Класици народне музике

Можда је у свему било мало ироније на почетку, мало нечег одбранашког, као и негдашњег осећаја супериорности (погрешне). Али дешава се већ неко време: рокери, музичари, високообразована публика и уопште „поштена интелигенција“ која памти живот у СФРЈ, све чешће збуњено и с опрезом признаје: „Знаш, они народњаци што смо им се смејали онда – данас кад их слушаш, чујеш, то је било стварно одлично.“

Прошлих година, некако све што држи до себе заволело је интимно и из дубље потребе један некад презрен жанр: његове песме и оне које их носе – њихове певаче, интерпрете и тумаче, извођаче из Србије, Босне и Херцеговине и Македоније. О мистерију инструменталиста и оркестара тога доба требаће једном посебно.

Иако је цео овај културни и музички круг сапет многим везама, свака од средина има своје нарочитости. Певачи из Србије у читавом том превредновању издвајају се по нечему: географија, прошлост и култура одредиле су такве разлике међу њеним крајевима – и из тога разлике у музичком изразу – какве се на овом некад заједничком простору тешко другде могу наћи. Зато, од Врања до Војводине, условљени тим разликама, могли су ницати ваљда једино исто такви певачи. Музика коју певају, стварана на народним коренима и наслеђу, артикулисала се у градовима, као крајњој тачки где се брусе и особности – у кафанама, одакле је већина дошла или се њима калила, али и у театру, на концертима и тонским студијима, код интепретатора уметничке народне музике, где су развијали стилове, сваки свој властити, по таленту, личним историјама, амбицији и судбинама, а сви заједно стварали један правац који по богатству има мало парњака било где.

Од најстаријих, заборављених, имена као што су Мијат Мијатовић, Милан Тимотић – који живи код публике (иако још увек без имена!) само захваљујући Шијану и легендарном архивском снимку - филму у филму; преко оперетске Теодоре Арсеновић и Боре Јањића – „човека оркестра“, певача севдаха и србијанских песама, али и Паљеткове Адио Маре – до легендарне Софке Николић. Па ратни и послератни певачи, чудесна Даница Обренић, „косовски мистериј“ Маре Ђорђевић, па Анђелија Милић, Ксенија Цицварић (која код нове генерације академаца и етномузиколога, уопште готово код свих који проучавају баштину, постаје с временом све утицајнија – један мали и истински култ који се јавно не види). Онда кафанци у распону од Вулета Јевтића до Драгољуба Лазаревића – и на крају они које памтимо и знамо од телевизијског доба као културолошке вододелнице - Тозовац, Лепа Лукић, Станиша Стошић, Василија Радојчић, Цуне, Тома... све до Луиса и Џеја.

Код темељитог слушања, не може човек да одлучи чиме зачуђују више: бројем, јачином и занимљивошћу својих личности, врсношћу, разликама, ширином песмарице и различитошћу интерпретација, или пак својом дивном, трајно тајновитом музичком и културном оставштином.

Тако сада покушавамо да учинимо први корак и да направимо оно што одавно недостаје: свој канон и у том музичком и културном правцу – какав имају мање-више сви жанрови осим овога. А тако му је потребан, баш зато што је ова врста музике и део културе, таква каква јесте, с основним сличностима а силним разликама – и с бескрајним богатством. И важношћу тешко измерљивом, за културу, за будућност саму.

Отуд је немогуће најбоље и најврсније представнике ове музике свести на једну листу, „вертикално“, уместо свеобухватније, у ширину, где би се имена гранала из једног дебла, органски и у хармонији. Зато, уместо тога, следи петнаест прича које се одвајају не само по изврсности, него и по томе што не личе на друге. Ни људски ни музички.