Завет Богдана Богдановића: Може ли Рига ипак да буде нова Атина

Понешто је пре почетка овог Европског првенства а у кошарци личило на Атину јула 1995. Никола Јокић је, иначе, тада беба која је тек напунила четири месеца, Марко Гудурић имао је пуна три месеца, а у односу на њих већ одрастао је биo Богдан Богдановић са непуне три године.

Званични првак Европе у кошарци је била Немачка; са Светиславом Пешићем као селектором, Немци су на претходном Првенству Европе пред својом публиком направили највеће изненађење у историји континенталних шампионата, победивши у финалу Русију са 71:70.

Преко Бугарске и квалификација које је „измислио“ Бора Станковић, тада генерални секретар ФИБА-е, кошаркашка репрезентација стиже на Европско првенство у Грчку. У најјачем саставу, 12 изабраних и данас ће у цугу изговорити сваки кошаркашки фанатик, а судбину Дејана Давидовца од ове године тада је имао Никола Лончар – отпао је као 13. играч.

Очекивања и еуфорија те још увек ратне 1995. и ове протестне 2025. могу да се упореде, али највећа сличност је пре свега то што смо и пре 30 година и сада – вероватно једини пут окупили све најбоље што имамо. Међутим, у таквом саставу сада смо одиграли само једну званичну утакмицу.

Када смо испраћали репрезентацију на Европско првенство плашило нас је што делујемо тако непобедиво; што све толико добро изгледа да је то већ био разлог за страх. Сви противници у припремном периоду су деловали недорасло, репрезентација Србије изгледала је као НБА селекција која је дошла на европску турнеју, а онда је уследила та ружна утакмица против Португалије. У том мечу који је повремено више личио на рагби него на кошарку, задњу ложу повредио је капитен репрезентације Богдан Богдановић и тако завршио своје учешће на Европском првенству.

Оптимиста који се нагледао успеха српске репрезентације рекао би да је ово био једини начин да се Евробаскет учини иоле занимљивим, песимиста који не памти само сретне дане би закључио да су ствари кренуле по злу и да српској репрезентацији неће бити лако да се опорави од овог ударца.

Малерозни низ

А Богдан Богдановић заиста нема среће на Европским првенствима.

Најбољи Еуробаскет играо је 2017. у Истанбулу. Без два најбоља играча репрезентације у протекла три лета, Милоша Теодосића и Немање Бјелице, Србија је тада дошла у Турску. И Саша Ђорђевић је све дао у руке Богдану.

Тешко је рећи да ли је Богдан бољи меч одиграо у четвртфиналу против Италије (22 поена, 5 асистенција), или полуфиналу против Русије (24 поена, 4 асистенције). У финалу против Словенаца, нажалост, сасекле су нас и повреде, да је више могао да игра Стефан Јовић или да је Бранко Лазић могао да уђе бар на 10 минута да одигра одбрану на Драгићу (35 поена), вероватно не би било суза Богдана Богдановића после меча. А и у финалу је био сјајан са 24 поена. Међутим, фалила је помоћ саиграча.

Није злато деловало недостижно ни 2015, када је Богдан дебитовао на Евробаскету. Шпанија је на папиру можда деловале јаче, али тако је било и годину дана пре тога, па је Србија на Светском првенству играла велико финале са америчким дрим тимом. И не само то, у групној фази Србија је победила баш ту Шпанију која ће 2015. постати шампион Европе, а одлучујућу тројку постигао је управо Богдановић.

Дакле, све се цртало да се иде до краја и финала на фудбалском стадиону у Лилу. Међутим, полуфинале са Литванијом је било тешко и одлучивала је једна лопта. Природно, дошла је до Богдана, а он није као толико пута пре и касније наскочио, шутнуо и погодио већ  је кренуо на улаз, ту је „пропао“ и са земље није могао да погоди кош. Србија је изгубила.

Пет година после Истанбула, Богдан Богдановић због повреде није могао да игра на Евробаскету 2022, чије се финални део играо у Берлину. Да је могао, Србији се вероватно не би десила она Италија и злато би било ближе него икад.

Идемо даље

Од када је Богдан репрезентативац имали смо једну пропуштену и две бриљантне Олимпијаде (сребро 2016. у Рио де Жанеиру и бронзана медаља у Паризу 2024), два феноменална Светска првенства (сребрне медаље у Мадриду 2014. и 2023. године на првенству одржаном у Индонезији, Јапану и Филипинима) и једно неуспешно (2019. у Кини), те поменуте спортске несреће на европским првенствима које су ове године требало да буде прекривене крунисањем капитена и најбоље европске репрезентације у протеклих 11 година. Оном истом, златном медаљом као у Атини 1995.

У Истанбулу 2017, у финалу када Богдан није могао сам против свих, покушала су да помогну два тада још клинца који су стицајем околности добили шансу у тако великој утакмици – Васа Мицић и Марко Гудурић.  Није било реално да тада направе превагу. Сада су њих двојица играчи у најбољим годинама и сада би требало да ураде оно што је тешко замислити сваком навијачу Србије. Да надокнаде одсуство капитена Богдана.

Богдан Богдановић је већ напустио Ригу и отпутовао у Америку где ће бити подвргнут здравственим третманима, а саиграчима је пожелео срећу и обећао да се враћа на финале.

Богдан је Србију четири пута водио до финала. Сад је ред да то кошаркаши Србије ураде без њега. И за њега и за целу Србију. Баш као што је то било у Атини 1995.