После санкција НИС-у, рампа и за железару у Смедереву: Само су нам још квоте на челик фалиле

Железара у Смедереву један је од највећих извозника у Србији. Тачније са 520 милиона евра, колико је извезла прошле године, трећа је на списку компанија из наше земље које су највише робе продале у иностранству, подаци су Министарства финансија. По висини пословних прихода, ова челичана је у првих 15 компанија. За бруто домаћи производ (БДП), железара је једна од фирми која даје велики допринос, скоро 1%, или прецизније 0,86%.

Али, хоће ли то остати тако, кад на снагу ступе нове квоте и нове царине на челик које је Европска комисија усвојила у уторак, 7. октобра? И да ли железара већ има озбиљне проблеме у пословању, који се не виде на листама топ сто највећих компанија у Србији и топ 10 највећих извозника? „HBIS GROUP Serbia Iron & Steel“, како се смедеревска железара званично зове, већ годинама није на листама добиташа у Србији, а да то брисање са ове листе скоро нико није ни приметио.

После проблема са америчким санкцијама које има НИС, а који прави око 4% БДП-а, стиже ли нова рампа за једну велику компанију из Србије, превелику да би пропала? И да ли је то железара у Смедереву?

Домино ефекат америчких царина

Квоте Европске уније на челик и за нас представљају неку врсту рампе за извоз, а тај праг ће сада бити додатно спуштен. А откако железара у Смедереву више није у државном власништву, њеним пословањем готово да се уопште не бавимо, иако у њој ради скоро 5.000 људи. Тачније, према извештају Агенције за привредне регистре – 4.932.

Оно што се у јавности зна јесте да је менаџмент смедеревске железаре за Сретење, поводом Дана државности, добио орден од председника републике Александра Вучића. Али, оно што се мање зна јесте да Кинези у Србији већ годинама производе губитке. И ту треба бити поштен: кинески менаџмент железаре с тим нема много везе.

Али чињеница да је Кина глобална велесила у производњи челика, која годишње произведе више од милијарду тона челика, од укупно 1,8 милијарди колико произведе цео свет, с овим итекако има везе. И то не директне, већ посредне. Јер, Европска комисија је трећим земљама, укључујући и Србију, увела квоте на извоз као одговор на америчке царине на челик од 25%, које је Доналд Трамп увео још у свом првом председничком мандату.

Иако је тим царинама Трамп првенствено хтео да ограничи увоз у САД јефтиног челика из Кине, царине су важиле и за Европу. А онда је Европа, као одговор на те царине, увела своја ограничења на увоз челика. Та ограничења су првенстрвено важила за Кину, која је европско тржиште запљускивала јефтином понудом кинеског челика, али су важила и за Србију.

То исто се догодило и сада: Трамп је царине на челик, које је администрација Џозефа Бајдена ставила ван снаге, поново активирао. Одмах је активиран и одговор Европе у виду нових ограничења и већих царина. И то иако би ове мере требало да буду ограниченог карактера и да важе до јуна 2026. године.

Мање квоте, веће царине

Према ранијој одлуци Европске комисије, из јуна 2019. године, за увоз челика из Србије у ЕУ већ важе ограничења. Према том ограничењу, ове године у ЕУ без царине може да уђе нешто мало више од 820.000 метричких тона челика. Квоте важе за три категорије производа који се из Србије извозе: топло ваљани челик (576.000 метричких тона), хладно ваљани челик (164.000 тона) и лимове (88.000 тона), подаци су са сајта Европске комисије.

Правила су таква да након што се ове квоте испуне, свака нова тона се царини по стопи од 25%. Из Европске комисије је најављено да ће квоте на увоз челика бити преполовљене, а царина повећана. То значи да ће из Србије следеће године у ЕУ моћи без царина да се извезе нешто мало више од 400.000 тона челика (за све три категорије), а након тога свака нова тона челика цариниће се по стопи од чак 50%.

То значи да ће челик из Србије који се продаје на европском тржишту бити значајно скупљи од оног који се производи на домаћем европском терену. Или, како се то фенси економским речником каже: постаће неконкурентан.

Нове мере, нови проблеми

Јасно је како ће се ове нове мере Европске уније одразити на железару у Смеререву која је у власништву кинеске ХБИС групе, једне од највећих компанија за производњу челика на свету. Ефекат на њено пословање биће исти као и када је претходни пут, у лето 2019. године Европска унија увела квоте. Дакле – негативан.  

Довољно је погледати један податак. Пре него што је Европска комисија у лето 2019. године увела квоте, извоз челика из Србије у ЕУ био је 1.071.305 метричких тона, показују подаци Еврофера. У години када су квоте уведене, то није имало негативан ефекат на извоз, с обзиром на то да су квоте важиле само у другој половини године. Те 2019. године из Србије у ЕУ извезено је 1.121.538 тона челика, али већ следеће, 2020. године, која је, истина, била и година ковида, извоз челика био је знатно нижи и достизао је тек 795.851 тону. Наредне 2021. године извезли смо 715.179 тона, 2022. године – 760.032 тоне, 2023. године – 635.107 тонa, а 2024. године 628.552 тоне. Дакле, током пет година примене квота, наш извоз челика у ЕУ скоро да је преполовљен.

Уосталом, то се види и на пословним резулататима железаре ХБИС у Србији. Прошлу, 2024. годину смедеревска челичана завршила је са губитком од 148 милиона евра. То је већи губитак него у 2023, када је минус ове компаније био 141 милион евра. Још неколико је негативних показатеља у пословању ове компaније.

Оcим што расту губици, компанији ХБИС у Смедереву падају и пословни приходи. Прошле, 2024. године, пословни приходи били су 723 милиона евра, а претходне, 2023. године, 811 милиона евра. Истовремено пада и производња. Према подацима Светске асоцијације за челик, у Србији је 2023. године произведено 1.545 метричких тона челика. Следеће, 2024. године, произведено је мање – 1.393 метричке тоне.

А шта се у међувремену догодило са производњом челика у свету?

Глобални „челични рат“  

Америка, која је царине увела како би стимулисала домаћу индустрију челика да производи више, данас, после свих мера ограничења, производи мање. Током 2018. године произвела је 86,6 милиона тона челика. Данас, према подацима Светске асоцијације за челик, производи 79 милиона тона.

Ни Европска унија, која је мере заштите уводила да помогне својој индустрији челика, то на крају није успела. И то се види кад се подвуче црта у производњи од 2018. године до 2024. године. Пре него што је ЕУ увела квоте и ограничења на увоз челика, укупна производња била је око 160 милиона тона годишње. Сада је 126 милиона тона.

Чак ни увоз челика није значајно смањен, што се такође види по подацима Еврофера: 2018. године, пре него што су ове мере ступиле на снагу, ЕУ је увезла 28 милиона тона, а прошле године укупан увоз челика у ЕУ износио је 26 милиона тона.

Нема сумње да Европа губи „челични рат“ са Кином. Не морају се за то посматрати никакви додатни подаци, довољно је само погледати број радника у индустрији челика – тренутно их је око 300.000, a пре 15 година било их је 400.000. То значи да је од велике светске економcке кризе из 2008. године до данас сваки четврти радник у европcкој индустрији челика остао без посла.

С друге стране, Кина је и 2018. године и данас била и остала велесила у производњи челика. Пре него што је Америка увела царине, а Европа квоте, Кина је производила 928 милиона тона годишње, а остатак света 1,8 милијарди. Кина данас, упркос свим америчким и европским мерама ограничења, производи још више: око милијарду тона годишње.

Удео српске производње челика на глобалној мапи произвођача био је и остао на нивоу статистичке грешке: наша производња тренутно чини 0,072% од укупне светске производње. Тако је на глобалној мапи, али не и на локалној. Како рекосмо, компанија ХБИС запошљава скоро 5.000 људи и прави скоро 1% српског БДП-а, што није занемарљиво.

Успони и падови смедеревске железаре

Пре него што је у лето 2016. кинески ХБИС стигао у Смедерево, проблем железаре чинио се као нерешив. Крајем децембра 2011. године амерички Ју Ес Стил, дотадашњи власник, повукао се због тадашње глобалне кризе у индустрији челика. Железару је тада држава откупила за један долар, а као власник смедеревске челичане само за плате радника до јуна 2016. године из буџета je потрошила више од 300 милиона евра.

Подаци Светске асоцијације за челик показују да је 2015. године, дакле док је железара још била у државном власништву, у Србији произведено око 900.000 тона челика. У време док је амерички Ју Ес Стил био власник, годишњи рекорд био је 2,2 милиона тона.

Кад су Кинези дошли у Смедерево, кренули су да агресивно повећавају производњу. Већ 2016. године ХБИС је направио плус на рачуну од 10 милиона евра, а производња челика достигла 1,2 милиона тона, да би следеће, 2017. године, производња била повећана на 1,5 милиона тона, показују подаци Светске асоцијације за челик.

Године 2018. Кинези су се у Смедереву скоро приближили америчком рекорду и производња је достигла два милиона тона челика. Те године у јануару, у односу на јануар 2017. године, Кинези су у Смедереву повећали производњу за чак 100%. Све време до увођења квота производња је константно расла, а железара је пословала позитивно. Од када је Европска уније увела квоте, производња пада, смањује се утицај железаре на БДП, а падају и пословни приходи.

Колико дуго ће Кинези, светска велесила у производњи челика, бити спремни да у Смедереву производе губитке?