Одлазак Џејн Биркин: Енглескиња која је освојила Париз или Бајка о кошути и вуку

Џејн Б, Енглескиња плавих очију, кестењасте косе и бледог тена, нестала је и неће се више вратити. Није завршила као у истоименој песми Сержа Гензбура, поред пута са ножем у леђима, већ у свом париском стану у шестом арондисману, недалеко од Луксембуршког парка, где је провела последње године живота опорављајући се од можданог удара и болести која ју је дуго пратила. До последњег тренутка је веровала да ће се вратити на сцену Олимпије да одржи свој последњи концерт.

Биркин је умрла, али ће њен лик остати утиснут у епоху за коју је била идеал женствености. Идеал који је, без обзира на моде које се мењају, увек повезан са идејом слободе… и извесне фриволности као састојка сваке чаролије. 

Џејн Биркин ће вечно остати упамћена као Лолита, беби дол, секс симбол равних груди с погледом уплашене срне, онаква какву ју је видео Серж Гензбур, њен француски Пигмалион, на фотографији коју је ставио на насловну страну свог албума „Прича о Мелоди Нелсон“, са крпеном лутком коју стеже на голим грудима.

Тешко је данас, у епохи Ким Кардашијан и њених следбеница с једне и „me too боркиња“ с друге стране, разумети шта је у време када је Џејн ступила на сцену значило изаћи на улицу у хаљини краткој попут мајице и без брусхалтера, прећи Ламанш и обрети се у култури која не гледа благонаклоно на оне са „акцентом“. 

Енглескиња у Паризу

Њен изглед, „so British“, одмах ју је у Паризу издвојио. Биркин је са собом понела „swingin’ London“, дух града у коме се свирала музика која се свуда слушала, где су се правили филмови које су сви желели да виде и стварала мода коју су сви желели да носе. Епицентар западне културе 60-их био је Лондон, а не Париз, и Џејн је за Гензбура и Французе била отеловљење британске сцене која је управо освајала свет.

Францускиње су у то време носиле плишане сукње, перле и кратке, уредно подшишане фризуре. У Лондону су девојке носиле све краће хаљине које су куповале на маркетима за 5 фунти, стављале црни креон око очију и шишале се као Џин Шримптон, популарна манекенка из тог доба, са неуредним шишкама које су им падале преко обрва. Спој британске ароганције, уличног стила и сексуалне револуције.

На фотографији Дејли мејла из 1965, Џејн је са педесетак девојака британске сцене „које обећавају“, уз Нико, Маријан Фејтфул и Твиги. Наредне године појавила се у филму Blow up Микеланђела Антонионија који је 1967. добио Златну палму у Кану, месец дана пошто јој се родила прва ћерка, Кејт Бери, из брака са британским композитором Џоном Беријем, аутором теме из филма о Џејмсу Бонду, Из Русије с љубављу. Касније ће за њега рећи да је „имао Јагуара типа Е и жену типа Е“. Није зажалила када га је напустила и одлучила да се опроба као глумица у Француској. 

„У рукама је донела бебу Кејт и корпу од плетеног прућа“, написала је у својим мемоарима Брижит Бардо сећајући се првог сусрета са Џејн Биркин. „Та сасвим млада жена, још девојчица са великим очима као у кошуте, све нас је разнежила. Са својом ‘бејби’, коју није напуштала, као ни своју корпу, изгледала је изгубљено, стидљиво и усплахирено због свега што се дешавало око ње. Наш ноћни клуб је претворен у дечију собу. Џејн је на спонтан и пријемчив начин говорила о стварима, о својим тугама и радостима. Била је искрена и природна, без икакве извештачености, пуна шарма и лепоте. Била је као принцеза из бајке. Живела је изван времена. У свом свету.“ 

Бајка о кошути и вуку 

Наставак приче је познат. Лепа, мала Енглескиња имала је среће да упозна великог злог вука, талентованог и саркастичног Сержа Гензбура, и тако уђе у историју. Њихов дует у песми „Волим те… ни ја тебе“ (Je t’aime… moi non plus) из 1969, коју је Серж написао две године раније за Бардо, док су били у тајној вези, означио је почетак пара чији су музика и живот обележили генерације.

Снимајући ову песму са Сержом, у студију је пронашла онај танани глас који се бори са високим тоновима, као да ће сваког часа да пукне док обликује речи пуне еротског набоја, глас који су потом имитирале бројне певачице од Ванесе Паради до Карле Бруни.

На наступима, док је Серж излазио на сцену Џејн га је чекала опружена на концертном клавиру, да би који тренутак касније запевала с њим пред хипнотисаном публиком, шарајући успут прстом по глаткој црној површини на коју је нападала прашина.

Џејн и претходна Сержова љубав Брижит Бардо срешће се неколико година касније на снимању филма Рожеа Вадима Дон Жуан 73, у сцени у којој су обе голе у кревету. Да би разбиле непријатност на сету, Бардо је предложила да заједно отпевају „Je t’aime… moi non plus“.

На вест о смрти Џејн Биркин пријатељица ми је пренела расправу која се повела на Фејсбуку. Једна ваљда „боркиња“ за женска права приметила је да је неправда што се данас слави успомена на Џејн из 60-их, а не жена од 76. година, мајка, активисткиња за људска права, која је умрла остављајући иза себе неколико албума и запажених улога у филмовима Жака Ривета, Ањес Варде, Жан Лик Годара, Патриса Шероа… (Са Сержом је 1971. глумила и у једном југословенском филму, Деветнаест девојака и један морнар Милутина Косовца).

Боркиња је у праву. Али то је тако. Без Сержа нема Џејн, али ни без Џејн нема Сержовог опуса каквог знамо. Нити његовог имиџа ноншалантног боема који је усвојио под њеним утицајем, са откопчаним сакоом преко беле поткошуље, дужом косом и брадом од три дана, окићен драгим камењем, попут каквог ексцентричног руског грофа, и са белим „Репето“ ципелама од мекане коже које ће постати његов заштитни знак.

Када је Гензбур постао Гензбар, како су га у Француској прозвали због његовог губљења у етиленским маглама за баровима париских бистроа, а њој досадило да га прати по ноћним клубовима и кафанама, Џејн га је напустила. Серж је ипак наставио да пише песме за њу до краја живота, песме растанка и бола, а она је наставила да их пева. Имали су друге љубави, али су остали верни пријатељству које нису раскинули, до његове смрти 1991. 

Анти-Лолита

Једно време Џејн се удаљила од слике коју је о њој створио Гензбур, да би јој се потом вратила. Када је са 40 година одлучила да се попне на сцену Батаклана и отпева песме које јој је Гензбур посветио, скратила је косу, обукла широке панталоне и мајицу на бретеле и појавила се ненашминкана. Анти-Лолита. Хтела је да провери, причала је касније, да ли ће публика да је прихвати и „када више није лепа“.

Певала је и своје песме и песме других композитора, али у историји ће остати уклесане оне које јој је посветио Гензбур – Jane B, Melody Nelson, Baby Alone in Babylone, 69 année érotique, Di Doo Dah, Ballade de Johnny Jane, Ex fan des sixties… Када је на сцени Шатлеа 2004. певала La Javanaise, Сержову песму из 1968, публика је била на ногама и певала са њом. 

Њена ћерка из везе са Сержом, Шарлот Гензбур, певачица и омиљена глумица, поред осталих, и Ларса фон Трира, којој је отац написао песме за њен дебитантски албум „Шарлот заувек“ (Charlotte for Ever, 1986), посветила је мајци документарни филм „Шарлот о Џејн“ (Jane par Charlotte) који је премијерно приказан 2021. на филмском фестивалу у Кану.

Пре више од пола века Енглескиња Џејн Биркин прешла је Ламанш и освојила Французе, а у међувремену својим шармом и својим безбрижним, соларним осмехом, својим стилом, својом дрскошћу, слободом и интелигенцијом превазишла је имиџ „слатке мале“ и постала једна од икона поп културе 20. века.

Гензбур је то знао још 1969: „Анти-Бардо, Анти-Фонда, Џејн, моја мала андрогина девојчице, волеће те они. Закачиће те поред Мика Џегера, Мерлин, Џин Харлоу... Тим малим војницима, у њиховим сивим касарнама, у рано зимско јутро покварићеш здравље“.

Таква је судбина муза – и када одлазе прате их речи њихових Пигмалиона.