Сећања Милована Ђиласа на Битку на Сутјесци: У гротлу операције „Schwarz“

...Авиони су нас тако облетали читавог дана да нисмо могли носа помолити из пећина... Авиони су се окомљивали и на коње, не мање ревносно него на људе: и комора Врховног штаба била је проређена... Али вести с бојишта су биле тог дана нешто боље. Све до пре два-три дана Немци су слободно комуницирали низ Сутјеску. Друга пролетерска је најпре збацила њихову чету с Вучева у Мратиње: та чета је требало да нам затвори излаз из Пиве, али ју је Друга пролетерска претекла за два-три сата, ако не и за краће. Затим је Друга пролетерска преотела Суху – улаз у кањон Сутјеске, а самим тим и створила мостобран на Сутјесци. Али шта је с оне стране, на брдима изнад Сутјеске? Колике су тамо снаге непријатеља? Ипак су излаз из кањона Пиве и пут до Сутјеске били пробијени...

Но Зденка (Даворјанка Пауновић, невенчана супруга и Титова лична секретарица у рату, прим), и иначе свадљива, тог дана се са сваким пражњењем пунила још бесумучнијим жестинама. Пошто се искавжила с пратиоцима и куварима и са свима које је срела, окомила се најзад на Тита – можда утолико љуће што у близини није била Херта, бивша Титова жена, чије је присуство Зденку обуздавало. Мада је и Тито ватреног темперамента, махом се обуздавао према Зденки – због свог угледа пред особљем, а рекао бих и због Зденкиног емотивног уплива на њега: другог уплива на њега она није имала ни могла имати...

Тада је и мени прекипело. Раздрао сам се на Зденку да ћути – док је нисам сподбио за чуперке и бацио низа стене, јер да ЦК има ваљда и другог посла а не да се бави њеним хистеријама. Тито је ћутао, док је Зденка панично обнемела. Тиме се свађа и свршила. Ја сам и потом имао са Зденком коректне, али никада срдачне односе.

Сутрадан, увече, кренули смо ка кањону Пиве. Дубина кањона је преко 1.000 метара, а путљага вијуга кроз стење. Кретали смо се споро – немогућно је обићи растовареног коња или рањеничка носила. Ипак је било лакше, упркос врлети и ускоћи, него преко Дурмитора. Изморили су нас застоји, спотицања, скретања. Ујутру је неко споменуо да се тај силаз зове Злоступ, а измучени Пијаде је живахно добацио: „Вала га је и зарадио!...“

Изјутра, 3. јуна, окишило је, магле су поклопиле кањон сумором и муком. Грување топова је опседало планину, а она је узвраћала слабашним лавежом митраљеза. Али бар није било авиона и Врховни штаб је наставио марш – све до пећине испод села Мратиња: овог пута смо се у њу склонили због кише.

Али нисмо се задржали дуго – можда сат, сат и по: магловитост је требало искористити ради кретања. Нешто смо и јели. Не сећам се да ли је дошао неки извештај. Али сви, а нарочито Тито, били смо забринути заостајањем тешких рањеника и јединица које су их штитиле. Нико то није изрекао, али – као да смо се ми већ скоро извукли, а они су остали, без много изгледа да се извуку...

Тито је наједном рекао, као после упорног размишљања: „Неко од чланова ЦК морао би бити тамо...“

Ми остали смо ћутали – Милутиновић и Жујовић нису ни били присутни.

„Најбоље да идеш ти, Ђидо“, више је предложио, него одлучио Тито.

Сем мене, једино је долазио у обзир Ранковић – Пијаде је био исцрпљен, а и без политбироовског ауторитета. Мислио сам, а мислим и сада, да се Тито одважио за мене, а не за Ранковића, због тога што се био више срадио и сродио с њим: Ранковић је избирао и предлагао старешине и функционере и бринуо се непогрешиво о свакодневним штапским и цекаовским ситницама.

Али, приметивши да одлуку не примам с одушевљењем, Тито је додао – више ради тога да би и пред собом мотивисао своју одлуку, него да би подјарио моју сујету: „Па и бољшевици су слали своје вође на најтежа мјеста...“

Но ја сам и без тога био решен да идем, мада сам слутио неуспехе. Предложио сам: „Како би било – да покушамо прелаз преко Таре у Санџак...“

Тамо није било много непријатеља и биле су веће могућности маневрисања. Тито је размислио и рекао: „Добро, види сам. А бићемо и у радио-вези...“ 

На терену који је мени повераван остајале су две дивизије – Трећа и Седма (банијска). А будући да је требало обе дивизије сјединити у оперативну групу, решено је да Радован Вукановић, дотадашњи командант Треће дивизије, преузме обе дивизије, а Сава Ковачевић, командант Пете бригаде – Трећу дивизију. Наредба о томе је саопштена касније.

Али ја нисам имао шта да чекам утолико пре што су Тито и Штаб били пред покретом. Испратили су ме с брижним, скоро ожалошћеним изразима.

Појахао сам коња и запутио се самцијат натраг – ка импровизованом мостићу на Пиви – жичани мост, ниже на Крушеву, већ су авиони били оштетили. Ишао сам премишљајући, не налазећи излаза спасоносног и за војску и за неколико стотина тешких рањеника. Али сам се и тешио: у стварности може бити и боље, с нашом одважношћу и сналажљивошћу...

И док сам излазио из кањона – почело се разведравати. Кроз пролом облака су се провукли авиони – морао сам да се склањам с пута и да чекам док се склопе облаци или оду авиони... 

Немачка команда је у Петој офанзиви (операција „Шварц“) изабрала погодан, најпогоднији терен за опкољавање и уништавање наших трупа: дубоки кањони, с ретким врлетним пролазима, с брзим, махом негазним рекама, са сиромашним сточарским голетима. Џиновска тврђава, са свим својствима и манама тврђаве: војска која би имала доста хране и муниције могла би ту лако и дуго да се брани, али јој је, опкољеној, веома тешко одатле изаћи. Многе непогодности тог терена већ смо били искусили 1942. године. Али тек сад су се на нас окомиле све страхоте овог, иначе, за око и одмор чудесног краја.

Немци су скупили и веће снаге него у Четвртој офанзиви (операција „Вајс“): 7 немачких и неколико италијанских дивизија, усташке јединице и, штавише, један бугарски пук, све у свему – око 120.000 против 18.000 партизана. Четнике су Немци разоружали или су их Италијани „распустили“, па нису учестовали у Петој офанзиви, сем препада сељачких групица, махом на рањенике.

Немци су извршили и темељитије припреме: скупили су стотине коња и хиљаде носача, махом муслимана из Босне, који су им, уз немачке стражаре, дотурали снабдевање у врлети. Немачке трупе су биле оспособљене за планинско ратовање – имале су чак и јединице с ужадима, за пентрање по стенама, и јединице са псима-трагачима. Читао сам да су Немци били затровали многе изворе. То није истина: ми вође бисмо то знали, макар и не пили с тих извора.

Читав крај опасују аутомобилске цесте, уске и кривудаве, али – камените подлоге, употребљиве: ако смо ми имали предност да се концентришемо на изабраним правцима, Немци су могли лако камионима пребацивати појачања. Читаву операцију Немци су третирали као искључиво своју: одлучујуће правце запоседале су њихове трупе, борбе на живот и смрт једино су с њима и вођене.

Рекао бих да је једина наша предност била – летње време, упркос повољнијим приликама за авијацију: могли смо бар придремнути на тлу и лакше се заклонити и маневрисати у тим зими сњеговитим и оголелим врлетима.

Али ова моја данашња „војничка“ закључивања су, у ствари, размишљања која су опседала, тада, не само мене, него, на овај или онај начин, сваког, и најпростијег борца. Вође нису криле, нити су могли да сакрију, смртну опасност у коју смо запали: круг од педесетак, тридесетак километара промера, којега је огњени обруч с дана у дан сужавао и у који су час овде час онде продирали огњени млазеви... Постајали смо, постали смо, вођи и борци, братство осуђено на смрт, које једино колективно јунаштво и лично жртвовање могу спасити од потпуног уништења...

Баш то сам осећао и на то рачунао, раставши се с Врховним штабом, у пећини под Мратињем. Наша увереност и наша компактност били су такви да је сваки, ма и најмањи део, настављао да живи, да се бори и хвата корена у народу: револуције нема без солидне, адекватне организације, али поготову је нема без вере и без збратимљености. Знао сам да Немци не могу познавати ту нашу особиту, надвојничку моћ. Веровао сам да нас Немци не могу уништити: ако ништа, пробићемо се по деловима и опет скупити у својим јединицама. Једино сам се бојао за тешке рањенике и за уздизане, уздигнуте кадрове.

А што се тиче Титове одлуке о раздвајању на две групе и мом враћању, и сада држим да је била оправдана војнички, а поготову политички – макар што ми је тада мучно пала и што ме, због неуспеха, тишти и дан-дањи. Војнички: ако бисмо се истовремено повлачили свим снагама истим правцем – то би омогућило непријатељу да на тај правац пребаци већину својих снага. Политички: све јединице су се могле повући за главнином једино ако би оставиле тешке рањенике. А то је било неспојиво са свешћу и прошлошћу наше војске, чак и да рањенике није очекивало масакрирање. Морали смо се борити за своје рањене другове и преко могућности које би нам битка пружила...

И доиста, у мени се, док сам ишао ка штабу Саве Ковачевића, саздавала решеност: ако рањенике и не будемо могли спасити – морам и делатношћу и животима потврдити да друкчије није могло бити; морални мотиви испред тактичких...

Саву Ковачевића сам затекао у сељачкој кући, у сеоцету Никовићима усред Пивске планине. Веома ми се обрадовао – као да више није био остављен, одвојен од главнине. Ускоро нам се придружио и Иван Милутиновић, и то више стицајем прилика него по одлуци ЦК. Извршни одбор АВНОЈ-а, чији је члан био и Милутиновић, био је заостао иза Врховног штаба: у пећини испод Мратиња, кад је одлучено да се ја вратим – одлучено је и да Извршни одбор остане са мном. Али будући је Милутиновић био члан Политбироа и Врховног штаба, а самим тим и раван мени, ја сам, премда формално одговорнији, био обавезан да све решавам заједно с њим, па сам тако све време и поступао.

Најжурније, најживотније се постављало где и како да пређемо у Санџак: ниједан други правац није ни долазио у обзир, будући да су били затворени крупним снагама и неподобни за маневрисање. Али и пролаз у Санџак је био сложен и тежак: требало је савладати кањон и реку Тару, брзу и негазну. Нисмо имали ниједног мостића, јер је непријатељ био посео доњи ток, на коме их је било. Једино је слободно и приступачно било ушће у Тару – тамо није било моста и зато, вероватно, непријатељ није тај пролаз ни посео.

Баш то место смо и одабрали, о томе обавестили Врховни штаб и упутили једну чету и одговорне другове да изграде пролаз. Није било времена за изградњу моста, па смо одлучили – на мој предлог – да на неком тишаку пребацимо ужад и изградимо скелу од надуваних овчијих кожа, а по могућству и сплавове од балвана, заосталих туда још из предратног времена.

Чета је пошла дан-два по мом доласку.

Али свуда се осећала спорост, па и безвољност: бити остављен, жртвован ради рањеника које не могу изнети макар се сви претворили у носце, а камоли да их могу и одбранити – то је премашало снагу и свест чак и људства које је издржало шестомесечне покрете, оскудице, болештине и битке.

Због тога сам узео пет-шест пратилаца и пошао на ушће Сушице да лично извидим могућности и подухвате око прелаза Таре. А да бих скратио пут – запутио сам се беспутицом у кањон Сушице.

Стигли смо пре, али уз веће тешкоће и тежи замор. Јер смо морали обилазити стене, литице, суљати се низ урвине.

И кад смо стигли на ушће, на Тару – скоро ништа није било урађено. Размотрио сам с командом могућности, мада људство није имало довољно алата и средстава.

Незадовољан нехатом и Савиног штаба и задуженог људства, вратио сам се на Пивску планину. И опет беспутицом – сада лакшим тереном, али уз још веће напоре. Стигао сам у штаб пред мрак, ужасно исцрпљен. То је, највероватније, било 6. јуна.

Дочекала ме пригушена запањеност, коју није могло прикрити ни сокољење Саве Ковачевића: непријатељ је био посео десну обалу Таре, баш на оном простору где смо намеравали и једино могли проћи; лепо су се виделе групице војника у зелено-плавим униформама на пашњацима изнад кањона. А према извештају који је ускоро потом примио штаб Саве Ковачевића, група непријатељских војника се спустила на саму обалу Таре – изгледа док сам се ја пео из Сушице на Пивску планину – и тамо убила и ранила неколико војника који су радили око прелаза...

Сва моја набрушеност против непредузимљивости изгубила је смисао, утолико пре што се морало одлучивати и делати према новонасталој ситуацији...

Истог дана, 6. јуна, обавестио сам Врховни штаб да је непријатељ, у међувремену, посео и део Таре на намераваном, најподеснијем прелазу. Идућег дана смо испитивали и друге прелазе на Тари. Али непријатељ је био прешао и на нашу, десну обалу Таре, у њеном доњем току: наш кањонски бедем био је проваљен. И о томе сам обавестио Врховни штаб.

Али мене је већ приликом осматрања непријатеља на висоравни према Сушици, била спопала сумња да Немци читају наше радио-депеше. Та сумња се потврђивала и притискала ме све мучније у току офанзиве: и нема, бар не у бици, ужасније помисли него да непријатељ зна твоје намере... Та сумња ме није напуштала, све док после рата није утврђено – то ми је први саопштио Ранковић – да су Немци тада доиста читали наше депеше. Али пре ће бити да су се Немци те тајне докопали дешифровањем наше дозлабога упрошћене шифре, него преко неког свог агента међу особљем Врховног штаба, премда је било и таквих хипотеза...

Већ је био приспео Радован Вукановић, одређен за команданта групе, тј. Седме (банијске) и Треће дивизије. Али ја и Милутиновић смо разговарали – већ пре него нам је непријатељ затворио прелаз преко Таре – да Седму (банијску) дивизију прикључимо групи Врховног штаба. То смо сада и одлучили, са сагласношћу Вукановића, пре него је за то стигло одобрење Врховног штаба... Вукановић је тиме остајао командант преостале Треће дивизије, припиткивао за мишљење, али је он издавао и потписивао наредбе...

А одлучили смо да баш Седму (банијску) дивизију придружимо групи Врховног штаба због тога што је она већ поодавно била неспособна за борбу. И то не ни због поколебаности, ни због нератништва, него је Седма (банијска) дивизија због тифуса и исцрпљености била спала на ниво болесника и рањеника. Офанзива ју је у јануару потисла са завичајног тла – Баније, па је била прикључена јединицама Врховног штаба. Тада, на почетку офанзиве, она је имала око 4.000 бораца – младића, махом Срба из села, с понеким Хрватом из градова. Седма дивизија је била спала на око 1.500 војника. И мада је учествовала у већем броју окршаја, највеће губитке јој је нанео пегави тифус, пооштрен тиме што су оболели гладовали и морали да се крећу. А будући је то људство било из имућних и питомих крајева, па теже и неискусније подносило оскудицу, напоре и болести него оно из планина и сиромаштине – клонулост и потиштеност су захватали све службе и активности дивизије. И командант Јакшић и комесар Кладарин су очито патили, као да су били криви због несреће која је задесила њихово предано и храбро људство...

Попут скелета на којима се још једино држала потавнела кожа, вукли су се банијски младићи за војском, по селима и катунима – дроњави, безвољни, онемоћали. Умирали су без роптања, изгубљени и безимени. Дивизија није имала дезертера: чак и да су могли да се пробију до завичаја, Банијцима то није падало на ум. Међу њима се није јавио ни глас протеста: свој живот су већ били заветовали спасавању свог народа од покоља и ослобођењу од завојевача.

Људство дивизије је напросто пропадало и отпадало. Борци и старешине који су се још одржавали у саставу дивизије, још су послушно, предано ишли на ратне задатке, али физички нису могли да их врше и били су несрећни и посрамљени због тога. А баш због тога што је то пропадање било неотклоњиво – тиштало је и нас из вођства и изазивало ћутљиву сапатњу бораца из осталих јединица. Наизглед нехеројска, али једна од најсадржајнијих, најпотпунијих трагедија...

Решили смо да са Седмом (банијском) дивизијом пошаљемо лакше, покретне рањенике – било их је око 600. Исто тако смо с њом упутили песника Владимира Назора и председника АВНОЈ-а др Ивана Рибара, и то не само због тога што смо били обавезни да учинимо све за њихово спасење, него и због тога што смо предвиђали у пробијању тешкоће које они као времешни, а Назор и као ослабио, не би поднели... Седма (банијска) дивизија се надовезала на јединице Врховног штаба и под њиховом заштитом провукла кроз продор. Тако су спашени њени остаци, а такође и преостали лакши рањеници и Назор и Рибар...

Нурију Поздерца, члана Извршног одбора АВНОЈ-а и муслиманског првака, нисмо упутили јер је био заостао. Марко Вујачић је такође био заостао. Али он је, не кријући кајање што се није повукао у Босну 1942. године, инсистирао да иде са штабом Треће дивизије, при коме смо остали ја и Милутиновић. И тек на моје наваљивање и уз моју писмену потврду пристао је да остане: тако се и спасио, кријући се с попом Радовићем 14 дана у подземној пећини...

Седма (банијска) дивизија је пошла с Пивске планине 8. јуна увече. Она није ишла у маглу: били смо обавештени да је Прва пролетерска (бригада) већ 5. јуна обезбедила прелаз преко Сутјеске (код Крекова, кроз Усовачки поток): тиме је обезбеђен place d'arme за следећи, одлучујући пробој на Балиновцу, извршен 10. јуна.

Али Трећа дивизија, а с њом Милутиновић и ја, није се надовезала на Седму (банијску) дивизију ни повукла за њом, мада је то могла извести. Ја сам то, после саветовања са старешинама којему су присуствовали и Милутиновић и Вукановић, био предложио Врховном штабу: то саветовање је, највероватније, одржано увече оног истог дана у који сам се вратио с ушћа Сушице у Тару, односно чим смо осмотрили да је непријатељ посео прелазе на Тари.

У истој депеши или истовремено, предложио сам да тешке рањенике – очито је било да их не можемо понети, а камоли одбранити – посакривамо у кањонима и шумама. Не сећам се ког датума сам то тражио. Тај датум нисам успео ни реконструисати из објављених докумената. Највероватније, то је било 7. јуна увече или 8. јуна изјутра. Али моје сећање је поуздано да одговор није стигао на време – да смо одговор чекали два дана и добили га тек после мог ургирања.

Јер у сећању је поуздано моје, и не само моје, преживљавање ишчекивања тог одговора. Мени је било јасно да се Тито тешко одважује да одобри остављање рањеника. Титу дакако није било лако: требало је да донесе одлуку најпоразнију, најнеприхватљивију и за себе и за војску. И дотада се дешавало да нам непријатељи отму и побију рањенике, али никада да и ми свесно прихватимо такву могућност. Али ја сам те његове муке примао и као пребацивање одговорности на мене за судбину, за остављање рањеника. На то нисам могао пристати. Али не, или у веома малој мери, због свог престижа, него због осећања дужности и одговорности: веза с ЦК, с Врховним командантом је постојала – они су били у могућности, они су једино имали и право да донесу такву одлуку. Мене је, истовремено и не мање, притискало мишљење и расположење старешина, па чак и обичних војника, око мене, који су увиђали нашу безизлазност, а самим тим и „бесмисленост“ борбе за рањенике: сви су гледали у мене и чекали од мене решење, а то решење није долазило од Врховног штаба.

То је погоршавало и изгледе рањеника: када се непријатељ измеша с нама око рањеничких склоништа – та склоништа ће самим тим бити и откривена... А непријатељ је надирао, свакодневно отимао вис за висом и превој за превојом Дурмитора, једине планине коју смо још држали...

Том ситуацијом и тим мојим преживљавањима је и мотивисана моја депеша коју сам упутио Титу 8. јуна: „Ситуација врло тешка. Непријатељ посео обе обале Таре. Ако нам пробијање не успе, борићемо се до последњег.“

Али Тито је могао имати, и имао је, и других дилема, а не само остављање рањеника. Ни његова групација још није била остварила пробој, мада је имала повољније изгледе, ако ни због чега а оно зато што је била бројнија. Несигурности и тешкоће групације Врховног штаба потврђивала је и Титова наредба о закопавању топова и архива на Вучеву, коју је издао истог дана, ако не и пре него је упутио мене к рањеницима и Трећој дивизији: ништа није смело ометати брзину и покретљивост јединица. Штавише, пробој на простору најпогоднијем за развој и повлачење – преко села Врбнице – Немци су омели већ 5. јуна, уз наше тешке губитке...

А ни сам пробој, кад је касније већ успео, није остварен у намеравану област, тј. ка западној Босни, него у источну Босну – према развоју битке и напипавању најслабијих места непријатеља... Из каснијих причања и докумената види се да се Тито секирао и стално се распитивао о судбини „моје“ групе. И ходао, узвикујући узнемирено: „Не можемо их оставити.“

Али дводневно закашњење с одговором на мој предлог о остављању рањеника у склоништима и повлачењу Треће дивизије за групацијом Врховног штаба – било је једини разлог настајању празнине између Треће дивизије и Седме дивизије, у коју су се Немци убацили...

Најзад нам је Тито упутио одобрење о остављању рањеника у кањонима и повлачењу за јединицама Врховног штаба. То одобрење је Тито, по мом рачунању, упутио 9. јуна – истог дана када је и рањен.

Предвиђајући такво Титово одобрење, али и под притиском непријатеља, ја и старешине око мене већ смо били предузели склањање рањеника и адекватно померање јединица: друго нам није остајало чак и да одобрење није дошло. Село Мратиње и онај мост на Пиви преко којег је прешао Врховни штаб и преко којега сам се и ја вратио кад ме Тито упутио к рањеницима – били су посели Немци, будући да су јединице Врховног штаба, повлачећи се, напустиле њихову одбрану. Због тога смо морали направити нови мост, низводно. Али тај је био толико узан и недотеран да коњи нису могли прелазити преко њега, него смо их утеривали у реку и конопцима превлачили на другу страну да их матица не би занела.

Али ни код Немаца није све клапало, премда су били у офанзиви. Они нису изишли из Мратиња на висораван Вучево – нису нам затворили једину стазу из Пиве, мада је, после проласка јединица Врховног штаба, излаз из Мратиња остао небрањен. Тај излаз смо ми уграбили пре њих – убрзо иза Седме дивизије.

Истог дана кад смо примили одобрење за покрет и остављање рањеника, тј. 9. јуна, вршили смо свијање крила и интензивно склањање рањеника. Касно у ноћи 9/10. јуна штаб Треће дивизије отпочео је спуштање у кањон реке Пиве, к мостићу на Горњем Крушеву. Са штабом смо се кретали Милутиновић и ја, а такође партијско вођство Црне Горе и већи број функционера и угледних родољуба.

Ноћ ведра. Стаза прошира, мање вратоломна него она на Злоступу, којом се Врховни штаб пре неколико дана спуштао у Пиву. Па ипак нисмо прешли мост на Пиви за ноћи као што смо били испланирали: покрети у рату најчешће се не обаве по плану, а поготову се то догађало тада, будући да смо скоро све обављали под присилом. Пут су закрчили тешки рањеници које су сносили војници и сељаци. Било је заостало и неколико стотина лакших рањеника, изнемоглих бораца и бегунаца: групице, које већ није држала организација него слични удеси и склоности, вукле су се својим темпом на јединој стази и у заједничкој струји повлачења. Успоравали су нас и лешеви, у недоумици да то нису преморени борци које треба пробудити.

Тако нас је у спуштању затекло и јутро, росно на камењу и магличасто на плавкастој, буковима искиданој реци.

Наишли смо на педесетак тешких рањеника, у камењару крај стазе: накисела трулеж и мукло трпљење рањеника разбили су росну свежину и ратничку, командантску решеност. И тек тада сам открио да сам се прибојавао сусрета с тешким рањеницима: Шта им рећи? Како им објаснити због чега их остављамо, због чега не пристајемо да изгинемо заједно с њима? Откуд та себичност према њима, без чијег жртвовања ми не бисмо ни могли одступати и борити се?... – Зар им рећи истину, безумну и животну: рањеници уживају сва побољшања, али једино они који могу да се боре имају непорециво право да живе?...

Рањеници нису ништа питали, нису нас ни за шта прекоревали. Остављали смо уз њих и болничко особље – оне који су на то добровољно пристајали, а таквих је било више него што су дужности и жртвовања наметали...

Једино се мени обратио један румени, лепи младић без ногу, политком батаљона, родом из Крагујевца: „Друже Ђидо, молим те да наредиш да нам не одузимају оружје..“

Нисам ни знао да то неко чини. Али ми је одмах било јасно да то чини болничко особље – да рањеници не би вршили самоубиства. И пало ми је на ум: оружје је једино средство да се бране – да избегну мучења, ако непријатељ наиђе. Наредио сам да им оставе оружје. И проговорио им неколико речи – да ћемо се побринути за њих уколико се пробијемо. А Крагујевчанин, политком, ми је добацио: „Само се ви пробијајте, а нама шта буде...“

Смркнути и погружени, продужили смо спуштање кроз шумицу. Али чим се кроз оредала стабла пред нама указало точило, зауставили су нас курири. Они су нам објаснили да голет точила повремено туче хаубичка батерија и да га није могућно обићи – литице испод, литице изнад. Но ми смо већ из извештаја знали да немачки осматрачи однекле дају елементе батерији код Шћепан Поља и да морамо, као и сва наша војска, проћи кроз то губилиште. Сава Ковачевић је рекао да треба трчати, а ако гранате зазврје – прилећи и у паузи опет трчати.

Прихватили смо то као саопштење. Ја сам потрчао, а за мном остали – стазицом између крупног камења, преко искасапљених људских и коњских телеса. Точило је било широко око 150 метара и претрчали смо га без предаха, утолико лакше што су наше коње курири већ за ноћи одвели. Имали смо и среће – осматрачи су дремали или нас је неки прамичак измаглице заклонио, па хаубице нису на нас ни отвориле ватру.

Недалеко одатле, сусрела нас је хучна плавет Пиве и мостић пребачен на брзаку са стене на стену. Хаубице нису тукле мост јер га осматрачи нису могли видети. Али га је утолико интензивније бомбардовала авијација. Непроходне клисуре штитиле су тај пролаз од немачких продора реком. И мада је висећи мост, три-четири километра ниже, на Доњем Крушеву, био оштећен, овај – на Горњем Крушеву, као у инат, одолео је свој вештини и техници Немаца. Но зато су обале око њега биле свеже разривене и посејане лешевима: изнад мостића, на левој обали, међу речним камењем, било је петнаест погибаоца – Банијаца, судећи по томе што су сви били млади, стравично измршавели и у ритама. И стрме ливадице и њивице изнад моста биле су посуте лешевима: већ нисмо имали људства, нити стизали да сахранимо своје погибаоце, чак и да бављење мртвима није изгледало бесмислено кад смо и рањенике морали напустити.

Чим смо прешли мост – кањон је зајечао авионима, а висоравни затутњале експлозијама. Али морали смо напред, пребацујући се преко голети између налета и користећи оретка стабла и жбуње. Тако смо савладали преко хиљаду метара високу стрмен можда и брже него да смо се кретали неузнемирени. Већ око девет часова избили смо на висораван Вучево.

Непријатељ, за нама, већ је био избио на Пивску планину; дим од запаљених села и лавеж митраљеза отуд, а на северу, негде у планинама – тамо где је Врховни штаб, пречеста тутњава авионских бомби.

Авиони нису ни нас остављали на миру, читавог дана, тако да смо се с великим ризиком пребацивали из шкрапе у шкрапу. Кувари су се, као увек, снашли: наложили су ватру од сувог и невлажног грања, које не испушта дим: било је лакше скувати ручак него га прихватити.

Ту на Вучеву је, тада, рањен и Нурија Поздерац: био је са својим сином Сеадом, танушним и испијеним младићем, легао између букових стабала, али му је парче бомбе разнело пету. Одмах је превијен, а одвојили смо и десетину војника да га носе.

Тог дана и ту с Вучева извршена је наредба Врховног штаба о стрељању италијанских заробљеника, које су наше јединице спроводиле и употребљавале на споредним службама већ од фебруара – од разбијања дивизије „Мурге“ у долини Неретве. И те заробљенике су биле проредиле болести, глад, дезертирања и бомбардовања. Не знам колико их је било – можда две-три стотине, можда и више, а у Трећој дивизији можда не више од неколико десетина. И ја сам знао за ту, тог дана или дан раније приспелу, наредбу Врховног штаба. И мада је у мени било пригушеног отпора према тој наредби, прихватио сам њену неминовност, утолико пре што је нисам ни могао изменити...

Повод тој наредби било је пребегавање Немцима заробљеника који је послуживао Назора. Тај Италијан је био веома услужан, а уз Назора је добијао и бољу храну. Назору се допао, како удворљивошћу којом се партизани баш нису одликовали, тако и тиме што се Назор с њим лако споразумевао на италијанском. Но то Италијану није сметало да однесе неки Назоров рукопис, а сумњало се и да је дао податке, немачкој авијацији добродошле, о месту Врховног штаба; истина, то ни тада није изгледало преуверљивим, с обзиром на то да се Врховни штаб померао и био подалеко испред Назора и његовог посилног Италијана. Непријатељу је било добро познато стање код нас, а поготову правац нашег пробоја. Но у смртном хрвању у коме су се налазили и Врховни штаб и све јединице, давање података постало је важним, макар ти подаци и не могли открити ништа битно што непријатељ већ није знао... Али већ тада, ту на Вучеву усред погибија и бомбардовања, до нас су допрла потресна казивања: било је партизана који су плакали убијајући италијанске заробљенике – сапатнике с којима су се били зближили у патњама и напорима, чак им од мила придевајући имена југословенска....

Ту на Вучеву смо закључили и да повучемо уз штаб Треће дивизије групу партијских радника који су помагали око рањеника. Њихов посао – склањање тешких и груписање лакших рањеника – био је завршен, уколико је тада ишта, сем смрти, могло бити завршеним. Предвиђали смо коначни, смртни судар с Немцима, у коме су партијски функционери једино могли страдати, а никоме помоћи ако остану с рањеницима.

Међу тим радницима је била и Митра, која је на тај посао повучена неколико дана раније, из Треће (санџачке) бригаде, у којој је учвршћивала партијску организацију. Свакако је на одлуку о повлачењу функционера из рањеника утицало и то што је Митра била међу њима – што је мени било стало до њеног спасења. Али брига о Митри није била пресудна за ту одлуку, нити сам одлуку ја сам донео.

И после свих реорганизација и упућивања рањеника ка јединицама Врховног штаба, сакупило се и кретало с нама неколико стотина рањеника, неки чак – као Данило Јауковић, данас генерал – и на штакама. Пристизали су и нови, из текућих, све жешћих борби. Сви ти рањеници су имали своја вођства и били под непрестаном бригом и заштитом и штабова и Милутиновића и мене. Није било ни пресудно, ни у складу с дотадањом праксом да партијски радници, привремено додељени као помоћ болницама, буду у пробоју изложени ненужним опасностима... И кад нам се Митра сутрадан изјутра придружила, разрадовала се, мада не толико због приспећа у већу сигурност – ко је тада био сигурнији, ко је могао знати где је најсигурније? – колико због придруживања знаним и цењеним друговима, с којима је лакше и безбрижније загазити у смртне опасности...

Ту на Вучеву смо се, ускоро по успињању на њега, осведочили да не можемо стићи Седму (банијску) дивизију, односно јединице Врховног штаба: створила се празнина у коју ће предузимљиви, смртни непријатељ страсно настојати да се убаци. Требало је вратити у Црну Гору партијско и омладинско вођство: сваки трен одгађања доносио је и њима опасности и све мрачније изгледе. Засео сам с њима да претресемо ситуацију. И одлуку о њиховом повратку у Црну Гору, коју сам у себи већ био донео.

Слагали смо се да су четници у распаду и да њихова власт у селима, ако буде уз помоћ Италијана и обновљена, неће више бити чврста. То је пружало изгледе за нескривеније кретање и за полулегалну делатност: после повлачења партизана у источну Босну, 1942. године, једва се мали број партијаца и симпатизера спасао од четничких хајки у шумама и земуницама. Али макар и у распадању, четници у Црној Гори још увек су били опасност за партију, будући да тамо није било наше војне организације, нити се иједна војна јединица могла пробити. Партијско вођство одлазило је у најездама опустошену и грађанским ратом помамљену земљу – без веза, без база, без заштите.

Ипак није било опирања. Ни одушевљења, али не због бојазни за властиту судбину – њихови изгледи за спасење су били већи него наши: због безизгледности су све нас притискале, због погибија које су се наочиглед свију умножавале, због судбине тешких рањеника толико ужасне да се нисмо усуђивали да је споменемо, премда смо је и те како слутили.

Једино је Блажо Јовановић припитао: „А шта ти мислиш – како да се пробијемо?“

Блажо је био веома искусан, искуснији од мене у провлачењу кроз окупиране, непријатељске територије. Због тога сам његово питање схватио као тражење покрића за погибију која их може задесити, па сам му одговорио брижно и нетрпељиво: „Па ти то знаш боље! Изгубите се у шуми, у кањону, где било – само што даље од војске: Немци и Италијани иду за војском...“

Тако је и било: изљубили су се са мном и запутили у шуму, а одатле у кањон Пиве. Али су их – причао ми је Блажо касније – дочекале непредвидљиве тешкоће: три-четири непријатељске дивизије притисле су незнатну површину и претраживале сваки грм и сваку пећиницу, тако да су се другови из црногорског вођства спасли варакањем. А то варакање је трајало петнаестак дана, па су скапавали од глади, премда смо их били снабдели с нешто суве хране. А потом су измилеле и четничке групице...

Поподне смо се запутили преко Вучева, ка кањону Сутјеске, користећи шумарке као заклон од авиона. Али једну чистину нисмо могли избећи, премда су је тукли немачки митраљесци, који су се препентрали преко каменитог врха Маглића. Већа немачка јединица се није могла пребацити, а мања нам се није смела примаћи: гађали су нас однекуд из планинског борја, док смо појединачно претрчавали. Губитака скоро да није било, али се покрет успоравао и колоне кидале.

Предвече смо ипак стигли над модре дубодолине Сутјеске и према заруменелим врховима Зеленгоре – као у лепим, романтичним описима.

И мада се битка смиривала, као да су се војске договориле за вечеру и починак, ми се нисмо ни радовали, ни могли отпочинути: рањеници су навирали, несигурности се множиле, борбени редови се проређивали. Лево од нас, преко прашуме Перућице, голетни повијарац Пријевор био је поседнут: Немци су се могли видети и слободним оком, у групицама око озиданих заклона. Тамо није било пролаза. Још мање удесно – ка Дрини, ка чистинама и комуникацијама из којих је извирала снага непријатеља. Нисмо знали, поуздано, ни шта је пред нама – на Сутјесци и брдима преко ње. А иза нас – наше последње јединице су напуштале, и те ноћи напустиле Пивску планину, док су врхове Дурмитора из тмина извлачили пожари села и катуна... Тамо су наступали Италијани: ревни у паљевинама, били су овог пута ревнији и од Немаца – као што смо ускоро потом сазнали – у трагању за рањеницима, у масакрирању онеспособљених ратника и незаштићених цивила...

Заноћили смо изнад провалије Сутјеске – да бисмо се у зору, за измаглице, спустили на Драгаш-седло, било које се образовало изнад повисоке стене, усред скоро три сата хода дуге стрмине.

Свуд около шуметине, време променљиво па без много авијације. Сместили смо се на крају ливадице, уз стену Драгаш-седла – у средиште и на најпогледитијој тачки наше узане, све узаније територије.

Наше снаге су премале и за тако мали и сужени простор: испред нас је Прва далматинска, уз нас Пета црногорска, а иза нас Трећа санџачка. Ту је и један одличан, али такође преполовљен батаљон (мостарски). Пета црногорска је имала, тада, око 600, Прва далматинска толико или нешто више, Трећа санџачка нешто изнад 400, а Мостараца није било много изнад 100 бораца.

Предвиђали смо да ће и морал опасти, поготову после остављања тешких рањеника. И морал је опао, али на нарочит, непредвидљив начин: старешине и борци су и даље вршили задатке, чек и беспоговорније него до тада, али су се прибојавали рањавања – да, рањавања, а не смрти. Односи између старешина и бораца су постајали блискији него дотад – толико блиски да је ишчезло и комунистичко „другарење“ као службено, натурено. Ником није падало на ум да се преда. Али не само због тога што се нисмо ни могли предати, јер смо знали да ћемо бити стрељани, него због повезаности у патњи и смрти. Живот као да је био изгубио вредност, а што смо се и даље борили то је било полуаутоматско реаговање и – још више – невољност да се подамо нељудској, неживотној, скоро апстрактној сили.

Тог јутра, на Драгаш-седлу, неко нас је – највероватније Поздерчев син – известио да носци хоће да оставе, ако већ нису и оставили, рањеног Поздерца: носци су се побојали да их носила не задрже те да изостану из пробоја, а можда су закључивали – мада је постојала наредба да нове рањенике не треба остављати – да и Нурија може бити остављен кад су остављени толики други. Позвали смо десетара носаца и ја сам му запретио да ће бити пострељани ако Поздерца оставе. „Он није члан партије“, рекао сам му, „ми се морамо о њему посебно бринути.“

Десетар ме погледао с плашљивим разумевањем, вратио се и – снели су Поздерца крај нас, крај вођства... Но Поздерац нас је притискао непрестано, мање својом несрећом, него нашим обавезама према њему. Јер шта с њим, ако се не могнемо пробити? Ако се Немци измешају с нама, разбију нас у групе и баце у врлети и мрчаве?

Те недоумице је осећало и приштапско особље. Један лекар нас је известио да је Поздерац већ у агонији и да му нема спаса. Он нам је и предложио – али не само због Поздерчевих самртних мука, него и због наших брига шта ће бити с њим – да му убризга ињекцију која би га докрајчила. Ја сам то без имало двоумљења одбио...

Нурија је умро истог дана, 11. јуна поподне, олакшавши тако мука и нас и себе. Лепо смо га и сахранили, мада смо и своје мртве команданте остављали. Његовог сина, уцвељеног више но је приликама одговарало, укључили смо у штапско особље, а што се десило да је преживео – то је више случајност, него привилегисан положај вођства: чак су се и према смрти сви били изједначили...

Борби тог дана није било много, бар не огорчених. А што смо свукуд наилазили на лешеве и на обангавеле и садните (израњављене самарима) коње – то су били остаци јединица које су пре наших туда пролазиле: артиљерија је систематски тукла шумски пут којим су се борци и рањеници морали спуштати...

Тако смо, приспевши, били уочили у шуми, изнад ливаде Драгаш-седла, стену величине куће и наумили да се сместимо иза ње. Али кад смо тамо стигли – десетак побијених војника је лежало око огњишта разривеног хаубичком гранатом. Лешеви су већ смрдели: припадали су јединицама Врховног штаба, које су такође журиле и такође биле до те мере обузете пробијањем из смртних клешта да нису имала ни времена ни мара за шта било друго. Због тог призора смо, згађени смрадом и запањени, и одабрали доњу, високу стену као заклониште... Ни ми нисмо сахранили те погибаоце, као ни многе своје – то је постало бесмисленим кад нисмо ни живе, рањене могли извући...

Та стена је била погодна и за осматрање, па смо се око подне попели на њу. Показала се врлетнијом и височијом, али на врху је била лединица на којој се могло и придремати. Погледу се открила долина Сутјеске – узане и дубоке клисуре у горњем, а пољица и шумнати брегови у доњем делу.

Запањило нас је кад је, наједном, из клисуре, од Сухе, избила отегнута колона Немаца и запутила се низ Сутјеску – ка пољу Тјентишту. Надали смо се да су се Немци, по преласку Седме (банијске) дивизије, дограбили теснаца Сухе. Али да саобраћају уз реку као да нас нема у оближњим шумама – то је напросто било несхватљиво. Несхватљивост таквог немачког понашања није се дала објаснити сем необавештеношћу дотичног команданта о положају наших снага. То је постало очевидним кад су се Немци улогорили насред поља Тјентишта, подижући шаторе и растоваривши коње.

Баш ту је требало да прође Глиго Мандић са својом Првом далматинском бригадом. Он је већ био у покрету, низ шуму, из које није могао имати прегледности као ми са стене на Драгаш-седлу. У хитњи, он није могао скупити читаву Прву далматинску, него је узео и један батаљон из Пете (црногорске), док су заостала његова два батаљона... Мандићев задатак је био да по преласку запоседне брда изнад леве обале Сутјеске и на тај начин обезбеди пролаз осталим јединицама и болници, бројној попут бригаде, али према којој су одређивани покрети и задаци свију бригада...

Сава Ковачевић је хитно упутио Мандићу курира с обавештењем о саобраћању и улогорењу Немаца.

Нестрпљиво, сатима смо осматрали и – чекали да Мандић нападне Немце на Тјентишту и овлада прелазом и мостобраном на Сутјесци. Навалили су и преварни планински пљускови. Знали смо да Мандићу треба времена – да распореди батаљоне и припреми их за напад. Али смо, прокисли, непрестано дреждали на својој стени, пазећи да нам капи не овлаже стакла на дурбинима.

Касно поподне, док је просијавало сунце и измаглице се дизале из долина – од Сутјеске су заштектали митраљези. Немци су се накратко узмували по Тјентишту, па почели да беже, не стигавши да покупе коње и шаторе.

„Погледајте како их наши поткачише!“, узвикивао је одушевљено Сава Ковачевић...

Нама, издалека и видећи једино Немце разбашкарене на Тјентишту – изгледало је да је Мандић Немце изненадио и олако разбио. Истина је – као што сам дознао касније и као што читам данас у историјама – била сасвим друкчија: док се Мандић на прилазу Сутјесци договарао са старешинама – открио их је немачки пас, па су Немци, ушанчени на обали, отворили ватру. Без избора, али и без колебања – Мандић је наредио јуриш, прегазио Сутјеску и уз губитке од преко 30 бораца – разјурио Немце на Тјентишту. Већ је падао мрак, а борци, прегладнели, навалили су на храну под шаторима. Немци су се прибрали и разјурили партизане – и ту је Мандић изгубио око 30 бораца. Његове јединице, мада дезорганизоване, наставиле су бекство продором Врховног штаба, који Немци нису били затворили, вероватно верујући да ће успети да одбране прелазе на самој Сутјесци...

А ми смо били обрадовани, утолико више што смо се домишљали да других Немаца и нема пред нама – нисмо их прекодан приметили на брдима с оне стране Сутјеске, а Седма (банијска) дивизија прошла је два дана раније без борбе.

Ускоро је пао мрак. Али он је чак повећао веселост и оптимизам: томе је доприносило то што су јединице Врховног штаба већ дан раније, 10. јуна, биле извршиле пресудни пробој на Балиновцу, а још више то што се није чула борба Мандићеве бригаде на брдима с оне стране Сутјеске. Значи: пробој, који су извршиле јединице Врховног штаба, Немци још нису стигли да затворе, Мандић ће посести, већ је посео небрањена брда и неће му бити тешко да их одржи у току сутрашњег дана – док се прикупе и пристигну остале јединице и болница.

И поспали су, око ватара иза заклона, родољуби и партијски радници, и сва војска на богазима и где се задесила. И ми из вођства смо придремали. Али смо се будили. И будили један другог све брижнији што нема извештаја од Глига Мандића. Наша забринутост, а поступно и љутња, расли су са одмицањем ноћи – да пред зору или у зору, кад смо најзад добили извештај од Мандића, досегну ирационалне поноре. Извештај је донео један једини курир и био је написан на парчету хартије. Уз то је извештај био збуњен, нејасан: Мандић је у једној реченици јављао да није осигурао пролаз кроз брда изнад леве обале Сутјеске, јер да је бригада продужила даље, а он остао сам, с двојицом курира. Ни курир није знао да каже ништа више.

Сава Ковачевић је био близак с Глигом Мандићем, а сарађивали су од почетка устанка. И ја сам био упознао Мандића, за време свог бављења у Црној Гори, 1942. године: он је важио за веома смелог и продорног, а самим тим и својеглавог команданта. И бригада коју је повео, макар непотпуна, већ се била сврстала међу најбоље. Питали смо се: шта се догађало, шта се догодило с том бригадом? Шта с Мандићем? – То није било у складу ни с његовом својеглавошћу, која се испољавала као пресмелост, преподузимљивост, а никада као малодушност и несолидарисање.

Сава Ковачевић се једио, чак и лично увређен: „Да ме изда Глиго Мандић – то ми никад не би на ум пало!“

И Милутиновић је јетко прецеђивао: „То ратни суд заслужује!“

Ја нисам праскао: мада опако забринут и огорчен у себи, обазнавао сам да се ради о сложеној, неочекиваној појави.

Но било како било, тиме што није извршила задатак – што нас је оставила без обезбеђеног пролаза којег се докопала с мало труда – Прва далматинска бригада нас је ставила пред неочекиване, несагледиве тешкоће. И наше снаге су се тиме смањиле: остали смо с две преполовљене бригаде и два преполовљена батаљона – свега око 1.200 бораца, који су морали да се бране на свим странама и да се истовремено пробијају. И с Немцима, много, незнано бројнијим, који као ни ми не спавају и не доколиче после изненадног насртаја и продора Прве далматинске на Тјентишту.

Сава Ковачевић и Радован Вукановић су извршили прерасподелу јединица, с оријентацијом да се што хитније, најкасније с падом мрака тог дана, тј. 12. јуна, пребацимо преко Сутјеске и брда изнад њене леве обале.

Зачудо, мада смо били стално на окупу, нисмо расправљали о излазу из тешкоћа које су се сваки час погоршавале: непосредно командовање је вршио Сава Ковачевић, консултујући за сваку важнију одлуку мене, Милутиновића и Вукановића. Ипак смо изјутра, 12. јуна, одржали већање иза стене на Драгаш-седлу. Јавио се предлог – склон му је био и Сава Ковачевић – да одмах кренемо на Сутјеску, тј. да такву наредбу издамо, а вођство да одмах крене с подручним батаљонима. А таквих предлога се јављало и дан раније, тј. чим је Глиго Мандић разјурио Немце на Тјентишту.

Таква одлука је изгледала војнички оправдана. Али ја сам јој се супротставио, јер је болница још била на Вучеву или тек силазила с њега, а тамо су биле и наше заштитне јединице, па би се између нас и њих створила празнина, коју би Немци могли затворити. И мене су омамљиво вукле жеље ка једином излазу, али нисам могао ни хтео оставити рањенике без икакве заштите, а камоли фактички их искључити из борбене колоне: бар они који су се могли како-тако кретати имали су права да деле нашу судбину. Моје гледиште је превладало, с тим да се убрза покрет болнице и заштитнице, како бисмо се најкасније предвече пребацили преко Сутјеске.

Али наш положај се у току дана битно погоршао. Немци су већ изјутра отпочели насртати на наш десни бок – од Ћурева преко Боровна, с очитом намером да овладају Драгаш-седлом и тиме раздвоје наше снаге: предлог о неодложном покрету подручних јединица ка Сутјесци већ би у раном подневу довео до подвајања и почесног (по деловима) опкољавања наших јединица. Зато смо знатне снаге – знатне за нашу малобројност и сложеност боја! – бацили у онемогућавање тог продора од Боровна: читаво поподне су се водиле у шумовитим гудурама огорчене борбе, које су Немци подупирали артиљеријом, а ми ретком, штедљивом бацачком ватром с Драгаш-седла. Дан је био махом облачан и кишовит, па нас бар авијација није узнемиравала.

И опет смо се, поподне, попели на стену – да осмотримо Сутјеску. Немце нисмо могли уочити, сем на једној стени изнад леве обале, узводно. Али, недалеко од Тјентишта, осмотрили смо заставу с кукастим крстом, коју су Немци разастрли да означе авијацији свој положај. Имало је у томе злослућа, дакако не због хакенкројца, него – то је била потврда да су Немци посели леву обалу, вероватно и брда кроз која је Мандић са својом бригадом синоћ стигао да прође без борбе...

И мада је било без значаја за битку, Сава Ковачевић није могао одолети да не опали из топа на ту рашепурену заставу: после другог метка Немци су свукли заставу, Сава је покликнуо као дете кад у игри зада погодак, а ми остали смо се усиљено, безразложно зарадовали.

Но убрзо смо потонули у своје бриге и дужности. Ја сам до те мере наслућивао мешање и поклање с Немцима, да сам кожну торбицу с белешкама и „Горским вијенцем“ – једином књигом коју сам у рату све до тада носио собом, завукао у склонити запећак стене: да непријатељ не нађе на мени мртвом ништа по чему би ме могао идентификовати или чиме би се могао подичити...

После рата, 1948. године, обилазећи те крајеве, нашао сам запећак, али не и своју торбу: било је прошло превише времена а да је чобанче или планинар не открију...

У току дана друг који је прислушкивао вести с радија дотрчао је, обрадован: „Савезници заузели Пантелерију!...“

Нико није знао ни где је ни шта је то. Једва сам се и ја досетио, добацивши: „Мањ ако нас то не спасе!“

Објаснио сам друговима да се ради о острвцету између Сицилије и Африке. Друг с радија, постиђен, повукао се, а Пантелерија је постала мотив горких подругивања нас у врху самима себи, односно олакшању које би нам пад тог острвцета могао донети. Али вест се раширила у војсци и охрабрила борце – хватали су се и за сламку, утолико лакше што нису знали о Пантелерији и што им је њено име звучало необично.

Поподне, са спуштањем наших делова ка Сутјесци, Немци су почели повремено да туку пут који је низ шуму водио с Драгаш-седла ка Сутјесци... У једном тренутку, склоњен под букву иза стене, зачуо сам необично, опрезно крцкање: срндаћа је истерала грмљавина граната и он је погледао у мене, па лако одскакутао у страну – у прашуму Перућицу...

Поподне смо примили и депешу, последњу, од Врховног штаба, која – по сећању Радована Вукановића – треба да је гласила: „Код нас ситуација тешка. Скрените ка изворном делу Неретве. Ми ћемо вам од Калиновика послати извиђачке делове. У случају да дођете у тешку ситуацију, пробијаћете се у мањим јединицама...“

Врховни штаб одступио је од начела – први и једини пут, колико нам је било познато – неподвајања јединица: такав „излаз“ смо и ми предвиђали, мада га ни међу собом нисмо спомињали, свесни да је он на граници расула и обесциљавања...

Предвече су све наше јединице биле у окупљању око Драгаш-седла и у покрету ка Сутјесци. Кренуло је и вођство, раскаљаним путем у мокру шуму.

Али чим смо прешли ливадицу Драгаш Седла и зашли у шуму, дочекали су нас лешеви око пута и трештање граната ниже нас. Сава Ковачевић је скренуо с пута низ врлет – ка трештању граната, а ми остали за њим, већ згомилани без реда.

Ја сам повикао, у слућењу другог плотуна: „Лезите!“ Али Сава ме зграбио за мишицу и вичући: „Напријед, напријед!“ – сјурио се заједно са мном.

У то је дошао и други плотун, мало удесно и височије: шума је зарикала, скрљане гране су закричале, а по нама је падало лишће и земља. Опет смо појурили низбрдо, а затим удесно – на пут, док су плотуни граната грмели по Драгаш-седлу и око њега...

Сава Ковачевић ми је објаснио: „Они прочешљавају хаубицама пут и шуму – треба трчати ка месту експлозија, да те идући плотун пребаци...“

Потом неузнемиравани, али веома споро – сачекивали смо извештаје, болницу, јединице које нису успеле да се откаче од непријатеља – наставили спуштање ка Сутјесци. Сем тога, јединице су морале макар и злехудо вечерати, јер су читавог дана, скоро без изузетка, биле – у борби и покрету – без оброка. Тако, кад смо се искупили на пропланцима изнад Сутјеске – већ је била увелико прошла поноћ.

Батаљони су ћутали, притајени. Али се опажала напрегнутост – шкртост на речима, суздржаност у покретима. Било се разведрило, али без месечине, или је месечина била већ зашла иза планинчина.

Најзад смо кренули – Мостарски батаљон напред, а за њим вођство. Чим смо се спустили низ ливадицу – обрели смо се на врлетној обали Сутјеске. Ја се нисам скидао с коња, а војници су газили, држећи се за жицу коју су јединице пре нас пребациле преко реке. Многи се нису ни придржавали: Сутјеска је мала река, тада је једва била изнад колена, и нису тачне приче о дављењу множине у њој, сем ако је то био неко ко је истовремено био тешко рањен. И Сава Ковачевић је као и остали вођи прејахао, уз наглашену изјаву: „Војска гази у оделу!“

Чим смо се успели уз леву обалу, Сава је приметио: „Немаца нема, или су врло слаби чим нас не чекају на реци.“

Сви су други ћутали, једино сам ја изразио сумњу: „Можда нас чекају даље...“

Мукло, напрегнуто наше наступање прекинуо је ослабели, запомажући глас рањеника из жбуња над путем, чим смо заокренули низ Тјентиште: „Другови, помозите ми! Спасите ме, другови! Не остављајте ме, другови!....“

Тај несрећник је био заостао од ранијих јединица, или рањен приспао и потом се прикрио – пред Немцима који су туда јуче, а можда и данас, крстарили и биваковали. Али нико од нас није прозборио, ни успорио корак или коња. Нисмо уза се имали људи да га носимо, од јединица нисмо то могли тражити у тренутку када су очекивале окршај. А свакако смо се и заваравали у себи да за нама иде болница и њено особље које је за рањенике „задужено“.

Тако смо почели и успињање уз Крекове. Успињали смо се петнаестак, а са застојима можда и двадесетак минута, кад су непосредно пред нама – при врху Крекова, испод брда Озрена – из грмења затрештали митраљези.

Сјахали смо с коња. И застали на путу: мени, бар у први мах, није изгледало да се ради о нечем преопасном, мада ми је изгледало непаметним што је вођство, надовезујући се на колону батаљончића, неразвијеног за борбу, такорећи најахало на немачку заседу.

Сава Ковачевић и неке старешине пошли су напред. Пошао сам и ја, предавши коња куриру. И док сам тако ишао, сустигао сам Саву, који је с неким разговарао. Окренуо се к мени и осталима: „Изгибе мостарски батаљон – упао је међу бункере!...“

И доиста се чуло јаукање с пута, али Мостарци нису бежали – мада их је било покошено већ скоро трећина – него су прилегли и пуцали.

Судар се збио у цик зоре, 13. јуна. Сава Ковачевић, Вукановић и остале старешине су и сами увиђали непогодност, па и неосмишљеност нашег положаја. И одмах су наредили да наступе и развију се и батаљони из претходнице – из Треће санџачке бригаде која је наступала иза вођства.

Али док су они пристигли – објутрило је, са вођством и Мостарцима на путу и око пута. Борци су прилегли, користећи удољице и излоканости. А ми из вођства смо остали стојећи, померајући се за командантима, мада су људи између нас били рањавани или убијани. Тако је био рањен др Симо Милошевић, мада је био присео у удолиницу.

Ја сам се најпре управљао према Сави Ковачевићу – он је био гласит јунак и знао сам да се уза њ нећу осрамотити. Али он ме стално одгуркивао уназад, чак ме једном ухватио око рамена да ме прилегне на тло.

„Не! То је опасно! Лези, сад ћемо ми њих!...“, добацивао ми је. И Милутиновић се управљао према Сави или према мени...

У једном тренутку Сави се обратио командир нашег топа: „Друже команданте, топ је спреман за паљбу – одредите циљ!“

„Пуцај у брдо“, узвратио је Сава са широким осмехом. „Важно је да се наш топ чује...“

И командир се повукао, малко збуњен. Али ускоро је наш топ почео да грми иза наших леђа.

А кад су пристигли батаљони из позадине, Сава је загрмео: „Напријед, другови! Пред вама је ваш командант, напријед!“

Он је појурио путем. А у том тренутку се нашао крај мене Саво Бурић, новоименовани командант Пете бригаде (црногорске). У наручју леве руке био је наслагао бомбе – офанзивне италијанске, које су једино трештале, али нису убијале. И он се окомио десном руком на мене – да ме заустави, да ме прилегне. И он је био један од најпознатијих јунака, а уз то живог, несхематизованог духа – није ме било срамота ни уз њега бити.

Упитао сам га: „Куд бацаш бомбе кад не видиш непријатеља?“

А он: „Важно је да пуца – тим крчим пролаз!“ – и зафрљачио је бомбу.

Бурићева бомба је треснула у жбуњу. А ми смо заобишли то место здесна. Тамо где је бомба експлодирала указао се бункер од плетера, набијеног земљом. У бункеру, пресамићен, лежао је крупан, кратко подшишан Немац: помислио сам да је Бурићева бомба упала у бункер и – кад се нашла баш тамо, у тесноћи, ипак убила Немца.

„Није то од моје бомбе!“, рекао је Бурић, схвативши по мом изразу моје закључивање.

У том тренутку појавио се из грмена Санџаклија, муслиман, којега сам површно познавао. Израз му је био разјарен, али и обрадован:

„Ја сам га докусурио, мајку му швапску!“, узвикнуо је он и додао, забацујући „шарац“, оружје веома омиљено код партизана: „И слимио му ово...“

Насупрот тог муслимана, Бурић је био блед, сустегнут, али и веома присебан: држим да сам и ја слично изгледао...

Бурић и ја смо се повратили ка старешинској групи – тамо одакле је Бурић бацао бомбе. И тамо ми је притрчао Милутиновић, ојађено изјавивши: „Погибе Сава!“

„Где? Како?“

Ту је био и Вукановић: мада је био познат по ћутљивој, неизмењивој постојаности – због те постојаности као и због темељног телесног склопа и кратко шишане, већ седе косе, упоређиван је с пруским официрима – и он је био узрујан.

Сви смо осећали, а неко је и приметио – држим да је то био Милутиновић – да ће се Савина погибија, поготову у таквом тренутку, поразно одразити на већ и иначе поремећени морал и командне односе. Ту је било старешина који ни у чему нису заостајали за Савом, али ниједан није био тако непосредан, митски и животно повезан с борцима као он. Чак ни омиљеност и углед политичких вођа није могла заменити Савину, будући нису биле истоветне: Сава је био човек битке, више сокољења него методичног управљања битком. Он је знао сваког борца појединачно, нарочито из своје Пете (црногорске) бригаде.

И ја сам погибију Саве Ковачевића осетио не само као слабљење и иначе слабашних изгледа, него и као властите сигурности и поуздања... Пошао сам к њему и – зачудио кад сам га нашао на десет, петнаест метара одатле: све то, као и Бурићев и мој „продор“, збивало се у кругу од тридесетак метара. Сава је био на леђима, на левој, узвишеној ивици вододеринастог пута. Био је покривен шаторским крилом и врхови артиљеријских чизама, које је најрадије носио, стршили су увис.

Повикао сам неком од Савиних курира да донесе Савин револвер – да бих га сачувао. Курир је отрчао, промувао се око Саве и вратио: „Неко је пиштољ однео!“ – саопштио је разочарано...

Милутиновић, ја и остали згледали смо се и згрозили: револвер је, у ствари, неко опљачкао – усред пљуска митраљеског, док смо се ми, у току десетак минута јадали и договарали. И то је схваћено као тоњење и распад – тоњење можда мање, али нимало стравичније од Савине погибије...

Ја сам се у току рата, као и у илегалном раду и по затворима, много пута прибојавао, и то не само од мучења и смрти, него и због тога што се нисам до краја исказао као писац. Бивало је да упадам у опасности, ако би то налагале дужности и осмишљени циљеви. Бивало је и да се извлачим из опасности, ако би ми то изгледало мудрим или несрамотним. Али у тим тренуцима, усред тог незамисливог крешева, на неколико метара од мртвог Саве Ковачевића, мени није изгледало ни страшним ни неоправданим ако погинем. Помислио сам да је то изузетни, највиши тренутак мог живота: смрт ми није била ни туђа, ни непожељна. А што сам се уздржао да не јурнем, несмишљено, у јуриш и смрт – можда су биле обавезе пред војском и преосталим друговима, или упозорење неког од другова на текуће дужности...

На те тренутке, с истом том блискошћу и пожељношћу смрти, много пута сам се враћао, у сећању, у затвору, нарочито у првом року мог утамничења, 1956-1961. године...

Али битка је текла и наметала се својом конкретношћу.

Пристигле су, уто, и Санџаклије, нажешћени већ и због тога што је у њиховој бригади било колебања, па и осипања. 

Јуриш је предводио штаб Треће (санџачке) бригаде. Запазио сам и упамтио заменика команданта бригаде Мому Станојловића, бившег офлцира, из Шумадије: Крварило му је пробијено, површно завијено раме, али он се смејао: „Није то ништа!“ – И политкома или заменика политкома бригаде Божа Милетића, рођеног брата Петка Милетића, вође леве фракције на робији и оглашеног непријатеља партије, који је уочи рата отишао да тражи у Москви партијску правду и – завршио у совјетским тамницама... Божова храброст и одрицање били су такви – већ од почетка устанка – да је не само потро сумње и скретања која су му се налепила преко старијег брата, него је био стекао и особиту пажњу и признање. Јер у револуционарном покрету „заблудели“ – а Божо је једино био „крив“ јер се придружио брату као брату, а не као „фракционашу“ – бивају радо прихватани када „увиде“, као што их без премишљања уништавају ако нису „искрени“... Ту су била и два Булатовића, синови моје сестре од стрица – Веселин, политички старешина у бригади, и његов млађи брат Војо – „Струњо“, који још није био прездравио као рањеник и туберкулотик.

И Божо Милетић је поговорио с нама – ја сам га површно познавао, уверавајући нас, или и нас и себе, да бункера, судећи по ватри, нема много. А Струњо је, с бомбама у рукама, смешкајући се зачикавао мене: „Сад ћете ви цекаовци видјети како се ми боримо...“

Милетић је пошао, посагнут, а за њим „Струњо“ и остали.

Двадесетак метара изнад Саве – Милетић је покошен: био је још жив, копрцао се у ривини пута, не би ли устао. Болничари су покушали да га извуку – држим да су и они изгинули. Он је извадио роволвор и убио се – ја то нисам видео, занет нечим другим. И Струњо је погинуо. И Мома Станојловић – истргао се, рањен, у јуриш...

Било је још јуриша, све узалуднијих. И било би их још... Није тачно да смо Милутиновић и ја, а с нама и остали функционери, такође водили у јурише. Тачно је да се нисмо склањали, а нити заостајали иза војних старешина – ту није ни било где да се склони, нити да се заостане. Све се одигравало ту где смо се у почетку пробили.

Нашим путем и простором је доминирало травнато и каменито брдо Озрен: често сам и ја, као и остали, погледивао у њега преко жбуња, с пута и лединица око пута. Његова огољеност и врлетна истуреност су и онемогућавали да га заузмемо... Ни јединице Врховног штаба га нису заузеле...

И док смо ми то, сваки самом себи, по стоти пут утувљивали, а најзад се у томе и сагласили – с Озрена је засветлела ракета к нама: означавање артиљерији или авијацији места које треба тући.

И ускоро су бацачи почели да минама кидају земљу и гранчице око нас.

Добили смо и извештај – усмено га је саопштио неки усплахирени курир, коме неки командант није имао времена ни да га напише – да Немци продиру у нашу позадину, већ небрањену, тј. на Тјентиште и стрмени изнад њега.

Није било никаквих јединица уз нас – ватра и губици су их померили, а делом и растурили.

Одржали смо кратак договор – ту испод мртвог Саве. И закључили: померити се улево – ка шумама и стењу Зеленгоре и тражити ново место пробоја.

Могло је бити око осам часова – на лишћу и у травама роса није светлуцала, у пристранцима је већ била припека.

Прешли смо пут и чобанском стазицом се запутили страном – иза нас је остала комора, радио-станица, мртви и рањени... Недалеко одатле смо срели Драгишу Ивановића, политкома Пете (црногорске) бригаде, послератног професора и ректора београдског универзитета: бриљантан студент, узоран борац, речит политички радник.

И с њим смо одржали кратак састанак. И већ тада закључили: ако пробој у намераваном правцу не успе – пробијати се, у групама, натраг преко Сутјеске, тј. у шуму Перућицу и на Вучево, у Црну Гору и Санџак. То је, држим, најпре пало мени на ум. Али нико није противречио – другог излаза нико није ни видео. Договорили смо се и да одржавамо везу – да шаљемо патроле и курире једни другима...

И тако смо ми пошли да тражимо излаз северозападно – око Тисовог брда. С нама је било око 100 бораца – из разних јединица и приштапског особља.

Упали смо у шуму и – бар за тренут – осетили се безбедније... А ја, у себи, и посрамљено. И то не толико због тога што смо одустали од пробоја на месту толиких погибија, него што су се доле, од Сутјеске, чули ретки плотуни: то су, држао сам, убијали наше рањенике и групе из збега, а ми им не само нисмо могли помоћи, него смо се стидели да о томе и зборимо...

Али нисмо ишли дуго – можда неких 500 метара, па смо у шуми испод стене, код извора, натрапали на двојицу Немаца. Наша претходница – ако се тиме може назвати група која је наступала на челу наше неповезане, неуређене гомиле – већ је била разоружала Немце, кад смо наишли ми из вођства. И оставила их да седе крај извора – да одају правац нашег покрета, да не плате за покоље које су њихови другови вршили, које ће и они сутра вршити над нашим рањеницима и неборцима!

Застао сам и упитао левог, на немачком: „Где су немачки војници?“

Одговорио ми је на добром српском, заокруживши руком изнад себе: „Свуда унаоколо...“

То је повећало мој револт и на нехај наших и на безочност војника – домаћих Шваба... Очито, то су били војници из 7. СС „Принц Еуген“ дивизије: сменили су 118. немачку дивизију, коју су јединице око Врховног штаба пробиле, па се престројавала на даљи обруч. 7. СС „Принц Еуген“ дивизији то је било могућно чим су наши оставили теснац код Сухе, односно ослободили јој кретање низ Сутјеску. Наша Седма (банијска) дивизија стигла је да прође пре него је 7. СС „Принц Еуген“ дивизија посела леву обалу Сутјеске. А Мандић се са својом бригадом сударио с деловима 7. СС „Принц Еуген“ дивизије на самој Сутјесци: „Принц Еуген“ је повукао поук из тог неуспеха и посео, тајно, већ утврђене положаје које је држала 118. немачка дивизија...

Скинуо сам пушку и – будући нисам смео пуцати, јер су Немци били на стени изнад нас, високој четрдесетак метара, тако да се чуло њихово довикивње – ударио из замаха Немца по глави. Кундак се одломио, Немац пао на леђа. Извадио сам нож и једним махом пресекао Немцу гркљан. Затим сам додао нож Раји Недељковићу, политичком раднику којега сам познавао од пре рата и чије су село, Грошницу, сублизу Крагујевца, Немци измасакрирали 1941. године – додао сам му нож да докрајчи другог Немца. Недељковић је притискао Немца, Немац се копрцао, али се убрзо смирио... Из тога је настала прича да сам ја заклао Немца у гушању: Немци су били као узети – као махом заробљеници, и нису ни покушали да се бране или побегну...

Узео сам пушку од једног од убијених Немаца... Била је очувана и прецизна – сасвим слична оној чији ми се кундак преломио. Носио сам је све док нисам послан у СССР, с пролећа 1944. године. А тада сам је оставио у пратећем батаљону Врховног штаба, где се и загубила – вероватно за време немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године...

Продужили смо напред и зауставили се недалеко одатле на шумнатом повијарцу.

Наша скупина, која се повећавала од разбијених делова и залуталих појединаца, све више је личила на гомилу. Ја сам је ту зауставио и позвао чланове партије да се издвоје. Било их је око 40.

Рекао сам им: „Ви не можете бити гомила, ви не смете ни у каквим околностима бити неорганизовани!...“

Придружили су ми се Милутиновић и Вукановић: поставили смо им старешине, формирали смо их у чету. А онда су се у водове и десетине, око комуниста, улили други, непартијци: постали смо каква-таква јединица.

И одатле смо вршили извиђања. Али Немци су били над нама – „свуда унаоколо“.

Прекодан смо се повукли нешто даље. Били смо успоставили везу с неким деловима – ако се добро сећам: Санџаклијама. Али се она предвече прекинула, јер су се они померили. Организовали смо страже око себе, слушајући како Немци час овде час онде, доле око Сутјеске и пута којим смо јутрос наступали, убијају наше рањенике и неборце...

Десио се, тада, и случај да је муж услишио молбу тешко рањене супруге и убио је, увребавши тренутак док је придремнула: упознао сам их 1941, у устанку црногорском. И отац је услишио, тада, такву молбу кћери. И тог оца сам познавао: преживео је рат, усахнуо и осењен, а према њему су се знанци односили као према живом светитељу...

И бројали смо пуцње којима су се Немци изнад нас, на стенама, споразумевали; не одгонетнувши их, знали смо да је то разговор о нашем истребљивању... Летели су и авиони, али већ као да нисмо били достојни њиховог обрушавања: истоваривали су бомбе далеко – тамо где су се бориле јединице Врховног штаба...

У недоумицама и необавештености, закључили смо да се померимо даље и изјутра наставимо, с тражењем непоседнутог, или бар шумског пролаза. Док смо прелазили неки пут, немачка патрола је отворила ватру – вероватније на неку другу групу, а не на нас... Исте ноћи Драгиша Ивановић, политком Пете (црногорске) бригаде, нашао је пролаз – по свему судећи недалеко од места где смо покушали пробој – и провео два батаљона своје бригаде. С њим је прошло и око 350 рањеника. Прошли су без борбе – бункери су били размакнути или су Немци неке заседе напустили. И мада Ивановић није провео ни све своје батаљоне, јер су се везе с њима покидале, он је показао одважност и сналажљивост већу него ми из вођства – можда баш због тога што је био непосредније повезан с људством и имао више ратничког искуства... Занимљиво је да Ивановић није наишао ни на обруче које су јединице Врховног штаба морале пробијати (на Балиновцу и на цести Фоча-Калиновик)...

А да ли је било код моје групе, код нас вођа, код мене, панике и пометње да се не снађемо као Ивановић? Било је напрегнутости и узрујаности. Али нико се није баш бојао – били смо већ с оне стране страха – већ нисмо размишљали о смрти. Било је несналажења: ја држим да се ни Сава Ковачевић није тог јутра снашао и да му је сметало присуство функционера, а поготову чланова ЦК – морао се бринути више о њима, него о току битке. Но најгора, најфаталнија је била неповезаност: свак се борио и кретао у свом кругу, већ мало хајући за друге. Сваки део, чак сваки појединац се и даље очајнички тукао, али целина и хијерархичност били су разбијени...

Зауставили смо се – дочекале су нас стене изнад нас, лево од нас и испод нас. Премрачно у шуми, покаткад с понеком звездом између грања. Били смо исцрпљени стрепњама, битком, глађу. Већ је могло бити око 20 часова. Оценили смо да место није лоше за одбрану и за сутрашње поновне покушаје, поставили страже и полегали, згомилани, као кладе...

Али мене као да је нешто пробудило, после првог тврдог сна... И наједном, одмах у мојој свести се појавио Христ – онај с фресака и икона, свиласте брадице и сажалног израза. Знао сам да је то лик синтетизован из прича и виђења мог детињства. Али ми је било угодно његово присуство – као да сам се обрео у некој безбедној и зарној топлини. И покушавао сам свешћу да отерам тај лик. Али узалуд – он се једино расплињавао у још тужнију благост, неотклоњив и задржавајући своје контуре.

Отворио сам очи: око мене стабла и поспали другови. И тишина, безмерна и давна, као да никад пуцњаве и јаука није било. Али чим бих склопио очи – опет Христ, пластичан и близак да бих га могао опипати.

Почео сам, чак, у себи да му говорим: „Ако си ти дошао у свет и патио ради добра и истине – ти мораш видети да је наша ствар праведна и племенита. Ми, у ствари, настављамо, пробамо да наставимо оно што си ти започео. И ти нас ниси заборавио, нити нас можеш напустити – ти живиш и трајеш у нама...“

А док сам то и томе слично у себи зборио – знао сам да тиме не престајем бити комуниста, и уверавао сам себе, све време, да у свему томе нервна напетост и исцрпљеност играју велику улогу. Не сећам се колико је то трајало, а нити кад и како је престало. Али сам сасвим сигуран да сам био будан и да се тај лик појављивао једино кад бих очи склопио. Није ми пало ни на ум да је то неко чудо или да би се чудо могло догодити, мада је појава смиривала и храбрила... Двоумио сам се и да ли да данас ово забележим. Али чини ми се да би без тога и моја личност и прилике остали неосветљени. Зато и то уносим у овај спис – макар и трпело моје безбожништво и догматска чистота револуције...

А онда су ми се јавила ненаметљиво али и неотклоњиво, размишљања о Немцима и партизанима – о идеологији... Зашто доктори из Берлина и професори из Хајделберга у тим гудурама истребљују балканске сељаке и студенте? Мржња против комунизма и нацистичке доктрине нису довољне за то. Нека друга, страшна и неумољива сила их гони у ту сулуду смрт и срамоту. И нас, такође, да им се одупиремо и светимо. Јер Русија, Совјетски Савез и комунизам можда могу то донекле да објасне и правдају. Човек може за њих и да умре. Али ова острашћеност, ово истрајавање без обзира на патње и смрт, ово отимање за своју људскост и народност мимо властите смрти, својом смрћу као зовом и надахнућем – то нису ни идеологија ни Маркс ни Лењин...

Када је свануло, а поготову у каснијим данима и годинама, ја сам потискивао та понорна размишљања, слутећи њихову разорност за идеје и организацију којима сам се одао. Али никада нисам на те мисли заборавио – оне су се јављале кад год би ме угрозило насиље, оне су биле постале реалност моје пригушене и притајене духовности...

Јутро 15. јуна прошарало је светлом топлином шуму, ретку и у већој врлети него што нам се у ноћи чинило. Али то је било неугодније од простудне и тврде ноћи. Јер Немци су били на стени изнад нас: два партизана су покушали на своју руку да се прокраду кроз стење, али су на њих отворили ватру и ми смо чули, на педесетак метара од нас, како се тела, урличући, сурвавају у провалије. А доле, испод нас на 400-500 метара, на ливадици Сухе, Немци су спремали доручак, потом одлазили на реку, раздрљени и раскомоћени.

Већ нас је било око 150. И упркос том мноштву – нико није обурдао камичак, нити одломио грану. Пазили смо и да не пушимо превише. У близини смо пронашли извор, тако да – већ други дан без хране – нисмо оскудевали у води, ка којој су се добровољци водоноше прокрадали спретно као мачке. Припремили смо се за одбрану: скоро сви смо се одирали муницијом, а скоро нико није понео комадић хлеба или меса.

Упутили смо у извиђање најодговорније другове, чак и Вукановића. Они су се примицали Немцима толико близу да су видели и чули како пале цигарете. Али пролаза поузданог, освојивог – нису нашли.

Поподне се натуштило. Ја сам предложио да сви униште папире и документа по којима би Немци могли открити шта било о ма коме. То је учињено. Вукановић је уништио ратни дневник. И Маслеша је поцепао неке хартије – ваљда скице за неке есеје. И Милутиновић – одлуке Извршног већа АВНОЈ-а. Двоумио сам се да бацим свој сат, али сам се предомислио: био је ратни плен – свеједно коме ће припасти.

Већали смо док је пробијала ситна киша. Тачно је одређено место пробоја преко Сутјеске у прашуму Перућицу и одређена ударна група од тридесетак другова, која је имала задатак и да поседне прелаз. Ноћу, поготову у шуми и под борбом, лако се погубити – одредили смо село Горње Изгоре као збориште.

Кад се смрачило, пошли смо натраг – да бисмо се дограбили нестеновитог приступа Сутјесци.

Све се одвијало пажљиво и без грешке. Чак и без много ломљења грана и урвања стена. Подоста смо се спуштали и путем. И скренувши с њега – наједном се обрели над обривом Сутјеске.

Наша претходница и „главнина“ биле су већ прешле реку: изгледало је да Немци нису предвидели наше склањање у Перућицу и да ће све протећи у напрегнутости, али без окршаја. Али баш кад је вођство доспело на обрив – отворили су ватру из митраљеза са супротне обале.

Раја Недељковић је стајао крај мене и упитао: „Да ли да пуцам?“

„Пуцај!“, дошапнуо сам му.

Он је опалио појединачно 4 метка из ручног митраљеза.

Рекао сам Митри: „Држи се чврсто за мој опасач!“ – јер сам се бојао да, одвојена, не залута. А падало ми је на ум да нам је – ако баш тако мора бити – лепше заједно погинути.

Сјурио сам се низ обрив, с Митром о опасачу. Река се љескала и на њеној обали било је и под грањем видније. Тамо је већ била група другова, заустављена ватром – назрео сам лево Милутиновића и Вукановића, а десно Маслешу. Митраљез, а сада и ручни митраљез, опет су затрештали: меци су шинули по реци – капи су ме попрскале по лицу, а десно искрај мене једно тело је пљуснуло у воду – уверен сам и данас да је то био Маслеша. Наша група се смутила – Милутиновић и Вукановић су сегнули улево.

Претило нам је разбијање, распадање и бекство у нигдину. Али ја нисам тако о томе мислио. Него сам се осетио најодговорнијим у том тренутку – а ко би други то могао бити, будући да војних старешина већ није ни било? – и вичући: „Напред, другови!“ – загазио у реку.

Очекивао сам да вода неће бити дубља него до сред бутина. А да ми, после гажења, не би сметале „гојзерице“ напуњене водом, био сам их, повезане, пребацио преко рамена. Вода и није била дубља. Али сам трчећи насред реке налетео на глатку плочу и оклизнуо се тако да сам сав потонуо у воду. Одмах сам се искобељао и појурио даље, вукући Митру за собом. Али вода ми је слимила ципеле: у ноћи и брзици, не би имало смисла да их тражим ни у нормалним приликама, иако је губљење обуће било неугодно, па и постидно. А оставио сам био на ногама дебеле вунене чарапе, које су могле да ми, на шумској мекоћи, очувају табане у току једног, ако не и два дана.

Појурио сам даље, без застајања. И дограбио се обале: била је веома стрменита, стрменитија него сам очекивао. Али је било жбуња и жила, па сам се припомагао.

Тако сам се успентрао десетак метара.

Митраљез и ручни митраљез су и даље сиктали кратким рафалима. Видео сам им и пламен, на десетак метара, горе удесно – баш тамо где сам их наслућивао.

Одшрафио сам једну од двеју бомби и разгледао правац, прибојавао сам се да бомба не удари у дебло или гранчицу и не поврати се, не досегнувши циља. Пламињање из митраљеза је било незаклоњено – пут за бомбу изгледао је чист. Упалио сам бомбу, зафрљачио је и повукао Митру за собом на тло.

Тресак бомбе је ућуткао митраљез. Али не знам – јер би ме истраживање по мраку задржавало и угрожавало – да ли је бомба те Немце побила или само престрашила.

Но митраљески застор је био продрт – наставили смо успињање нежурно, спокојније. Пристигао нас је ускоро новинар Мирко Ћуковић, од малена ћопав у једну ногу и – ухватио се за Митрин опасач. Густиш се проредио. Чак смо се и одмарали, док су поред нас промицале групице.

Тако смо прешли први превој и упали у дебелу шуму – у потпуну помрчину. Около је крцкало грање и шушкао шушкор – пролазиле су групице. Звао сам их, застајкивао, казивао лозинку – али нико ником није одговарао. Једино ми се тада придружио Ферид Ченгић, партијски радник. Знао сам куд треба ићи – успињати се до превоја, а затим у долину речице Перућице. А и иначе сам се лако оријентисао у брдима.

Било је опет пуцњаве, негде по страни.

Тако смо без журбе пристигли до задњег превоја – кад нас је, изнебуха, зауставио узвик: „Стој!“

Узвик ми је зазвучао страначки.

„Лезите!“, шапнуо сам и казао лозинку. Али отуд нису одговарали.

„Одговарај!“, повикао сам, још увек у нади да Немци нису поставили заседу толико дубоко. „Немој да се измотаваш! Овде партизани – ко је тамо?“

Одговорило ми је сиктање митраљеза. Прилегао сам и ја: земља, изрована куршумима, прскала ме по лицу.

У паузи, сталожена команда на немачком: „Два десно, два лево!“ – И прасак пушке – два праска један за другим. Немци су били на десетак, дванаест метара: јасно се чуло шкљоцање затварача. Окинуо сам и ја: пушка је само шкљоцнула, ваљда због тога што је затварач још био пун воде која је успорила опругу.

Дошапнуо сам: „Бежимо лево, око брега!“

Устали смо и – наједном се осетила зора на белинама букове коре, у беласању измаглице.

Трчали смо што смо брже могли – да претекнемо она два Немца који треба да су пошли удесно, да нам затворе пролаз.

Ускоро смо и обишли брег и, идући страном, сустигли педесетак партизана који су без реда и команде журили ка речици Перућици. То су махом били борци из групе која је преданила с вођством под стеном, али било је и других рањеника: идеја о пробијању натраг, у прашуму Перућицу, проширила се пре него смо растурени, али се и јавила независно код многих. Али међу њима није било ни Милутиновића ни Вукановића... Они су такође прешли Сутјеску кад и ја. Али су натрапали на заседу, скренули улево и загубили се у стени, где су и преданили, а потом наставили у Перућицу...

Зауставио сам групу, ставши на камен над обривом и почео да им држим говор – да им објашњавам да се треба груписати у организоване десетине и водове, јер једино као чврсте јединице, макар мале и подвојене, можемо да преживимо и да опет будемо војска која смо били... Застали су и слушали ме, мада су они Немци што су малочас пуцали с брега морали бити негде близу...

Али нисам ни завршио с убеђивањем, а обурвао се камен испод мене. Сурвао сам се с осипа и закотрљао низ травнато и прљугаво точило. Котрљао сам се двадесетак метара – скоро до речице Перућице. К мени је појурио Раја Недељковић: сви су држали да сам изломљен. А био сам само лакше угруван и продужио сам с Недељковићем к речици. А затим кроз травуљине и ломове, у сусрет гомили која се укосо спуштала ка речици.

И баш кад је требало да је сустигнемо у шумнатом лугићу – недалеко отпозади грунуо је пуцањ: куршум нас је заглунуо, посрнули смо и пограбили један другог, јурнувши у густиш, док су нас испраћали рафали из ручног митраљеза... Зачудо, ниједан нисмо били ни окрзнути: и Немци су били исцрпљени и нервозни, па су лоше гађали...

Али група се расула – сви сем Митре и три-четири старешине.

Продужили смо кроз шуму. Стизали смо и друге групе. Мени је пало на ум да треба газити реком – да би се затурио траг псима-трагачима.

Наједном је пред нас избио, као из сна, водопад Перућице, висок тридесетак метара. Попели смо се изнад њега и отпочинули на маховини, на брешчићу под буквама. И ту се омакао Раји Недељковићу ручни митраљез – метак је прошишао изнад моје главе: Недељковић је пребледео и замуцао – после толиких напора и опасности у којима се држао присебно и неустрашиво.

Било је већ увелико објутриило кад смо на једној лазиници затекли десетак бораца како крај наложене ватре деру коња. Имали смо муке да приволимо ма ког на стражарење. Неке девојке је спопала хистерија и почеле су да вриште, тако да је и њих требало смиривати. Но напекли и најели смо се коњетине – неко је имао чак и соли у крпици. И узели подоста меса са собом. А ја и постат коже: ту кожу сам просушио на сунцу па ми је од ње жена Павла Пекића учинила опанке... Напуштених, неспособних коња је било више, јер и други су их налазили и тако се прехранили. И Милутиновић и Вукановић су натрапали на коња, кад су се дан касније докопали Перућице...

Веће скупине су могле бити лакше откривене. А нису, састављене од међусобно страног људства, ни биле погодне на отпор. Решили смо да се растуримо у десетине, предвођене политичким и војним старешинама... Отпору, организационом прикупљању и обнављању, није било краја...

Око мене се окупило десетак старешина и бораца, међу њима Митра, жена Павла Пекића, Раја Недељковић и Никола Гажевић, поратни генерал.

Нашао сам једну истурену голет и осмотрио дурбином повијарац Пријевор – правац нашег извлачења. Немци су шеткали и стајали у групама, око импровизованих камених заклона. То сам и очекивао: Немци ће остати неколико дана – док „заврше“ чишћење.

Увече је нека наша група покушала да се извуче преко Пријевора: Немци су отворили ураганску ватру дуж читаве голети.

У једној колиби смо нашли мртвог Немца. Нисмо могли одгонетнути његову смрт – убијен хладним оружјем, пре него смо се ми ту пробили, јер леш је већ заударао. Ту није било наших јединица, пре нас. И откуд он сам у колиби? Но његове панталоне су добро дошле жени Павла Пекића, већ оголелој, дакако пошто их је ишчистила од вашију и испрала на потоку.

У прашуми Перућици смо провели три дана. Моја искуства из црногорског сиромаштва и робијашких штрајкова глађу су била од користи – у избору јестивих шумских трава и уштеди снаге. Нисам се бојао смрти од глади, ако своје моћи будемо трошили разумно. Нисмо се бојали ни Немаца; Перућица је тако огромна и нетакнута да би за њену претрагу требало више снага и времена него су Немци имали. Али Немци нису ни претраживали Перућицу. Једино су немачке патроле, прекодан и рутински, крстариле шумским путевима: ни есесовцима – јер то су били Немци из 7. СС „Принц Еуген“ дивизије – није се ишло на нишан „заточницима мријет навикнутим“.

Тако смо провели три дана. Четвртог дана, 18. јуна, Пријевор се у јутарњем сјају зазеленео чист – без Немаца.

Полако смо кренули тамо. Гажевић је пошао у извиђање, ради сваког случаја. И ми остали смо кренули, нестрпљиви и да он не би морао да се враћа: стигли смо га пре него је био изашао из шуме и запутили се ка Трновачком језеру под планином Маглићем.

Одморили смо се, с језером потонулим у точилима и планинском борју... Пробали смо пужеве, али нас нису одушевили, иако смо чули да их Французи, да их господа сматрају деликатесом...

А започела је и киша с маглама, из камените планине на раскаљаном каменом путу: тек тада, сусревши и прве чобане, уочили смо своју нељудску измршавелост, исцрпљеност и одроњавелост – једино је још наше оружје приличило људима.

***

Касно поподне пристигла је моја група на уречено место – у село Горњи Изгори.

Милутиновић и Вукановић су већ чекали тамо – пристигли два сата раније. Око њих се већ било окупило преко 100 партизана, међу којима је било и рањеника. То су махом били борци из Пете (црногорске) бригаде. Било их је премало. Забрињавало нас је шта је било с осталима: нисмо знали да се Драгиша Ивановић успешно пробио с два батаљона. Мање нас је бринула судбина Треће (санџачке) бригаде: неки партизани су нас обавестили да се њени делови пробијају ка свом завичају.

 Домаћински и комунистички сналажљив, Милутиновић је већ био обезбедио млеко од сељака и отпочео с обнављањем војних јединица. А пошто Горњи Изгори нису могли прихватили толико људи – упутили смо неке групе ка Голији и Жупи Пиви... 

Сељаци из Горњих Изгора су се пригушено дивили пентрању немачких војника уз литице Маглића. И хвалили Немце: делили су деци чоколаде, плаћали млеко. Тако је било у Горњим Изгорима. А у суседном селу – Доњим Изгорима, усташе су убиле изреда око 120 душа... Но Немци нису свуда били тако „добри“: у неким селима су поступали попут усташа. Нађена је наредба о безобзирном поступању према становништву и уништавању кућа и заплени имовине: разлике у поступању су, изгледа, потицале из индивидуалних разлика међу старешинама...

Борци су се подавали организацији. Нико ником ништа није замерао. А ми, вођи – и ми смо избегавали да разговарамо о преживљеним страхотама. Свак је имао за шта прекорети другог и чиме се похвалити, али наше духовно јединство, односно усмереност ка обнови – остали су неокрњени... Изузетно је један командант батаљона, или његов заменик, мада познат као храбар, одбио дужност: „Идем најприје кући“, говорио је „да се наједем и одморим, па ме ето натраг: зна се да припадам војсци и зна се којој војсци...“ – Његова је тврдоглавост била на граници поремећености. Али Милутиновић и ја смо се сложили, иако је био члан партије, да га пустимо „на одсуство“.

Ту смо и заноћили.

Сутрадан, већ изјутра, отпочели смо већање о томе како да се приберемо и куд да се девамо. Наше већање је прекинула краткотрајна и оретка пуцњава из шуме крај Доњих Изгора. Но и таква пуцњава је била довољна да наше људство, испамећено и још нездружено у чете, почне да бежи. Ипак је остало језгро око нас и заузело положај – и бегунци су се, посрамљени, почели враћати... Ускоро смо добили и извештај: то се наша патрола сукобила с усташком патролом из Гацка...

Закључили смо да Милутиновић пође за Црну Гору – да тамо прибира преживеле и мобилише нове, а ја да кренем за Врховним штабом – да га обавестим, иако нисмо знали ни где је ни шта је с њим и војском око њега. Са мном је остало и тридесетак војних старешина и партијских радника – имали смо функционера изнад војника и простора.

Милутиновић је пошао већ поподне, 19. јуна, а ја сам са својом групом остао да преноћим у Горњим Изгорима. 

Сутрадан сам и ја кренуо, у села око Чемерна (Гацко) – да испитам прилике и скупим евентуално преживеле.

На преживеле нисмо наишли. Али су нас сељаци обавестили да су се туда провукле групице мостарског батаљона и Далматинаца.

Прилике су се, пак, биле промениле, нарочито у поређењу с пролећем 1942. године, када су села, у тим крајевима, омрцала као партизанска, а освитала као четничка. Сељаци су били испрепадани – примали су нас, али с опрезношћу. Дивили су се партизанима, који су одолели тушти Немаца и њиховој громовитој сили: партизани су постајали у свести народа неодољива, победничка сила. Утолико судбинскија, што су се четници расули без борбе пред појавом немачке силе. Али четнички месни вођа Милорад Поповић, већ је прикупљао групицу да нас злоковарно нападне. У сваком селу је било људи нама наклоњених... Али без веће јединице – није било изгледа да ускоро нарастемо.

Одлучили смо да не излажемо ризицима и времену повезивање с Врховним штабом, које је и било наш хитни, наш неодложни задатак.

После три-четири дана, вероватно 23. јуна, кренули смо низ Сутјеску – у погибије и поразе које наше сећање још није било кадро да прихвати, иако смо већ знали да нам из сећања неће никад избледети.

Сутјеском, све до Сухе, на недавне бојеве једино су подсећали оретки гробови немачких војника на упадљивим заравањцима – уређени као на дописницама. Али на кланцу Сухе нас је дочекао задах трулежи, неотклоњив и у таласима – као да је трунула сама река... И та накисела, тешка трулеж није јењавала све док нисмо, после три-четири сата хода, изишли из кањона Сутјеске... А ја сам, штавише, опажао тај отровни, несносни воњ данима – као да се био упио о моју одећу, моју кожу и моју памет. И наметнуле ми се устаничке песме из Крајине у својој једноличној тужној арији:

Ој, гламочко равно поље, цвили народ од невоље!
У теби је гроб до гроба, тражи мајка сина свога...
На врх горе Плазенице састале се козарице,
састале се па јадају – жале Метла и Шолају...

И опседале су ме, поврх свега, бриге о судбини Врховног штаба, Тита и Ранковића. Помишљао сам: чак ако су и сви они изгинули, а ваљда сви нису – најхитнији посао ће бити обнављање ЦК. То ми није изгледао неизводљивим: Кардељ у Словенији, Милутиновић у Црној Гори, фунцционери у Хрватској и Србији. Такве помисли и науми су у мени чак зазивали нове пориве: устанак, партија, револуционарна војска, кад су већ ушли у живот и у духове, постали су неодољивим и неуништивим...

Убрзо, испод Сухе, наишли смо и на прву групу стрељаних – на лединици крај пута. Било их је петнаестак – поднадули и већ поцрнели, у одећи бедној и слепљеној с трулежи. Ноздрве и очи су им киптеле беличастим црвима. Међу њима, канда, није било бораца – полусељачки одевени, чак и три-четири жене у црним марамама и сељачким блузама: сестре и мајке које су кренуле за својтом у војсци, или случајно обухваћене обручом.

Обишли смо место нашег ноћног пробоја у прашуму Перућицу – не бисмо ли нашли Маслешу. Али њега није било на обали реке. Да ли га је занела Сутјеска, или се, рањен, укрио у неки густиш и ту преминуо – никад није утврђено.

Наишли смо на четири-пет група лешева, пре него смо стигли на Тјентиште. Из тога смо закључивали да Немци нису успели да похватају много нашег људства: онолики силни и свуд присутни задах је могао потицати једино од мноштва изгинулих, по шумама и гудурама... Спомињали смо да би их требало сахранити, мада ми нисмо за то имали ни снаге ни средстава.

Штавише, када сам туда пролазио пет година касније, 1948. године, кости још нису биле сакупљене. Упозорио сам на то Ранковића, Тита и водеће генерале: они су и без тога подузели темељито скупљање костију – с легендом Сутјеске расла је и потреба за њеним материјализовањем...

Поподне смо обишли немачке ровове на косама испод Тјентишта. Били су стручно и свестрано урађени: никакво чудо што је испред њих преполовљена Шеста (мајевичка) бригада, у залудном пркосу да се не покаже гором од пролетерских бригада, којима ју је Тито пренагљено прикључио...

Предвече смо стигли у село Врбницу: домаћини код којих је боравио Врховни штаб 1942. године памтили су моје име и знали да сам из Врховног штаба.

Ту смо затекли песника Горана Ковачића и професора медицине Симу Милошевића. Горан и Симо су се прикрили после разбијања Треће дивизије, а касније повукли у село. Врбница је била наклоњена партизанима и гостољубиво их је примила. И Врбничани и околни сељаци су познавали Сима – давао им је лекарске савете 1942. године, а то је, мада рањен у бутину, чинио и сада.

Наговарали смо – ја понајвише – Сима и Горана да пођу с нама. Али они су одбијали – измучени, депримирани офанзивом и успокојени доброћудношћу Врбничана. А и ми смо ишли у неодређеност. И Сима је храмао, мада сам му обећавао да ћемо му коња набавити. Указао сам им на могућност да се повуку у Црну Гору.

„Сад нам је код ових добрих људи најбоље“, рекао је Горан, док ме Симо уверавао да им не прети никаква опасност, будући нису ни борци, а камоли партијски функционери. Најзад сам рекао домаћину – најугледнијем сељаку, држим да се звао Јово, Јово Деспот – да ће му трошкови око њих бити плаћени. Дао сам му у том смислу и потврду, с мојим потписом као члана Врховног штаба...

Али сељак се није после рата појавио с том потврдом. Четници из суседног села Љубиње, сељаци као и ови из Врбнице, упали су изненада, одвукли Горана и Сима и заклали их, свакако и не поимајући значај жртава и домет свог чина. Тако су завршили живот српски научник и хрватски песник који је у својој поеми „Јама“ обесмртио пакао усташких покоља Срба.

Чуо сам да се у емиграцији већи број четника хвалио тим „подвигом“: људи се и злом радије размећу но скромниче...

Шта је зближило Сима и Горана, сем заједничког трпљења и спасавања? Симо разложит, скоро богобојазан, Горан пригушене ироничности и емотивне умности...

И данас ми је жао и осећам кривњу што их нисам спасио, нарочито Горана – његову смрт ниједан песник није достигао. Али њихова улога и личност били су такви да им нисам могао наређивати. И мада сам био подозрив према улизиштву неких Врбничана – нисам био уверен да ми нећемо упасти у невоље и у веће несигурности...

Били смо решили да пронађемо леш Саве Ковачевића и да – свесни знамења његових остатака – бар њега сахранимо. Али сељаци из Врбнице, обилазећи бојиште ради плена, били су Саву већ пронашли. Врбничани су Саву добро познавали, јер је у њиховом селу био са штабом 1942. године: оставио је на њих снажан утисак, али не само због тога што је већ тада био гласит. Врбничани су га и сахранили – њега јединог... Када сам 1948. године туда пролазио, обишао сам му гроб – неколико корака од места где је покошен, на лазиници крај пута...

Из радозналости сам упитао сељаке да ли су нашли и два Немца, које смо ја и Раја Недељковић убили, недалеко од места Савине погибије. И њих су сељаци били пронашли: преклане крај извора – као што су тачно описали... Сељаци су се били напљачкали оружја и муниције. И обуће и одеће, чак и коња: о томе су мудро ћутали, мада им ми нисмо замерали...

Тако нас Сава Ковачевић ни мртав, јер сахрањен, није задржао, па смо већ сутрадан продужили ка селу Љубињи. Памтили смо, а и имали податке, да је Љубиња „четничка“. И доиста, мада смо се кретали опрезно – у селу смо затекли само две-три жене, које су се једва умилостивиле да нам дадну млека.

Истог дана стигли смо до села Ратаја и ту заноћили у шуми.

У Врбници смо били добили име сељака нама наклоњеног, који треба да нам даље калаузи. Али нисмо се јављали ником све до сутрадан – да не би неко из села алармирао усташе и Немце, који су патролирали цестом Фоча-Калиновик. Ујутру смо „уловили“ чобаницу, распитали се за кућу „нашег“ сељака и прилике: девојчица се уплашила, мислећи да смо усташе из суседне Говзе, а потом се раскравила. Она је дојавила сељаку и он се прокрао до нас чим се смрачило.

Окошт и мишићав, нечујног хода и изоштроних чула – тај сељак је био отелотворење хајдука и јатака из народних песама и мојих дечијих маштања. Изданак стољетне, неугасиве побуне противу власти, моћника и забрана. Домишљат и одважан, проницао је опасности, али био и кадар да у њих угрезне. Он нам је припремио вечеру – дакако уз помоћ својих јарана, јер би нас било превише и за мирнодопско, неопустошено домаћинство. Он је знао и поуздане људе у селима на нашем путу... Таква мрежа поузданика се била саздала свуда, нарочито у српским селима – кроз њу се могло безбедно кретати, можда баш због тога што је она била понајвећма творевина народне невоље и пријатељства одважних људи... Народ је шикара из које избијају моћнији омлади уколико је више пале и затиру...

Тај сељак нас је превео, беспутицом и добрим друмовима, преко цесте и кроз село Миљевину, поседнуто усташама. Сместио нас је, пред зору, у шуму, крај неког села – да се испавамо док он пронаде свог човека и спреми обед. Веровали смо му, али смо се – за сваки случај – померили и поставили страже. То га није ни зачудило, ни увредило: тако би свакако, и сам поступио...

Тај сељак ме пронашао у Београду 1970. и 1971. године – да му, ради пензије, дам потврду о помагању и провођењу партизана. Изражавао се са суздржаном и промишљеном наклоношћу: и код њега је, очито, већ било продрло да власти имају некакве апарате којима све чују и виде. Обећао сам му потврду, уз напомену да сам у немилости и да му неће много вредети. Одговорио је: „Знам да сте Ви у немилости, али Ваш је потпис за ратна признања добар...“    

(...) 

НАСТАВЦИ:

(1) Битка на Неретви 

(2) Мартовски преговори

(3) Битка на Сутјесци