Бомба Роберта Опенхајмера, светлија од хиљаду сунаца: „...И постадох Смрт – уништитељ светова!”

„...И постадох Смрт – уништитељ светова!” Ове речи из хиндуистичког спева „Бхагавад-гита” одзвањале су у глави Роберта Опенхајмера, научног директора пројекта „Менхетен”, док је 16. јула 1945. године, у цик зоре, заједно са пробраном екипом научника и официра посматрао детонацију „Тринитија”, прве експерименталне атомске бомбе. Детонација плутонијумске бомбе изведена је у Новом Мексику, у пустињи симболичног имена: Jornada del Muerto, „Дан мртвих”.

Дан раније, научници су се кладили колика ће бити снага експлозије: 3, 5 или 10 хиљада тона класичног ТНТ-а. Испоставило се да је експлозија била јача од 20 хиљада тона.

„Неки људи су се смејали и радовали, неки су аплаудирали, неки плакали. Већина је само ћутала. Сви заједно знали смо да свет више никад неће бити исти”, рекао је касније Опенхајмер. 

Пројекат „Менхетн“

Прича о америчкој атомској бомби почиње 1939. године када су Алберт Ајнштајн и Лео Силард написали писмо председнику Рузвелту у коме отворено изражавају своју бојазан да ће Хитлер и нацисти врло брзо конструисати атомску бомбу. Крајње је време, сматрали су научници, да Америка развије сопствени нуклеарни програм и претекне Немце у њиховој намери.

Сам Ајнштајн касније ће ово писмо сматрати за једну од највећих грешака у свом животу: „Да сам знао да су Немци били на погрешном трагу и да никад неће направити бомбу, да сам знао да ће америчка атомска бомба бити заиста употребљена, никад не бих написао тако нешто”.

Свеједно, Рузвелт је реаговао и у октобру 1941. године, два месеца пре уласка Америке у рат, издао формално наређење да се крене у развој нуклеарног оружја. Настао је пројекат „Менхетн” на чије чело је постављен генерал Лесли Гроувс.

У то време већ се знало да се приликом фисије (цепања) језгра тешких елемената, пре свега уранијума и плутонијума, ослобађа велика количина енергије и одређен број неутрона. Ови неутрони могу да погоде нова атомска језгра, учине их нестабилним и тако доведу до њиховог цепања. Ако имате довољну тзв. „критичну” масу фисионог материјала, настаје ланчана реакција која се експоненцијално убрзава све док генерисана енергија не доведе до експлозије.

Били су то технички принципи али је пут до праве бомбе био дугачак: пре свега, требало је прибавити довољну количину фисионог материјала: уранијум се у довољној концентрацији могао наћи само у Конгу, док је плутонијум елемент кога у природи има тек у траговима тако да производња мора да се обави у лабораторији, мутацијом уранијума у плутонијум. Прерада уранијумске руде такође је врло компликована јер се за фисију може искористити само релативно редак изотоп U²³⁵, док је онај доминантан, U²³⁸, неупотребљив. 

Иако је на челу пројекта био Гроувс као војно лице, од самог почетка било је јасно да се пројекат не може реализовати без учешћа врхунских америчких физичара. И не само њих: били су потребни и хемичари, металурзи, инжењери за експлозиве, машински инжењери. А све њих је неко требало да води. Избор је, прилично изненађујуће, пао на Роберта Опенхајмера који је 1942. године именован за директора Лабораторије за тајно оружје, de facto првог цивилног човека у пројекту „Менхетн”. 

Ни данас није сасвим јасно зашто се Гроувс одлучио управо за Опенхајмера: он није имао никакво искуство на великим истраживачким пројектима, у прошлости се дружио с комунистима и испољавао снажна левичарска уверења а није имао ни Нобелову награду, што је потенцијално могло да се претвори и у недостатак ауторитета. Међутим, Гроувс је, по својој прилици, био опчињен Опенхајмеровом способношћу да комплексан проблем брзо сагледа из свих углова и одмах види пут до решења. Такође, Опенхајмер је имао изражену амбицију и врло широко, мултидисциплинарно знање, нешто што је Гроувс сматрао есенцијалним.

Утисак који је Опенхјамер оставио био је толико јак да је Гроувс принудио безбедносне службе да Опенхајмеру издају „безбедносни сертификат” и омогуће му рад на пројекту, и поред његових „дискутабилних” политичких опредељења (ту исту безбедносну проверу Алберт Ајнштајн никад није прошао због свог статуса „славне личности” и пацифистичких убеђења). 

Рани радови

Роберт Оперхајмер рођен је у Њујорку 1904. године, у јеврејској породици која се у Америку доселила из Немачке. Његов отац убрзо се обогатио као трговац текстилом тако да је Опенхајмер одрастао у изобиљу, у кући украшеној сликама Ван Гога и Пикаса.

Иако вишег социјалног статуса, Опенхајмер је у школи увек био приступачан, великодушан и срдачан, понекад срамежљив и замишљен. Завршио је хемију на Харварду и кренуо у Европу да се усавршава, али је дуго имао утисак да је на погрешном путу. Најтеже му је било у Кембриџу, где му је време пролазило у нес(п)ретним хемијским експериментима. Након једне критике коју му је упутио ментор, Опенхајмер му је, после часова, на столу оставио јабуку „обогаћену” хемикалијама из лабораторије. Случај је откривен на време, нико није страдао, а Опенхајмер је добио релативно благу казну – да се редовно јавља психијатру који је убрзо дигао руке од њега.

Опенхајмеров таленат дошао је до пуног израза тек када је хемију заменио за теоријску физику. Докторирао је у 23. години код чувеног квантног физичара Макса Борна. Одмах након тога вратио се у Америку да би постао професор на Техничком институту у Калифорнији (Caltech).

У то време, захваљујући својим научним радовима, већ је био добро познати научник са разгранатом мрежом познанстава. Његови научни радови били су релативно кратки, често криптични и тешки за читање, зачињени обиљем тешко докучиве математике, али су му зато идеје биле бриљантне, често генијалне.

Његови визионарски радови о белим патуљцима, еволуцији звезда и колапсу материје добили су потврду тек много деценија касније када су откривене неутронске звезде и црне рупе. Заједно са Полом Дираком предвидео је постојање позитрона, прве честице антиматерије која је, недуго потом, и експериментално ухваћена.

Опенхајмер је био и талентован професор, духовит и елоквентан, способан да распали машту својих слашалаца духовитим опаскама и неочекиваним детаљима: многи његови студенти касније су имитирали његов начин говора, ход или стил писања по табли. Уз то, Опенхајмер је био и велики љубитељ књижевности, нарочито Пруста, научио је санскрит само да би могао да у оригиналу чита старе индијске епове. 

Град у пустињи

Гроувс је у Опенхјамеру пронашао правог сарадника. Обојица су закључили да је немогуће реализовати један супер-тајни пројекат у градским условима. На иницијативу Опенхајмера, одлучено је да се у Лос Аламосу у Новом Мексику подигне читав један град који би населили научници и инжењери и који би, потпуно изоловани од спољног света, неометано могли да раде на пројекту. Место је, у суштини, била пустиња, што је потпуно одговарало Опенхајмеру који је у близини имао ранч и волео дивљу, нетакнуту природу.

Лос Аламос је при крају рата имао 6.000 становника а на изградњу ове локације, и још неколико сличних где се обогаћивао уранијум, потрошено је преко две милијарде тадашњих долара (око 25 милијарди данашњих).

Опенхајмеру је успело да у Лос Аламосу окупи „dream team” америчке науке. Заједно с њим на пројекту су радили Енрико Ферми, Ханс Бете, Станислав Улам, Едвард Телер, Ричард Фејнман, Џон фон Нојман, Клаус Фукс (касније раскринкан као совјетски шпијун)... Уз њих, Опенхајмер је довео и молере, музичаре, угоститеље, све оне без којих није могуће замислити комплетну заједницу. Само мали број људи укључених у пројект знао је његов стварни циљ – за многе „обичне људе”, посао се сводио на бесциљно, скоро бесмислено окретање дугмића, померање полуга или праћење бројчаника.

Наизглед крхки Опенхајмер (висок 180cm и тежак свега 52kg) показао се како јако добар менаџер а нарочито је импоновала његова посвећеност и активно учешће у безбројним научним састанцима где се дискутовало о овом или оном конструкционом детаљу. Исидор Раби, један од научника ангажованих на пројекту, рекао је да је избор Опенхајмера био „тренутак генијалности” генерала Гроувса кога, иначе, нису сматрали генијем.

Након успешног тестирања прве атомске бомбе, Опенхајмер је био усхићен. Савременици су забележили да је у првим данима након опитне експлозије ходао као Гари Купер у вестерну „Тачно у подне”: лагано, самоуверено и гордо уздигнуте главе. Обраћајући се одушевљеној маси у Лос Аламосу, Опенхајмер је нескривено ликовао витлајући песницом по ваздуху. Било му је само жао што бомба није била направљена мало раније како би могла да буде бачена на Хитлерову Немачку.

Иако је имао саосећање за Јапанце који су били очигледна наредна мета („јадни мали људи”), то га није спречило да активно учествује у припреми бомбардовања Хирошиме и Нагасакија: „Не треба да активирамо бомбу превисоко, то ће смањити разарујући ефекат на земљи; и никако по киши и магли, временски услови треба да буду оптимални”. Када је бомба пала на Хирошиму, Опенхајмер је био усхићен, попут човека који је стигао на циљ и доживео велико олакшање. 

Светлије од хиљаду сунаца

Са завршетком Другог светског рата, након стравичних жртава које су задесиле Јапан, став Опенхајмера радикално се променио, из разлога који никада нису до краја одгонетнути. Постао је, у неку руку, идеалиста, заговорник идеје коју је својевремено формулисао Френклин Рузвелт, да у неком бољем свету Уједињене нације морају да имају видећу улогу и да атомско оружје треба да подлеже међународној контроли.

Опенхајмеров наивни став био је у огромном раскораку са тежњама америчке администрације да, након оне атомске, развије и неупоредиво јачу, хидрогенску супер-бомбу у којој би атомска бомба била тек иницијална каписла. Уместо на цепању, хидрогенска бомба заснивала се на спајању, фузији лакших елемената у теже, налик на процес који Сунцу омогућава да сија већ милијардама година.

Могућност стварања Сунца на Земљи висила је у ваздуху још на самом почетку пројекта „Менхетн” а идејни концепт фузионе бомбе разрадио је Едвард Телер. Опенхајмер је, међутим, тај пројекат скрајнуо, доделивши му врло ограничене материјалне ресурсе верујући да је хидрогенска бомба бесмислена, да не постоје довољно велике мете за ово апокалиптично оружје и да никакав ратни циљ не би могао да оправда незамисливе људске жртве.

Опенхајмер је врло брзо почео да губи своја упоришта у америчкој војној и политичкој администрацији. Одлучујући ударац претрпео је од самог председника Трумана: слушајући како му се Опенхајмер жали на „крваве руке” и немирну савест, Труман му је рекао да кривица не припада оном ко је бомбу направио, већ оном ко је наредио да се она употреби, да би затим наредио да се Опенхајмер испрати из Беле куће уз напомену да више никад не жели да види „овог плачљивка”. 

Црвена паника

Стари непријатељи, политичари које је Опенхајмер својевремено омаловажио или исмејао пред разним конгресним комисијама, поново су дигли своју главу. Ископан је његов досије који је ФБИ, на челу са Едгаром Хувером, водио још од пре рата, у коме су црвеном бојом били подвучени многобројни Опенхајмерови контакти са америчким комунистима.

Међу њима је била Џин Татлок, ватрена левичарка и прва велика Опенхајмерова љубав, која му је много пута сломила срце да би на крају запала у депресију и извршила самоубиство. У редовима комуниста била је и његова дугогодишња супруга Кити која је касније иступила из формалне комунистичке организације али никад није оставила левичарска уверења. Комуниста је био и Опенхајмеров брат Френк, талентовани научник који ће због својих убеђења остати без каријере: на крају је завршио као узгајивач стоке јер други посао није могао да нађе.

Сам Опенхајмер није крио да је био симпатизер републиканаца у Франковој Шпанији, да је имао „интелектуални интерес” за комунистичку идеологију, нити је желео да порекне чињеницу да су бројни његови студенти и сарадници били комунисти. Оно што, међутим, није могао да прихвати су оптужбе да је био шпијун који је Совјетима одавао највеће државне тајне.

Уследила су саслушања пред Комисијом за истраживање антиамеричких активности током којих ће Опенхајмер сазнати да је већ годинама прислушкиван, да су му озвучени стан и канцеларија и да га агенти ФБИ прате на сваком кораку, дању и ноћу. Људи који су радили са Опенхајмером појавили су се као сведоци, мада је било и оних, попут Лоренца Ернста, који су одбили да сведоче позивајући се на болест.

Иако је шира научна јавност била листом уз Опенхајмера, они који су се појавили пред комисијом сведочили су углавном против њега. Едвард Телер је рекао да он нема сазнања да је Опенхајмер икада учествовао у недоличним антидржавним активностима али је нагласио да не би волео да се највеће америчке тајне и даље налазе у Опенхајмеровим рукама. Чак је и генерал Гроувс признао да би, суочен са новим сазнањима, донео другачију одлуку и да вероватно никад не би укључио Опенхајмера у Пројекат „Менхетн”. 

Security clearance

Како се Опенхамер држао током саслушања? Подстакнут од стране своје супруге да се бори, он није желео да се преда и упорно је истрајавао у одбрани своје честитости. Да је у томе био нарочито спретан – није! Испоставило се да су неке приче из прошлости које је сам испричао, попут оне о човеку који му се понудио с намером да поверљиве информације пребаци у совјетску амбасаду, само делимично тачне. Кријући идентитет једних, Опенхајмер је често писао оптужницу против других људи, наивно верујући да ФБИ све то није уредно архивирао у својим дневницима праћења.

Опенхајмеров пут ка паклу био је, као што то обично бива, поплочан добрим намерама. Провео је живот у уверењу да научник може и мора да буде у стању да контролише дело својих руку, да би на крају био сурово демантован.

Комисија, на крају, није пронашла доказе да је Опенхајмер починио неко кривично дело, камоли издао своју земљу, али је препоручила да се Опенхајмеру због „дискутабилног” понашања и почињених „грешака у раду” поништи безбедносни сертификат, што се и десило 1954. године. Ефекат поништења био је симболичан: иако Опенхајмер, као научник лишен државног поверења, више није могао да се бави пројектима од националног значаја, сертификат му је поништен свега неколико дана пре његовог истицања.

Научна заједница, међутим, Опенхајмера није одбацила тако да је он до краја живота био радо виђен гост и предавач на најпрестижнијим светским универзитетима и научним скуповима. Преко двадесет година провео је као директор престижног Института за напредне студије Универзитета у Принстону где је сарађивао са Албертом Ајнштајном и другим чувеним научницима. Заједно са Бертрандом Раселом и Ајнштајном основао је Светску академију наука и уметности, од Француза је добио Легију части а председник Кенеди му је 1963. године уручио награду „Енрико Ферми” за животно дело, чиме је био рехабилитован, додуше незванично.

Суштину целог сукоба можда је најбоље описао Ајнштајн: „Опенхајмеров кључни проблем је што воли неког ко њега не воли. А то је влада Сједињених Америчких Држава.” Накнадна истраживања само су потврдила чињеницу да је Опенхајмер био лојални грађанин и да у архивској грађи не постоји ни најмањи траг било какве недозвољене сарадње са СССР-ом или неком другом силом. Рехабилитација је постала званична тек 2022. године када је симболично обновљен Опенхајмеров безбедносни сертификат. 

Роберт Опенхајмер је читавог живота био страствени пушач, палио је цигарету за цигаретом и поред тога што је својевремено био лечен од благог али упорног облика туберкулозе. Оболео је од рака грла 1965. године и умро две године касније у Принстону. Три пута је био кандидат за Нобелову награду за физику али је на крају ипак остао без ње.