Миле Перић: Не говоре сви истину, али нико не може све време да лаже

„Нема помака напред ни у сваком од нас, а камоли у друштву ако нису спремни да разговарају неистомишљеници и да премосте међусобне разлике. Могло би се рећи да је подела модел понашања коју нам намећу политичке елите. Ја се у то не уклапам, али може бити да је само на маргини могуће радити ово што ја радим,“ каже Перић.

Новинарски аутсајдер, како себе назива, два пута је осуђен за „вербални деликт“, а други пут-током Сабље провео 21 дан у затвору. Да ли је у тој акцији био само број, зашто је тадашњи министар полиције позивао родно Ваљево током његовог ислеђивања, да ли се каје због написаног и шта је све од „цимера“ у затвору сазнао?

„Министар Лечић доноси решење којим затвара телевизију Марш и каже да због правила ванредног стања немамо право да се жали и да новинари о томе не могу да извештавају. Дакле, о разлозима не смемо да обавестимо јавност. И онда ја напишем да је пуковник полиције убио премијера и да са тим што ја износим телевизија Марш нема ништа. И на тај начин, заобилазни, прича о Маршу стиже у медије. То је била удица. Ишло је толико далеко да су се претресали станови због дискета које сам рекао да постоје… Био сам непристојан тада, урадио сам нешто чиме се не поносим. Али они су човека који је већ био малтретиран, првог ухапсили и одвели у затвор, они којима сам помагао да дођу на власт…Најлуђа ствар коју може да уради једна власт је да некога ко је релативно паметан и писмен смести у затвор без разлога. Тамо сам научио све што треба да знам о трговини хероином, на пример.“

Гост Бермудског троугла одговара на питања о своја два лица- толерантном домаћину Говорнице и оштром критичару појава које не одобравакада их коментарише на друштвеним мрежама, како је настала вишечасовна емисији која се емитује уживо, да ли се сматра претечом подкаста, ко одбија гостовање, како обезбеђује саговорнике из уобичајено искључивих и међусобно недодирљивих кругова, шта се дешава после другог сата разговора и како му гости сигнализирају да им је неопходна пауза.

„Говорница је потпуно некомерцијална и кад видите рекламни блок у Говорници, знајте да је гост морао у тоалет или је улетео врабац у студио. Епизоде, истина, трају све дуже и дуже. Један од разлога је смешан, а то је што ја не знам како да раније завршим интервју и чега се све нисмо дотакли од плана који пред собом имам. У Маршу није постојао нико ко би рекао: Перићу, не седи се тако. Телевизија је алтернативна, градска, није комерцијална, немате уреднички ни оглашивачки притисак, а имате водитеља који не зна како да изађе на крај са гостима. А онда смо постали свесни да правимо садржај који ће вредети и за десет година и почели да циљамо да доведемо што више људи који ће испричати своју верзију епохе. Тако правимо једну врсту оралне историје. Можда ће једног дана неко умети да укрсти та сведочанства… Не говоре сви људи истину, али нико не може све време да лаже.“

Саговорник подкаста о медијима одговара на питања о томе зашто оштро критикује цркву и национализам, шта значи кад каже да је „неострашћени титоиста“ или „југоносталгичар рецидивиста“, о свом ставу по коме је приватизација медија ограничила медијски плурализам и ставила пред медије задатке да примире јавност, једне тако што ће да га забаве, друге тако што ће да обезбеде индоктринацију, све у интересу власника крупног капитала.

„Радимо ствар која је у основи антидемократска. Успављујемо људе и одржавамо их на правом курсу. То је данас функција масмедија. Оно што је у средњем веку била црква, то су данас медији. Дајемо грађанима у шта да верују и имамо свакодневне проповеди…Не може се ништа разумети, ако не чујемо разлоге за и против.“

Перић открива шта се све може сазнати на обавезном ручку после Говорнице, како се припрема за вишечасовне интервјуе, где проналази необичне, па и приватне детаље о саговорницима.

„Технологија ми је веома блиска, а задовољство је кад се на интернету користе и они ћошкови, скривена места, која су људима мање позната. Постоје скривена места на интерне Гугл дозвољава такве претраге само је потребно да га не користимо као идиоти него да знамо основне операторе из Булове алгебре па да можемо да поставимо сложен упит на Гуглу.  Владам претрагама на интернету, знам где се шта може наћи, користим неколико рачунара који су међусобно синхронизовани, за трен ока се подаци између мојих уређаја сабирају, користим систем белешки у коме у овом тренутку има око десет хиљада цитата груписаних по различитим областима…А неки детаљи, попут бивше девојке Жељка Цвијановића, пука су случајност. Били смо заљубљени у исту девојку.“