Одломак из књиге "Револуционарни рат" (1)
80 година од Битке на Неретви: Милован Ђилас о Операцији „Weiss“ štampaj
понедељак, 06. феб 2023, 07:30 -> 00:00
Један од најважнијих извора за разумевање Другог светског рата на простору Југославије јесте мемоарска књига Милована Ђиласа "Револуционарни рат". Први пут обjављена на енглеском језику у САД 1977. године под насловом "Wartime", на српском се појавила 1990. године у оквиру Ђиласових изабраних дела и издању "Књижевних новина" и од тада није прештампавана. За читаоце ОКО портала доносимо у три наставка поглавље из ове књиге "У гротлу", у коме Ђилас сведочи о првој половини 1943. године, односно о немачким операцијама "Вајс" и "Шварц" покренутим у циљу уништења партизанског покрета. Од Битке на Неретви и Битке на Сутјесци навршило се 80 година.
У гротлу
Ми нисмо знали да је Хитлер у новембру (1942), крај Винице, примио Павелића и решио се на опсежне и радикалне мере против југословенских партизана. Поготову нисмо могли знати да је на немачко-италијанској конференцији у Герлицу (Источна Пруска), од 18-20. децембра 1942, на којој су с немачке стране учестовали Хитлер, Рибентроп и Кајтел, а с италијанске стране Галеацо Ћано и начелник Генералштаба Уго Кавалеро, саопштена Фирерова одлука да пре истека зиме скрши покрет отпора у Југославији. Исто тако нисмо знали ни да су у Риму, 3. јануара 1943. године, немачки командант за Балкан генерал Александер Лер, италијански начелник штаба Кавалеро и командант Друге армије Марио Роата, Павелићеви генерали и четнички вођ за Далмацију и Херцеговину Јевђевић разрадили план о уништењу Народноослободилачке војске на тлу Павелићеве „државе“ и италијанске окупационе зоне. Штавише, нисмо знали ни да је неколико дана касније, 9. јануара, одржан сличан састанак у Загребу.
Али та необавештеност није битно утицала на наше држање, па чак ни на сам ток борби. Јер смо знали да је у покрету против нас пет немачких дивизија – међу њима и фамозна 7. СС „Принц Еуген“ дивизија, састављена од југословенских Немаца. Покренуле су се и неколике италијанске дивизије, четничке гомиле су већ превожене на полазне положаје, а несрећне домобране су очајничке усташе прикључивали немачким командама.
Ми нисмо могли знати ни да непријатељски план – операција „Weiss“ (у југословенској историографији: Четврта офанзива), предвиђа раздвајање, а затим опкољавање и уништавање наших снага. А нити да је у томе плану најнезавиднија улога додељена краљевској „војсци“ – четницима: прибојавајући се савезничког искрцавања на Балкан и придруживања четника савезницима, Немци су пристали – као што се зна из докумената – на учешће четника под условом да их по завршетку операције „Weiss“ Италијани разоружају. Али ангажованост толиких немачких снага, уз истовремено покретање свих наших противника, казивали су – утолико недвосмисленије што је офанзива започињала после преокрета у Стаљинграду и Африци и институционисања наше војске и власти у хитлеровској позадини – и „обичним“ борцима и „простим“ сељацима, да наступају тренуци недоживљаваног смртног обрачуна.
И жестина офанзиве од првог дана – офанзива је почела на Банији 16, а на Кордуну 20. јануара – није остављала никакве сумње о Хитлеровој решености да угуши покрет отпора у Југославији. Немци су мрвили тенковима и артиљеријом одбрану, палили села и стрељали „јатаке“ и заробљенике. Авијација је од јутра до мрака тукла све живо по цестама и већ првих дана тешко бомбардовала наше базе – Бихаћ, Петровац и друге... Ја сам у то време писао у „Борби“ да Немци нису спремни и ратоборни као 1941. године. То није било тачно. Сем уколико се, посредно, односило на нас: наше искуство је било поузданије и наша војска спремнија и бројнија него у време немачког напада на Ужице, у касну јесен 1941. године.
И народ, српски у Крајини и хрватски у Далмацији, држао се компактно и неустрашиво. Али не само због тога што су Срби од усташа могли очекивати једино покоље, а Хрвати од Италијана денационализацију и истребљивање: кроз дотадашње ратовање и народски начин управе, комунисти и народ су се били спојили судбински, као никада касније. У наше јединице су пристизале хиљаде нових бораца: општа мобилизација, непринудна и недекретирана. Тада је створена и далматинска дивизија – Четврта. И кад се она расула у току офанзиве – то се догодило због несналажења, непрекаљености, због глади и тифуса, а не због поколебаности или пресалдумљивања.
Две наше елитне дивизије – Прву и Другу – офанзива је затекла на правцима нашег намераваног пролећног продора у Црну Гору и Јужну Србију, тј. у централној и југоисточној Босни. Њима су прикључене и друге подручне јединице: намеравани продор се почео остваривати на брзину, под непријатељском принудом. Тито је у томе био упоран. А друго му није ни остајало, ако је хтео да избегне опкољавање већине снага на малом простору. Али ни немачки планови нису ишли „по плану“: наши отпори су били жешћи, рушења мостова и цеста темељита, јединице толико искусне да је немачка команда морала и да ослобађа своје опкољене јединице. Зимско време је било непогодно за нас, али за Немце још више – смањене могућности авијације, повећане тешкоће у снабдевању.
„Борба“ је била у телефонској вези с Врховним штабом и заменик начелника Велимир Терзић обавештавао нас је и превећ предусретљиво о току операција. Али мене је обавестио Владимир Дедијер, 30. јануара око 2 сата после поноћи, да треба хитно да се евакуишемо.
Демонтирање и товарење штампарије на камион одвијало се брзо и уредно: камион је, зачудо, кренуо пре свитања, а с њим и део радника. Ја сам са стражом и неким члановима редакције кренуо пешке ка Оштрељу. Испраћало нас је село, окупљено пред кућом штампарије: било је и суза женских, а бриге код свију, и то више за наше одступање у неодређеност, него за њихово вероватно колективно страдање. Опростио сам се, у име свију, с неколико реченица. И завршио саветом: „Ако би се десило да продру Немци, склоните се у планину – с Немцима иду усташе. Немци се не могу дуго задржати – они ће за нама. А с усташама ћете већ лако...“
Сељаци су узвратили да знају шта им је чинити, а моја газдарица Ђуја: „А не могу ни они све побити – неће наша војска џабе сиђети...“
Били смо још у пољу кад се јутро обзнанило зврндањем авиона и далеком тутњавом. Али авиони су се окомили на цесту од Петровца к Оштрељу, а ми смо се неометани дохватили шуме.
Када смо око 10 часова избили на Оштрељ дочекала су нас, на цести, смрвљена кола, побијени коњи и раскомадана деца, а поред цесте групице бегунаца око ватри. Чак од Баније и Кордуна вукле су се хиљаде бегунаца, испод неба које их је засипало бомбама и куршумима, кроз мећаве, у гладне крајеве.
И ми смо се склонили у шуму – тамо где је раније био Врховни штаб. Ту смо добили и поруку да наставимо евакуацију...
Одмах ми је било јасно да је такво повлачење народа бесмислено, чак и кад не би постало терет за војску: сугерисао сам Врховном штабу и подручним командама – свакако нисам био једини у томе – да бегунце распоређују у српска села и пребацују, околишно, у завичај. И доиста, талас избеглица је сплашњавао што су наше јединице продирале даље на исток. Али рањеницима, који су се вукли на свакојаким штакама, на коњима и колима и које су преносиле жене, старци и војници – рањеницима се није могло такво нешто наложити: они су били део војске и она је морала поделити њихову судбину...
А број рањеника је растао, како због жестине борби тако и због тога што су се позадинске команде и месне јединице отарасивале рањеника и слале их у „сигурнији“ простор, тј. к Врховном штабу и будућој, замишљаној ослобођеној територији. Тако се, скоро мимо воље, а свакако без процене Врховног штаба и ЦК, створила Централна болница, која је постала најстрашнији утег на нашој савести и маневрености, а најпривлачнији плен и оријентир наших непријатеља...
На Оштрељу се људство „Борбе“ раздвојило: једни су кренули пешке, а ја, увече, са штампаријом и другим камионом – преко Дрвара и Граховског поља ка Ливну.
Сместили смо се у селу Прилукама, десетак километара од Ливна, у реквирираној кући, изнад саме цесте. Истог дана смо монтирали штампарију. После два дана су пристигли и другови који су били пошли пешке са Оштреља: „Борба“ је поново почела с радом.
Прилуке су биле „усташко“ село. У селу једино нејач: нема ко да нас нападне, макар се и одважио. Али одржавамо чврсте страже, у којима учествују чак и чланови редакције. Сељаци једва разговарају с нама: „Да“, „Не“ – а то „Да“ најчешће значи „Не“, а то „Не“ најчешће „Да“. Али и они су сарађивали с „народним одбором“, који су у присутности неког политкомесара изабрали на скупу. Јер одбор врши реквизиције и мобилише превозна средства праведно – према могућностима домаћинства. И одборници поштено сарађују с нама око исхране, огревних дрва, транспорта: у ствари смо ми за њих као окупатори, с којима живот намеће одређене односе али не и поистовећивање.
Били смо уверени да ће неко из села доставити усташама и Немцима о нашем раду и пребивању у Прелукама. Али смо држали да нас неће бомбардовати баш због тога јер смо у „усташком“ селу. И доиста, једног дана су се обрели немачки авиони – летели су тако ниско и успорено да су нас пилоти морали видети како бежимо у камењар. Али они су се окомили једино на цесту и изрешетали неког војника и неко дете.
Тих дана сам отишао неким послом у Ливно. Градић је био набијен војском, избеглицама и рањеницима. Али приредбе, забавне и политичке, утолико учесталије... Уједној сали загушеној димом, мирисом јода и зноја, једне ноћи сам слушао поему „Јама“ Горана Ковачића. И тада је деловала потресно – као тек извађене жртве, као бајка о страшном, измишљеном свету... Било је, тада, до те мере природно што песник-партизан осуђује усташке покоље Срба да нико није ни слутио дивну и ужасну симболику тог Горановог дела: Горан је Хрват којега су заклали четници-Срби...
Стигли смо да објавимо свега један број „Борбе“, јер су Немци надирали иза нас од Бихаћа, и груписали се у Бугојну – да нам пресеку продирање преко реке Неретве.
15. фебруара 1943. год. у Прилуке су предвече дојахали Ранковић и Терзић. Они су нам саопштили да ће наши сутра напасти Прозор, у коме су се утврдили Италијани и тиме нам онемогућили пролаз преко Неретве. Али Ранковић је свратио и због обустављања „Борбе“ и распореда „Борбиног“ људства. Јер њему су потребни искусни комунисти ради организације рањеника. Да, организације рањеника! Јер рањеници – има их преко 3.000 – да би могли пратити јединице морају бити организовани као војска. С рањеницима мора непрестано политички да се ради – да им се објашњава ситуација и подиже морал. Договорили смо се да одмах узме Дедијера. А штампарију, раднике и редакцију ја ћу гурати даље – „догод се може“...
Стаљинград је већ био пао и Руси су даље надирали. У огњеном обручу који се стезао око нас то нас је радовало једино као сазнање веома важне чињенице. Али смо утолико огорченији Идновим бесмисленим, зломисленим изјавама о британским настојањима на уједињавању „свих“ снага отпора у Југославији, тј. четника и партизана, мада се први окупљају, под италијанском командом, да докусуре нас, искрвављене и исцрпљене, сатеране Немцима у кањон Неретве. Драго нам је макар и оскудно писање „Њујорк тајмса“ о нашој борби, утолико више што открива Дражину сарадњу с окупатором. И мада је тих дана и ББЦ проговорио о херојској борби југословенских партизана, ја сам то с горком иронијом прокоментарисао: „Мисле да ће нас Немци сада уништити, па нам читају опело...“
Опет ноћу, 17. фебруара, кренуо сам са својим камионом и штампаријом ка Прозору. На Купрешком пољу, усред ноћи, упали смо у јарак. Голомразица, војници у белој пустињи. И неизвесност: Прозор јуче није пао, ноћас напад треба да буде поновљен, али се не чује тутањ битке. И зли, некажњени Купрес је близу. Војници пролазе ћутке, смрзнути и мрачни: то и нису војници, него – рањеници, тифусари, бегунци. Али кад им кажем да је то „Борба“ и да сам члан Врховног штаба, они се заустављају, завирују у камион, хукћу у промрзле шаке и навлаче наушнице и шалове на уши. Скоро на рукама, најзад смо извукли камион.
Још није било свануло кад сам стигао у Шћит. Тита и штапско људство сам затекао спремне и орне – у хладном свитању и после синоћњег пада Прозора... Али јуче су Италијани бомбардовали манастир, у чијим зидинама је штаб био смештен. Бомбе су пале око манастира, али једна је погодила, својом тежином разбила зид и легла у двориште: ошурена свиња, кад не би била тако злокобна. Тито каже да их не би побила, али ја сам оспорио: „То је велика бомба, у најмању руку би вас затрпала у вашем склоништу...“
Сви су били пуни детаља о борбама за Прозор... Тих дана су Руси јављали да су Немцима, опкољеним у неким градовима, понудили предају, па кад су ови то одбили – све су их уништили. Такве услове смо и ми понудили Италијанима, али су они, уместо одговора захтеваног у подне – у подне отворили артиљеријску ватру на наше положаје.
Увече, 16. фебруара, наш напад је одбијен. Али иза нас су надирале немачке дивизије, пред којима су се вукле хиљаде недовољно штићених рањеника. Није било пролаза за рањенике, војска се није могла развити за продор преко Неретве: Тито је наредио да Прозор мора пасти.
Сутрадан, 17. фебруара, опет увече, Сава Ковачевић је, користећи куће као заклон, довукао топ и с одстојања око 150 метара разорио италијански бункер: војска је куљнула кроз пролом. И Глиго Мандић је, на другој страни, пребацио даске преко жице, убацио групу и – отворио пролаз. Италијани у градићу су се предали, па су спољна утврђења заузимана из града. Сви Италијани, читав 3. батаљон 259. пука дивизије „Мурге“ побијени су – да се изврше услови које су одбили, да се искали огорчење ратника. Једино су задржани шофери – да превозе муницију и рањенике. Многи, ако не и сви, лешеви су побацани у Раму: видео сам неколицину закачених у чапорке у води и делио са старешинама и борцима злобну радост при замишљању италијанских официра, згранутих на мостовима и подзидама у Мостару над Неретвом зајаженом лешевима њихових војника.
Плен је био огроман. Вагони муниције: партизани су се обрадовали као деца што могу да пуцају немилице. Заплењено је и неколико хаубица које је бивши краљевски мајор Бранко Обрадовић, касније командант артиљерије, обрадовано дочекао, да их с изузетним даром за импровизацију, али и са изузетном стручношћу, већ после два-три дана окрене против Немаца...
***
Падом Прозора, отворен је најважнији прилаз Неретви, на чијим обалама су се били учврстили Италијани и четници. Дан пре пада Прозора, тј. 16. фебруара, и Дапчевићеве јединице, заузимањем Дрежнице, избиле су на Неретву. Пред нама су, очито, биле још тешке борбе, иако је продор ка Херцеговини и Црној Гори, изгледао обезбеђен. Јер изненадни, опасни преокрети, тек су били пред нама.
У почетку сам покушао да се сместим у Прозору. Али градић и околина су били интензивно, по читав дан бомбардовани, па сам продужио у долину Раме, утолико пре што наше јединице нису ни могле ни намеравале да се задрже на том простору.
Тако сам се придружио Титу и осталим друговима из Врховног штаба и Централног комитета: камион са штампаријом, нерастоварен, имао је налог да продире – док буде цесте за њега.
Најпре смо се сместили у Грачаници, крај реке Раме. Али ту смо могли боравити једино ноћу, кад је бомбардовање обустављано: изјутра, у свитање, повлачили смо се у уске, кривудаве и дубоке поточине – праве мале кањоне којима је овај терен обиловао. Чланови ЦК и Врховног штаба са стражом издвајали су се од коморе и осталог људства, како би били што неуочљивији. Јер смо били сабијени у узане долине, на простору дугачком око 30 километара, који је авијација надгледала и тукла кад год би јој време допустило, најчешће гроздовима бомби за живе циљеве, који су расипани у ваздуху и засејавали експлозијама тло под собом.
С нама је било Извршно веће АВНОЈ-а, а њему је у току офанзиве придодат Назор. Али Назор није марио цивиле, односно – како је он говорио – „политичаре“. Жалио се како њире док он једе посебну храну. „Ето“, жестио се једном приликом „јео сам јуче пиле, а они завиде! А шта је једно пиле?“ Због тога је привремено придодат Врховном штабу...
И једног јутра, док су се сви журно кретали ка поточинама – он се ускопистио да остане у фратровом стану, крај цркве: „Нас, мене и фратра, чуваће Свети Вита – црква је њему посвећена и ја у њега вјерујем...“
И тако је он ту, тих дана, и боравио: Светом Вити није било тешко да сачува и њега и фратра, с обзиром на то да се ту, на цести и крај упадљивог објекта, нико није смео ни задржати... Али Назор је био изузетно, до те мере храбар, да сам ја – посматрајући га тада, а нарочито у време нашег каснијег, повратног пробијања из Црне Горе под налетима авиона и митраљеског звиждања – помишљао да он, можда, сасвим и не поима каква му опасност прети и откуда долази...
Све време се ми чланови ЦК скоро нисмо раздвајали, сем ако је требало обавити неки посебан посао, најчешће око рањеника.
Једино у то време, у току читавог рата, Тито се није бријао сваког дана: он се увек бријао сам, чим би устао, док је нас бријао батаљонски берберин, махом двапут недељно. Јер по читав дан је тутњало и трештало свуд око нас и над нама, а курири с извештајима су стизали сваки час и ноћу. Спавали смо на патосима, или увијени у шаторска крила крај слабих ватри, или на стењу на подневној пригреви: јер били смо се извукли из планинских мећава и мразева у долине с благом медитеранском климом, упркос влажној простуди.
Тито је испољавао нервозу, чак наглост у командовању. Као што је био поуздан у одређивању одсудних, стратешких праваца, који су у бити биле више политичке, него војне природе, тако се као оперативни командант пребрзо подавао променама ситуације, неизбежним у бици, и због тога често мењао наређења. По природи плаховит, с изузетно развијеним осећањем опасности и оштре, хитре интелигенције, он у бици није имао нужне мирноће и пречесто је померао и крупније јединице ради личне безбедности и безбедности Штаба. Сем тога, у Штабу није био Арсо Јовановић, који је примедбама и својим варијантама бар присиљавао Тита да размисли. Но команданти су убрзо прозрели ове слабости, налазећи начина да наредбе прилагођавају условима или да новим чињеницама, махом прећутно, наведу Тита на кориговање одлука. А будући да Тито ни као командант није био ситничав нити спутавао старешинама иницијативу – сагласност је постизана без озбиљнијих тешкоћа.
Опасне тешкоће су се множиле тако рећи с нашим победама, а извор им је био у бројности и непокретности наших рањеника. Они се нису могли кретати, а ми нисмо имали транспортних средстава нити смо могли прибавити носилаца да их крећемо у стопу за јединицама. Њихово заостајање је наметало прегруписавање, а непријатељу давало времена и омогућавало избор. А нисмо се усуђивали ни помислити да их оставимо – у рату какав нам је наметнут – да буду побијени и поклани. Тако су и саме бојне прилике наметале наглости: Тито је, примивши радио-извештај из Хрватске да се тамо офанзива издувала, у једном тренутку, 28. фебруара, издао наредбу о враћању рањеника у Хрватску – да ту исту наредбу убрзо повуче, добивши из Крајине и од заштитних јединица радио-извештај да комуникације и простор иза нас чврсто поседају крупне немачке јединице. Чак је настао – опет због рањеника – тренутак несигурности у погледу већ уговореног основног правца: заменик начелника штаба Терзић је 5. марта саопштио рањеницима да ћемо се пробијати за источну Босну, а не за Црну Гору и јужну Србију, иако је истог дана, свакако касније, донета одлука о форсирању Неретве и пробијању у предвиђени простор.
Замисао Титова је била да се заузме Коњиц, па да се кроз њега омогући извлачење цестом, нарочито рањеника, у брдовите, некомуникативне пределе, уместо пентрања преко камените планинчине Прењ која је стајала пред нама. Нико није сумњао да се Коњиц може одржати, поготову што су га држали Италијани и нападале наше јаче, довољно јаке снаге.
Читав простор од ушћа Раме до Коњица био је очишћен већ 20. фебруара 1943, а позадину Коњица, односно одбрану од Сарајева, преузела је Прва пролетерска, посевши Иван-седло као кључни положај. Јединице Треће дивизије биле су већ одређене за заузимање Коњица. Али командант Прве пролетерске Данило Лекић, с искуством борца из Шпаније, а уз то храбар и иницијативан, узео је два своја батаљона и напао Коњиц: он очевидно није очекивао напад Немаца од Сарајева, а свима су се биле осладиле победе над Италијанима. Иако се напад одвијао ноћу, 19-20. фебруара, и део града заузет, Италијани су се упорно држали. А већ сутрадан, 21. фебруара, из Сарајева је борбена група „Анакер“ из 718. дивизије, уз помоћ тенкова и авиона, преотела Иван-седло и потом продрла у Коњиц.
Свакако је Лекић био овог пута превише иницијативан и Тито се наљутио чим је сазнао за продор Немаца. Није вероватно да би Лекић, чак и да није појурио ка Коњицу, могао дуже задржати Немце са своја два додатна батаљона. И Титова љутња је изгледала тренутном. Јер Немаца још није било много у Коњицу, Пета бригада Саве Ковачевића и друге јединице већ су пристизале Коњицу и његов пад је још изгледао вероватним. Сем тога, обрадовао нас је и још један значајан успех – заузимање Јабланице, које је 22. фебруара извршила Четврта бригада, заробивши и уништивши читав батаљон Италијана. Тиме се наш прилаз Неретви знатно проширио, а ослобођена је и цеста Прозор-Рама-Јабланица.
У Јабланици је заробљен и италијански командант, виши официр, који се држао гордо и признао да се борио у Шпанији на Франковој страни: то му наши „Шпанци“ нису могли опростити, па је наређено куририма да га стрељају, у инат његовој молби да то уради неко од добровољаца на страни шпанске републике. Али остале Италијане нико није дирао. Војнике су мобилисали за преношење рањеника, а делом у комору. Тако је поступано и с Италијанима из осталих упоришта: створена је тако нека врста „ниже класе“ у партизанима, будући да су Италијани лошије снабдевани а радили теже послове...
Борбе за Коњиц су још трајале, с добрим изгледима, када је Тито, уверен у успех на Коњицу, издао наредбу за рушење моста на Јабланици. То се десило у једном потоку крај реке Раме, 28. фебруара или 1. марта 1943. године. Владимир Смирнов је дао примедбу да пробој, односно повлачење, још није извршено, али Тито га је пресекао – да он само наредбу изврши.
Смирнов је био тачан и методичан: мост на Јабланици је срушен истог дана или сутрадан. И не само то, него је, пре рушења, с леве обале, где је већ била освојила мостобран, на десну обалу пребачена Друга пролетерска.
Али у Коњиц су Немцима пристигла појачања, међу осталима и четничка, под командом Лукачевића. Истовремено су Немци од Горњег Вакуфа претили одсецањем рањеника: имали смо све услове за пробој, а морали смо пробој одгађати.
Лекићева „грешка“ је добила судбоносне размере и Тита је тек тада спопала истинска, неразумна срџба. Јер сада је било очито да рањеници не би пристигли чак и да је Коњиц заузет: Тито се сада љутио и на преурањено рушење мостова. Али требало је и делати, па је срџба убрзо потиснута, утолико брже што је Тито и пре рушења моста на Јабланици и осталих мостова слутио тешкоће и тражио излазе.
Узевши, најпосле, вољу за невољу, Тито је изјавио: „Па то рушење моста може испасти ратном варком...“
Касније је Тито то и написао. А ја потврдио – у Москви 1944. године, у свом чланку о Титу, будући да су Руси инсистирали да унесем неку варку Тита као команданта, а ја се нисам друге могао сетити, па сам навео ту као већ „прихваћену“. Та „варка“ је ушла и у филм „Неретва“, премда су неки југословенски војни писци указивали на та рушења као на грешку, а мнозина је у току битке тога била свесна. Не верујем да су Немци били преварени, јер ми једва ако смо имали икаквог другог, а камоли погоднијег правца за повлачење. А и филм „Неретва“ би, држим, био драматичнији и уверљивији да су у њему исказани Титова људска погрешивост и двоумљење, уместо непогрешивости и свезнања вође и врховног команданта...
Јер Титу је у тој сложеној и веома опасној ситуацији синуо рискантан, али сјајан маневар – да најпре потисне 717. дивизију која је притискала рањеничку групацију, па тек потом изврши пробој на Неретви – кроз четнике, будући су Италијани углавном већ били потучени... У важним одлукама Тито је тада консултовао чланове ЦК: састанци су били кратки, нико ни у чему није опонирао, јер је и много нижима све било јасно, а Титова иницијативност је доминирала...
На брзину су пребациване уназад јединице, мада су већ биле у долини Неретве, спремне за скок и извлачење. Најпре је на бојиште пристигла Четврта црногорска и већ 2. марта зауставила немачки продор к рањеницима – у непосредном гушању и клању с Немцима на Вилића Гувну. Ускоро су пристигле и друге бригаде и на Макљену и око Горњег Вакуфа се заметнула тродневна битка...
У тој бици смо ми, захваљујући партизанском смислу за импровизацију и вештини Бранка Обрадовића, били надмоћнији у артиљерији од Немаца. У тој бици смо ми потисли 717. немачку дивизију и помоћне усташке јединице, тако да им је морала бити упућена у помоћ 369, тзв. Вражја дивизија, састављена од Хрвата обучаваних у Стокерау, али под командом немачких официра. Наше претходнице, које су ноћу продрле у Горњи Вакуф, пренеле су приче мештана о паничном тискању Немаца око камиона – да би стругнули у Бугојно... Тако се у тој бици довршио и не мање важан страх од немачке војске, иако је и дотада било успешних окршаја с њом...
Истог дана, 2. марта, кад су Црногорци сузбили Немце на Вилића Гувну, одлучили смо да закопамо штампарију – недалеко од воденице на левој обали Раме, где се Тито ноћу смештао: било је очито да пролаз цестом кроз Коњиц не можемо задобити, а изван цесте је због тежине неких делова нисмо могли носити... Неки мештанин је, потом, открио Немцима место где је штампарија закопана, па су је они уништили...
У близини те воденице, у пећиницама пешчара, сигурним од митраљирања и парчади бомби, био се сместио и Пијаде, са својим џакчићима формулара, хартија, писаћих машина, посуда, хране, одеће, клупчади и свакојаких ситнурија, скупљаних по навици дугогодишњег робијаша. Сада је и он морао да се отараси свега што није могао понети у коњским бисагама и у свом руксаку. Пијади се није било лако одрицати, а ја сам му помагао да се одлучи, шаљиво обезвређујући једну ствар за другом. На крају је остало мање него што је могао понети, па је почео обрнут процес – бирања оног што је важније... Али своје привлачне секретарице Дринке се није морао одрицати: неколико дана касније, у току пробоја, она је пребегла Немцима, мада није утврђено, бар не тада, да ју је непријатељ био убацио.
По смркнућу, 4. марта, Тито је узео Ранковића и мене у ауто и пошао у обилазак бојишта. Возили смо се лагано – на узаном и окукастом путу сусретали смо празне и претицали камионе с муницијом. Могло је бити око 21 сат кад смо се из прозорске котлине извезли на горњовакуфску висораван – међу логорске ватре и усред артиљеријске грмљавине. Прошарица, војници вечеравају око ватри: препознају нас и јављају нам се с лежерном озбиљношћу. Команданти су крући, али и кратки и нешаблонски у извештавању. Непосредна позадина бојишта какву сам замишљао према романима и сликама. Битка је већ била добијена – у том смислу што су Немци сузбијени и рањеницима осигурано извлачење. Једино претходнице и заштитнице и артиљерија још нису биле до краја обавиле свој посао.
Сутрадан је Тито наредио пробој на Неретви, кроз четничке одреде.
Тај пробој је извршен у ноћи између 6. и 7. марта 1943, са зачуђујуће малим снагама – по три батаљона из двеју наших бригада: најпре су се уз скелет порушеног моста на Јабланици успентрали наши бомбаши и аутоматичари и, трпећи губитке, истерали четнике из заклона. Продор се удубљивао и ширио веома брзо: већ 7. марта је на скелету моста импровизован дрвени прелаз, а у ноћи између 8. и 9. марта почело пребацивање рањеника.
Мада нисмо ни предвиђали висок морал код четника, били смо изненађени расулом и неборбеношћу у њиховим редовима: жестину су, местимично, испољавале једино штапске групице, махом састављене од официра и жандарма.
То је била, до тада, највећа битка с четницима. После те битке они се нису придигли, мада је касније с њима било и већих и жешћих окршаја... Четници су и у војничком погледу запали у безизлазне, бесмислене противречности: немајући политичких организација без којих, као костура, нема истинске војске у грађанском рату – они су вршили општу мобилизацију, ослањајући се на легалитет, иако је он већ био разорен у свести и знатног дела Срба. Штавише, тај легалитет су поједини вођи и даље разарали: у току самог похода ка Неретви вршени су покољи муслимана (нпр. у околини Пљевља: више од 1.000, махом нејачи). Због тога је четницима територија изгледала важнијом од изградње војске. И међу њима би се нашло способних команданата, али – нису имали ни војно ни политичко вођство: у Лондону обеспамећена влада од завађених Срба и Хрвата, а у земљи, у току саме битке на Неретви, њен министар војске и стварни врховни командант Дража Михаиловић седи у Липову код Колашина – ваљда и због тога да не би доспео надохват Немаца или партизана. Штавише, краљевска влада баш тада одобрава и сарадњу с Павелићевом војском, а четнички официри забрањују слушање ББЦ, јер овај истиче борбе партизана... Шта је, онда, у очима обичног четника остало од српског национализма и православља, шта од савеза с Британијом? Насупрот, Тито и комунистичко јединствено, к једином циљу усмерено вођство, све време су усред битке, усред војске и животних ратних проблема... Ни немачка пропаганда – леци које су тада често бацали из авиона, није била писмена и ефектна: победничка немачка сила, опроштај живота пребезима.
Али четничка је била неупоредиво лошија, уколико су је и имали: краљ, одживели митови, фолклор и – прећуткивање или извртање чињеница. И ми комунисти смо користили фолклор и митове, али оне који нису одживели: песме у народном стилу али о партизанима, повезивање с вековном борбом наших слободарских народа. А чињенице?... Чињенице смо каткад преувеличавали, каткад прећуткивали, али увек тумачили са свог гледишта и за своје дело...
Четнички команданти, а напосе Дражин делегат Захарије Остојић – онај исти који се с Британцем Хадсоном искрцао код мене у Црној Гори 1941 – строго су наређивали својим јединицама: „Заробљенике после кратког саслушања побити.“ Битка им није пружила за то могућности. Али не због тога што је такав њихов став гонио партизане на очајнички отпор. Партизани су били у полету. А четнички вођи, обузети митским страхом од немачке силе, поверовали су да се нећемо извући и да ће њима, распоредом који им је додељен, припасти улога коначног, џелатског обрачуна.
Насупрот томе, ми смо старешине и борце убеђивали и убедили да одмах ослобађају четнике – сем, дакако, официре, којих једва ако је и било заробљених. А заробљавани су на стотине и одлазили у четничку позадину да се хвале на поступак партизана и преносе деморализацију...
На путу к Јабланици, где сам пошао ради надгледа транспорта рањеника, срео сам једног таквог четника заједно с нашим борцем. Упитао сам борца: „Куд водиш тога човека?“
„То ми је рођени брат“, одговорио је борац, по говору Црногорац, и додао: „Водим га да га утучем ту у некој поточини – кад му нијесу пале на ум наше муке, но је издао...“
Борац ме, очито, препознао и као да је једва чекао да одуши с црногорском, не баш уверљивом патетиком.
„А знаш ли ти став према заробљеним четницима?“
„Знам, али велим: он ми је брат – њему имам ја право да судим...“
Рекао сам му да га узме код себе у јединицу. Одмах се сложио, мада би га и убио да сам му друкчије рекао – насупрот својој жељи, доследно „својој“ фразеологији...
Та огорчена, судбоносна битка погодовала је и откривању, пред светом, сарадње краљевске „војске“ с окупаторима. Тито је, с тим циљем, обавестио „Слободну Југославију“, нашу радио-станицу под контролом совјетске владе, да се с Италијанима и Немцима противу Народно-ослободилачке војске бори и 12.000 четника Драже Михајловића. Кад нам је прочитао телеграм, ја сам приметио:
„Према обавештењима, има их око двадесет хиљада.“
„И ја мислим“, осмехнуо се Тито, „али је незгодно да се чује да су они скупили толико...“
Можда сам се и ја осмехнуо – слажући се с Титом.
Обавештен не само о нашим борбама с окупаторима, него и о поразу четника – код Драже се налазила британска мисија пуковника Бејлија – Черчил је тада одлучио да пошаље своје војне мисије код југословенских партизана: у време пробоја ми то нисмо знали, али се нисмо ни зачудили кад смо за то ускоро потом сазнали... У рату једино победници стичу право на наду...
__________________
НАСТАВЦИ:
(2) Мартовски преговори
(3) Битка на Сутјесци