Петер Хандке: Не чекајте на неки нови рат да бисте постали духом присутни

Само сам то ја овде, изданак неког другог, не чак ни другачијег села. Будите, ипак, сигурни: из мене говори дух новог времена, и, ево, он вам сад каже следеће. Да, опасност постоји: и могу да говорим само онако како ћу говорити: пружајући отпор.

Дакле, чујте моју драматичну песму.

– У реду је то што више не сањате, али не будите се лајући један на другог. Нисте ви варвари и нико од вас није кривац и баш сте у вашим наступима очаја можда приметили да чак уопште нисте очајни. Очајни, па били бисте већ мртви. Не можете се тек тако предати. Не играјте се у невреме усамљених људи: јер, ако сте привржени себи, зар не видите ту у напуштености само одблесак сјаја богова? Постоји ова реч и она није замењива ни са једном другом. Дакакo, тачно је да у вашој повести нема ниједне поуздане утехе. Али пустите то мозгање о бићу или не-бићу: биће јесте, и даље ће бити предмет размишљања, а не-биће је незамисливо – о њему се само нешто смишља. Знате ли колико сте сви исти – знате ли колико сте исти? Кажем вам то. Само што ја нисам само ја. Ја-Ја могу бити оно најлакше и најнежније на свету, уједно и оно све-обухватно – оно разоружавајуће. „Ја!“ сам једини јунак – а ви треба да разоружавате. Да, то Ја јесте човекова природа и одржава га! 

Рат је далеко одавде. То што се међу вама десило била је ваша последња драма, а управо то изречено је неизречено. Наши војници не стоје сиво на сивом, на сивим бетонским пистама, него жуто на жутом, на жутим пољима цветних чашица, цвет стоји усправно као наш тајни краљ. Да, могуће је клањати се цвету. Птици у грању се можеш обратити, и њен лет има смисла. У свету сазданом од вештачких боја стрпљиво се побрините за оживљавање боја природе. Плаво брда јесте – смеђе корица за револвер није; а то и тога са телевизије заправо и не познајемо. Идите том пространом равницом искљученом из свега, идите као боје близине, као облици даљине, као боје које вам обасјавају стопала, као облици који су вучна снага вашим главама, а оба су ваша заштита. Наша су рамена ту за небо, а пруга између земље и њега пролази само кроз нас. Идите споро и постаните тако и сами облик без којег ниједна даљина не поприма своје обличје: без обриса ви нисте своји господари.

И не верујте успонима: они су ствар расположења – највиши врх не можеш освојити, можеш га само пропешачити. Ступајте у тренутку изласка сунца, оно ће бити ваша мера: ништа до „сунце и ви“, сунце је ваш сигнал за даље: сунце, оно помаже. Природа је једино што могу да вам обећам – једино поуздано обећање. У њој ништа није „свршено“, баш као и у обичном свету игре, где се мора поставити питање: „Шта сад?“ Свет игре, наравно, не може бити ни прибежиште ни излаз. Али је узор и пружа мерило: ово се мора свакодневно имати у виду. Жута лептирица даје душу плаветнилу неба. Врх дрвета је законито ослободилачко оружје...

Уверите се – следите безракетни ток – гледајте. Облаци који се вуку, чак и кад јуре, успоравају вас. Кад унутрашњост мога срца затитра снагом реке која титра у даљини, тек тада сам бивствујућа. Ко каже да је пропаст нужна? Пречујте штуцање умирућих: они лажу. Размислите: није ли ваш рат прошао? Јачајте тако мирну садашњост и покажите спокој преживелих: Ја јесте мирно. А сазнање да сте преживели даје вам и врелину. Кућа преко пута је овде болница, а оно што је издалека можда била претећа глава смрти, постаје, кад се приближиш, дечја игра. Црне очне дупље су у љубазног старца.

Протресите ваш хиљадугодишњи кревет. Покрените се. Та доживотна чамотиња, то нисте ви. Ваша је уметност за здраве, а уметници су животно способни – они чине народ. Заобиђите те с сумњичавце, деци стране. Не чекајте на неки нови рат да бисте постали духом присутни: најоштроумнији су они наспрам природе. Погледајте земљу – тако престаје зла глупост. Нисте ли сви већ доживели даљину? Даљина, значи – без куће, или без друге куће негде. Пустите то блебетање, и не остављајте својим потомцима ђавољи профил. Кућа снаге, то је лице другог. И презрите те неозбиљне подругљивце: то постоји још увек – будите захвални. Захвалност је одушевљење и тек се то захвално јавља као трајни облик – тек захвалност омогућује поглед у пространи свет. Овде, сада, прослава је захвалности. Не дајте се оптужити, не користите мир за своје послове: ваш посао треба да је деловање – преносите нешто даље. Али даље нешто преносити, то чине само они који нешто воле: волите једно – биће га за све. Тек љубав омогућује предметност. Само ти, вољени, важиш. Волећи тебе, долазим себи...

И не обезвређујте вицевима ту коначно вам успелу озбиљност: нема добрих вицева. Тачно је: многи, па и у најраскошнијем л ифту, неспособни су да имају чврст поглед. Али ако већина није у стању да се усправи, ви будите уздигнутих глава. Наравно да вас је мало – али тих малобројних, да ли је њих баш мало? Поглед даље од тих лукавих фаца, од те двоножне марве. Можда они и јесу промућурни, али стварни сте ви. Пратите музику каравана. Нису ли људи све у свему постојани? ...

Идите све док не почнете да разликујете појединости, све док се у збрци не укажу линије поравнања; тако споро да свет опет буде ваш, тако споро да постане јасно како не припада вама. Да, останите увек далеко од те немоћно-насилне силе, силе која само наступа као сила. Добра снага је она која подноси. Уништавајте – али само светлошћу. Крећите се – да бисте могли да будете спори: спорост је тајна, а земља је понекад нешто врло лако: лебдење, повлачење, бестежинска слика, царство чула, сопствена светлост – преузмите ту слику за ваше даље наступање: она означава пут, а без слике пута нема даљег мишљења. Не жалите се да сте сами – будите још више сами. Нужда пружа место: ту усред ноторног црнила блиста рибњак; тамо с оне стране гробне крстаче назиру се пирамиде; одмах ту напољу зашуми дрво, као аутобус. Преносите даље тај шум. Причајте о том хоризонту. Јачајте, јачајте снагу лепог предања – да лепо не испадне увек непостојеће. Причајте једни другима о сликама живота. Оно што је било добро треба да буде. Успоравајте се уз помоћ боја – и измишљајте: гледајте то зелено и слушајте то тутњање, и преобраћајте ваше нехотичне уздахе у моћне песме. Да, у истинским тренуцима настаје, сасвим природно, молитва боговима: урлик неба је облик, а облик у простору указује на аркаде: наша уметност мора бити окренута према урлику неба! Ви, остали, чујте појање твораца. Постоји предео где се можете окретати укруг, и празнина иза вас биће опет плодна, празнина пред вама пуна очекивања будућих ходача, хладни сателит биће опет „светлооки месец“. Погледајте у плодну земљу и не допустите да вас одвраћају од лепоте – лепота, коју смо ми људи створили, потресна је.

Увек поново измишљајте загонетку: одгонетајте ту загонетку, и то нек уједно појашњава ону Једну загонетку са којом се ми сваког јутра будимо и свако вече одлазимо на починак. Нису ли већ толике ноћи протекле без страха, чело уз чело са дететом, са животињом, само са ваздухом – и нисте ли себе опет пронашли са обрисима звезданих слика? Захвалност, то су топле очи, супротност прстима као бодежима у њима. Запамтите: кад год вас дете које сусрећете погледа укоченим погледом, узрок сте ви...

Прихватити многобројне закукуљености биће на даљем путу ваша судбина, а понеку веселу вртоглавицу претпоставите, с правом, свакој званичној истини. Претварати се, то јесте моћ. Да, поричите себе, скривајте се, реците да нисте они који јесте. Само се закопчани у себе сећају. Без савести заузимајте позе свакодневице – изговарајте реченице, изводите гестове, размењујте погледе. Не можете увек бити присебни – изгубити се, то је део игре. Играјте вашу игру – али нек то буде надахнуто. ...

Један од вас ће увек поново морати да буде живи мртвац: склопи онда очи и разведри своје изгубљено лице. Склопите очи, у отиску слике сунца настаје нови континент. Изађите у непознати део земље, људски успорено. Пред нама видим велико царство, још увек празно. Пустите те без илузија нека се злобно кезе: илузија је снага визије, а визија је истинита...

Ходајући, не прескачите прагове између једне области и њој суседне: тек се спознајом прелаза подиже ветар другог простора, гавранови који круже нису злокобне птице него вама, херојима доносе храну. Да, ширите даље, чежњиво обузети облицима, тај савршени свет – подругљиво смејање томе није свесно. (Свесност има погрешно име: то су гласови крепања лешине душе.) Овде није главни јунак Мефисто. Нема струје у интерфону. Ловци на душе наступају негде другде; а ако вас смрт уплаши, онда сте је погрешно читали. Мртви су додатна светлост – они вас преобраћају. Не чините из своје неспособности ништа да их ословите: довољан је један слог. Али још више се сећајте нерођених, повијених у стомачићима – преобратите се. Зачните дете мира! Да, ослањајте се на децу мира – спасите ваше јунаке! Нека кажу одлучно: рате, остави нас на миру...

Ви, људи овдашњи. Ви сте надлежни. Нисте ви ни тајанствени ни чудовишни, него сте несхватљиви и неисцрпни. Не допустите више да вас убеђују како смо неспособни за живот и како смо бесплодници краја или позног времена. Одбијте, са огорчењем, то верглање каснорођених. Ми смо достојни других. Ми овде смо тако близу извору, као нико никад, и свако од нас је предодређен да буде освајач света. Није ли време живота епизода тријумфа? Да, време нашег бивствовања треба да буде наша тријумфална епизода! Можда и нема више места дивљини; али то дивље, увек ново, још увек јесте: време. Увек изнова постаје озбиљно.

Метално откуцавање сатова не говори ништа. Време је оно вибрирање које вам помаже кроз то проклето столеће, а истовремено је оно и шатор светлости надживљавања. Само они без погледа виде у томе слику. Време, имам те! Људи овдашњи: заборавите чежњу за светим местима прошлости и за прошлим годинама. Са вама јесте свети пространи свет. Сада је свети дан. Делотворно радећи, видите га и можете да га осетите. Сада: то су боје. Ви сте то сада, и ви сте ти који важите. То што сте ви јесте датум. Поступајте у складу с тим. И оканите се мозгања, да ли је то бог или је то не-бог: један изазива смртну вртоглавицу, други убија машту, а без маште ниједна материја не постаје форма: ова је бог који за све важи. Свест и утискивање форме зацељује твари! Само безбожни, колебамо се. Можда и не постоји разумна вера, али постоји разумно веровање у божанске жмарце. Постоји божанска интервенција, и сви је ви знате. То је онај тренутак када претеће црно постаје боја љубави и када можете да кажете и хоћете даље да изговарате: Ја сам то. Ви плачете, и плаче оно – ви се смејете, и оно се смеје. Да, тако је: спором погледу, кад је овај истовремено поглед нагоре, смешкају се из ствари лица богова. (Погледајте чудо и заборавите га.)

А глас божји збори овако: Ти можеш себи бити драг. (Ако самом себи нисте наклоњени, боље да сте мртви.) Људи садашњи: откривајте се, ходећи у сусрет једни другима као богови – као издржитељи и одржитељи простора. Жудите за тим, постаните то, будите то – и не водајте једни друге као псе, при чијем изгледу одмах одумире машта. Људи, Богови који беже од богова: подвуците ту важну црту. Желите тај скок. Будите богови преокрета. Све друго не води ничему – а ништа, иначе, пре води нечему. Дужност пријатеља је да учини могућом радост, и пријатељство тада обиграва око Земљине кугле. Радост је једина законита сила. Она у предео уграђује прозирну кулу – свакодневно, поуздано: ова тражи само да буде освојена. Са дахом радости испливава, у регулисаној реци, оно негдашње острво! Тек кад се радујете, ту су чиста посла. ...

Људи садашњице – људи радости: свакако, остаје притом чињеница да у нашој историји нема чврсте утехе. Ко је лишен? Те децоубице, ти на власти, некажњени нестају у тмини, а уморене душе – нису ли те душе наша деца? – остају неосвећена.

Мир је само епизодан: живи су вечно гоњени. Оно што је тек још било прво дрво у гају, при следећем погледу нестаје и прелази у Ништа, а оне жуборне фонтане суновраћују се у барикаде. Нада је лажни удар крилом. Дивљи јецај, у пролазу, лево и десно, не можеш пречути. Уништитељи радости су свуда, а о најопакијем међу њима не можеш ни у најсрећнијем животу да не мислиш: у болу над боловима скрећемо ми са воде која лепо тече из превремена у превреме и, у највећем ужасу, чекамо онај смртни мајмунски нагли губитак простора. Не, ми не можемо да желимо да нисмо ништа! Под сунцем радости, дубоко гутамо ми горчину. Драги људи овдашњи: у нашој историји човечанства нигде нема осведочене утехе. Крици ужаса вечно ће се даље ширити. Наше збринутости нема нигде. Једина делотворна молитва је исказивање захвалности; ваше преклињање за милост само су знаци – ничега. Натприродно не можеш очекивати. Али није ли за вас утеха већ кад у текућој води угледате лист како лагано плови? После тог слепог тренутка бола, тренутак хумора! Према томе се управљајте, и гледајте мушкарца у тамном оделу и белој кошуљи, гледајте жену која стоји с оне стране реке на балкону на сунцу. Показујте, тим ждерачима свега, на ваш начин, наш људски инат! Човек који живи гледа тамо где још нешто живи. Благослов сваком још тако кратком пољупцу.

А сада, натраг на ваша места, свако на своје. Крећите се неуочљиво споро. Следите линије оградних дасака што сјаје испред линија поравнања. Лагано идите напред, производите петље бесконачности. Демонизирајте простор, понављањем. Миран, мимо одлучности, свет постаје. Само народ стваралаца, народ свакога на свом месту, може постати и радовати се као деца. Ваш је кревет напољу. У празно пространство пођите. Навуците маске од лишћа и појачајте то савршено-стварно шуштање. Тек у потресу видите ви оштро. Форма је закон, а закон је велик, закон вас подиже. Небо је велико. Село је велико. Вечни мир је могућ.

Слушајте музику каравана. Крените за јеком која све пробија, све обухвата, свега је достојна. Дижите се. Мерећи-знајући, пођите пут неба. Гледајте пулсирајући плес сунца и верујте вашем узаврелом срцу. Дрхтање ваших капака је дрхтање истине. Пустите боје нек се расцветавају. Држите се ове драматичне песме. Идите увек у сусрет. Идите кроз села. 

Превео с немачког: Жарко Радаковић