Сиђи ми са облака: Друштвено-политички утицај музике Ролингстонса štampaj

„Моја гитара може да промени свет колико и мој к.....“, узвикнуо је Гај Кајзер, лидер америчког бенда Thin White Rope, и отишао да се бави високом науком. Добро је ставити овакву реченицу на почетак текста о друштвено политичком ангажману рок музичара. Њена бласфемична природа одражава право стање ствари. Чини се да су егзибиционизам, тј. потреба да се стално буде у центру пажње, прибављање пореских олакшица и јефтино кокетирање са публиком зарад већих тиража и бољих зарада, већим делом главни мотиви „ангажованих“. Тако је било увек, тако је и данас. Оно што квари конзистентност овог става су шездесете године двадесетог века.

Елем, у шестој деценији прошлог века два „феномена“ су експлодирала на друштвеној, па и политичкој сцени: контракултура младих и рок музика. Узајамно прожимање, преплитање, срастање и узрастање било је неизбежно. Џон Ленон, Боб Дилан и The Rolling Stones су били на истој „црти“ као и Руди Дучке, Данијел Кон-Бендит, Александар Дубчек, односно Херберт Маркузе, Ерих Фром и Жан-Пол Сартр. Гледано из ове перспективе, чини се да је удео The Rolling Stonesa у политичко-друштвеним „гибањима“ тих година био најперфиднији и најразорнији.

У Воландовом свету

Музика The Rolling Stonesa – мешавина блуза, соула, кантрија, Вилија Диксона, Чака Берија, Бадија Холија, Сема Кука – „деструктивног тона, арогантног стила и апокалиптичног извођења“, имала је функцију Тројанског коња. Њена заводљива и омамљујућа природа била је маска иза које су сакривени нови вредносни систем, другачији погледи на живот и његов (бе)смисао, нова верзија интерперсоналних односа и комуникацијских образаца.

Оно што су млади политички лавови проповедали по европским трговима и левичарски филозофи подучавали по факултетским аулама, Џегер и Ричардс су уваљивали у облику рок стихова и блузерских шема. Њихове поруке су, захваљујући таквом сплету околности, продирале дубље и дефинитивно мењале поредак ствари у главама припадника читавих генерација. Ускладиштене иза остарелих фаца и дан данас сијају превратничким сјајем.

Друштвено политички ангажман The Rolling Stonesa није експлицитан, ни намеран, ни агитпроповски. Они су свирали блуз, певали о љубави, сексу, ђаволу, искушењу, коцки и задовољству – темама карактеристичним за тај идиом. Вођени талентом и интуицијом, као и саветима које им је давао Ендру Луг Олдем – њихов први менаџер – разместили су светла унутар овог идиома на посебан начин. То је целу ствар учинило другачијом, провокативнијом, субверзивнијом, ђаволскијом, па и ангажованијом.

Узмимо, на пример, њихово извођење Диксонове песме „Litttle red Rooster“ преузете из репертоара Хаулина Вулфа. „Мали црвени петао“ из наслова песме је исто што и Црвен Бан из наше народне поезије. Зна се дакле о чему је реч. Блузерска правоверност помешана је са отвореном сексуалном алузијом. Темељи нове осећајности у којој су лепо и чулно повезани на нови, нераскидиви начин тако су постављани.

Ђускање на гимназијским игранкама уз „Satisfaction“ или „Get Off Of My Cloud“ доносило је нови доживљај сопственог тела. Оно се претварало у инструмент за изражавање најскривенијих фантазама. Играло се, наравно, и уз песме других великих рок група. Песме Стоунса су, међутим, имале недокучива значења које су играчке кораке претварали у бунтовнички плес.Песме „Sympathy For The Devil“ и „Street Fighting Man“ са албума „Beggars Banquet“ у социјалном и политичком смислу су најангажованије Џегер-Ричардс песме.

Текст ове друге је у једном часопису био објављен паралелно са трактатом Фридриха Енгелса из 19. века о оружаним борбама на уличним барикадама. Ритам уличних збивања 1968. године у Паризу, Прагу и Београду уметнут је у овај напев, а стихови: „But what can a poor boy do/Except to sing for rock'n'roll band“, најбоље представљају рокенрол као последње уточиште генерација које су тражиле своје место на друштвеној сцени.

Документарни филм француског синеасте и уклетог левичара Жан-Лика Годара „One Plus One“, у којем се дуги и ситничави кадрови из лондонског Olympic студија, снимљени током настајања песме „Sympathy For The Devil“, интерполирани са снимцима уличних нереда широм света, најбоље показује повезаност музике Стоунса и актуелних збивања.

Ова песма – која се може схватити као слободна транскрипција Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“ на језик рокенрола – својим метафоричким и алегоријским потенцијалом идеално је одражавала дух времена у којем је настала.

Алтамонт и после Алтамонта

Албум „Beggars Banquet“ је изашао 21. децембра 1968. године. Десет дана касније завршила се та чудна и несвакидашња година, током које су многи поверовали да свет може да буде бољи.

Годину дана потом, 6. децембра 1969, догодило се убиство Мередита Хантера на концерту The Rolling Stonesa у Алтамонту. 

Тај догађај је дефинитивно удаљио Стоунсе од друштвеног ангажман и политичког активизма. Стоунси су постали „рокенрол циркус“, машина за прављење новца и добре забаве. Џегер и Ричардс су кренули да иронизирају сами себе. У одеждама кловнова, дворских луда, карипских гусара и аргентинских гауча, изгужваних и сажваканих фаца, још увек успешно продају свој шоу.

Припадници читавог низа генерација, који данас силазе са друштвене и животне сцене, чим чују неку стару Џегер-Ричардс песму „промене природу“. Од уморних, поражених и дезоријентисаних постану опасни, дрски, напаљени сведоци једног времена када се на улицама проливала крв у вери да свет може бити бољи и праведнији.

Та трансформација и пробуђене успомене су главни бунтовнички легат The Rolling Stonesa, „највеће рокенрол групе на свету“, која је давног 21. јула 1962. започела своју непоновљиву каријеру.