Ватикан и Српска православна црква о истополним заједницама: Одбрана (од) карактера епохе štampaj

Средином марта је ватиканска Конгрегација за веру одлучила да Католичка црква (и даље) неће давати благослов истополним заједницама. У исто време је Српска православна црква, кроз саопштење Светог архијерејског синода, поручила националном парламенту да не подржава нацрт Закона о истополним заједницама. Обе Цркве се при томе позивају на исте теолошке и доктринарне позиције - иако њихове полазне друштвене тачке не могу бити другачије. 

Најпре о томе шта је Ватикан одлучио за и у име пола милиона католичких свештеника широм света, а шта СПЦ поручила Скупштини Републике Србије од 250 посланика.

Конгрегација за веру, најважније доктринарно тело Римске католичке цркве, забранила је свештеницима у локалним црквама да дају благослов истополним паровима. Став је пренет као „responsum ad dubium", што би у слободном преводу значило одговор на неку несигурност, нејасноћу, сумњу у исправни поступак, који се јављају у свештеничкој свакодневици.

На пример: Неком парохијалном свештенику из, рецимо, аустријске диоцезе (епархије/епископије) Гурк, дође истополни пар и затражи благослов, али заједнички, у пару. Све друго је нормативно неупитно: Људи су драги, делују искрено заљубљено, прве комшије знају да нису промискуитетни, уз то су прави верници, а не само заинтересовани за неговање културне традиције хришћанства.

Шта да ради мали парохијални свештеник у тој ситуацији? Истина, свуда около расте друштвено прихватање хомо-брака, али његов шеф није Александар Ван дер Белен, већ папа Фрања, који полаже рачуне апостолу Петру, а Петар све носи на потпис Светом тројству.

Да пита свог епископа? Непосредно виши ауторитет ће у таквој ситуацији увек одговорити одречно, чак иако је за, јер не жели одговорност. Да пита аустријског кардинала Шенборна? Код њега све може, али лако је њему, он ускоро одлази у пензију. Да пита језуиту Луиса Ладарију, ватиканског префекта за доктринарна питања? Сигурно не, Ладарија не би ни разговарао са њим.

Да назове папу телефоном и да се пожали како га префект Конгрегације за веру игнорише...?

У таквим ситуацијама Ватикан издаје responsum ad dubium, појашњење неке контроверзне констелације која мучи многе. У овом случају, да саопшти како нема промене у догми петог сакрамента: црквени брак остаје заједница мушкарца и жене, и шлус.  

Из документа: „Црква није овлашћена да благосиља истополне везе. Свештеницима није дозвољено да дају благослов истополним паровима који траже неку врсту религиозног признања за своју везу."

Основно за Ватикан остаје разлика између особе и заједнице. Особе било које сексуалне оријентације које траже благослов цркве добиће га као што су га и до сада добијале, али само као појединци. Јер: „Милост коју Црква даје, није њена, већ је у служби божјих планова. Везе, чак и дуге, које укључују сексуалну праксу ван брака, не одговарају божјим плановима, без обзира на то што и у њима постоје позитивни елементи. Још један разлог за забрану је опасност да се благослов истополних веза погрешно разуме као сакрамент брака. Благослов геј-верницима није споран, само је недопуштена било која форма благослова која буди представу да Црква признаје њихове везе."

СПЦ очекује да од Закона неће бити ништа

Синод, у световним терминима петочлана влада Српске православне цркве са патријархом на челу, упутио је крајем марта оштру, недвосмислено строгу поруку српском парламенту, тражећи да не прихвати Закон о истосполним заједницама.

Колико је саопштење оштро и строго јесте наравно питање интерпретације; по формалној анализи употребљеног језика врло. Синод на крају не износи наду да ће његови ставови бити уважени, већ то очекује; с обзиром на високи ранг и утицај институције, то је наредба. Може бити и да је та строгост само уступак верницима који од цркве очекују принципијелно „не". Исто је тако могуће да чланови Синода знају да седе на глобално неодбрањивим позицијама и сада још само делују по савести.

Али ако је строго одбијање Закона потпуно свесно и намерно, оно се заснива на неколико проблематичних претпоставки.

Прва проблематична претпоставка: предлог закона је неприхватљив, „јер је у супротности са свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација".

Закон о истополним заједницама се не доноси за српски народ, већ за српску националну државу у којој живе Срби, али не само они. „Српски народ" не постоји као правна категорија, већ само као дескриптивна, културна и религиозна чињеница.

Истина, у начелима националног устава (члан 1) каже се да је Србија „држава српског народа" али се у истом даху додаје „и свих грађана који у њој живе", док се одмах (члан 2) појашњава да „сувереност потиче од грађана". Ако Срби желе да имају националну државу, а не збег у повлачењу пред глобалним феноменима, онда је то непосредна последица.     

Истина, и са потпуним личним уверењем: један стуб на коме почива „целокупна европска цивилизација" је хришћанство. Али постоји још један стуб који је носи, а то је грчка античка философија. Европске културе су и једно и друго. Срби су европски народ, па тако и њихово културно и идентитетско наслеђе почива на оба стуба.   

Даље, каже се у саопштењу Синода, недопустиво је да се истополне заједнице законски изједначавају са браком и породицом, „јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и законом заштићена вредност".

У томе да Нацрт правно изједначава истополне заједнице са браком и породицом, Синод је у праву: То је „заједница породичног живота (члан 2 Нацрта), склапа се код матичара (члан 10) „на свечан начин у службеној просторији" (члан 14), партнери имају сва судска и управна права „као и супружници" (члан 30), те су и у другим правима „изједначени са брачном заједницом" (члан 52).

Није брак, али је нешто као брак, нема сумње. Али зашто он, у таквој правној аналогији, дискриминише хетеро-заједнице, које нити су увек склопљене у цркви, нити су увек хришћанске? О критеријумима ћудоређа може се и мора разговарати, свако време то изнова чини - али у чему је „дискриминација"? Зашто заједница „њих две" у државном праву дискриминише заједницу „нас двоје"? 

Исто или различито?

И Ватикан кад изриче забрану, и Синод СПЦ кад парламенту пише поруку, делују из жеље да зауставе процес, не толико сам догађај.

„Догађај" се већ збио као светски феномен, а то је растварање два друштвена стандарда: бинарног кода мушко-женско, и брака као искључиве, једино прихваћене, законом регулисане заједнице мушкарца и жене.    

Тај карактер епохе је и први аргумент на који се позива ресорно српско министарство, образлажући да је правно регулисање истополних веза „једна од најинтензивнијих правних промена данашњице, гледано у глобалним размерама".  

Догађај се збио и наставља да се збива у стилу директног преноса, још се једино ради о томе где ће му бити повучене јасне границе. За Ватикан је граница црквени благослов истополних парова - ако она у тишини падне, следећи бастион на који ће се јуришати је црквени брак. За СПЦ је граница државно законодавство, у њему Црква подиже барикаде далеко пре него што карактер епохе стигне и на њен праг.  

Другачије формулисано: у одбрани од карактера епохе, Ватикан регулише религиозну и црквену материју; СПЦ секуларну државу и друштво. У тој трци с временом Ватикан има бољу позицију јер су му амбиције скромније; СПЦ неповољнију јер су јој амбиције неупоредиво веће и иду ка моралном утемељењу православне државе.

Асиметрија у нивоима интервенције боде очи: док Католичка црква брани себе и остатак свог простора у друштву, СПЦ брани друштво са којим се идентификовала готово без остатка. „Сви Срби света припадају СПЦ", изјавио је недавно члан Синода митрополит Хризостомос (2. фебруар 2021, Танјуг). Није рекао „сви српски верници", већ сви Срби. Није експлицитно рекао да не признаје српски устав, према коме су верске заједнице одвојене од државе „и ниједна религија се не може успоставити као државна или обавезна" (члан 11 Устава Србије), али је дао знак да су те одредбе празне у његовим очима.  

Који су затечени друштвени моменти са којих Ватикан и СПЦ протестују због динамике у растварању два споменута стандарда, бинарног полног кода и хетеро-брака?

Аустрија: Истополне заједнице могу да се региструју код нотара од јануара 2010, што би одговарало статусу „нешто као брак". Усвајање деце партнера је дозвољено од 2013. Од 2016. лезбијски парови имају право на in vitro оплодњу. Од јануара 2019 дозвољено је склапање бракова пред матичарем, дакле брак.

Немачка: Хомосексуализам је декриминализован 1969. Нотаријелно регистрована истополна заједница је допуштена већ двадесет година. Деца партнера се могу усвајати од 2005. Легални брак и потпуно усвајање су допуштени од 2017.

Србија: Године 2009. донет је Закон о забрани дискриминизације геј особа. Регистрација везе код нотара није дозвољена, али се нека питања (наслеђивање имовине) могу решавати административно. Не као између партнера, већ као да се имовина оставља рођаку, суседу или пријатељу. Уставом (члан 62) је загарантовано да је брак заједница мушкарца и жене, тако да су Закону из 2009, као и сада Нацрту Закона о истополним заједницама, повучене јасне границе.

Закључак: У Аустрији и Немачкој су испред истополних заједница пале све цивилне препреке, и сад се још само ради о освајању Цркве. Неке протестантске цркве дају сакрамент брака геј-паровима, али то су минорни проценти, више куриозитет него стварна регулација. Католичка црква је управо рекла да јој не пада на памет да даје благослове, зато што би то у следећем кораку постало „нешто као црквено венчање".

Став Ватикана је: ни корака даље за истополне заједнице. Сликовито речено, државу сте добили, цркву вам не дамо!

У Србији међутим пред истополним заједницама стоје цивилне препреке, које је држава сад спремна да нешто ублажи, али Црква очекује да неће.

Да ли је „нека врста" права врста?

У Аустрији и Немачкој се формира отпор Ватикану, један унутар саме Цркве, други у јавности. Њихов спој доводи до ненамерно духовитих медијских дебата типа „Да ли је Ватикан заостао?", или уредничких коментара у стилу „Ко је папу овластио да говори у име Цркве?" (Ди Пресе, текст на насловници, 3. марта 2021).  

Кардинал Шенборн, надгласани члан Конгрегације за веру (иначе бивше Инквизиције) у међувремену је дао три велика интервјуа у којима критикује одлуку Ватикана. „Црква би требало да више говори о љубави, а мање о сексу", сматра Шенборн.

Али тек то компликује ствари за Цркву, и католичку и православну, јер ако за њих постоји љубав без секса, не постоји секс без божјег плана прокреације. Догматски не постоји, молим без примера о педофилији и хомосексуализму у црквеном миљеу. Ако би хришћанске цркве наградиле постојање секса без потенцијала прокреације, разлетеле би се на сто страна као у Ничеовом афоризму о смрти Бога (Весела наука, 125)!  

Врло проминентно у аустријској јавности наступа иницијатива свештеника која је најавила да ће они давати благослове истополним паровима, као што већ јесу. Међу њима је и Тони Фабер, старешина бечке Катедрале Светог Стефана.

Али сигурност с којом наступају критичари Ватикана, као и саморазумљивост којом медији објављују брза испитивања јавног мнења, варљива су.

Споменута иницијатива има око 350 чланова, што је само неких десет одсто аустријских свештеника. За озбиљну црквену револуцију мало. На две цркве, Елизабетиној и Паулинској, обе у бечкој општини Виден, чланови Иницијативе извесили су ЛГБТ заставе дугиних боја. У мањим местима такође, често не на саму цркву, већ на зграде црквене општине и пратеће објекте.

Велики медији то прате с поносом „слободарских тежњи", иако је пре реч о обичном пркосу. Пркос рађа бес, бес враћа пркос, па противници скидају те заставе преко ноћи. Један такав случај добро показује где се аустријска Иницијатива свештеника креће кад на црквене звонике у инат Ватикану качи ЛГБТ заставе: на терену политичког акционизма.

Једној малој аустријској парохији је на Велики петак враћена уредно склопљена ЛГБТ застава, са пропратним писмом у коме се починилац иронично извињава: „Родитељи су ме уверили  да се на политички акционизам не сме одговарати једнако примитивним акционизмом."

Amoris laetitia

Главна тема овог текста је право хришћанских цркава на нормативне захвате у односу на друштвене промене. Где цркве данашњице повлаче границу одбрањивог и неодбрањивог - на свом телу тако што реглементирају живот верника, или на телу читавог друштва тако што постављају правила за државу?

Ватикан се одлучио за прву варијанту. Врло рационално, јер је све друге битке у европским и шире западним друштвима већ изгубио. Граница на којој су подигнуте барикаде последње доктринарне битке јесте став да не постоји „нешто као црквени брак" за истополне парове.

Српска православна црква се одлучила за другу варијанту, да читаво друштво, религиозне и нерелигиозне, веже моралним императивом супротстављеним карактеру епохе. Граница на којој су подигнуте барикаде је став да не постоји „нешто као брак"; брак уопште. Тако широко тумачење није само грубо и сурово према људима који живе у истополним заједницама, већ се на средњи рок може показати и неодбрањивим.

Ако би се читав овај текст морао свести на једну реченицу, она гласи: Србија је у моралној обавези да отвори државне институције породичног права за геј-особе, како би Црква с више легитимитета сачувала саму себе.