Ружа Ћирковић: Где има професионалног задовољства, биће и плате

„Имала сам склоност да радим само оно што ја хоћу. Ако не радим оно што хоћу, ја нисам могла да радим ништа друго и због тога сам имала проблеме.... Не може свако тако да се понаша, то је истина. Постоје разне околности, али је битно како се поставиш када уђеш у новинарство, тог истог дана како се поставиш. Мој колега је говорио - како те колевка заљуља, тако те живот дочека и нема више поправке велике.

Мораш да држиш до себе. Људи се боје да не остану без посла, али ако те неко не цени, не плаћа, не даје ти посао који ти сматраш да ти је одговарајући, то се неће никад поправити...

Често сам мењала посао, али никада због пара. То ми никада није био мотив. Једном сам прешла с једног радног места на друго за плату мању за трећину, али никада нисам прешла на професионално горе место. О томе сам строго водила рачуна.

Али, и то исто морам да посаветујем младе новинаре. На послу на коме имате професионалне бенефите, временом се створе и финансијски и обратно. Где немате професионалне бенефите, на крају то буде рад за џабе. Дакле, о томе треба строго водити рачуна и то имати у виду.

Неки моји пријатељи који се не баве новинарством, мисле да ја мењам посао кад год ми неко понуди више пара. То би било јако глупо. Кад су ми нудили да пређем у неки лист за дупло већу плату, па тродупло већу, па су рекли колико год хоћеш, знала сам, и треба свако да зна, да су професионални ризици велики тамо где је неко спреман да ти плати колико хоћеш“, каже у Бермудском троуглу новинарка Ружа Ћирковић.

Са бившом новинарком и уредницом „Политике“, Бете, НИН-а и „Данаса“ разговарамо о борби за права новинара и солидарности редакције, како се води непрофитни сајт Економске вести из пензије, да ли је „тезга“ прихватљива ствар за економског новинара, ко је опаснији по независност - политика или спонзор.

„После много година у новинарству, могу да кажем да је много лакше кад притисак на новине врше политичари него ти спонзори. И да је то много транспарентније. Увек сам имала овакав став: кад мене, рецимо, притиска неки министар, иза њега стоје паре буџетске, јер то је оно на шта се, у ствари, власт ослања, а то су и моје паре. И онда ја са њим расправљам као неко ко, такође, полаже право на те паре. А шта да кажем приватном спонзору?

Сад видим да се доносе ови нови медијски закони, да је ту једна од кључних тема да се реши питање финансирања и да ту углавном улогу игра питање финансија које обезбеђује Телеком. И то је дугогодишњи проблем. Телеком  финансира скоро све медије. Онај медиј који не финансира држава не може да опстане данас.

И било би јако добро да се у Скупштини одржи јавно слушање о томе коликим средствима и како Телеком финансира медије. То би било јако интересантно. Кад су једном приликом хтели да приватизују Телеком, у једном позоришту, где сам отишла неким пословним поводом, били су у потпуној паници и рекли су ми да ако приватизују Телеком не знају од чега би живели.

Дакле, ја, као грађанин Србије, за то се мени мој син подсмева, услуге купујем од Телекома. Иако имам свој спор са њима и напустила би их, не чиним то само зато што они финансирају позоришта, медије, спортске клубове, школе и ја ту остајем као патриота...“

Ћирковић говори и о томе како је с Батићем Бачевићем, кога сматра најбољим уредником у животу, правила прву листу најутицајнијих бизнисмена у Србији у време када се већина излистаних због тога љутила, како су је потом звали да јој правдају своје богатство, о имиџу новинара кога се тајкуни плаше,  о „расизму“ према Србима на црногорској телевизији и ирелевантним саговорницима из Србије на хрватској, шта се све може научити у возу Београд-Бар и о томе зашто верује да је Сека Алексић требало да буде амбасадор Србије у Хрватској.

Одговара на питања о приватизацији медија, противљењу да се угаси Танјуг и изласку државе из локалних медија, да ли је тачно да је то европска пракса или не и да ли има смисла да државе изађе из власништва, а у медијима и даље остану државне паре, зашто као пасионирани гледалац телевизије, ипак, није остала на телевизији иако је у ТВ Политици имала ауторску емисију.

„Мој професор Сергије Лукач је имао две погрешне процене о мени. Једна је била да треба да радим на телевизији. Послао ме је на телевизију Београд на праксу. То је била огромна грешка због тога што је телевизија тимски рад, а ја у животу ни са ким нисам била ни 'ми', а камоли тим. Ја сам разорна за тим. Тако да то није могуће, ја то не могу да поднесем.

Александар Тијанић и ја смо стално били у сукобу. Пошто је он рекао да му ја рушим уређивачку политику на ТВ Политика, ја сам била стално суспендована. И кад је он отишао, који год је дошао, прво би мене суспендовао.

А моји пријатељи који не раде на телевизији приговарали су ми да се 'расписујем'. Пошто сам писала велике текстове, који нису могли да стану у програм,  а ја могу да говорим брзином која се не може замислити, тако сам покушавала да угурам велике текстове у програм да би стало све што ја хоћу да кажем.  И онда су гледаоци звали и протестовали да не могу да прате шта причам.“ 

Саговорница Бермудског троугла на питање да ли економски новинар сме да не познаје политику одговара да је управо обрнуто и да светом владају интереси, да је новац у центру свега, а остало минорно, те да је за економске, као и друге новинаре погубно да преносе вести и изјаве о важним стварима без доказа.

„То што је очигледно мени и мојим очима, то није доказ.  Ево, пре неки дан сам прочитала реченицу: мало је вероватно да је то легално стекао. Шта то значи 'мало је вероватно'? И онда они читаоци који желе да верују, они ће у то да верују. Можеш да им говориш шта год хоћеш. А они који не желе, они не верују, а доказа нема.

Али, ја мислим да се класични медији све више морају разликовати од друштвених мрежа по томе што ће писати оно што је проверено. По томе ће се разликовати, по томе што се специјализују и по томе што имају информацију у коју читаоци могу да верују...

Немачка телевизија, то је чиста пропаганда. Руска телевизија исто. Али, немачки јавни сервис има сајт који преноси друштвене мреже и после сваке вести има један прозорчић у коме пише: ову вест нисмо могли да проверимо из независних извора. Па чекај, шта ће он мени? Па, ја могу на друштвене мреже и сама да одем.

И морам да кажем, пошто је актуелан тај фејк њуз, да сматрам да је то трансформисана политичка коректност, а заправо прикривена цензура. Шта то значи фејк њуз? Не смеш да лажеш, можеш да одговараш пред законом? Ретко сам нашла да неко у фејк њуз рубрикама аргументима побија неку вест. То чине политичким ставом.

Недавно нам је долазио Џејмс Рубин да нам о томе држи предавање, а он је, иначе, учествовао у највећем фејк њузу у мојој каријери, у мом животу. Tо је била измишљотина на основу које су Американци преорали Ирак, где је око 300.000 људи погинуло, а остале последице по свет су биле катастрофалне.“