Сећања Радивоја Лоле Ђукића на почетке телевизије у Србији: Ох, ох, дође и та телевизија! štampaj

ОХ, ОХ, ДОЂЕ И ТА ТЕЛЕВИЗИЈА!

... Како је ТВ медијум био код нас потпуно непознат и неосвојен, није се ни могао замислити без – мене. Јер ја сам стално нешто почињао, свуда себе тражио, а телевизија је толико сваштарска ... пардон: задирала је у све области културе, уметности и информација, да је за њу био неопходан човек попут мене. Успело, или неуспело – све друго сам досад пробао.

Рачунао сам: пола живота ми је прошло у младеначким узалудностима – друга, зрела половина, биће оно зашта сам предодређен. Тако сам ја мислио!

Нове, младе генерације не памте Њен први долазак...

Ја памтим.

1939. година. Беше крај лета, или почетак јесени – онда када пада лишће и паре на панађурима, вашарима и сајмовима.

Преко Саве се није прелазило новим мостом у Нови Београд, него старим мостом на Старо Сајмиште. А то Сајмиште је било добро за забаву: било је лепе робе за госпођице, било је лепих госпођица за господу, било је рингишпила и зидова смрти за клинце, а за нас дечаке (јер тинејџера тада на Балкану није било) на сред Сајма се дизао високи торањ са кога си за два динара могао да скочиш падобраном.

За историју Телевизије сигурно није битно ко се све од мојих другова попео са мном на торањ, да доживи тај дивни страх скакања у 30 метара дубоко ништа, али мој скок је био врло значајан – да не кажем пресудан – за развој тог будућег медијума!

Попео сам се, дакле, те 1939. године на тај торањ, везали су ми тај чудесни падобран, закачен сајлом за чекрк и рекли:

– Скачи! 

Погледам доле – страшно! Нисам луд да скачем! Али пошто и други чекају да за два динара доживе страх, дежурни гурач ме муну у леђа и ја, са очајничким вриском, полетех на земљу.

Тај врисак је био судбоносан и најављује мој сусрет са Телевизијом. Јер кад се дочепах чврстог тла под ногама сунух у први шатор преко пута. Дадох још динар само да побегнем од даљих падања и надох се очи у очи са – Њом!

Насред мрачног, мемљивог шатора, на неком повисоком сандуку прекривеном тамним платном због финоће и лепог изгледа, стајала је Она, окружена групом вашарски расположених посетилаца. А Она тада баш и није била нарочито угледна: мала гвоздена кутија са стакленим прозорчетом у коме је треперила нека зелена слика ...

Један благоглагољиви човек објашњавао је народу, који је патријархално грицкао семенке и стезао рукама купљену робу да је неко у мрачном ТВ шатору не здипи, да је то Телевизија, чудо технике које ће препородити овај несавршени свет!...

Пролеће 1956.

Моја ТВ судбина почела је нагло.

У пролеће 1956. године бринуо сам радијске хумористичко-забавне бриге када ме позва генерални директор Мирко Тепавац – Бели.

– Ти си се до сада бавио разним глупостима – рече ми осећајно чим сам крочио у његов кабинет. – Сада ћеш да радиш нешто озбиљно.

– Немојте, друже директоре – завапим ја. – У кинематографији сам направио прву домаћу филмско-политичку аферу, из рођеног позоришта сам побегао због сопственог наопаког самоуправног руковођења, нисам ја за озбиљне послове.

– Па ниси, мајковићу, ваљда толики баксуз да увек све упропастиш – поче да ме теши директор. – Знаш како се каже: трећа срећа! А ти си нам најпогоднији: члан си колегијума, виђен човек, сваштар, а и не могу, брате, да одвојим неког бољег за то. Потребни су ми за радио-програм.

– А шта то треба да радим? – упитах, а нека чудна нада шчепа ме за грло као горушица. Можда ме је кадровска комисија предложила за министра за културу, помислио сам и исправио се колико ми је дозвољавала спондилоза. Већ довољно и знам, а довољно и не знам за ту функцију.

– Припремаћеш телевизијски програм – одговори мирно директор.

– Прелазим у Загреб?

– Зашто? Увешћемо и ми Телевизију.

(У историји је забележено да је Загреб већ емитовао програм за неколико ТВ пријемника и кружио је виц да емисије почињу најавом: – Добро вече, Друже Бакарићу!)

Била је, рекох, 1956. година после Христа и 33. мог личног живота.

Да сам нескроман, као што Новак Новак говори да јесам, помислио бих на чудну коинциденцију: и Исус је у 33. почео да проповеда нову веру, која је фасцинирала нишче духом и која га је довела до крста. Ја, истина, нећу бити баш творац нове вере и Медијумов најмилији син, али ћу проповедати као један од пророка и бити разапет на антену – и то више пута, у складу са развојем и усавршавањем нашег модерног друштва.

Пошто сам по природи скроман, прескочићу такве мисли и вратити се фактографији. У директоровом Кабинету сазнао сам да је неко ко је одлучио о том историјском рађању београдске Телевизије одредио и остале заморчиће за порођајни експеримент: инжењера Рођу Жижића, да припрема технику и Душка Вучковића, да смишља организацију.

Тако је формиран тријумвират, истина без икакве власти и било каквог знања, али са врло амбициозним задацима. Срећом – откривен је на радију и човек који је још као студент електротехнике сам направио ТВ камеру, па смо са тим осведоченим стручњаком Зораном Манојловићем од триа прерасли у квартет. Првих дана, наравно, уопште нисмо знали шта треба да радимо, а онда нас је чиста логика извела на прави пут:

а) Да би један квартет, рецимо гудачки, могао да музицира, мора да зна ноте.

б) Да би квартет знао ноте – мора да их научи.

в) Од кога? 

Наша главна невоља је била у томе што смо морали да путујемо чак у иностранство да бисмо ту Телевизију научили.

Директор је схватио наше муке.

– Ускоро ће – рече – кренути једна делегација на југословенском нивоу да ошацује чија је ТВ техника најзгоднија за куповину, па крените и ви да упознате организацију и програмске проблеме.

– У које земље? – запитасмо сложно и почесмо да се присећамо које језике смо учили у ком разреду гимназије. Ја сам већ унапред био очајан: најбоље ми је ишао латински, а ти стари Римљани су одлучили да изумру много година пре телевизије.

– Идете у СССР, Чешку, Француску, Немачку, Италију… али за 28 дана да вас видим овде! Проучите, научите, одлучите! Нисте ваљда глупи па да вам треба много времена да схватите ту Телевизију?!

Тако је, бар по мојим несигурним сећањима, створена прва заједничка југословенска ТВ делегација. У ствари, била је крња, јер су ишли представници (делегатски систем уведен је касније) само из три будућа студија: Љубљане, Загреба и Београда. Тек много касније Телевизија је усавршила своју организацију, па за сваку утакмицу у иностранству шаље коментаторе за сваки језик, подручје и за сваки студио. То је још увек било време наше сиротиње. Путовање у иностранство било је догађај, као кад је Пепељугу водила маћеха на бал код Принца. Чаробни свет нас је чекао. Имали смо и дневнице (умањене за 75 посто, јер смо били гости), а по градовима Европе било је и прелепих крпица и сувенира за рођаке и пријатеље, који су нам узбуђено махали на испраћају.

Кренули смо једног поподнева малим „Иљушином“ за Москву.

А у Москви...

Авион празан. То јест, само смо ми у њему. Неколицина лете први пут авионом и ужасно се плаше. Ми, искуснији, смејемо се њиховом страху и играмо преферанс.

Слећемо у Будимпешту и ту нам се придружује неки мађарски генерал у пратњи два виша официра.

Авион стари, са седиштима од отрцаног мебл штофа, нема ни појасеве за везивање, али на зиду према пилотској кабини има висиномер, тако да путници могу да уживају у сазнању на којој су личној висини.

Русија! Васпитавана на Толстоју и Достојевском, на Чехову и Тургењеву, доучавана Мајаковским, Островским и Горким, моја генерација је очекивала у шта ће да слети…

Негде изнад Кијева појави се стјуардеса и рече:

– Вот Киев, стољица Украини… (Ово ћу да вам преведем јер сам разумео: ево Кијева, престонице Украјине.) Ми погледамо кроз прозор и доле, кроз поцепане облаке, заиста видимо неки град. Погледамо на висиномер: 4.500 метара. У том тренутку пилот, да не би много кружио и губио време у спуштању, преврне авион на крило и суноврати га кроз један облачни процеп – право на аеродром!

Пошто постоје гравитационе и центрифугалне силе и још неке физичке глупости, ми се сви одједном нађемо залепљени по плафону као муве. Заједно са картама од преферанса у рукама и страхом у очима. Сад су они, неискусни, хладнокрвно очекивали да се стропоштају натраг у седишта, мислећи да се тако увек спушта авион, а ми, са дугогодишњим стажом, цијукали смо на плафону, опраштајући се у мислима од својих драгих и недрагих рођака и пријатеља…

За дивно чудо, авион слете на писту… Појави се један ћосави, румени пилот, сав срећан што је тако успешно применио своје знање из ратног ваздухопловства.

Прве речи које сам рекао када сам први пут стао на тле СССР-а биле су:

– Ја даље идем пешке!

Одмах ту, на писти, делегација је одржала и први састанак са једном једином тачком дневног реда:

„Да ли се одмах вратити возом и сачувати сопствене животе, који су прегурали Други светски рат, или наставити авионом па, ако баш треба, дати и живот за Телевизију?“

Победила је Телевизија већином гласова. Ја сам био против. Не због страха, него због принципа, али мој глас ни тада, а ни касније није био одлучујући. 

Уђосмо у просторију где граничари прегледају пасоше. Један стари официр издвоји из гомиле мој пасош, устаде као опарен и викну дрхтавим гласом:

– Тавариш Џукич!

Ја приђох.

Он пребледе кад ме сагледа, оштро ме поздрави и даде знак и оном мађарском генералу. И он стаде мирно, са руком уз шапку. Почаст је, очигледно, била на највишем нивоу и ја осетих узбуђење што се у тој великој земљи толико цене уметници.

– Ви и ваша дељегација… – поче представник граничних власти, али се скромно умеша Рођа:

– Извините, ја сам шеф делегације.

– Ви?… – официр се презриво смешио гледајући Рођу и његов пасош. Као да је хтео да каже: знам за јадац! Јер и његов и сви остали пасоши били су обични – црвени. Само сам ја пре пута купио дивну смеђу футролу од коже, са огромним златним грбом и пасош ми је заиста изгледао импозантно. Није се могло ни претпоставити да човек са тако лепим кожним пасошем није бар министар!

Тако сам већ на самом почетку нашег телевизијског рада схватио да је форма важнија од садржаја и много пре увођења колор програма увидео да шарена амбалажа добро продаје робу.

Ако нисте били у Москви верујте ми на реч да је то чудесан град. Нарочито ако сте члан неке „дељегације“. Тамо је већ створен комунизам (бар дељегацијски) и све је бесплатно: банкети, „зисови“ са шоферима, шишање, цигарете, чишћење ципела…

Архитекта Братислав Стојановић и ја много више смо се дивили цркви Василија Блаженог на Црвеном тргу него телевизијском центру на Шаболовки. Сатима смо седели пред њом, обилазили је са свих страна и непобитно утврдили да никад нико није саградио ништа лепше. То је одмах увидео и цар Иван па је ослепео градитеље: зашто да се муче и зидају такву лепоту и другима? Ви сигурно знате ту цркву, бар са разгледница: не постоје два иста кубета, два иста прозора, или детаља. Као да се неко генијално дете играло коцкицама, луковима, бојама… Истини за вољу: унутрашњост цркве је нефункционална, са много ситних олтарчића, собица, пролаза.

Сама Телевизија није нас нарочито импресионирала. Радило се тада још увек црно-бело, без магнетоскопа и са свега три студијске камере. Све је било доста примитивно и ми смо, као интелигентни људи, све схватили за три дана и отишли у Лењинград. У Лењинграду, сада већ као искусни, разумели смо и без преводиоца и „беле ноћи“ и „Ермитаж“… и вратили се у Москву.

Пошто смо сви ми били предратни ђаци нико није знао руски, али то, верујте, није никаква препрека, јер су нам језици врло блиски. То смо увидели већ на првој московској вечери. Гледамо јеловник од тридесетак страница, уредно потписан од директора хотела и оверен од Министарства угоститељства са неколико печата и никако да се одлучимо. Разумемо шта пише, ћирилица је – није готица, али не знамо каквог су укуса та „Цепљата табака“, „Кијевски котлети“, или „Боршчеви“. Зато Рођа рече:

– Ама шта да мислим, узећу оно што знам шта је. Молим вас: печење!

– Печење? – упита келнер.

– Печење.

– И још?

– Шта ће ми више, видите да сам ја витак човек?!

Поједосмо ми наша непозната јела, а Рођа још чека печење…

Најзад долази лично руководилац келнера и свечано носи кутију увијену у белу хартију и завезану шареном, лепо украшеном траком.

– Што ета? – упита сад Рођа кобајаги на руском.

– Печење – поклони се руководитељ и спусти му кутију у тањир. Услужни домаћини пекли су му двопек, илити печење, пуна два сата, паковали и украшавали тракицама.

Због тог „печења“ шеф Рођа је на званичним разговорима са замеником министра ипак говорио преко преводиоца. Срећом, разговори нису дуго трајали. Друг заменик нам је показао планове за ТВ центар, какав ће нам изградити у Београду, а какав су већ подигли у Пекингу, објаснио нам је колико ћемо имати студија, камера, помоћних просторија, људи итд.

– И пошто су код вас камерни ланци, пошто мастери, телекина и тако те ствари? – упита га Рођа стручно.

– Како пошто? – запрепасти се заменик. – Ми ћемо то вама све бесплатно изградити, као нашу помоћ братској југословенској телевизији.

– Хвала, имамо ми паре – рече Рођа ауторитативно, као богати Американац. – Ми сада путујемо по свету, гледамо квалитет и цене, па што нам се допадне – купићемо.

– Онда сте у погрешном министарству – рече љубазно заменик и поздрави се са нама. – Ја сам задужен за помоћ, а ви изволите код трговаца, ако уопште има нешто за продају, јер и нама треба пуно тога.

Добили смо по боцу дивног грузијског коњака, сели у „зисове“ и пошли на аеродром.

– Зашто већ идете? – жалио се један симпатични крњоноси момак који нас је водао тих дана. – Каква је то дељегација која седи само седам дана?

Братислав му је мирно одговорио на „руском“:

– Знате товариш, нас у Београду већ псујут што се нисмо вратили!

(...) 

На Западу нешто ново

Запад је нешто друго. И зато што те нико не дочекује, што те не гледа ни као суву шљиву, што је делегасион, или делегационе, остављена сама себи на улицама Пигала, Виа Венето, или у предворју неког куплиш-хотела. Коњаке, као поклон, не добијају сви чланови екипе, него фабрике што праве ТВ уређаје деле електричне бријаче само инжењерима који одлучују о куповини.

И ТВ програм је сасвим другачији. Много је мање досадног образовања, а много више досадне забаве.

Ту смо први пут доживели хистерију названу „Квиз“, видели стриптиз и попове на ламбретама. И ту су се прави ТВ центри тек градили, планови су били грандиозни, али ми никада нећемо доживети срећу да видимо њихова остварења. Бар ја нећу.

Оно што је остало исто и на Западу као и на Истоку, то је било наше понашање. Огромна жеђ за знањем терала нас је да у свакој ТВ станици Европе упиремо прст у мониторе и питамо на дотичном језику:

– Кеск се к сла? Вас лист дас?

– Монитор – одговарају уображено ти срећници што већ имају телевизију.

Монитори су, истина, свуда исти и свуда се исто зову, али ми смо упорно питали за њих, да нам случајно нека финеса не би измакла из вида.

Морам признати да ми се програм у „Мулен ружу“ више допао него програм на Телевизији и њега једино и памтим из Париза. Женске су биле страшне, па голе. Пардон: у Метроу су се још увек јавно љубили и хватали, али ја сам већ био навикнут. У хотелу су рецепционари нудили лепе, али жгољаве даме да нам разбијају усамљеност, али ми нисмо знали добро француски, па шта ћемо онда са њима?

У Италији сам био као код куће, јер сам се годину дана раније проводио код сестре и зета, који је конзулисао у Риму.

– Миле лире естра – говорио је Миша на бензинској пумпи и добијао за хиљаду лира скоро пун резервоар бензина. Какав је то стандард био, те, 1956. године!

А шушкавци у свим бојама. Па одело „антипјега“ без гужвања и пеглања, а кошуље најлон, па провидне ко стакло, видиш кожу, нема подвале… На бувљаку, лево од цркве Светог Петра, има шта хоћеш и пошто хоћеш. И црква је страшна, само јечи на латинском, а има и исповедаоницу за наш језик, хрватски. Лепота.

Имало би о том Риму штошта да се прича, али се плашим да ви све то знате, јер су одонда сви Југовићи путовали у Италију. Зато да кажем суштину: са тога трчећег делегацијског пута памтим само да као предјело на банкетима служе дињу са пршутом (ми смо остављали дињу за после ручка, као што је ред) и да су нам негде између Венеције и Трста украли из спаваћих кола цео остатак дневница. Све остало сам заборавио, па је пропало за историју човечанства.

Имена на одјавној шпици

Од јесени 1956, када се делегација вратила са пута и годишњих одмора, до лета 1957. године, када су први ТВ посленици отишли у свет на специјализацију, текла је прва година припрема за тај епохални почетак. Технички стручњаци скокнути су још мало до Немачке, Енглеске и Америке, да утврде и њихове могућности за продају уређаја, а Душко и ја смо остали у домовини да преко конкурса (и на друге начине) бирамо кадрове.

Ако мислите да су се људи тада отимали да дођу на Телевизију – грдно се варате. Филмаџије, које су се заваравале грандиозним спектаклима и личним ауторским успесима, презриво су одбијале да са великих екрана уђу у мале ТВ кутијице.

– То је деградантно – говорили су учено и стручно.

Позоришта су још увек имала пристојне друштвене дотације, јер нису били измишљени Сизови за културу и удруживање рада са привредом, па немаштовити театарски људи нису желели да приме ново за готово.

А о Радију и да не говорим! Телевизија је била пасторче које је издржавао Радио, а нико не жели да буде сиромашни рођак у спахијској кући. Зато су на Телевизију дошли само авантуристички расположени занесењаци и они које је, по кадровској листи, или по казни, преместио директор Радија.

Ја нисам никада путовао на Антарктик или у Африку, али претпостављам да се тако окупља и екипа истраживача за ледене крајеве, или џунгле: нека дође онај који има траву стискавац да живот посвети непознатом. Јер, многи мудри и искусни осећали су да на томе путу, истина, не вребају дивље звери, али да чекају критичари, да ће први освајачи тог новог света радити у неким склепаним баракама, окружени подсмехом као сантама леда. Једино су заборавили да преживеле истраживаче увек чека слава као награда. Каква – то је већ посебно питање, јер неко постане познат и због вишеструког злочина, али, у сваком случају, ТВ радници не умиру без имена на одјавној шпици.

Година прва 

Шта је било најважније те прве године? Где саградити ТВ студио?!

Почело се од идеје да се грандиозни темељи недовршеног храма Светог Саве изнад Славије преправе у ТВ центар. Обилазили смо зидине обрасле коровом, замишљали пет или шест студија у оним криптама, видео-режије у олтарима, декоре уместо фресака.

Пошто је Светом Синоду било више стало до литургије него до ТВ програма, освећене зидине су остале само зидине. Бар за сада. Сећам се да сам ја предлагао да Телевизију не зовемо ТВ Београд, него ТВ Свети Сава и да уместо будућег Победника за шпицу, или заштитни знак, узмемо познату слику бившег Растка Немањића како благосиља бивше српске сирочиће… само да бисмо приволели Његову светост Патријарха на ТВ сарадњу.

Нису ме послушали (као и обично) и ми смо уместо грандиозног храма спали на привремени павиљон на Сајму.

После дугих, стваралачких размишљања и цењкања са директором матичне Радио-куће око девиза, мали колегијум нашег малог колектива одлучио је да се специјализација за Телевизију може обавити само на два начина:

1) Групна путовања са дискусијама и дневницама.

2) Појединачне студије на бази размене, без девизних средстава и без могућности дискусија.

Учење код куће није долазило у обзир.

Колективна путовања испланирали смо за све програмске људе, а појединачну специјализацију само за праве стручњаке – редитеље. Тада су, први и последњи пут, редитељи имали неки приоритетни значај.

Сваки наш редитељ, а било нас је мало, имао је право да изабере земљу у коју ће да иде, или бар да је пожели. А могло се ићи свуда сем у Америку, за коју Телевизија још није имала пара. Те девизе ће доћи тек касније, кад спортски новинари крену по свету.

Мирјана Самарџић отпутова возом у Варшаву, јер се много бојала авиона, Јанез Шенк одлете у Немачку, јер није волео возове и пољску кухињу, а Миња Дедић се определи за Праг, јер је више волео пиво него Немце.

Ја сам се једини одлучио за Москву. Рачунао сам: пошто ниједан страни језик не говорим довољно добро, најмање ћу се патити са руским. Поред тога ја сам желео да режирам, а не само да гледам, а ко ће ме у Паризу или Риму пустити да седнем за пулт у видео-режији? Шта за њих значи што сам ја режирао у свим медијумима сем телевизијског, ако не могу дијалектички да им објасним моју потребу за праксом. У Русији ће то бити лакше, мислио сам, јер ћу проблем моћи да поставим на идеолошко-пријатељске основе. 

Мали човек на ТВ екрану – великог су избацили 

Вратио сам се у домаћу Телевизију лакши за пет килограма, тежи за половни „шевролет“, кога сам у туђини зарадио, и пун ружичастих илузија о црно-белој телевизији. Сви ми ТВ првотворци били смо пуни утисака са разних страна и меридијана и мењали смо их на састанцима и симпозијумима као деца шарене кликере. Свако је донео понеку идеју како програм треба да изгледа, понеку велику теоретску мисао, па смо држали једни другима предавања, убеђени да радимо изузетно значајан и мудар посао.

Пошто су ме, још као малога, баба Рушка и тетка Боба научиле да је ружно лагати нећу ни да покушам да се сетим о чему су предавале колеге из Љубљане, Загреба и Београда, јер ћу сигурно побркати туђе мисли и идеје. Али неких својих реферата се сећам. Рецимо: „Сличности и разлике између филма, позоришта и телевизије“… затим: „ТВ драма и позориште на малом екрану“ итд.

Заиста не знам јесмо ли ми били недозрела генерација, па смо се зато мучили неким теоретским питањима, или смо у свом ентузијазму веровали да се за посао треба и припремати?! Јер касније генерације, које су стизале током ових тридесет година, нису обраћале пажњу на те ситнице. Новодошавши су увек одмах све знали – што се и на програму види.

Тих година ми смо почели да улазимо у развијени, цивилизовани свет. Поред Телевизије имали смо своје и туђе аутомобиле, коњи и волови су најурени из Београда, па смо се, уместо старинском балегом, загађивали модерним смогом, жене су кренуле у „шопинге“, а мушкарци у европске куплераје, иностранство се отимало за нас, нудећи нам кредите, а народ је коначно упознао своје бројно руководство, јер му је свакодневно долазило у кућу – преко малих екрана. 

Више нисмо били сиротиња!

Прва експериментална емисија београдске Телевизије изволела се представити за време Сајма. Као оно пре рата.

Сећам се: био је топао летњи дан. Опет је, као и на оном предратном вашару пре двадесет година, било лепе робе за госпођице, које су у међувремену постале другарице, било је лепих другарица за другове, али уместо торња за падобран био је подигнут релејни торањ за Телевизију. Скокови у ништа нису планирани. Шта ће нам поред Телевизије?

Чика Паја Малетин, који баш никакве везе није имао са тим првим преносом, обукао је црни сако, гештрајфт панталоне, љубичасте чарапе, па стално брише ознојено лице свиленом марамицом и солидарно уздише:

– Боже, како ћемо ово преживети?!

И ми остали патимо, али не тако елегантно, јер смо у то време, према интерном пропису, који сам ја смислио, сви облачили нека драпкаста радна одела.

Мињу Дедића, редитеља првог преноса и не видимо. Вероватно се завукао у новокупљена репортажна кола и прелистава белешке са специјализације у Прагу, или неки реферат са наших стручних симпозијума.

Камермани већ јуче наоштрили слике на камерама и само очекују почетак, или сунчаницу. Шта пре дође.

Прву спикерку, Олгу Нађ, нашминкали и нафризирали још сабајле, па Вера шминкерка кука што нема неки велики фрижидер да је у њему конзервира до почетка.

После ми рекоше да је све протекло сјајно. Ја се не сећам. Или нисам био при себи, или је та емисија била безначајна, па нисам имао шта да запамтим? У сваком случају сајамски програм, дакле наша предисторијска и предекспериментална фаза протекла је на опште задовољство. Сви смо преживели, сви смо се грлили од радости и после тих десетак напорних радних дана узели смо заслужени одмор до 29. новембра, да се припремимо за један нови почетак. Овог пута – прави.

Ми имамо леп обичај, политички врло „усаглашен“, да све почињемо на некакав празник, или јубилеј. Отварамо фабрике, пуштамо путеве, сечемо врпце, држимо народу значајне говоре, делимо плакете и одликовања. Све на празник. Јер тешко је запамтити обичан дан, или датум, а ми, хвала богу, бар јубилеја имамо коликогод волимо.

Као сваки досадни чича ја се сећам и предратних догађаја. Мој брат Милутин, као комуњара, стално се подсмевао Солунцима који су се читавих двадесет година хвалили својим подвизима. 

Дакле, у предвечерје 29. новембра 1958. године, кренуо је југословенски ТВ програм. (Да не кажем: програм Срба, Хрвата и Словенаца, јер то не би било политички исправно, иако су тада само они учествовали.)

Ја сам режирао.

Преношена је Свечана академија у Народном позоришту, а присуствовао је и друг Тито.

Око те емисије се ништа није значајно догодило, али ја је бележим јер је ред да и ја нешто допринесем стварању званичне историје.

После тога програм се усталио и више нема никаквих изгледа да грађани остану без те лепоте, то јест Телевизије. А припремање програма било је врло, врло озбиљно.

Павле Малетин, као главни уредник, волео је да скупи своје уреднике у канцеларију још од раног јутра.

– Другови, напрегните се и размишљајте!

Другови су онда мислили, мислили… он би извадио из ташне кифлу, или јабуку и полако грицкао, да смири чир на дуоденуму… а они су и даље мислили. До подне.

За разлику од Паје, који је волео дуго да понире у суштину, ја сам морао да производим програм, па сам мислио да све треба да се ради брзо, брзо, брзо… И састанке свог колегијума држао сам стојећи, да се нико не би уфотељио и опустио, па је све договарано за неколико минута.

Кад се чика Паја вратио у Нови Сад, на много лепше и мирније место, мени, као кривцу за његов одлазак, дадоше и његов посао и то је била прва реорганизација у Телевизији. Касније је то постала стална пракса: чим не знаш шта ћеш са неким празним местом, или са празним руководећим другом, или немаш згодан положај за неког кога ти шаљу – направиш реорганизацију!

Сећања су заиста необична појава. Мисли ми скакућу са догађаја на догађај, са личности на безличности и никако да иду редоследом. Много би ми помогао дневник, али ја га нисам водио, а сад је већ касно да почнем, јер друге мемоаре нећу писати. Зато се не љутите ако се вежем уз некога, испричам све о њему, па се вратим, пређем на другог и – шта испадне. Можда ћете ви успети да од свега тога створите неку целовиту слику о том времену, о тим људима, а и о мом животу.

Почнимо од глава… (наших, телевизијских)… јер се зна да се риба од главе једе.

Слава оснивача, као што већ знате, припада Мирку Тепавцу – Белом. Сећам се састанака колегијума на Радију када су тек почињали разговори о оснивању Телевизије. Обично смо се сви ми, амбициозни смртници, нервирали што је Загреб већ почео, а ми водимо јалове дискусије, а он је седео миран и наизглед потпуно незаинтересован у својој чеоној фотељи. Направио би лађицу од папира, напунио велику пепељару испред себе киселом водом и гуркао лађу да плива и удара о кристалне ивице. Можда и није било смишљене симболике у тој његовој игри, али он је ипак сигурно наслућивао све сударе до којих ће у Телевизији и због Телевизије доћи и хладно је одлагао њено оснивање…

Најзад, по својој, или не знам чијој вољи – одлучио је: почињемо! (...)

Послушност је кћерка мудрости

Сада ће се многи од вас наљутити на мене. Неки ће желети и да се свађају, а ретко ко ће хтети да се сложи са мном и мојом тврдњом: не постоји проналазак значајнији за људски род од Телевизије!

Она је на истом нивоу са ватром, или првом тојагом човека-мајмуна!

Парна машина, електрична струја, или атомска енергија развиле су цивилизацију, али нису биле битне за непосредни развој људских сазнања.

А Телевизија?

Полако, не подсмехујте се, јер ја не говорим о нашем, или вашем ТВ програму, о бесмисленим спотовима, рекламама, глупим говорима и састанцима и небулозним лажним уметностима, који понекад долазе из те чаробне кутије. Ја мислим на суштину и мислим свеобухватно.

Телевизија није неопходна ни вама, који ово читате, ни мени, који ово пишем. Ни већини образованих. Али замислите шта она може да значи Ескиму (ако му поставимо репетитор), који мисли да се живот састоји само од фока, белих медведа и моржовог сала? Или нашем Радисаву са Бабине чуке, коме је једина радост и забава ако комшији цркне ован?! Или Бушману коме се цео мисаони процес састоји од размишљања како ухватити и појести скакавца?

Поставимо предајнике по целом свету и нека богати свет пошаље телевизоре безмерној сиротињи по планети и људи ће сазнати и научити оно што никада нису могли.

Ја не тврдим да ће људски род бити срећнији кад сазна све што не зна, али могућности за сазнање само Телевизија и једино Телевизија може да им пружи.

Књига је дивна измишљотина, али треба бити и писмен и довољно имућан да је купиш, или становати у близини неке библиотеке.

И филм нас оплемењује, или разгаљује, имамо и исконску љубав према позоришту (ко је има!) али за све то треба живети у центрима, имати навику, времена и средстава.

Телевизија пружа све. Лапонци и Чукши ће видети афричке тундре, Хотентот слушати Хамлетов монолог, Милојица буљити у Кинески зид и пирамиде у Мачупичу, а сви заједно гледати како се Регани и Горбачови споразумевају или отуђују, а Дражен Петровић плази шпанској публици!

Цео цивилизовани свет има телевизију, а нисам сигуран да они који је воде мисле на мој начин. Можда је некима важнија добит, или атракција, или једноставно – сопствена глупост.

Телевизију треба да воде мисионари. Аскете и занесењаци. Људи који воле људе. Или, посматрано цинички: они који хоће да унесреће човечанство развијајући му свест.

Ја сам био један од заљубљеника телевизије. Истина, ја нисам био толико претенциозан да покушам усрећити гледалиште. Само сам желео да га расположим и засмејем.