Укључи ме, ја сам радио: Мојих 40 година пред микрофоном

На левој страни радијске скале, тамо где су ниски FM бројеви – као у песми „Left Of The Dial“ бенда The Replacements – налазиле су се станице на којима сам започео своју радијску каријеру. Медијским жаргоном речено биле су то „независне“ радио станице, или, како се то говорило, „indie“ станице. Биле су наиме корак-два удаљене од официјелних емитера и њихових цензора. То им је омогућавало да, између осталог, буду слободније у избору музичког материјала који ће емитовати.

Одговарао ми је тај амбијент. Код мене, као пасионираног слушача радија, формирао се став да су ефемерни троминутни напеви, које би ту и тамо чуо на радију, острва слободе, односно магична врата кроз које је могуће побећи из свакодневице. Песме као што су „Gloria“ групе Them, „Get Off Of My Cloud“ The Rolling Stonesa или „Shapes Of Things“ The Yardbirdsa, биле су значајне за формирање таквог става. Са њима у ушима триповао сам у непознатом правцу. Нисам знао куда тај пут води, али сам био спреман да идем њиме.

Корачајући том стазом стигао сам до музичке редакције радија Студио Б, а неколико година касније и Б92. То ми је омогућило да сачувам љубав према рок музици од свих ствари и околности које су имале намеру да компромитују ту наклоност.

Моћни тандем

Средином педесетих година прошлог века на друштвену и медијску сцену ступио је моћан тандем: рокенрол музика и радио.

Рок песми – као капсули у којој су били садржани ставови, жеље, наде и вредности нове генерације – требало је средство које ће јој омогућити да се чује и препозна.

Радију, који је у то време изгубио централну позицију у породичним домовима – појавила се телевизија – био је потребан садржај који ће му омогућити да сачува какву-такву друштвену и медијску релевантност.

Коалиција је лако успостављеnа на опште задовољство. Радио је дао име рокенролу. Радијски диск џокеј Алан Фрид је популарисао синтагму „rock and roll“. Њоме је означавао музику која је почела да доминира на радијским таласима. 

Радијске фреквенције су постале омиљена играчка читавих генерација, како се каже у песми групе Slade „Radio Wall Of Sound“. Боб Дилан у својим „Хроникама“ пише: „Одувек сам нешто покушавао да уловим на радију. Попут возова и звона, он је представљао део саундтрека мог живота.“ 

Песма „Those DJ Shows“, коју је Боб Дилан у извођењу Патрис Холовеј уврстио на плејлисту за своју емисију „Theme Time“ посвећену радију, лепо говори о тој ситуацији:

„Mamma said, ‘Go to bed
And turn off all those lights
And please turn off that radio
'Cause you listen to it day and night’
So I'll go to bed
And cover up my head
So nobody can complain

And then turn on my radio
I'm gonna listen to those D.J. shows
I'm gonna be diggin' that rock 'n' roll
If I don't I'll go insane”

Аутор ове песме је Смоки Робинсон. То је онај лик за кога је Дилан рекао да је „највећи живи амерички песник“. И Дајана Рос је певала ову песму.

Радио утопија

Лу Рид – „канализацијски сплеткар, прециозни аморалиста и краљ серумског хепатитиса“, како га је представио Горан Трибусон у роману „Полагана предаја“ – у песми „Rock And Roll“, са албума „Лоадед“ (1970) његовог матичног бенда The Velvet Underground, пева о девојци којој је рок песма коју је чула преко радија спасила живот:

„Then one fine mornin' she puts on a New York station
You know, she couldn't believe what she heard at all
She started shakin' to that fine fine music
You know her life was saved by rock 'n' roll“

Ефемерни напев пристигао преко радио-таласа у усамљену студентску, радничку или тинејџерску собицу имао је магијска својства. Интеракција између 'слушача' и песме производила је снажан ефекат. Маршал Маклуан је говорио да се између радио-водитеља и аудиторијума успоставља врло „лична“, невербална комуникација.

Онај ко је слушао емисије које су водили Никола Караклајић, Никола Нешковић или Слоба Коњовић зна о чему мудри Канађанин говори.

Као што је писак самовара из песме Збигњева Херберта „односио“ тужне емигранте у „родне станице“, тако је и радијска песма носила у нестварне просторе. „Радио утопија“ је заменила прозаичну стварност.

Свакодневни јади су се као у неком алхемијском процесу претварали у херојска дела, црно-бели свет, у којем се живело, засијао је као техниколор, синемаскоп филм, животни ћорсокак се претварaо у бљештаву авенију која води у недоглед.

Рок песма пристигла преко радио таласa помогла је неким младим људим да постану индивидуе од интегритета, ослобођени од родитељских предрасуда и спремни за аутентичан животни стил.

Употреба песме

Чарли Џилет у књизи „The Sound Of The City“ – вероватно најбољој и најпознатијој књизи која се бави раним рокенролом и његовом блиском везом са радијом – пише о три начина на који су слушатељи „употребљавали“ песме емитоване преко радија. Првима су оне служиле као средство којима су „појачавали“ осећања које су већ имали. Други су се надали да ће им песма емитована преко радија створити неке емоције које ће их извући из апатије у којој се налазе, а трећи су се надали да ће им радијска песма „уништити“ актуелна осећања и „инсталирати“ нека друга, лепша.

Оваква очекивања била су усклађена са три базична начина експресије карактеристичних за популарну музику – сентиментални, мелодраматски и тривијални.

Са појавом рокенрола тај дијапазон је проширен. Одметничко, дрско, бунтовно и својеглаво ступили су на сцену. Рок песма је нудила нов доживљај, наговештавала промену и нови сензибилитет. Њено дејство се није испољавало само у афективној сфери. Когнитивна и конативна су такође под њеним утицајем. Радио ствара милион различитих слика у милионима различитих глава, за разлику од телевизије која једну слику намеће милионима гледалаца, писала је Пеги Нунан.

У скривеним значењима песама налазиле су се поруке које су младој публици говориле о новим вредностима, другачијим интерперсоналним и комуникацијским обрасцима, о могућностима да свет буде другачије уређен. Та сазнања су будила вољу, жељу, чежњу да се то стварно и деси. Многа прошловековна друштвена „гибања“ имају корене у порукама које су до „жедних ушију“ адолесцената стизале као „нечујни“ део радијских песама. 

Аперцепција

Процес рокерске аперцепције, односно спајање и прожимање музичких садржаја са оним што већ постоји у глави ’слушача’ у облику успомена, вредности, сазнања и уверења, био је у центру мог интересовања. Рок песма почиње свој прави живот, сматрам, тек када се преко бубне опне споји са аперцептивном масом конзумента. Слушач је активан учесник, а не пасивни прималац информација. Он је тај који песми даје дефинитиван смисао и значење.

Најавама и одјавама које рабим у радијским емисијама хтео сам да нагласим такав поредак ствари, да промовишем активну улогу „слушача“ у процесу радијске трансакције. У водитељским опаскама ослањао сам се на велики рокерски мит. Усамљени али храбри губитници који из својих животних пораза излазе јачи и одлучнији, напуштени љубавници сломљеног срца који низ „40.000 путева“ трагају за својим неверним драганама, невољници у чијим животима је увек „три сата ујутру“, главни су протагонисти песама које сам бирао и емитовао.

Једном радозналом новинару сам својевремено рекао:

„Музика коју волим мора да буде ’базична и укорењена'. Ову синтагму сам покупио од Џимија Дејл Гилмора. Мора да буде блуз, кантри, рокенрол, фолк. А онда модификована, трансфигурисана, преврнута на главу, изврнута, било каква, по нахођењу аутора и извођача. Важно је да постоје жанровске одлике које је одређују на неки начин.

Такође, музика мора да води на пут. Треба да поседује неки кинетички елемент. Тај трип може да води у делту Мисисипија, на тексашко-мексичку границу, у swinging Лондон или ’иза лица’ конзумента, међу успомене, фрустрације, ране из љубавних ратова, жеље и наде.

Она мора да прича причу о усамљености, поквареним женама, палим анђелима, уморним херојима, о сломљеном срцу, о немогућности повратка изгубљеном дому, о усамљеним авенијама, велеградским плочницима, прашњавим путевима који воде ка залазећем сунцу, о вагабундама које њима лутају, о њиховом бесциљном бегу...“

Рок музика је чувар успомене на време кад је постојала могућност и шанса. Она такође извештава о околностима под којима је све то прокоцкано.

Кредо

То је мој радијски, водитељски кредо. Песме које сам емитовао нисам налазио на врховима топ-листа. Трагао сам за оним песмама које англосаксонски рок новинари називају „deep cuts“. За песмама затуреним, скрајнутим, непрепознатим у којима се проповеда о великом рокерском миту и његовим херојима.

Трагао сам за аутентичним рок личностима. Нису ме занимале музичке звезде са врхова топ-листа. У жижи су ми били ликови који су, по мојој перцепцији, изгледали као митолошки рок хероји, који су, што се каже, били већи од живота. Грем Парсонс, Роки Ериксон, Грант Харт, Ворен Зивон и слични протагонисти „озлогашених биографија и ишчашених живота“ моји су музички хероји.

Читав овај текст, овај мој аутопоетички блуз, могао би да стане у једну песму Тома Петија. Песма се зове „Last DJ“. У једној строфи се каже:

„And there goes the last DJ
Who plays what he wants to play
And says what he wants to say
Hey hey hey
And there goes your freedom of choice
There goes the last human voice
And there goes the last DJ“

Пети пева о последњем ди-џеју који емитује шта хоће, прича шта хоће, слободно бира музику и говори опуштено. Понекад, кад станем пред огледало, чини ми се да познајем тог лика: последњег радио ди-џеја.