Тако је говорио Дадо Ђурић: Рађати се свако јутро, живјети свакога дана и умирати сваке ноћи. Све остало су бјелосвјетске дркалице

У Галерији Српске академије науке и уметности у Београду отворена је велика ретроспективна изложба Миодрага Дада Ђурића (1933-2010), једног од најзначајнијих црногорских и југословенских сликара. Ауторка изложбе назване „Дадо: Историја природе 1953-2000“ је уметникова ћерка Амарант Зидон, а на њој посетиоци могу да погледају више од педесет Дадових радова, од којих се неки први пут налазе пред публиком.  Изложбу прати селекција документарног видео-материјала, као и двојезични каталог у издању САНУ, и монографија у издању фондација „Плаво“ и  „За српски народ и државу“. 

Поводом београдске изложбе, чачански „Градац“ је објавио и књигу Дада Ђурића „Размишљања о…“, у којој су Бранко Кукић и Соња Стојановић начинили избор сликаревих исказа о уметности, животу, сликарству и политици, датих у интервјуима вођеним у различитим временима и различитим поводима, а који сабрани на једном месту пружају јединствен увид у Дадову филозофију уметности и живота. Подсећајући на великог сликара и позивајући читаоце ОКО портала да посете његову изложбу у Галерији САНУ, с дозволом издавача доносимо неколико одломака из ове књиге.

Сликарство

Сликарство је бекство из живота, неуспјело. И баш зато је интересантно што је неуспјело.

Сликање

То је клање. И што сликар више наваљује да оде даље, радионица му се све више претвара у кланицу.

Опет сликање

Сликање није бјежање од стварности, то је, напротив, врло згуснута стварност. Потребан материјал да би се направила Умјетност.

Када сликам...

Jа не замишљам унапријед. Моја слика то је моја брадавица, израслина. Ја се препустим слици и она ме води. Кад ми се у једном датом тренутку слика учини жива, интересантна, ја сам задовољан један хиљадити дио секунде, али тренутак касније опет сам несрећан.

Животињска гробља

Одлазио сам да гледам то гробље. Пацов за доручак има коња. Пацови су тамо дрогирани храном. 

Свјетлост

Сад сликам свјетлост. Језива ствар. Она може да се спусти на слике као прашина. Она се појављује сама, не може сликар да је створи.

Птице

Мислим да сам као дечак највише цртао птице. И дан-данас их цртам. Зашто птице? Ваљда зато што ми се код њих свиђало да на земљу долазе само кад им то треба! Ваљда што су чистије и што долазе после смрти…

Смрт

Замишљам да ћу, кад будем мртав, видети властиту декомпензацију. Видим много више смрт у природи него живот. А природа ме фасцинира зато што нам је дато да је гледамо за свог живота. Властита смрт се, ја мислим, осећа док се гледају лепе ствари у природи. Ствари које ја сликам уопште нису слатке. Оне нису слатке, али исто тако ни драматичне ни жестоке. То нису екстремне ситуације, то су увек ситуације равнотеже.

Уметност

Уметност — то је нешто сасвим интимно. Када радим, увек ми се чини да то није довољно јако, довољно интимно, довољно искрено. А кад човек зна да треба да буде искрен — то је грозно. Уметник је у врло тешкој ситуацији кад је свестан да мора да буде искрен. Јер, искреност је једини начин да дође до онога другог, који слику гледа, да га такне, да он осети неку температуру. То је могуће само ако се у самој слици „инсталира“ нека чисто физичка снага. Као, на пример, светлост. Тада је онај умни део сликарства потиснут и слика постане реалност, истинито парче живота. Ту не сме ништа да буде залепљено, да смета, све треба да дише! Слика треба да дише као неко мало псето које човек држи у наручју!

Сликарство или живот

Ја никад нијесам задовољан. Да сам задовољан ја бих се шетао по Паризу. Ја сам много ангажован у сликарству. Мени је то моје сликарство, да опростиш, важније од мог живота.

Моје сликарство

Ја сам с временом исковао, кажу, неки стил, а ја више волим да кажем кожну болест. Ја сматрам да је то моје сликарство као нека кожна болест од које ја нијесам хтио да се излијечим. Ја сам чинио све да ме још више заболи. За мене слика није ни уживање, ни мир – него немир. То нијесу муке као кад те заболи зуб, то је неки недефинисани, метафизички бол, то јест мјешавина бриге, страха и среће која не постоји.

Сликарство ми је важније од живота

Мени је моје сликарство било важније од мог живота. Сликарство је синтеза: оно треба да буде поезија, филозофија, теологија, ботаника, зоологија, анатомија, урбанизам. Једном ријечи, оно треба да буде једна етика. Слика има материјалан изглед, али оно што нас заиста дира јесте њен дух, она треба да нас штити од медиокритета. Сваки пут кад нас сликарство изненади, оно је у ствари поново измишљено.

Стил

Немам ја стила. Ја се борим против стила. Јер кад постоји стил, за мене је такво сликарство досадно. Стил је затвор сликарству. Стил је начин како се та осјећања изражавају. То је, отприлике, дефиниција стила. Увијен кад почињем нову слику, покушавам да се откачим од сваке рутине, сваког смишљеног начина на који се прави слика. Борим се против тога, јер ти елементи, рутина и начин размишљања прије акта сликања стварају стил. То баш треба да се избрише, стил слике треба да буде она сама, да не буде у затвору стила или убијена стилом. Јер стил убија слику, стил се види са десет метара. А слика треба да живи као чељаде.

Моје слике

Моје слике су моје само док их радим. Послије више нијесу моје, али док их радим, радим их само за себе. Умјетник да би истрајао у томе што ради не смије да буде потпуно свјестан, јер баш то несвјесно нам омогућава да опстанемо, да вјерујемо. Ни глумац ни сликар не треба да буду сувише интелигентни, ни сасвим луцидни.

Боје

Наравно, боје су симболи par exellence, али пошто ја не употребљавам пуно боја у сликама, то ја нијесам позван да преведем њихове симболе. У мојим сликама има мало боја. Ја нијесам колориста. Те хладне, ледене боје што се често виђају на мојим сликама чине да слике нијесу тешке. Јер кад има много боја, слика отежа и као да хоће да пане. Слика треба да лебди, она треба да живи. Боје су и спас и пропас’. У томе је проблем. Мени је најбоље кад имам врло мало боја, да буде јасно. Не волим топле, вреле боје. Значи, и композиција боја, форма и простор, све то заједно чини слику.

Да ли је свјетло тешко ухватити?

То је најтежа ствар и не може да се уради ни на какав вјештачки начин. Мислим да је свјетло органско, то је као температура која се развила толико да је неопходна, на примјер вегетацији да расте и да цвјета. Дневно свјетло је перманентно позориште: промјењиво, краткотрајно, нестално, тренутно. Може се рећи да свјетлост цвјета и вене, и цвјета и вене, то је њен ритам. Свјетлост се упила у мене и излила се на слику. Ја сам једноставно сликар свјетлости. То је перманентна сарадња, саучесништво из давнина, живот, једном ријечју. Сликарство је у ствари прича о свјетлости. Свјетлост у сликарству је важна као ријеч у поезији.

Умјетност и свијест

Еволуција настаје свакако несвјесно, па се то не види тога тренутка, као што ни дијете не види како расте. Кад би умјетник био свјестан, кад би командовао својим импулсима, свако би био геније.

Рођен наопак

Рођен сам, као и свако други кад се роди наопако. У Црној Гори дефиниција за мене је била: „Он је наопак.“ По уму наопак. То је врло погрдна ријеч, наопак. Што значи бити мимо других. Нијесам ја добар сликар. Добар сликар је Мило Милуновић. Нијесам ни сликар, ја сам филозоф свега наопаког. Зато и не волим да причам о мојим сликама, пошто нијесу довољно крволочне и грозне. То је врло јасно, живот је агонија која почиње од сперматозоида до безубог старца. Живот је само пука несрећа.

Одлазак из домовине

Кад се човек одлепи од родне груде, од оне светлости коју је самим рођењем угледао, то је ипак мала трагедија. Ако се бави сликарством или музиком, он има привилегију да остане поприлично свој, али кад треба да промени културу, то је велики ментални напор; то је рез. Ја сам, долазећи из Југославије, помешао у себи разне ствари и имао сам утисак да седим између две столице. То ме је натерало да се интересујем за сопствену менталну анатомију и да сликам свој унутрашњи свет.

Сликарство и политика

Одвратан ми је тај глагол, доста се ту, по Западу, прича о клању. Сликарство, богу хвала, то му је као неки елеменат племства, не меша се у чаршију, на пијацу. А у литератури, поготову лажној, шунду, ту може да се препричава и да се праве грозне ствари. Углавном се најгори писци баве политиком.

Аман, чоче, велика је разлика између политичара, писца, сликара или, рецимо, хирурга. Сликарство, то се не прича и не препричава. Писац може да се лакше компромитује зато што он зна лијепо да прича и пише, па се често дешавају и неке криминалне ствари: запали мржњу и брука може да пукне преко писања а не преко сликања. То је интересантно, сликарство никада није натерало народе да се кољу.

Сан

За мене је сан дјелић стварности. Тврди се да су снови врло кратки. Идеја сликарства је да буду дугачки. Прави, истински сан.

О анализи снова

Кад би неко анализирао моје снове, мислим да би украо нешто моје.

Вјетар, вјетар...

„Треба умрети а да не убијемо вјетар“, рекао је Монтерлан. Треба вјетар све то да помете и одува наш смрад негдје другдје…

Глад и хладноћа

Прије свега хладноћа. Били смо јако гладни, такође, наравно. Али ја сам имао проблем с ципелама. Током рата није било ципела, зато сам навлачио цревље одраслих и каскао около. Сњег ми је улазио у ципеле, проклет био. Сад не могу да смислим емисије које зими приказују о скијању и снијегу, гасим телевизор. То не подносим. Зиму, снијег, јер тада бих ишао код моје тетке Јулије, пошто ми је мајка умрла, и онда сам стављао ноге у рерну да бих осушио чарапе, ако сам их уопште имао. Али да бих дошао до тетке Јулије, требало је да пређем преко главног трга гдје су била објешена два партизана. У јануару... на једном дрвету. То је страшно. А морао сам да прођем туда, поред објешених, да бих загријао ноге. Тетка Јулија ми је замјенила мајку, била је очева сестра. Та два објешена човјека још ме прогањају. Тек недавно у некој књизи коју сам листао у Црној Гори видио сам фотографију објешених, препознао сам је, чак сам је ставио у један филм, та се фотографија види у филму Паскала Сидона. Али постоји још једна слика коју сам скоро открио. Та ме је фотографија страшно уплашила. То су два објешена човјека у усправном положају, а на улици, иза њих види се маса која долази да гледа представу. А та два типа стоје. Слика је лошег квалитета, из 1944. Имао сам једанаест година, ја и моји родитељи нијесмо ишли да то гледамо, моји родитељи су добри људи. А они идиоти су гледали.

Дјетињство

Дјетињство је за сликара као неки пролаз кроз пакао. То је паклени извор. У дјетињству се све осјећа. Ипак је био тамо неки рат кад су извјесни људи били дјеца. И велико, универзално проклетство је у томе што тај рат стално траје. Никад се није завршио, сваког момента људи умиру. У томе је људска трагедија... Дјетињство је стварни извор и на неки начин префигурација, префигурација живота уопште. Ипак, постоји неки смисао због којег су се неке ствари у животу догодиле. Дјетињство је стварно један дуги „моменат“ који човјек треба да сачува као неко поштење, треба да се сачува као нека снага... Нема несрећног дјетињства, ни срећног живота. Срећан живот, то је лаж. То не постоји. Срећни живот – то је начин да се човјек завара, а брука је да се каже да је човјек несрећан, брука из неких најпростијих моралних обзира. Дјетињство, то је интересантно као тема. Да ли човјек, у ствари, икад излази из дјетињства?

Херцег Нови

Време у Херцег Новом је можда најљепши период у мом животу. Тада сам имао једну велику дилему: да ли човјек треба да живи или да слика. Чини ми се да сам се ја већ тада одлучио за ово друго – за сликање. А не за живот, Касније је повучен знак једнакости: сликање је постало живот. У грађанском офуцаном смислу ријечи – ја не знам шта сам и гдје сам.

О сликарима

Не постоје живи сликари који ме занимају – сви су умрли. За мене је Виктор Браунер већи и од Пикаса, и од Шагала. На крају крајева, ја не волим француско сликарство, оно није мој коњ за битку. Браунер је био Румун, Маркс Ернст Немац, Кле је био Швајцарац њемачке културе. Значи, све су то емигранти; чак је и Балтус пољског порекла. Браунер и Кле су били два најмузикалнија сликара. Постоји један велики амерички уметник, Марк Тоби. Џаспер Џонс је нека врста живог бога, Микеланђело макадама Њујорка. Врло је тужан и врло несрећан зато што су му слике много скупе. Он је као циркуска фигура. Стално сам замишљао брачну сцену свађе између њега и Бејкона, како се вуку за косу да би установили ко је скупљи. Ни Френсиса Бејкона не волим, јер свакога завитлава својим рамовима и својим сликама које су изванредне. Исувише дуго се претеривало говорењем да само он постоји, а да су остали у јарку, а то није лијепо.

Живот је спектакл – Емоције

Лијепо каже Набоков: „Медиокритетске ствари се лако разумеју.“ Емоција, суштинска, врхунска емоција треба да избија из оног што се ради. Реалност је фантастична, и живот је фантастичан, па то није никакав надреализам, ја сам извукао нектар из реалног. Предметима, односно манекенима, којима сам додао уљане боје, због чега су престали да буду вулгарни предмети, додао сам свјетлост која није залазак сунца, већ нека моја свјетлост. Ја пишем своје сопствене комаде, режирам их, играм, поберем успех или неуспех. Живот је спектакл, ја сам у њему глумац.

О цивилизацији, о животу

Ријеч криза лично ме погађа. Криза цивилизације? То је, на вишем степену, ипак оговарање! Чини ми се да је то нека врста литерарног оговарања. Нажалост, данас је оговарање у литератури врло присутно. Рецимо, ни Нојева цивилизација није била у кризи. Папрат је препотопска биљка – а још увијек егзистира! Штавише, издржљивија је и напреднија у хладу него на сунцу. Има нечег јуначког у томе... Јеси ли читао Мишоа? Е, видиш, он каже: „Ко не гради куће, тај не воли овај свијет.“ Има нечег јуначког у тој поезији. И ја сам своје слике повезао са јунаштвом, а питам се да ли јунаштво уопште постоји. То су тренуци кад мислим о себи, а то је ружно. Ружно је мислити о себи.

Не могу да замислим слику, јер прво морам да уђем у врелу воду. А онда, то само од себе произилази, из страха и, вјероватно, из скривене радости. Страх има двије улоге: свјетлост (то је гледање у очи) и мрак (то је самоћа). Симбиоза самоће и гледање у себе, то су моје слике. Ту нема артистичких перформанса, јер то се стегне као лед. И... кад се слика претвори у лед, тада ме она престраши. Притом, присутан је и страх да нећу моћи изразити страх. То је горе него кад не можеш некога да опсујеш!

Стварање је, ипак, освета према себи. Пас лаје себе ради, а не мјесеца ради! Био сам огуглао на цивилизацију! Цивилизација је завијање вукова.

Ја сам у посљедње вријеме, да ти право кажем, излазио мало чешће у град, најчешће у онај Жизор. Прије није било тако. Годинама је било тако. А сад ми је мило да изађем међу људе. Причам, на примјер, с месаром: испао месару зуб, причамо помало о свему и свачему... А онда кажем: што сам губио вријеме, када су људи врло интересантни. Људи су у суштини добри, а зло се прави као алкохол од цукра. Од досаде. Од неиспуњених жеља. Од сочије. Вријеме сужава могућности квалитативног избора, сужава пролаз, као у Платијама. Људи то подсвијесно знају, зато су они, у ствари, добри. Знају шта их чека: нож времена! И онда, те маске, које човјек држи на лицу ко зна колико година, саме постају ствари и заједно чине једну ужасну декомпозицију. Толико су јаке те ствари које сад откривам, послије четрдесет осам година, да је сама умјетност више као неки одјек, одјек једне стварности. То је апстрактно, то се чује, то не може да се понесе на рукама. А опет кад човјек размисли, сва дјела, углавном, губе с временом.

Умјетност стари као људи! Наравно, генијалне ствари не старе, Достојевски не стари. С Камијем већ није таква ствар. Ками стари. Он је пуно „радио“ на својој слави, иако се отпрве не би рекло. Данас је иначе тенденција да писци путем извјесних ванкњижевних активности и те како „припремају“ тло за своју славу. Мени је пуно рекао о Камију један мој пријатељ, писац из Алжира, Катеб Јасин. Он је добро познавао Камија, били су другови (Ками је такође рођен у Алжиру) и били су дуго заједно. Ками је доста тога написао о Арапима и, како Јасин каже, не баш са симпатијама. Све је то било базирано на вријењу између двије културе... 

Мени је сликарство, на неки начин, пуно помогло да разумијем људе и ствари. Ја сам био махнит у младости, давио сам се у заблудама, у конфузијама. Онда је настајало сликарство у коме сам као у неком буквару читао људе и природу... Мени сад више не треба ни радозналост. Дошао сам до закључка да сам рођен изненађен. И то изненађење никад неће да престане. Нас не чека изненађење, јер све је изненађење, сваки пут кад се пробудимо. Ја имам ту морбидну тенденцију, тако да се поставља питање да ли ја сматрам живот за болест? Заиста то тако осјећам. Живот је болест с нормалном температуром: није четрдесет два, него тридесет седам, тридесет осам.

Смисао живота

За мене је смисао живота рађати се свако јутро, живјети свакога дана и умирати сваке ноћи. Све остало су бјелосвјетске дркалице. То је измислила та хваљена западна цивилизација да намами мрчену сиротињу да јој, кад изгубе илузије, чисти нужнике. Свијет Запада је чиста перверзија.

Црна Гора

Црна Гора је боља од Европе, ако ни због чега другога онда што је живјела на граници Медитерана и Азије, која је материца свјетске цивилизације и културе. Европа би нас прождријела. Поготову нашу културу. А то је горе него кад гледамо како на телевизији моћне животиње прождиру слабије. Грозно је кад се уништи и негира нечија култура.

Македонци

Ручајем данас с једним поштенијем Црногорцем и чујем иза завјесе како нека аветиња оговара Македонце. Мислим, пичка му материна сељачка, зна ли он ко су Македонци. Рецимо, ја сјутра идем за Париз и пасош ми је југословенски. Знаш ли ко би прије двије-три хиљаде година, захваљујући Македонцима, имао југословенски пасош? Аристотел, Александар Велики, Јустинијан, а од Црногораца Свети Јероним.

Свети Јероним

За Светог Јеронима сам случајно сазнао од једног познатог француског писца и историчара да је рођен на Грахову. То нас вјероватно нијесу хтјели научит у школи јер је он био чувени католички свештеник, и преводилац. Ух, што мрзим шовинизам. Шовинисти су највеће ништарије.

О Јову

То није локална прича, то је прича о свима нама.

Дружење у Београду

Ја сам се мало с ким дружио. Недавно сам размишљао о томе и установио како сам стварно мало људи знао у Београду. Зашто? Да ли зато што сам морао доста да радим? Нисам могао себи да одговорим на то питање. Пре извесног времена на то питање ми је одговорио Душан Макавејев, кога сам срео у Паризу. Он је студирао психологију и мислим да ми је то лијепо објаснио. Описао ми је како сам изгледао и како сам се понашао у Београду. Понашањем, облачењем и са једним огромним блоком ја сам, у ствари, одбијао све људе око себе, одбијао контакт са њима, несвесно, наравно, омогућујући себи мир да могу само да цртам. Тада сам се дружио углавном с покојним Леонидом Шејком, Пеђом, Синишом, Тошом и Тупом, с којима сам био нераздвојан одвајкада. Шејка и ја смо имали некакве особите везе, иако смо имали различит језик и поглед на свијет. Често се нисам слагао с њим. Он је био рођени интелектуалац, а ја, на неки начин, рођени дивљак. Не дивљак зато што сам био провинцијалац, Црногорац, већ зато што сам одбијао све салонске манире, те „културе“ и „културна правила“. Одувијек сам био против „школског погледа“ на живот.

Исток-Запад

Тоталитарни системи су те јаднике довели до материјалне и духовне биједе, па на Европу гледају као на обећану земљу, одричући се својих аутентичних вриједности. Рушењем Берлинског зида, назовидемократизацијом и остварањем граница источних земаља Европа се снабдјела чистачима улица који су паметнији и образованији него многи њени професори. То је грозно. То је понижавајуће. Ти јадници су продали ђаволу душу. Велику руску душу, јадо мој.

Новац је једини бог Запада. Њему се једино клања, вјерује и ради њега се све ради. Мислиш да је овај рат у Голфу, колијевци цивилизације, почео ради ослобођења Кувајта. Јес, матрак. Све је то ради нафте. Оће господа да се јефтино вози и грије гузицу. То је грозно! Замисли те перверзије. Хиљаде мртвих, а нико од господе није окрвавио руке. Неки ратни чиновник притисне некакво пуце и стотину километара далеко некаква зградурина, пуна ђеце, одлети у ваздух. Страшно. А ми гледамо на телевизији тај масакр као какав амерички кичерајски ратни спектакл. Брзо ће из Тајланда стићи фалш копије садистичког материјала који је у Ираку снимио неки морбидни новинар манијак.