Бивша времена на Потсдамер плацу: Записи из берлинске јесени

Све је мање разлога за путовање у велике градове јер су они толико почели да подсећају један на другог да су изненађења постала ретка и предвидива. Позитивна страна ових промена јесте то што вам не треба много времена да у било којем граду почнете да се осећате као код куће. Истински се разликују једино мириси. Мириси улица, мириси хране, мириси метроа, мириси људи.

Сваки град има неки сопствени амалгам, неку своју мешавину, тако да би човек, кад би га, везаних очију, спустили у неки град, по мирису могао лако да препозна о којем граду је реч. Оно што разликује поједине градове не долази ни из историје, ни из архитектуре, него из начина на који се природа огледа у ономе што је њихова лепота.

*

Мој највећи утисак у Берлину нису ни Бранденбуршка капија, ни Александерплац, ни Јеврејски музеј, него лишће. Жуто, јесење, велико, берлинско лишће. На свакоме од тих листова било је неке импресионистичке светлости, која се може наћи само на северу и сваки од њих би, имао сам утисак, могао бити савршена подлога за неки озбиљан сликарски рад. Био је крај октобра. Широки тротоари источног Берлина били су покривени тим препланулим, прозрачним, жутим листовима, распоређеним тако да се чини као да је неки невидљиви посвећеник месец дана правио тај распоред.

Нама са Балкана, у некој мазохистичкој самокритичности, најчешће се чини да је све на Западу постављено у некакав ред, а мени се те јесени чинило да чак и лишће на берлинске плочнике пада по неком реду и систему. У другим градовима, као и на туђим женама, често се дивимо лепоти покрај које, не примећујући је, у сопственој кући пролазимо сваког дана.

*

По калдрмисаним улицама којима крстаре трамваји, по социјалистичким стамбеним зградама из једног бившег времена, по неком осећању да се никуд не мора стићи одмах и да се ништа не мора завршити данас, источни Берлин подсећа на Београд. Онај ко се некад лако навикао на социјализам, тај се данас тешко навикава на капитализам. Онај ко се добро осећа у Београду, тај ће се добро осећати и у источном Берлину.

*

Једнога дана, замишљен над тим утиском у којем слична историјска искуства поништавају различитост менталитета, отишао сам у берлински музеј ДДР-а, покрај чијег неупадљивог улаза можете данима пролазити, а да не приметите да се ту налази благо које би вас могло подсетити на неку земљу које више нема.

У једном делу тог музеја, који, по свему судећи, добро зарађује на варљивом осећању носталгије, налази се рестаурирана просторија у којој су седели агенти озлоглашене источнонемачке тајне службе Штази. Ту су, наравно, сто, столица, телефон, писаћа машина и опрема за прислушкивање. Кад ставите слушалице и притиснете један од четири тастера на малом разводнику, у слушалицама чујете оригинални снимак разговора из једног прислушкиваног стана неког источнонемачког дисидента.

Мора да у мени живи неки притајени шпијун или прикривени воајер, чим сам толико уживао слушајући тај тајно снимљени приватни породични разговор на језику који не разумем. За тим столом, са тим сивомаслинастим слушалицама на ушима, сетио сам се филма Живот других, који је дивном причом показао како је источнонемачка тајна служба растурала бракове и уништавала животе.

*

Два најбоља пријатеља Немца разговарају тоном којим Србин разговара са оним кога први пут види. Са дистанце, културно и одмерено.

*

Док сам, на тераси једног видиковца, посматрао изложбу о Берлинском зиду, размишљао сам о томе како се, током скоро четрдесет година подељеног града неко родио, живео и умро у Берлину не осетивши атмосферу другог дела града и како је, не само у Немачкој него и у другим деловима света, било људи који су на свој начин, током тих четрдесет година, изражавали солидарност са тим градом чијим центром се, попут змије, провлачио зид у чију чврстину, скоро пола века, није било препоручљиво изражавати сумњу.

„Битлси“ у Хамбургу, Боуви у Берлину, „Пинк Флојд“ на Потсдамер плацу, ирски састав „У2“, са именом популарне берлинске метро линије, нису били само израз пословичне рокенрол побуне против постојећег стања, то је била и нека врста прећутне солидарности са тим градом, који је скупо платио цену фаталне политике и заблуда сопственог народа.

*

Музеј немачког филма на Потсдамер плацу је место које неизоставно морате посетити када сте у Берлину. У футуристичком амбијенту, са хиљаду огледала и живих сцена из филмова, ту се налази све: од Фрица Ланга до Вима Вендерса, од Лени Рифенштал до Вернера Херцога. Марлен Дитрих вас чека сама, у посебној соби, са хиљаду слика из својих најбољих филмова, а Настасја Кински вас гледа својим крупним, црним очима, са великог екрана, изазовно као да сте је, заједно са Херијем Дином Стентоном, данима тражили у беспућу америчке пустиње и коначно нашли у овом музеју.

*

У време кад сам почео да радим на радију, неке песме нису биле препоручљиве за емитовање, али ниједна тако категорично као „Лили Марлен“ – балада уз коју су се опуштали немачки војници током Другог светског рата. Почетком осамдесетих година, једна музичка уредница Радио Београда, након што је грешком емитовала ту нумеру, била је суспендована и скинута са програма скоро годину дана. Казна је била тако строга јер је, у случају те песме, Радио Београд имао проблем не само са историјским контекстом него и са сопственом прошлошћу. „Лили Марлен“ је премијерно емитована 1942. године, баш на програму Радио Београда. После рата никоме више није падало на памет да ту плочу стави на грамофон, иако је у питању једноставна љубавна балада, без икаквих политичких порука.

Све ми је то изгледало сувишно и претерано данас, кад сам у Берлину добио књижицу о историји немачког радија, са фотографијом на којој млади државни капелмајстор Херберт фон Карајан, у децембру 1940. године диригује Берлинском филхармонијом. Та се филхармонија, штавише, данас налази у улици која носи његово име.

*

Најбоље место у Берлину је један бар у коме се окупљају стари рокери, уз „живу“ музику и опуштену атмосферу. Немају еспресо кафу, а ако тражите шифру за вај-фај, пре него што вам саопште да немају интернет, погледају вас сажаљиво, као особу која не разуме смисао живота.

*

Мала боца воде у кафеу „Кафe фектори“ на Александерплацу коштала је евро и шездесет центи. Имао сам пун џеп неке ситнине. Извадио сам и избројао сав тај новац – недостајало ми је пет центи. Кад сам дошао на касу и рекао да бих се радо ослободио те ситнине, али ми недостаје пет центи, продавачица ме је гледала као да не разуме о чему говорим. Узела је ту гомилу кованица, избројала и рекла да то, нажалост, није довољно. Вратио сам сву ту ситнину у џеп, извадио из новчаника новчаницу од двадесет евра и платио воду. Било ми је непријатно. Осетио сам ту, на тој каси, непремостиву разлику између два менталитета, као између два света.

Да ствар буде занимљивија, безмало истоветно искуство описује Милош Црњански у својој Књизи о Немачкој из 1928. године:

„Пошто су обично имали да ми врате кусур на препоручена писма, додавао сам, унапред, по 5 или 15 пфенинга, да не бих губио време и да не би морали да ми враћају ситнеж, већ марку или пола марке. То никако нису могли да схвате. То их је увек збунило. Желели су да све иде својим редом и љутили су се.“

Времена се мењају, градови се деле и уједињују, писци се рађају и умиру, али навике се, као што видимо, не мењају.