о Салашу. И радост тог света и сви поздрави које упућују целој екипи и мени.

Можда не знате, али и Славонци су се поистоветили са јунацима серије, и они кажу: ’Па, добро да се и нас једном неко сети’.

„А Арсен ми је испричао да се два војвођанска села тешко препиру око тога чији је онај ђерам у најавној шпици. Моји пријатељи из Граца рекли су ми нешто друго. Наиме, у Аустрији наши људи такође прате ову серију, а међу децом је сада најмодерније шишање ’а ла Васа’ – то јест на нулу, што пре децу нисте могли малтене батинама да натерате.“

За огроман успех ТВ серије Салаш у Малом Риту, поред Бауера и Диклића, признање припада и сниматељу Бранку Блажини са којим је овај редитељ сарађивао више од две деценије.

Пут Бранка Бауера 

Ко је био Бранко Бауер и каква је била његова уметничка судбина?

Рођен је у Дубровнику 1921, одакле је била родом његова мајка. Имао је четири године када се породица преселила у Загреб и ту је остао до краја живота. Мајка му је рано умрла, па је одрастао са оцем Чедомиром и баком. У току рата је остао и без баке, тако да је само отац бринуо о њему. Описивао га је као занимљивог човека који му је послужио за лик стрица у филму Мартин у облацима. Припадао је богатој породици, рентијерима, али распад породице је почео 1940. године.

Након завршене гимназије у Загребу, Бранко је уписао студије ветерине, јер је волео животиње, нарочито псе, али брзо је схватио да ту има пуно да се учи и одустао од студирања.

Током рата је био регрутован у домобране, а кад су дошли партизани, како је једном испричао, скинули су му домобранску капу и ставили партизанску.

Током рата Чедомир и Бранко су у свом стану скривали и спасли од усташког прогона Јеврејку Љерку Фрајбергер, због чега им је обојици израелски меморијални центар Јад Вашем доделио титулу Праведника међу народима.

Филмове је гледао као клинац, а међу првима које је упамтио биле су данске комедије са Патом и Паташоном. Затим су дошле на ред аустријске оперете, а када је први пут гледао Бастера Китона заволео га је. Његове кратке филмове ценио је више од Чаплинових. Упамтио је и Франкенштајна, пустоловне филмове, совјетског миљеника Пастира Костју… Волео је касније Рене Клера, али није волео руске филмове: „Мене је патетика у филму ужасно сметала, а руски филм не може без тога.“

Оженио се колегиницом са факултета, али је знао да сам неће завршити ветерину па је одлучио да се запосли како би његова жена могла да настави студије.

Не окрећи се, сине

Филмску каријеру је започео у „Јадран филму“ 1949. године, где је најпре био организатор снимања, а потом је режирао прилоге за филмски журнал.

Бранко Бауер је свој први дугометражни играни филм, Сињи галеб, према истоименом „роману за децу и омладину“ Тоне Селишкара, снимио 1953. године. Други филм, такође дечју авантуристичку причу, Милиони на отоку, режирао је две године касније, 1955, према сценарију Арсена Диклића.

За свој први велики филм са ратном темом Не окрећи се сине (1956) био је инспирисан филмовима Седми крст Фреда Цинемана и Бегунац Керола Рида. Идеја за филм је његова, он је написао сценарио, али је позвао Арсена Диклића у помоћ, посебно због дијалога који су Бауеру били слабија страна.

Прича почива на догађају из Другог светског рата у Загребу где јунак филма бежи из воза који га вози у логор у Јасеновац. Његов син је смештен у „Поглавниково одгајалиште“ и он смишља како да га одатле избави. Дечак је већ индоктриниран идеологијом усташтва, али сусрет са оцем му омогућава да види праву слику света у коме живи. У покушају бега преко Саве у шуму где су партизани, отац страда а син се спасава.

Бранко Бауер је, говорећи о овом филму, објаснио како га је за наслов и за завршну сцену филма инспирисао Дизнијев филм Бамби. То је сцена када мајка кошута тера своје лане пред прогоном ловаца и каже му: „Трчи и не окрећи се.“

Слава коју је стекао са овим филмом, по сопственом признању, мало га је померила са места:

„Тим филмом добио сам прву награду у Пули, то ме је, наравно, испрва збуњивало, касније ударило у главу, био сам себи јако важан. Брзо сам схватио једну ствар која је за режисера јако важна. Кад режираш филм, мораш само режирати филм, не смијеш и себе успут режирати. А већина режисера, особито млади, страшно пазе да успут и себе режирају; да ли је ту њихов столац, пише ли на њему ‘режисер’, да нетко случајно је сједи на том столцу, да л’ га довољно поштују... Кад режираш, себе мораш пустити, и тај твој столац, и да ли те довољно поштују. Међутим, то је мени онда ударило у главу и у приватном сам животу почео бивати велики режисер, безобразан, дрзак. Вјеројатно она фаза коју сви људи морају проћи. Чим прије прође, тим боље за сваког човјека.“

Године 1957. снима мелодраму Само људи, а затим 1959. филм Три Ане, који Бауера први пут уводи у српску кинематографију.

Позвали су га из Удружења филмских уметника Србије, које је имало своју продукцију, и саопштили му да је на њиховом конкурсу за сценарио победио текст новинара Слободана Глумца. Глумац је, иначе, био један од оснивача и у том тренутку главни уредник Вечерњих новости. На питање кога би волео да види као редитеља, Глумац је предложио да филм по том сценарију сними Бранко Бауер.

Редитељу се учинила занимљивом Глумчева прича и прихватио је, под условом да њих двојица раде нови сценарио. Позван је у помоћ и Арсен Диклић, а Глумац је писао дијалоге.

Прекобројна

Након Три Ане снима комедију Мартин у облацима, а онда, 1962. године, снима Прекобројну, филм који је до данас остао један од најомиљенијих производа југословенске кинематографије. Снимљен је у продукцији Авала филма.

Милена Дравић у тренутку снимања има 22 године. То јој је седма улога у каријери, али прва главна – после које је постала славна.

У овој романтичној комедији чија се радња одвија међу омладинцима на изградњи аутопута, она је Ранка, коју сви зову Малена. Она одлази на радну акцију да би била уз свог дечка Микајла, којег као дебитант игра Љубиша Самарџић. Милена је за своју улогу добила Златну арену на фестивалу у Пули, а Љубиша Самарџић је од жирија критике проглашен најбољим уметником дебитантом. Филм је награђен Сребрном ареном.

Занимљива је предисторија настанка Прекобројне. Савез омладине Југославије је сматрао да би у пропагандне сврхе требало снимити филм о радним акцијама, па се неко од надлежних из ове организације обратио Бауеру, јер је он већ био редитељ познат по филмовима са дечијом, односно омладинском тематиком. Понуђена му је прича новинара Богдана Јовановића који је тих година писао о радним акцијама.

Бауер је знао за Јовановића, читао је његове репортаже и допадале су му се због топлине и хуманости. На основу онога што је Јовановић понудио, Крешо Голик, Бауер и Јовановић сели су и написали сценарио. Понудили су га Јадран филму који га је најпре прихватио, а потом одбио. Онда су отишли у Авала филм.

Нису ни тамо били одушевљени сценаријем, али су га прихватили јер су рачунали да ће то бити политички поен у њиховом репертоарском плану. У Савезу омладине су били задовољни сценаријем и одлучили да пруже велику подршку током снимања. Председник Савеза омладине био је хрватски политички кадар Мика Трипало. Бауер је објаснио да је сарадња са руководством ове организације била веома добра: „У креативном смислу су нам остављали пуну слободу.“

Гледајући материјал на половини снимања, директор Авала филма Ратко Дражевић је био прилично незадовољан, али је Бауер мирно поручио да сви сачекају готов филм, па нека онда говоре.

На прву пројекцију филма намењену Уметничком савету Авала филма, Милена Дравић је закаснила и крај филма сачекала испред сале. За монографију о њој Милена је испричала:

„Седела сам напољу, ни сама не знам како бих описала ту зебњу. Одједном, отварају се врата и ка мени иду људи сузних очију. Честитају ми, љубе ме… Међу првима Нада Касапић, па Радош Новаковић… Многи од њих уплакани. Чудим се. Видим огромно одушевљење. Ни случајно нисам била свесна своје улоге, њеног значаја. И чувени продуцент Ратко Дражевић очигледно је био задовољан. Само, он није срдачно хвалио ни грлио. Памтим га као човека громогласног смеха и скривајућег погледа...“

Милена и Смоки се више никада нису појавили ни у једном Бауеровом остварењу. Он је то објаснио чињеницом да их је толико снажно доживео као Малену и Микајла да више није могао да их види у неким новим ликовима.

Лицем у лице

И следећи филм Лицем у лице (1963) Бауер је радио по новинској причи Богдана Јовановића. Та прича, објављена у дневном листу Борба 22. новембра 1961, говорила је о Душану Травици, техничару и шефу једне деонице Предузећа „Иван Милутиновић“, који је бесан због односа у фирми и сукоба с директором вратио партијску књижицу. У филму су писци сценарија покушали да објасне, како се у оно самоуправно време говорило, раскорак између теорије и праксе.

Седам верзија сценарија написали су Јовановић, Крешимир Голик и Бауер. Умјетнички савјет Јадран филма је три пута расправљао о њему, увек би имао неке примедбе, од којих је Бауер оне мање прихватао.

Коначно је снимање одобрено захваљујући снажном залагању председника Савјета Ђура Кладарина, истакнутог борца и тадашњег директора Вјесника. Многи су тражили да се њихово мишљење издвоји, јер су се бојали да би због одобрења за снимање оваквог филма могли трпети неке политичке последице. Нису били начисто да ли је то филм против самоуправљања или не.

Занимљиво је финале: Крешо Голик није потписан као сценариста јер у том тренутку није био политички подобан. У знак солидарности с њим није се потписао ни Бауер, тако да је као сценариста филма потписан само Богдан Јовановић.

Филмом Лицем у лице Бауер је први аутор у југословенској кинематографији који је дотакао тему критике социјалистичког самоуправног друштва. Упркос стрепњама, филм је на фестивалу у Пули доживео пуни успех – добио Велику златну арену као најбољи филм године, а Бауер је са Игором Претнером (редитељем филма Самоникли) поделио Златну арену за режију. Филму је припала тада веома цењена награда „Јелен“ коју је додељивао Вјесник у сриједу за остварење које је публика најбоље оценила, и низ других признања.

Након овог остварења, Бауер 1964. снима филм Николетина Бурсаћ за који по причама Бранка Ћопића сценарио поново пише са Богданом Јовановићем и Крешимиром Голиком, а у коме насловну улогу игра Драгомир Пајић (што је једина Пајићева улога на филму).

Доћи и остати

На наговор драматурга и уредника ТВ Београд Слободана Новаковића, Гордан Михић и Љубиша Козомара понудили су Бранку Бауеру свој сценарио под називом Доћи и остати и овоме се веома допао. Сценарио је био пожељан и у Јадран филму и у Авала филму, па је тако рађен као копродукција ове две продуцентске куће.

Глумачку екипу чинили су Војислав Никчевић, Драгомир Бојанић који се још није потписивао као Гидра, Коле Ангеловски, Мија Алексић, Павле Вуисић… Камера Бранка Блажине, сценографија Вељка Деспотовића, све је било у функцији приче о сељацима који долазе у Београд са намером да нађу посао и ту остану.

Њихове судбине су приказане из визуре тада надирућег тренда ауторског филма. Све је мирисало на велики успех, а он је био половичан. Филм је на фестивалу у Пули награђен Сребрном ареном, рецензије су биле млаке, а гледалаца мало. Бауер је говорио да је, по власитиом суду, у том филму остварио најбољу режију.

За филм Четврти супутник из 1967. године сценарио су опет писали Богдан Јовановић, Бауер и као придошлица Славко Голдштајн. Бауер је током рада видео да много тога не иде како треба, а посебно је био проблематичан избор глумца Михајла Костића кога тада још нису звали Пљака, за главног протагонисту филма. Бауер је хтео неко ново лице и определио се за Костића, који је већ имао седам-осам мањих филмских улога:

„Негде сам се ту преварио, ваљда у самом почетку. Пробе су још штимале, но онда је кренуло све лоше. Није ме веселило с њим радити, нисам нашао контакт. То се вјеројатно негдје одразило и на филму.“

Још један актер овог филма, сниматељ Томислав Пинтер, показао се лошим решењем по редитеља. Бауер је за овај филм заменио Бранка Блажину пошто је Пинтер већ био звезда модерног филма, а он је хтео да и његово остварење буде такво. Али, нису нашли заједнички језик, и више никада нису сарађивали.

Бошко Буха

Након Салаша у Малом Риту, 1978. Бауер је посветио још једно своје остварење деци у рату. Филм Бошко Буха је настао по сценарију Бошка Матића, саборца народних хероја Бошка Бухе и Саве Јовановића Сирогојна, и Душана Перковића. Сарадници су били још Предраг Голубовић, Арсен Диклић и сам Бауер.

Драгану Бјелогрлићу је то била прва филмска улога, играо је Саву Јовановића Сирогојна, а у време снимања није имао ни 15 година. Годинама касније је о Бауеру говорио:

„Био сам импресиониран његовим манирима, рафиниранишћу и деликатном господском мирноћом, каква се може наћи само у романима Томаса Мана, Стендала и Солжењицина. Као редитељ био је једноставан, емотиван и тачан. Велика фигура еx-YU кинематографије и једног времена.

„И још нешто што је занимљиво за причу о њему. Када сам завршио снимање филма Бошко Буха, са непуних 15 година, питао сам га: 'Чика Бранко, шта мислите, да ли бих ја могао да будем глумац?'

„Одговорио ми је: 'Можеш, можеш. Али, теби је једно око стално иза камере, ти би могао да се бавиш и овим мојим послом.'

„Очигледно, био је у праву, јер сам ја стално, и када сам био само глумац, хтео да знам шта се ради с оне стране камере.“

У истом филму лик дечака Чикала играо је Небојша Бакочевић. У тренутку када снима Бошка Буху он има 13 година, али је још раније стао пред камере. Са осам година је дебитовао у серији Позориште у кући, са једанаест је био Трта у Повратку отписаних.

Поводом стогодишњице рођења Бранка Бауера, за Кинотеку је написао:

„Бранко Бауер је пре свега био велики господин, и велики, легендарни редитељ. А филм Бошко Буха је био велики филм тадашње Југославије, и рекао бих суђен да га режира такав мајстор... Сећам се да је радио са нама на један веома посебан начин, којим нам је брзо ставио до знања да смо битни, да се на нас рачуна, и то нам је импоновало. Када бисмо, рецимо, сутрадан снимали неку сцену где се наше заједништво треба пренети гледаоцу, организовао би неки фудбал, само за нас. Ако треба снимати неку тешку сцену, када неко из наше чете малих јунака гине, добили бисмо задатак да ноћ пре снимања останемо у собама промишљајући сутрашњу сцену, ишчитавајући сценарио, тражећи прави тон и емоцију коју ћемо донети на сет. Мало који редитељ, поготову данас, ради на такав начин.

Још једна мало позната ствар говори у прилог његовој жељи да све што ради иза камере буде најбоље што може бити, без обзира на то да ли је тај труд компликован или захтеван. Наиме, ону сцену кад лик којег сам имао среће да играм, Чикало, погине, господин Бранко Бауер је снимао са четири камере (Бауер у монографији каже да је снимао са пет камера, прим. Р.С.). Толики је био његов перфекционизам и, рекао бих, поштовање, пре свега према послу који ради, а и према себи као редитељу. Самим тим и према свим глумцима који су имали част да раде са њим. Дакле, о господину Бранку Бауеру искључиво са дубоким наклоном и више него изузетним поштовањем. “

Музику за овај филм писао је Зоран Симјановић, текст популарне филмске нумере Нек нас сете ове слике, написао је Душко Радовић, а отпевао Оливер Драгојевић.

Бошко Буха био је последњи играни филм који је Бранко Бауер снимио.

Тридесет година тишине 

Што је био разлог да Бранко Бауер у најбољим годинама више није могао да снима филмове у Хрватској? На то питање нити је ико тражио одговор, нити би га, да је тражио, добио.

Миљенко Јерговић је 2014. године у Јутарњем листу написао:

„Није му било ни педесет, редатељ с тада већ довршеним опусом – до данас најбогатијим и најразведенијим у цјелокупној хрватској кинематографији – политички бесконфликтан човјек, благ, пристојан и господствен, али, ето, свеједно, нису му дали да снима. Службено прихваћена истина до данас гласи да је након 1963, и класика на тему социјалистичког самоуправљања, филма Лицем у лице, снимао очајно лоше филмове, направио је, кажу, три таква, па му више нису дали да ради. Она друга истина, која је, можда, злурада према Загребу и загребачкој културној средини, а била би да је Бауер био одвећ талентиран да би му овдје допустили да мирно ради и снима филмове па макар били и лоши. Своју каријеру довршио је далеко од Загреба, као, рецимо, Иво Андрић, али и Мирослав Крлежа (када су га потјерали из Зоре, и нитко у Загребу му није хтио објављивати изабрана дјела, преко Енеса Ченгића завршио је у Сарајеву…). На сваком је да слободно бира која му се од двије истине више свиђа, она која ману налази у Бауеровом генију, или она која ће је наћи у загребачким културним наравима, и у тој векивечној хрватској склоности просјечнима и инсуфицијентнима сваким талентом, али истина је да ће скоро пола свога живота овај редатељ у Загребу проживјети као нека врста професионалног изгнаника...“

Бранка Бауера је било најлакше прећутати ако га се смештало у политички оквир који је по правилу имао ригидну конотацију. Често и опасну по стваралаштво уметника који није хтео да се уклопи у тражене норме. Са овим редитељем није било лако. У сваком филму је причао своју причу, не размишљајући о последицама.

Рајко Грлић је, поводом стогодишњице Бауеровог рођења, подсетио на врлине овог „благог господина који је сјајно причао филмове и презирао националисте“.

„Бранко Бауер никада није добио, па чак ни приближно, мјесто које заслужује у тзв. корпусу националне кинематографије. Био је и остао maverick. А то је ријеч којом се на филму означују само велики и надасве самотни мајстори заната. Усамљени играчи који никоме и нигдје не припадају и за то плаћају високу цијену“, речи су редитеља Грлића.

У својој колумни Друга (ТВ) страна, коју је имао у Недељној Борби, Богдан Тирнанић у двоброју од 29. новембра 1988. пише нешто о Чарлију Чаплину, па наставља:

„И док Чаплинови материјали од пре пола века омогућавају да се и дан данас мењају и заснивају мишљења о том генију, дотле ће већ за деценију или две бити апсолутно немогуће доћи до икаквих сазнања о опусима многих југословенских редитеља. Овај ми се закључак наметнуо као тужна извесност док сам гледао телевизијски портрет Бранка Бауера (ТВ Нови Сад), једног од најзначајнијих аутора нашег филма. До сазнања да он јесте један од најзначајнијих, у релативно скорој прошлости, тек када је извршена ревизија својевремених критичарских ставова о Бауеру као пуком занатлији који се читавог живота неуспешно покушавао прилагодити курентним филмским модама. Драгоценост тог преокрета није само у томе што ’рехабилитује’ Бауера и, самим тим, отвара могућност једне сасвим другачије историје југословенског филма. Од још је већег значеја, чини ми се, доказ како ’културна баштина’ живи докле је могуће њене вредности користити у креативном процесу преобликовања наше свести о њој.

Али, на невољу, садашњи став о Бауеру биће изгледа дефинитиван. Нека будућа ревизија или реафирмација његовог опуса већ је данас немогућа из простог разлога што је, судећи по одломцима из поменуте емисије, стање копија његових филмова такво да се на њима ништа не разазнаје, осим тзв. крацера, оних цртица и тачкица, по којима се одликује неупотребљива филмска трака. Звучи готово као иронија, када се каже да је овај Бауеров портрет емитован у поводу награде за животно дело које му је доделила – Југословенска кинотека.“

У једном од последњих интервјуа што га је дао, две године пре него што је преминуо у Загребу 2002. године, Бранко Бауер је рекао и ово:

„Немам прошлости јер ми је не признају, немам садашњости јер не радим, немам будућности јер сам стар.“

Милан Гавровић, пријатељ Бранка Бауера, записао је поводом смрти редитеља следеће: „На питање зашто су га толико звали да ради изван Хрватске, одговарао би: 'Зато што су знали да ћу им направити добар филм.' А зашто није радио у Хрватској? 'Због истог разлога', одговарао би са смјешком.“

У спомен на Бранка Бауера један мали биоскоп у Истри, у Мотовуну, с поносом носи његово име. Рајко Грлић је рекао да је то једна цеховска награда, ‘све чиме га се хрватски филм данас сјећа’.

***

Сећање на рад с Бранком Бауером

пише: ДЕЈАН КАРАКЛАЈИЋ

Прошло је свега петнаестак дана од мог повратка из војске када ме је једног јутра позвао Мика Рашић, један од наших најпознатијих директора филмских и телевизијских продукција. Питао ме је шта радим и да ли сам слободан. Рекао сам да јесам. „Треба нам редитељ друге екипе“, објаснио ми је. „Неко ко ће да снима екстеријере.“ Радило се о серији „Салаш у Малом Риту“, односно њеном зимском делу, од којег је касније настао и играни филм „Зимовање у Јакобсфелду“. За мене је то била изузетна прилика.

Бранко Бауер је био један од мојих омиљених редитеља много пре него што сам га упознао. Волео сам његове филмове, и то не само као гледалац већ и као неко ко је већ тада размишљао о филму, његовом језику, његовим могућностима и начину на који се њиме могу испричати приче о људима.

„Четврти супутник“, „Доћи и остати“, „Лицем у лице“, „Прекобројна“, „Само људи“, „Не окрећи се, сине“, „Милиони на отоку“, „Сињи галеб“... Све су то били филмови које сам волео и који су, сваки на свој начин, представљали нешто посебно у тадашњој југословенској кинематографији.

Чини ми се да би управо наслов једног од његових филмова, „Само људи“, могао да послужи као својеврсна одредница читавог Бауеровог стваралаштва. Јер, он се пре свега бавио људима. Њиховим судбинама, карактерима, међусобним односима, моралним дилемама, њиховим малим и великим животним драмама.

У време када су се филмови често бавили великим историјским и друштвеним темама, Бауер је умео да пронађе драму у наизглед обичном животу. Чак и када се бавио ратом, као у изузетном филму „Не окрећи се, сине“, чинио је то на начин који се битно разликовао од уобичајеног приступа ратној тематици у тадашњој кинематографији. У средишту његовог филма није био рат као спектакл, већ човек и његова судбина.

Припадао је, по мом мишљењу, оној релативно малој групи југословенских редитеља који су умели да о животу и друштву говоре једноставно, непосредно, а истовремено дубоко и узбудљиво. Ту бих, уз Бауера, сврстао и Владимира Погачића, Велимира Стојановића, Жику Чукулића и још неке ауторе који су ми у овом тренутку на памети.

Њихови филмови нису морали да буду претенциозни да би били значајни. Били су то добри филмови, филмови које су људи волели да гледају и у којима су могли да препознају себе и свет у којем живе.

А онда се догодило да сам добио прилику да са Бранком Бауером и радим.

Било је то у време када сам се тек вратио из војске. Претходно сам, између осталог, радио као помоћник режије на филму „Ужичка република“ Жике Митровића. Прошло је свега петнаестак дана од мог повратка када ме је једног јутра позвао Мика Рашић, један од наших најпознатијих директора филмских и телевизијских продукција.

Питао ме је шта радим и да ли сам слободан.

Рекао сам да јесам.

„Треба нам редитељ друге екипе“, објаснио ми је. „Неко ко ће да снима екстеријере.“

Радило се о серији „Салаш у Малом Риту“, односно њеном зимском делу, од којег је касније настао и играни филм „Зимовање у Јакобсфелду“.

Ту причу сам већ добро познавао. „Салаш у Малом Риту“ првобитно је био радио-драма за децу, а ја сам чак и играо нешто у њој. Данас више не могу да се сетим коју сам улогу тумачио, али се добро сећам саме приче и тога колико ми се допадала.

А сада је требало да радим на њеној телевизијској екранизацији, и то са Бранком Бауером.

За мене је то била изузетна прилика.

Већ следећег јутра, око пет сати, дошао сам на снимање и упознао Бауера и његовог директора фотографије Бранка Блажину. Била су то два велика имена наше кинематографије, два истинска филмска професионалца која су дуго и успешно сарађивала.

Бауер је имао проблема са очима и није могао дуго да борави на хладноћи. А снимала се зима, са свим оним што зимско снимање подразумева. Због тога је продукција већ прилично каснила. Морао је често да прекида снимање екстеријера, да се повлачи у затворен простор, па је било неопходно пронаћи некога ко би преузео тај део посла. Тако сам се ја нашао у његовој екипи.

Рекао ми је да најпре одем у монтажу, погледам материјал који је до тада снимљен, упознам се са његовим начином рада и да сутрадан дођем спреман за снимање. Тако сам и урадио. Треба имати у виду да се у то време телевизијска серија снимала знатно другачије него данас. За једну епизоду било је предвиђено и по четрнаест дана снимања. Зато, иако је екипа радила већ неко време, није било превише снимљених сцена.

Следећег јутра Бауер ми је дао сценарио са сценама које је требало да снимим, објаснио како их је замислио и шта од мене очекује. Потом је отишао да ради ентеријере, а ја сам преузео екстеријере. Али пре него што смо се раздвојили, испричао ми је нешто о свом редитељском поступку што је на мене оставило изузетно снажан утисак. Била је то једна од најкориснијих професионалних лекција које сам добио у животу. Рекао ми је отприлике овако:

„Ја свако вече седнем и поново напишем све сцене које треба да снимам сутра. Узмем постојећи сценарио, па га прођем из почетка. Негде нешто променим, негде додам, негде избацим. Не морају то да буду велике промене, али ја све поново промислим.“ Затим је додао: „И онда то што сам написао не понесем на снимање.“

То ме је потпуно збунило.

Питао сам га: „Па зашто сте онда све то радили?“

Насмејао се и објаснио: „Врло једноставно. Ако нешто од онога што сам синоћ написао заборавим, значи да није било довољно важно. А ако није било важно да га запамтим, онда вероватно и не треба да буде у филму.“

Наравно, глумцима је достављао измене дијалога да би знали шта треба да играју. Али он сам није носио нову верзију сценарија као нешто чега мора дословно да се придржава. Тај поступак ме је одушевио.

У суштини, то је била једна врста унутрашње, природне монтаже која се одвијала још пре снимања. Бауер је, размишљајући о сценама и поново их пишући, издвајао оно што је битно од онога што је споредно. А његово памћење, односно оно што би после тог процеса остало у њему, постајало је својеврстан критеријум важности. Касније сам и сам почео да примењујем тај принцип, пре свега у раду на играним филмовима. И могу да кажем да ми је био изузетно користан.

Можда је то наизглед мала ствар, један детаљ из редитељске радионице, али мислим да много говори о Бауеровом односу према филму. Он није био редитељ који само реализује написано. Био је стваралац који непрестано преиспитује материјал, тражи његову суштину и покушава да га доведе до најједноставнијег, најтачнијег и најизражајнијег облика.

Као човек, Бранко Бауер је био изузетно фин, драг и префињен. Врстан интелектуалац, образован, са огромним знањем не само о филму већ и о многим другим областима живота и културе. Није био човек који је имао потребу да своје знање намеће другима. Напротив. Деловао је тихо, одмерено, помало повучено. Чини ми се да је по природи био интровертан и да је многе ствари дубоко проживљавао, не показујући то увек споља. Посебно се то односило на његов рад.

Имао сам утисак да је сваки сценарио на којем је радио, сваки филм који је режирао, на неки начин пролазио кроз његово лично искуство и његов поглед на свет. Као да је морао најпре да га учини делом себе да би могао да га претвори у филм.

Мислим да управо у томе лежи једна од тајни његовог стваралаштва. Његови филмови нису били само професионално добро урађена кинематографска дела. У њима се осећало нешто лично, аутентично, дубоко проживљено. Уосталом, Бауер је често био и косценариста филмова које је режирао, што такође говори о његовој потреби да учествује у самом обликовању приче, а не само у њеној филмској реализацији.

У време када смо радили Салаш у Малом Риту, Бауер се заправо враћао активном филмском стваралаштву после једног прилично тешког периода у свом животу. После догађаја везаних за Хрватско пролеће био је, колико сам касније сазнао, практично скрајнут из филмске продукције у Хрватској. Једно време није добијао прилику да режира филмове. О томе ми он никада није говорио. Нисам то чуо од њега, већ од других људи.

Знао сам да је, да би издржавао себе и породицу, морао да прихвата и послове који су били далеко испод његовог уметничког и професионалног реномеа. Између осталог, причало се да је на телевизији радио и као редитељ телевизијског дневника. За човека који је створио неке од најзначајнијих филмова југословенске кинематографије, то је била готово невероватна ситуација. Али требало је живети. Требало је издржавати породицу. И Бауер је то прихватао без великих речи и без прича о сопственој судбини, барем не преда мном.

Серија је настала у време када су телевизијске продукције све чешће почеле да ангажују спољне филмске екипе и продукцијске куће. Велике серије, попут „Отписаних“ и „Салаша у Малом Риту“, више нису морале да се реализују искључиво унутар телевизијског система. У њиховој производњи учествовали су слободни филмски радници и постојеће филмске продукције. У том систему значајно место имала је „Авала филм“, једна од највећих и најважнијих филмских кућа тог времена, са својом инфраструктуром у Кошутњаку.

Бауер је и раније сарађивао са „Авалом“, између осталог и на филму „Прекобројна“, тако да му та средина није била непозната. На известан начин, био је ту као код куће. За време снимања нисмо се дружили само на послу. Бауер и Блажина имали су изнајмљене станове у којима су боравили током рада на серији. Блажина је волео да кува, и то је радио веома добро. У слободним данима умео је да припреми ручак или вечеру, па бисмо се окупљали, разговарали и проводили време заједно.

Долазили су и Арсен Диклић и Вук Крњевић, а разговори су, наравно, били о свему и свачему. О филму, животу, људима, о стварима које су нас занимале и које нису увек имале непосредне везе са послом. То су била лепа дружења. Из тих сусрета носим посебно драгу успомену на Бауера као човека. Јер, поред све његове професионалне величине, у њему није било ничег наметљивог. Био је једноставан, непосредан, пажљив саговорник. Човек са којим је било задовољство разговарати.

За мене је рад на „Салашу“ имао још једну посебну димензију, која ће, сасвим неочекивано, добити свој наставак готово пола века касније. Наиме, у серији су играла два дечака који ће касније постати познати и значајни глумци наше кинематографије: Славко Штимац и Светислав Буле Гонцић.

По темпераменту и односу према снимању били потпуно различити. Славко је већ био искусан филмски глумац. Понашао се као прави професионалац. Долазио је припремљен, знао је текст, био је миран и дисциплинован. Са њим практично није било никаквих проблема.

Буле је био сушта супротност. Немогућ, несташан, немиран. Често није знао текст, стално је нешто изводио, лудирао се и правио разне несташлуке. Сећам се да сам стално претио да ћу га јурити и „истући“, наравно у шали. Али морам да признам да је, када би камера почела да снима, играо одлично. То ми је остало у сећању као једна од симпатичних особености тог снимања: два талентована дечака, потпуно различита по карактеру, а обојица изузетно уверљива пред камером.

И онда, готово педесет година касније, догодило се нешто што ме је на посебан начин вратило у то време. Радио сам телевизијску серију о добровољном ватрогасном друштву и ангажовао Славка Штимца и Булета Гонцића. Поново су се нашли заједно пред камером, поново као двојица другара који се непрестано нешто препуцавају, задиркују и надмудрују. И тада сам дошао на идеју да направим један мали омаж „Салашу у Малом Риту“, али и Бранку Бауеру.

У зимском делу „Салаша“ постојао је један мотив који сам веома добро запамтио. Буле је носио петокраку, којом је стално задиркивао Славков лик, зато што овај није смео да носи партизанско обележје. У причи је постојала опасност да их Немци открију, па је та петокрака, прелазећи од једног до другог, постала својеврстан мали симбол њиховог другарства и дечачког надметања. На крају је петокрака остала код Славка. И ја сам решио да, после готово пола века, тај мали предмет поново вратим у њихову причу.

На основу фотографије из оригиналног филма направили смо готово идентичну петокраку. У једној сцени, пред крај нове серије, Славко вади петокраку из џепа, пружа је Булету и каже отприлике: „Е, ово сам заборавио да ти вратим. Чувам је већ четрдесет година.“

А Буле га одмах исправља: „Није четрдесет, него педесет!“

И онда се њих двојица поново препиру око тога колико је времена прошло, готово истим оним духом и ритмом којим су се препирали као дечаци у „Салашу у Малом Риту“.

За гледаоца који не познаје оригиналну серију то је можда само једна симпатична сцена. Али за оне који се сећају „Салаша“ она има посебно значење. А за мене је имала још веће. Био је то мој мали поздрав Бранку Бауеру, филму на којем смо некада радили, двојици дечака који су у међувремену постали зрели глумци, али и времену које је прошло. Једна мала филмска успомена која је, после пола века, поново оживела пред камером.

Када данас размишљам о Бауеровом опусу, чини ми се да његови филмови заслужују много озбиљније и подробније проучавање него што им се обично посвећује.

Узмимо, рецимо, „Лицем у лице“. То је изузетно занимљив филм, готово камерна драма, која ме по неким својим стилским и драматуршким особеностима подсећа на чувени амерички филм „Дванаест гневних људи“. А тема којом се Бауер бавио била је, наизглед, крајње незахвална за филм: радничко самоуправљање. На папиру, то је могла да буде тема за некакав пропагандни, дидактички филм, за приказивање једног друштвеног система и његових прокламованих вредности. Али Бауер је од тога направио истинску људску драму.

Уместо да говори о самоуправљању као идеолошком концепту, он се бавио људима у једном колективу, њиховим сукобима, интересима, страховима, моралним дилемама и потребом да сами донесу одлуку о сопственој судбини. Тиме је једна апстрактна друштвена тема постала конкретна, драматична и емоционално снажна прича. И то без лакировке, без клишеа и без површне идеализације. У томе видим велику Бауерову редитељску вештину. Умео је да открије људску суштину чак и у темама које су, на први поглед, биле далеко од онога што обично називамо филмском драмом.

И зато мислим да би било важно да се његов опус данас поново озбиљно анализира. Не само са становишта историје југословенске кинематографије већ и са становишта филмског језика, драматургије, рада са глумцима и његовог посебног односа према стварности. Бранко Бауер је био велики приповедач. Али био је и човек који је умео да посматра живот, да уочи његове битне детаље и да од њих направи филм који ће гледалац разумети, осетити и запамтити.

Последњи пут сам га видео на снимању филма „Бошко Буха“. У то време радио сам за телевизију емисије о филму. Са уредницом Зораном Кораћ и телевизијском екипом отишао сам на снимање да направимо разговоре са Бауером и глумцима који су учествовали у филму.

Био је то један леп поновни сусрет. Разговарали смо, присећали се нашег ранијег рада, провели неко време заједно. А после тога су нам се професионални путеви једноставно разишли. Свако је наставио да ради своје послове, на својој страни, у својим пројектима. Али моје сећање на Бранка Бауера остало је веома живо. Памтим његову интелигенцију, аналитичност, образовање, префињеност, његову способност да о филму размишља дубоко, а да при том не изгуби осећање за једноставност и природност.

Памтим његову доброту и ненаметљивост. И, можда највише од свега, памтим његово разумевање људи. Чини ми се да је управо то била његова највећа уметничка особина: способност да разуме човека, да га не посматра површно и да његову судбину претвори у филмску причу која је истовремено једноставна и дубока. Зато верујем да Бранко Бауер заузима много значајније место у историји југословенске кинематографије него што му се данас, нарочито међу млађим генерацијама, признаје. Он је био један од њених великих стваралаца.

И заслужује да се његови филмови поново гледају, проучавају и вреднују, не само као део историје већ као жива филмска дела која и данас имају шта да кажу. А ја сам имао срећу да га упознам, да са њим радим и да од њега нешто научим. И на томе ћу му увек бити захвалан.