Приватна плеј листа за колективни крај света: Десет последњих и првих песама

Поп-култура и Стари завет једнако деле фасцинацију апокалипсе. Код првих је она гошћа која се дочекује у прологу и за длаку избегнута испраћа у епилогу. У jеврејској Библији она је интервенција у софтверу, јер Бог неколико пута удари по властитом делу, али у резултату као да је ресетовао компјутер. Стога је апокалипса за мене увек кодирана кроз ужурбану активност која се одвија између попа и попа. Довољно је да се прочита Фростова песма „Ватра и лед“, или проток времена схвати као откуцавање на сату парусије (касни!), па да се из очекивања апокалипсе јаве таласи естетског уживања. Али, да је смак света стваран? Где бих била, с ким, у ком послу? 

Апокалипса где

Начин ми је познат од кад сам са сином први пут гледала серију „Ангел“, четврта сезона, седма епизода – „Ватрена киша“, 2002 година. Као што је често код поп-стварчица тог типа, оне увек имају неколико имена, па се та епизода појављује и под називом „Апокалипса, као сада“ (Apocalypse Nowish), али неслужбено, да их продуцент Кополине „Апокалипсе сада“ не би тужио за ауторска права.

У тој епизоди „Фред“, заправо Винифред, седи поред прозора у кафићу у који често навраћа са дечком. Сад је сама јер су у свађи. Седи за столом поред прозора, пије десету кафу, иако је келнерица упозорава да ће јој срце добити крила. У том моменту почиње крај света. Ватрена киша се сручи са неба, птице се као крваве бомбе разбијају на стаклима кафеа.

Од онда тражим кафе за крај света. Мислила сам да ће остати виртуални, само неколико столова и столица у глави, али сам га пре неког времена заиста нашла, како то бива у срећном случају. Пријатељ ме је одвео у Бројнерхоф, стари тип бечког кафеа из доба Франца Јозефа. Завршили смо тамо јер су нека отменија и модернија места била претрпана. Туристи су запосели све тачке од интереса у граду, на последњи дан једне старе године од 19 степени целзијуса, чиста аномалија која је већ указивала на крај света.

Био је то, какво изненађење и каква подударност, управо онај кафе у коме је две деценије раније седела Фред и кроз прозор гледала ватрену кишу апокалипсе! Ко би рекао. Ипак између Беча и Лос Анђелеса лежи неколико стотина хиљада километара, да парафразирам немачку министарку спољних дела Бербок, кад је недавно описивала раздаљину између Берлина и крајњег југа Африке.    

Бројнерхоф поседује неколико особина које га, за мене, чине идеалним местом за посматрање апокалипсе. Прво, има велике прозоре. Столови поред прозора су јако популарни међу гостима, сви их чезнутљиво гледају чим уђу. Ако су заузети, то је већ мини смак света. Зато је потребно планирати унапред, евентуално назвати и направити резервацију, коју келнери Бројнерхофа забораве чим спусте слушалицу. Прва лекција, ако си сведок властитог краја, дођи на време.

Друго, прозори Бројнерхофа се не отварају у дубину, већ се погледи, чим пређу уску улицу, одмах разбијају о глатке слепе зидове калвинистичке цркве. Калвинизам је дисциплина, хладни свемир из кога се Бог одавно повукао. Он је ледена киша, баланс у ватреном крају, велика помоћ за све којима је неугодна хистерија и паника краја света. Калвинизам је хладна рука на врелом челу; католичанство врела рука на врелом челу; православље врела рука која свира на челу.

Треће, ту су одмах поред Бројнерхофа Албертина, Позоришни музеј, Доротеум, институције које су пропадале са аустријском државом, и опет се некако извукле из сваке локалне апокалипсе.

Ни сто метара даље су бивше царске коњушнице, што ми је исто било важно код избора локације за крај света. Мој професор семиотике је имао навику да семиозу објашњава преко symbolona коња, signum est enim res.... Од тада, слика коња као семафор осветљава низ мојих синапси. Чим негде наиђем на компликованији семиотски троугао, прво се питам – а где је коњ? Кад поставим коња, даља разрада проблема постаје једноставна.        

Апокалипса с ким

Да знам да је то таква прилика, крај, ватра, лед, неутронска бомба, ЕМП, напад зомбија, ебола мутирана на димензије Годзиле и слично, мислим да бих као Фред хтела да седим сама за столом поред прозора. Не желим да гледам крај људи које волим. Сломило би ми дисциплину, отело утеху, гурнуло у патетику.

Заузела бих позицију поред прозора, наручила меланж и топфен, слушала мојих топ тен хитова док напољу падају кише црне, тешке, ватрене и ледене.

Прво оне у емотивном дуру, док још има наде, кад и она нестане, молитвене у молу.       

Апокалипса у дуру        

Боб Дилан: „Man Gave Name to All the Animals“ (1979)

Почетак за почетак. Први пут сам чула ту Диланову баладу у лето кад сам упознала мог каснијег мужа. Он је био афин са поп-рок-соул-блузом, у принципу са сваким ритмом који се кортља као воз, рекао би Џони Кеш. Ја сам се напротив везивала за лепе тренутке у којима је музика играла улогу кратких теза за дуго сећање.

Узимајући за сигнификанта (коњ!) део из Књиге постања 1:20-26, Дилан описује поступак, високо асоцијативан и ни мало ономатопејски, по коме је Бог додељивао имена животињама: how-cow; pull-bull; too-big-a-pig; steep-sheep, а кад дође до животиње која нестаје код језера, одфикари завршетак песме, због чега она виси као да је кантаутор пао са бине пре него што је отпевао до краја. 

Џони Кеш у својој верзији из 1981. доводи стих до краја: Бог је видео животињу глатку као стакло, како пузи кроз траву и нестаје код језера (lake), аха, то је змија (snake), али Тата не воли да јој се каже име (Daddy doesn`t want to be called a snake).

Аха, то је дакле Бог-Син који у име Бога-Оца даје имена животињама. Кад дође до змије, прескочи јој сигнификант да не би нервирао Тату, који је једном због ње већ послао апокалипсу на човечанство. Убило би ме да нисам разјаснила породичне односе на тој семиотској церемонији.

Крис Остин Хедфилд: „Space oddity” (2013)

Оригинална верзија је од Дејвида Боувија, 1969. Исто је добра. Ма шта добра, изврсна. Али ипак бих се увек одлучила за Хедфилдову, из разлога оптимизма. Боуви је „Свемирску аномалију“ написао из недостатка перспективе. Није му ишло. У том старом видеу, ако га пажљиво гледате, бљесну нестрпљење и резигнација на његовом лицу.

То је прича о лепоти као анестезији у моменту смрти. „Мајор Том“, астронаут, кружи у својој „конзерви“ (tin can) у орбити око Земље и фасциниран миром свемира не чује кад му „ground control“ саопштава да је дошло до фаталног квара на капсули.

Хедфилд је, иначе прави канадско-амерички астронаут који је успут и пропевао, снимио спот „Свемирске аномалије“ физички лебдећи у бестежинском простору Међународне свемирске станице, највеће модуларне свемирске станице у Земљиној орбити. МСС је био вежба у светском миру. Ниједна држава, ма како велика, не би била у стању да га оствари. Иза МСС-а је стајало неколико националних агенција – америчка НАСА, руски Роскосмос, јапанска ЈАXА, канадски ЦСА, кинеска НСА и наша европска ЕСА. Почетак позитивне утопије која води до Стар Трека. То је моменат где ме увек ухвати понос због достигнућа људске расе, моје једине нације. Избацио нас Бог из Раја у беду и болест, а сад путујемо у свемир!

Хедфилд је делимично променио текст, да буде јасно да се ту ради о колективном подухвату, да су ту и Руси, да ће сви заједно некако наћи начин да га безбедно врате на Земљу. „Lock your Soyuz hatch and put your helmet on” поручују му из Хјустона. Сад би му рекли, расте притисак из Кијева да пустимо да те васиона усиса у ништавило, пре него што заменимо сојуз-браву на капсули. Умри поносно с погледом на слободну Плаву планету!

Последњи Боувијев видео кратко пре смрти у јануару 2016 био је „Blackstar“. Као да је сниман у свемиру на некој далекој планети, писала је критика. И у праву су, Црна звезда је оно што је мајор Том 1969. видео са прозора своје конзерве, тако да, кад је заиста куцнуо час, није било неизвесности.

У људским културама је прича о смрти разговор о месту, не о стању.   

 Јосипа Лисац: „Срела сам се с њим“ (Дневник једне љубави, 1973) 

Олуја оптимизма иза које стоје најбољи. Карло Метикош и Ивица Крајач као аутори, свирали су Тајмовци, Дадо Топић и Зденка Ковачичек су били пратећи вокали, певала дива „Лисица“ која би лако могуће имала велику каријеру да долази из већег језика, а не из наших малих.

„Најбољи албум бивше Југе за вјекове“ гласи један уцвељени коментар испод Јутјуб снимка. На страну приватне љубави, читав есеј би могао да се напише о том коментару, од еуфорије почетка, до крвавог краја земље чија је једина шанса била да буде паметнија од оних који су је водили. Баксузлук, није!

Аргумент да је и љубав коју Јосипа опева на том албуму завршила лоше, не признајем. На крају ионако све заврши лоше.  

The Rolling Stones: „Waiting on a Friend“ (Tattoo You, 1981)

Песма која релаксира боље од сваке масаже. Ко није стајао на неком градском тргу, у пешачкој зони, посматрао људе како пролазе и чекао пријатеља? Не романтични интерес, о томе се брине Јосипа, него пријатеља, пријатељицу, с којима ће уз кафу изоговарати све остале који нису присутни, а да та наводна оговарања не могу бити схваћена никако другачије него доказ љубави. И уопште, шта смо без пријатеља?

Испред стамбеног блока на Менхетну, Mark's Place 96, Мик Џегер чека Кита Ричардса. На степеницама локални седеоци такође неког чекају, може бити још од јуче. Остали Ролаћи чекају у бару уза угла, где је све спремно за свирку, али никог није брига кад виде ко улази. Све необавезно као свирке нашег гимназијског Орион бенда у гаражи на Бановом брду, Улица Капетана Поповића.     

Мој план је да сама као Фред чекам крај. Али, ако би се у одсутном тренутку на вратима кафеа сам од себе појавио пријатељ, то би са мене скинуло одговорност да некоме одређујем где и како ће нестати. Донело би олакшање, чак весеље, неопходну перипетију пред крај света, као некад Чистилиште у дихотомију Раја и Пакла.

Барбара Сукова: „Am Tag als der Regen kam“ (из филма „Лола“ Рајнера Фасбиндера, 1981)

„На дан кад је пала киша, дуго чекана, чежњом мољена, на врела поља и жедне шуме (...) била сам сама у туђини, сунце је спржило земљу, свуда туга и самоћа, а ти, а ти, тако далеко...“

Ова је дефинитивно љубавна, нема изговора. Француски оригинал је певала Далида 1959. Ништа посебно, француска шансона, ко воли француске шансоне. Паралелно је Далида, Францускиња италијанског порекла, радила на каријери у Немачкој, па је исте године то препевала и на немачки. Ништа посебно, немачка шансона, ко воли немачке шансоне, боже ме прости.    

Тек је Барбара Сукова као Фасбиндерова Лола ставила ту песму у прави емотивни кључ. Кад је запева у наелектризованој атмосфери пуф-бара код Шукера (божанствено аморални Марио Адорф), трнци само протрчавају преко леђа. Слика је сугестивна – све лежи у пустопољини уништене климе, нико да би се залепио за асфалт из протеста. Читав осушени пејзаж од поља, шума, тела и срца скупио се под ватром неумољивог летњег сунца и чека „да једног дана од југа доплове кишни облаци с мора“. А онда долази „дан када је пала киша“, чиста катарза.

Било је једно лето кад смо Милан и ја до бесвести гледали „Лолу“, од почетка до краја, па изнова. Кад би дошла Сукова са кишним даном, једва сам остајала на столици да не полетим у навали оптимизма. „Лола“ је фабрика, погон у коме се тривијалност прерађује у незашећерене емоције.

Иронија судбине је да је слушам у дану кад се чека отровна црна киша. 

Апокалипса у молу

Сара Бетенс и К'с Чојс: „Virgin State of Mind“ (2000)

Та песма је настала у исто време кад и K's Choice албум „Almost Happy“, али није на њему, већ је написана ексклузивно за серију „Buffy“, трећа сезона, епизода „Doppelgangland“, паралелни свет/земља иза огледала.

„Бафи“ ме је заувек заробила хумором и гранџ-баладама које у задимљеном провинцијском клубу „Бронза“ изводе прави бендови. Када Сем, тада још Сара Бетенс, запева „Тhere's a chair in my head on which I used to sit, took a pencil and I wrote...“ – видим у крви окончане деведесете везане за столицу у мојој глави.

„Где да побегнем, где да се сакријем“, пева Бетенс. Сара је побегла у други пол. Бафи је отворила ресторан. Југославија је емигрирала у земљу иза огледала. Ја сам купила стреслис фотељу за лакше писање.  

Сара Ен Меклахлан: „Full of Grace“ (Surfacing, 1997)

Још једна Бафи-балада о немогућности бекства. Где се сакрити од краја света, тамо где коњи егзерцирају и калвинисти подижу голе зидове? 

Наслов „Милости пуна“ може бити католичка утеха, католичанство је добро у давању утехе. Православље мање, оно увек устукне од страха да превише не подилази људима кад су им срца рањена неком овостраном бољком. Евентуално протестантска утеха, у наслову гласно одјекује sola gratia.

У серији се „Full of Grace“ чује у епилогу друге сезоне, 1998, кад Бафи убија своју највећу љубав јер је тип постао монструм који у завери са Демоном уништења планира апокалипсу.

Мислим да тако некако пропада и наша планета, у јавној завери дрских, глупих и неумољивих. Има нешто метафоричког зла на свету, скоро никако пакленог, али је зато ту сва сила хладног, врелог и нуклеарног оружја које се нагомилава и тек ће, у Европи где ће се гристи гвожђе у очекивању оловне кише.

Смрзнуће нас хладно оружје пре него што нас спржи Сунце на умору.   

 Џими Дуранте: „I'll Be Seing You“ (1965)

Наслови се ретко понашају добро након превода. „Видећу те“ не одговара. „Видећу тебе“ је боље, али незадовољавајуће. „Где год да гледам, видећу само тебе“ је апсолутно тачно, само језички неподношљиво.

Песму су 1938. написали Семи Фејн (музика) и Ирвинг Кахал (текст) за бродвејски мјузикл „Right This Way“ (Овако/Овуда), који је за десет дана скинут с репертоара, а музичка нумера потонула у заборав. Кахал је умро четири године касније мислећи да је тотални губитник. Песма се међутим и даље изводила у малим џез-клубовима, раширила по радио-станицама, а онда буквално експлодирала широм света као лирска анти-ратна химна.

Свака верзија је мали музички споменик: Били Холидеј, Бинг Крозби, Френк Синатра 1944, ова од Дурантеа коју сам изабрала због пуноће филмског звука, новије од Квин Латифе на додели Оскара 2009, или Ерика Клептона 2016.     

Тајна та песме је да те, кад се једном укрцаш, носи као сребрна месечева барка. Свака љубав се може уписати – романтична љубав, љубав према родитељима, деци, пријатељима, према мртвима, према живима далеко; према књигама, сликама и путовањима, према градовима и обалама, према себи какав си некад био.

Моје ишчитавање те песме је мој син кад је био мали. Мозак често третира поезију као компјутер матрицу, неки кодови засветле у мраку. У мом светле стихови „small cafe“ где сам седела и чекала га са часа француског; „park across the way“ и „children's carousel“ где се играо; „chestnut tree“ на које се пењао у вртићу; „I'll find you in the morning sun“, јер се рано будио; „when the night is new“, јер је тада гледао цртaће пред спавање.    

Дефинитивно песма коју бих слушала да се анестезирам за крај света. 

Дмитриj Хворостовски: „Как мо́лоды мы были“ (уживо, 2010-2016)

Та песма је још једна од оних које су се еманциповале из пакета у ком су дошле на свет, осамосталиле се и потекле низ све поп-медије. Написали су је Александра Пахмутова (музика) и Николај Добронравов (текст) за совјетски филм „Моја љубав, година трећа“ (Јуриј Борецки, 1975), а он се опет базирао на позоришном комаду „Дивљи коњ“ (Михајло Шатров, 1972). Добро каже мој професор да на свакој семиотској раскрсници стоји неки коњ. 

Песму је у наставку популаризовао Александар Градски, а европски и глобално раширио руско-енглески баритон Дмитриј Хворостовски. И без познавања руског рефрен је разумљив – како смо некад били млади, како смо искрено волели, како смо веровали у себе.

Није ту све тужно. Односно јесте, тужно је, али није безизлазно. „Ми“ о коме пева Хворостовски више није младо, али долазе други млади. Немамо право да их заразимо властитим песимизмом, да им покваримо еуфорију из које делују, јер мисле да су се заувек нашли у поседу снаге, енергије и бескрајног живота.

И сам Хворостовски, сибирски див месечеве косе, добар је пример за прихватање властите коначности. Његов последњи интервју пре смрти од канцера 2017. је најбоља позитивна резигнација коју знам, ако занемарим епилог филма „Телма и Луиз“. Крај па крај, шта да се ради.

 Walk Off the Earth: „Somebody That I Used to Know“ (2012)

Ова песма је химна коју бих певала у сваком последњем часу, у болници, на ауто-путу, у авионској несрећи, пред стрељачким водом или под вешалима. Као мантру, да се умртвим пре смрти. То јест бих, да знам да певам, а не знам јер су ме још у основној избацили из хора, у који су ме прво силом убацили и онда пред свима јавно истерали, кад им је постало јасно оно што сам и пре тога знала.

Аутор оригиналне верзије „Неког кога сам познавао“ је Аустралац белгијског порекла Готје/Вали де Бекер, који ју је објавио на албуму „Мaking Mirrors“, 2011. 

Готје је изврстан, али је за мене препев канадског инди-рок-поп бенда Walk Off the Earth бољи. И само име групе евоцира социо-лингвистику индијанских имена из искуснијих претходно пропалих култура. Нешто као „Они који не ходају по земљи“ на хуронском.  

На прво слушање, прву носталгију, чини се да је то балада о крају једне велике љубави. Не, то је балада о једном психо-манијаку који терорише бившу девојку, при томе потпуно несвестан да то чини. У ширем смислу је то песма о немогућности поуздане комуникације међу људима.

Зато је овде изабрана верзија канадских „ванземаљаца“, у којој петоро људи свира на једној гитари и при томе ствара апсолутно хармонично дело, доказ шта све људи могу да ураде кад се удруже, а да се опет ништа нису разумели.

Што нас доводи до тога да је култура врло креативан, маштовити продукт неразумевања; срећна омашка. У дедукцији би онда пропаст била сасвим логична, па се не треба превише жалити, јер је ионако све добро што је човек створио било отето од случајности. 

Апокалиса једном, не сада

За случај да се дочек краја света ипак откаже, припремила сам бонус материјал, Бетовенову Трећу Симфонију у ес-дуру, Eroica, опус 55, први ставак Allegro con brio. Видео Бездин ансамбла је орнаментално-графички подупрт за оне који не читају ноте, али су у стању да их виде док лете кроз ваздух: четвороугаоне форме за дувачке инструменте и бубњеве, осмоугаоне за кларинете, елипсе за флауте, инверзивне елипсе за обое и фаготе, ромбови за жичане инструменте.   

Крај света се помера, ништа ново. То је најбоље у људским културама, да се увек по жељи из мола врате у дур, и кад најмање очекујеш – ено их опет у молу. Читава историја је, ако се пажљиво гледа, хронологија отказаних апокалипса. А и моје место за генералну пробу смака света изабрано је с предумишљајем, иза царских коњушница, по асоцијацији коњ = репрезентамен = низ интерпретаната = мозак = који тражи смисао у бесмисленој пропасти једне иначе рационалне цивилизације.

Људски је надати се, иако, како се ствар тренутно развија између Американаца и Руса, у разуман сценарио све мање верујем. Ко год да се из овога извуче, ми у ужој Европи (сећа ли се неко предратног термина „уже Србије“?) нећемо.

Дакле, ако мојих топ 10 исцури, а апокалипса и даље касни, одшетала бих до оближње палате некадашњих кнезова Лобковица, данас Позоришног музеја, попела се у салу на првом спрату у којој је 9. јуна 1804. први пут изведена „Eroica“ под диригентском палицом самог маестра и тамо одслушала и одгледала први став. Пилула оптимизма одатле носи месецима.

Политичке аналогије са садашњицом су наравно пожељне. Композитор је „Херојску симфонију“ посветио Наполеону, који је уједињавао Европу у слободи, али је у резултату испао бандидо и ситни диктатор, па је Бетовен већ исте године изгребао посвету са корица кајданке. Данас разочаравају ЕУ бандидоси и ситни политички менаџери, али више од изгребане посвете им нећу приуштити. Уједињена Европа остаје моја идеја водиља.   

Само јој је потребан ресет. Наводно је почетак „Ероике“ Бетовен компоновао на њеном крају. Исто лепи знак оптимизма: Right this way, allegro con brio.

Кога занима наставак, ту је Би-Би-Сијев играни филм „Eroica“ Сајмона Џонса, 2003. Сав се, по класичним драмским принципима јединства времена, места и радње, одвија 9. јуна 1804, када Бетовен у реченој сали диригује прво извођење „Херојске“. Једино је потребно занемарити чињеницу да бечку салу у филму глуми слична дворана у лондонској Чисвик палати.    

„Како да свирамо?“, питају синфоничари. „Sforzando!“ гласи одговор, „Оштар напад на сваку ноту, насилно, као закуцано чекићем“.

Лично, кад гледам тај филм, ставим слушалице и диригујем sforzando док ме Лудвиг ван не покуца по рамену. Кад се окренем, видим да маестро изгледа као Мали Алекс из „Паклене поморанџе“.

We are doomed.