Зауставите Кину, ако можете: амерички орао против кинеског змаја

Ривалитет између Кине и Сједињених Америчких Држава обележиће 21. век, тврде аналитичари широм света. Лондонски Економист ће овај окршај назвати „епским". А Џо Бајден каже да ће то бити „екстремно такмичење".

Тим поводом, Америка већ неко време води операцију која се може назвати „Зауставите Кину".

Али Кина не прети Америци ни топовима, ни тенковима, ни носачима авиона. Док Америка има више стотина војних база по целом свету, кинеске се могу избројити на прсте једне руке.

Па шта је то, онда, преплашило Американце? Економија, брате! 

Успон Кине

Кина је 1978. године напустила концепт централно-планске комунистичке привреде и кренула да развија њој специфичну тржишну привреду - коју Бранко Милановић, у књизи „Капитализам, сам" назива „политички капитализам". До 1998. године удео државе у индустријској производњу је са 100 одсто пао на 50 одсто, а сада је можда тек 20 одсто, каже Милановић. Он наводи да је између 1990. и 2016. кинеска привреда у просеку расла по стопи од осам одсто, а америчка по просечној стопи од два одсто.

Америка се није много узбуђивала до тамо негде 2010. године. Боже мој, мислили су, па шта ако 26 одсто светског индустријског извоза потиче из Кине? Кина је само једна велика фабрика која нам прави јефтине производе. А онда су се ствари промениле.

Дошло је до развоја кинеских фирми чији послови се заснивају на савременим технологијама и које добијају глобални значај. Од 2001. године - када је Кина примљена у Светску трговинску организацију - до недавно, број кинеских компанија које вреде више од 50 милијарди долара порастао је са 7 на 15, пише светска штампа.

У 1998. години америчке компаније зарађивале су 26,8 пута више од кинеских од патената, а 2019. само 1,7 пута, каже Монд Дипломатик (Le Monde Diplomatique).

И Вашингтон је кренуо у напад.

Зауставите Хуавеј

Кампања се води против технолошких фирми као што је државно предузеће ZТЕ (важан играч на пољу 5Г технологија), ВиЧет (WeChat), ТикТок и многих других мање познатих. Марк Цукерберг је, наводно, лично тражио напад на ТикТок. Али главна мета, у овом моменту, је Хуавеј (Huawei).

У почетку ни око Хуавеја није било фрке. Компанија је 1994. године правила склопке за мобилне телефоне махом за домаће тржиште. Од 2001. до данас платили су више од шест милијарди долара на име коришћења патената, а 80 одсто тог новца завршило је у САД.

Данас је то фирма која послује у 170 земаља света и запошљава 194.000 људи. Од 2009. године је међу водећим компанијама у развоју 5Г технологије. Прошлог лета претекла је Самсунг у продаји паметних телефона, а успела је да развије и једну од најнапреднијих технологија вештачке интелигенције.

Америка нема светски познату фирму у развоју 5Г мреже (за разлику од Европљана, који имају Нокију и Ериксон), па су решили да зауставе Хуавеј.

Напад је почео хапшењем ћерке власника Хуавеја, наводно због преваре и кршења санкција према Ирану. Онда се пребацио на поље шпијунаже: као, Хуавеј сарађује са државом и може да угради нешто у програме да шпијунира.

Ово је посебно смешно објашњење јер је, према подацима које је Сноуден објавио, 2010. године америчка агенција NSA управо то покушала да уради упадајући у сервер Хуавеја и тражећи могућност да шпијунира њихове клијенте. Али та операција, позната под називом „упуцати гиганта" (Shotgiant), није била нарочито успешна. Осим тога, и Америка користи своје фирме да би шпијунирала по целом свету. Развој Хуавеја их онемогућава да шпијунирају где хоће и кад хоће.

Следећи потез је била забрана америчким фирмама да продају делове неопходне за производњу и развој нових технологија које је Хуавеј користио.

Али све то није било довољно. Тако да није чудо што су онда Американци „скинули рукавице" и кренули да ударају на све стране, присиљавајући многе земље да одустану од сарадње са Хуавејем. И Србија је увучена у ту причу Вашингтонским споразумом, али је формулација о „безбедности" довољно широка да не обавеже Србију на несарадњу са Хуавејем.

Биг Мек индекс

Друга ствар која свакако брине Американце је да је кинеска привреда постала већа од Америчке. На основу анализа Светске банке, Међународног монетарног фонда и њиховог „Биг Мек индекса", лондонски Економист закључује да је Кина по величини своје привреде престигла Америку негде 2016. године. „Мек Доналдс је некад био симбол америчке економске моћи. Данас Биг Мек показује како [Кина] претиче ту моћ", закључује Економист.   

Америчка политичка елита је, очито, решена да заустави такав развој. За сада се, осим завртања руку „партнерима" да не сарађују са Хуавејем, то покушава и дискредитовањем Кине на темама „људска права", „безбедност", „демократија" и „заштита човекове околине". Чак се размишља и о забрани школовања кинеских држављана на елитним америчким универзитетима. Американци, такође, охрабрују кинеске суседе као што су Индија, Тајван и Аустралија, у провоцирању Пекинга по разним основама.

Антикинески зид

Економска изолација и санкције - што се примењује да би се слабила Русија - не долазе у обзир јер би изазвале глобалну индустријску и финансијску кризу у којој би страдала читава планета. Кина је данас највећи трговачки партнер 64 земље света, а Америка 38. Изолујући Кину, Америка и њени савезници могли би нашкодити сами себи. У Кини данас има милион страних инвеститора који зависе од локалног тржишта и кинеских радника, а 40.000 кинеских фирми је активно у иностранству. Кинеска привреда је, уосталом, велика, диверсификована и иновативна, и лакше може поднети „ослонац на сопствене снаге".

Рецепт који лондонски Економист предлаже у операцији „Зауставите Кину" своди се на изградњу „зида од камена и цигле" у циљу заштите (међународних) институција и ланаца снабдевања, укључујући универзитете, похрањивање података (cloud) и енергетске системе. Они предлажу и модернизацију глобалних система уговора, мрежа система плаћања и технолошких стандарда како би се Кина избацила из игре. Економист подржава најновију иницијативу Бајденове администрације о формирању „четворке" (Индија, Аустралија, Јапан и САД), коалиције која треба да помогне у заустављању Кине. 

И док Економист све ово види као такмичење између „аутократије и либералних вредности", Час Фримен, некадашњи помоћник у америчком министарству одбране за међународну безбедност и Никсонов преводилац током посете Кини, демистификује такву реторику: „Укратко, мислим да је реч о жељи [Америке] да задржи глобалну и регионалну надмоћ".

Из Кине, за сада, не долазе никакви бомбастични одговори. Али недавни конгрес тамошње комунистичке партије указује да неће седети скрштених руку. Једна од главних тема конгреса била је како обезбедити да Кина сама себе снабдева деловима неопходним за даљи развој високих технологија

Како ће се овај ривалитет завршити сам бог зна. И ко ће ту бити „колатерална штета" није познато. Што би се рекло, ко преживи - причаће.