Поезија у времену полуистина: Неколико песама Енеса Халиловића

ПОСТОЈЕ НАСЛОВИ КОЈИ СУ СВИМА ДОВОЉНИ

само ли чујеш за Чаробни брег, ти већ ходаш по њему.
Сто година самоће. као да је сувишно све иза наслова.
ако ниси купио неки роман од Кавабате,
замисли Хиљаду ждралова и то је естетски доживљај.
читао си Или-или од Кјеркегора?
ја сам прочитао само наслов и стао. плашим се,
на седам стотина страница
негде се може оклизнути
и покварити утисак.

БРЗЕ ГОДИНЕ

јесен.
и многи лекови против надутости.
на улици народ наоружан полуистинама.
долазе зиме и ратови.
остала су још само
два занимања: историчари и гробари.

ЧОВЕК ЧИТА ОГЛАСЕ ПОСЛЕ РАТА

Душану Васиљеву

нека ми се јави
ратни војни инвалид
који користи десну ципелу
број 43,
ради заједничке куповине.

ТАМО, ОНИ

иако невидљиви, они су као пси луталице.

ако бежиш, изгризу те.
ако станеш, и они стану.
ако их појуриш, они беже.

а ко су они?

нећу ти рећи.
реч је та која њих дозива.

нека их тамо. 

УПУТСТВО ПУТНИКУ

ти, незнани путниче, који Балкан обилазиш
преко разних туристичких агенција,
држи се морских обала!

они што рибу лове,
удице држе и мреже плету,
немају времена за велике злочине.

лако ћеш проћи и равницама,
чуваће те мотике и плугови. 

крв је на рукама доконих
сточара у планини.
јер сама им стока оде на испашу
и сама се предвече врати

ВРСТЕ

људи се деле на две врсте:
који кажу: коњ има две предње и две задње ноге.
и који кажу: коњ има две десне и две леве ноге.

коњи пак деле се на три врсте:
који кажу: човек има две ноге.
који кажу: човеку недостају две ноге.
и који кажу: човек има две руке
које може да користи као и две ноге.

ОПШТА ИСТОРИЈА ПОСЕБНОСТИ

и би револуција.
ми, сиромашни народ, збацимо коња са власти.
беше тешко носити његов самар.
доведемо магарца.
али од коњског самара тежа је магарећа памет.
и би револуција. збацимо магарца,
доведемо пса.
он није био чувар наше куће него луталица.
још увек лајемо једни на друге.
збацимо пса, доведемо зеца.
он је стално бежао,
од нас направио избеглице.
збацимо зеца, доведемо миша.
а како смо улазили у мишију рупу –
то није учтиво да се помене.
збацимо миша, доведемо вашку.
она се брзо размножава и размили по глави:
и чешемо се без престанка.
и ноктима смо ране отворили.
и вашке ће нам доћи главе.

СИРЕНА ХИТНЕ ПОМОЋИ

Жедан сам. Потребан ми је највећи од свих страхова. 

Нема потребе да набрајам. Али набрајам. Страх од оштрице. Од чешља. 

Сваки ветар доноси нешто. 

Паника. Страх да ћу се угушити пред празним људима. Они ће дуго о мојој смрти причати као о неизвесној утакмици. 

Излазим. Брзо се враћам у кућу. Правим се да сам нешто заборавио. 

Комшије седе у двориштима. Гледају ко пролази. Свашта се дешавало пред њиховим очима, али још нико се није угушио. 

Зора и паника. Као пиле из љуске, извлачи се страх из ноћи, указује се. Дрхте ми колена. Жедан сам. 

Страшан дан је освануо. Молим страх да не излази у народ. Он се не осврће. Истрчао је. Јурим га улицама, ноге ми потањају. Мој страх бежи од мене. Да је бар много бржи, далеко би одмакао. Али не. Он је само мало бржи од мене, иде пар корака испред мене, и сви знају да ми припада. 

Понекад силазим у пределе без метафоре. Понекад се пењем у пределе без метафоре. 

Паника. Страх да ћу се угушити пред сином. Он ће дозивати људе, али нико неће притрчати да помогне. Ја мртав лежим, а он ме дозива. 

Гримасе. То је најгоре. Намножавају се и лутке, кловнови и маске. Чујем сирену хитне помоћи. Шта? Зар су већ кренули по мене. 

Страх када прођем поред обданишта. Тај стари страх. Мислио сам да никад нико неће доћи по мене. 

Страх да ћу срести завидника који прича о себи. 

Страх да ћу срести подлог дивљака који ме заустави, подигне обрве и пита где сам кренуо; он се кези као да сам у кавезу. Онда почиње да прича о себи. 

Страх од дебелих речника. Неке речи ће се угушити међу свим тим речима. 

Летим преко Минхена за Лајпциг. Али од страха да ће авион пасти већи је страх да ће мој кофер одлутати негде у Азију. У коферу је папирић. Скица. Ларва моје песме. 

Страх да ће епигони и даље растрзати моје дело. Од два моја наслова праве један. Односе моје стихове као грађу са стоваришта. Краду моје зидове. 

Скрибоман насилно прави антологију као депонију, насилно узима моје песме. Мој цвет се гуши на ђубришту.

Страх од електронских писама. Од лажне срдачности непознатих људи који желе да буду познати. 

Паника. Лекари кажу: шетај, иду у шуму. Али то је Бодлерова шума симбола. Страх од залуталог метка. Од рањеног вепра. 

Прате ме болнички мириси. 

Страх да ће отац заборавити да затвори врата на голубарнику. Онда ће омрзнути мачку коју храни. 

Долазе страшна времена. Попрскаће нас радијација и камата. 

Страх од змије. 

Страх од музике која заокупља пажњу моје жене. 

Страх да ће мајка изгубити вештачку вилицу, а нећу моћи да је пронађем. Тада ће сваки њен осмех бити као крик. 

Страх од претпоследњег времена. 

Страх од топлоте. 

Страх да ће ме неко питати од чега живим. 

Страх да не могу заспати који је пропорционалан страху да се не могу пробудити. 

Страх од лажних песника који ме грле док се фотографишемо. Стално ми предлажу неку сарадњу. Кад се удаљим, бичују ме језицима. 

Ауто је стар и кашље. Гуши се. Страх да ће ауто стати када возим узбрдо. Страх да неће стати када возим низбрдо. 

Биће ми лакше кад одем на море? Али страх од мора. Страх од соли која не дозвољава лешевима да смрде. Страх од потонулих бродова. 

Кад гледам таласе, имам страх од протока времена. 

Паника. Информације. Кашаљ. 

Страх од толиких сликара. Њихова уметност је немоћна; зато су пуни мржње, они ћуте и смишљају. Они траже да их уважим, а нема разлога за тако нешто. 

Страх. Зато што једем много воћа које нисам убрао. 

Страх да ће дечак истрчати за лоптом. Прегазићу га колима. Нећу застати да га превезем до болнице, јер се плашим да је већ мртав. Уз то, може дотрчати његов отац и убити ме. 

Страх од свих којима сам учинио добро. 

Негде, далеко негде, вода ври. Плашим се: кад умрем, нећу искључити ринглу. 

Страх да ме неко гледа кроз прозор док спавам. 

Страх да нећу добити оно што сам заслужио. Страх да ћу добити само оно што сам заслужио. 

Страх од убице који звони и представља се као поштар. 

Страх од опере и хорова. Од тих људи који дуго певају на непознатим језицима. Они су спремни на све. 

Страх да ћу наћи живог миша у мишоловци. 

Страх да ћу рећи премало или превише.