Она долази: Аналена Бербок, зелена атлантисткиња и могућа наследница Ангеле Меркел

За разлику од двојице лидера ЦДУ и ЦСУ који су се десет дана свим средствима тукли око тога ко ће бити кандидат демохришћанског блока да наследи Ангелу Меркел у канцеларској фотељи - након повлачења Маркуса Зедера из трке, кандидат овог блока за септембарске изборе ће бити Армин Лашет из ЦДУ - њихови сада највећи конкуренти, Зелени, без удараца испод појаса и одуговлачења донели су одлуку кога ће од двоје копредседника кандидовати. То ће бити Аналена Бербок (40), одлучио је врх странке, што ће формално бити потврђено на партијског конгресу у јуну.

Разлог зашто Зелени први пут у својој 41 годину дугој историји на изборе излазе и са јасно истакнутим канцеларски кандидатом лежи у томе да су од мале странке нарасли у странку са 23 одсто подршке бирача, како указују последња истраживања јавног мњења. Штавише, једно од њих им „мери" 28 одсто подршке. У сваком случају, по први пут су Зелени толико одскочили да су близу реалне могућности да у коалицији са социјалдемократама и либералима или, пак, Левицом, формирају владу и то под руководством „зелене" канцеларке.

Велике шансе да буде први на листи Зелених имао је и други копредседавајући партије Роберт Хабек, који, за разлику Бербокове, има искуства у власти, будући да је у покрајини Шлезвиг-Холштајн био министар и заменик покрајинског премијера.

Иако ће многи рећи да је врх странке изабрао баш Бербокову јер им је симболично важно то што је жена, њена биографија указује да је она одскакивала више и боље од већине у својој генерацији још онда када је као јуниорска гимнастичарка на немачким првенствима три пута освајала бронзану медаљу за скокове на трамболини.

Три инострана искуства

Аналена Бербок рођена је исте година када и партија Зелени, одраставши у сличном маниру грађанског бунта у северозападној немачкој покрајини Доња Саксонија. Њен отац машински инжењер и мајка васпитачица направили су својеврсну хипи-заједницу у селу надомак Хановера, па Бербокова каже да јој је одрастање, са две сестре и два рођака, било „између поља шећерне репе и фудбалских терена". Сећа се и како су је родитељи водили на демонстрације против одлуке Реганове администрација да распореди ракете у Западној Немачкој, али и против изградње једног објекта за одлагање нуклеарног отпада.

„Да, тамо је било и водених топова, али након демонстрација смо отишли кући и јели торту", рекла је у једном интервјуу, присећајући се и да је у њеном дому тадашњи демохришћански канцелар Хелмут Кол био омражен.

Према њеној сопственој процени, највише су је као личност обликовала њена три дужа боравка ван Немачке. Са 16 година отишла је на размену годину дана у средњу школу у Орланду на Флориди, где јој се није допало јер се осећала усамљеном, емоционално и културолошки. Најпре зато што у почетку није довољно добро знала језик, а потом што је била у окружењу у којем су је људи са озбиљношћу питали где је заправо Немачка и има ли тамо фрижидера.

Друго „обликовање" се догодило пошто је у Хамбургу завршила основне студије политичких наука и отишла на мастер студије међународних односа на престижној Лондонској школи економије и политичких наука. Тада је први пут осетила како је живети у веома скупом граду са мало новца, а посебно се сећа тренутка када се разболела и из прве руке упознала недостатке једног лошег здравственог система.

Иако је током студија у Хамбургу радила као новинарка за „Хановерше алгемајне цајтунг" сањајући да ће постати ратни репортер, након Лондона одлази у Брисел где ће три године водити посланичку канцеларију посланице Зелених у Европском парламенту Елизабет Шретер. Тадашње иконе Зелених, попут Ребеке Хармс, сећају се како је Бербокова добро пливала у бриселским водама, да је желела да води, али и да је била једна од ретких западних Немаца који су се истински интересовали за немачки али и европски Исток.

Политичарка у кожној јакни и чизмама

Повратком у Немачку, почиње још дубље да се умрежава у оквиру Зелених, у чему је имала велику предност и помоћ свог мужа Данијела Холефлајша. Он је од детињства био у Зеленима а у то време је радио у централи странке, и знао буквално све најважније страначке и ванстраначке карике од посланика и функционера преко невладиних организација и фондација до медија.

То је била идеална политичка трамболина за њу да брзо одскочи у партијској хијерархији. Најпре на врх страначког одбора у Бранденбургу, потом у извршни одбор Европске партије Зелених, да би 2013. успела да освоји посланички мандат у Бундестагу где је и данас.

Још у Бриселу је почела њена дугогодишња заокупљеност поступним укидањем угља као енергента па је у контактима с рударима у Бранденбургу не само стекла политичке поене, већ и схватила да климатска политика мора да пружи и социјалне одговоре.

Социјалне теме су је довеле и до питања модернизације породичне политике, али не би требало од ње очекивати да прича о новој левици или идеолошкој оријентацији њене политике. Она се не упушта у метастратешке или филозофске анализе и истиче да је она „више прагматичан тип".

Када се 2018. кандидовала за женског члана традиционалног двојца који председава Зеленима, Аналена Бербок је чак и у говору истакла да не жели да буде „жена поред" Роберта Хабека, који је тада већ увелико био популаран у странци. Како би је подржао, Хабек је тада изјавио да ће „можда имати среће да му буде дозвољено да буде мушкарац поред Аналене", што је многима звучало чак и шовинистички. Али, њих двоје су од тада били тако складан тандем да ниједног тренутка се ту није постављало питање пола, премоћи или неравноправности.

Обоје су пленили лежерним стилом у реторици али и у одевању, па је Бербокова постала препознатљива по кожној јакни, хаљинама јарких боја и чизмама, одавајући утисак да не жели да има „униформу" политичарке. Њих двоје су тако прошле и претпрошле године били два најчешћа госта у ток-шоу емисијама на немачким ТВ каналима.

Оно што је јединствено јесте чињеница да су њих двоје успели, не само да у свом раду избегну поделу мушкарац-жена, већ и да избегну поделу на победника и губитника.

НАТО Зелени

Иако се Бербокова у странку учланила 2005, када су Зелени тадашњег вицеканцелара Јошке Фишера заједно са социјалдемократским канцеларом Герхардом Шредером пали са власти, она је заправо „дете Фишерове политике" које све време свог партијског живота живи у ери Ангеле Меркел. Штавише, много тога за шта се Аналена Бербок борила протеклих година - од промене породичне политике, преко укидања обавезног војног рока до затварања нуклеарки - управо је Меркелова u протеклих 16 година остварила или почела да остварује.

Заправо, Ангела Меркел цени Бербокову и чак је на посредан подржала њен политички узлет; неретко je умела у Бундестагу да издвоји Бербокову у страну парламентарне сале и са њом у четири ока дискутује о некој теми.

И појединим медијима је било примамљиво да се запитају да ли би могло да се каже да је шефица Зелених заправо више „политичка наследница" Ангеле Меркел него читава генерација „наследника" у канцеларкиној Хришћанско-демократској унији. Бербокова не чини ништа да одбаци оваква поређења, а многи код ње виде сличност са канцеларком - од дисциплинованости и детаљности преко сталожености до амбициозности и потребе за контролом.

Осим тога, посматрачи је описују као некога је веома детаљан и „ко не дозвољава да буде одгурнут" када се расправљају сложена питања, што у многоме подсећа на научно засновану методологију рада канцеларке.

Критичарима који јој замерају да нема искуство у власти да би се изборила за канцеларкину фотељу, ова мајка две девојчице одговара да „када сте три године лидер партије, посланица и мајка мале деце, то вас обично ојача".

Експерти за немачку политику тврде да она има „неумилосрдну контролу и свест о детаљима, која подсећа на Меркелову и (социјалдемократског канцелара Хелмута) Шмита".

С друге стране, њена политика, нарочито на спољнополитичком плану, умногоме се разликује од политике Ангеле Меркел. У овој области, Бербокова је Фишерово „политичко дете" - од тога да заговара чвршћи и на нивоу ЕУ уједињен став према Русији и Кини, преко заговарања јачања трансатлантских веза, до отвореног подржавања коришћења војне силе у хуманитарним мисијама.

У складу са тим, она се противи гасоводу „Северни ток 2", сматрајући да је рута којом пролази „супротна геостратешким интересима ЕУ", „дестабилизује Украјину" и „осујећује на нивоу ЕУ јасан курс према Русији". Јасно се залаже за јачање немачке војске и сарадње у оквиру НАТО-а, додатне војне мисије у иностранству, док њена својеврсна безбедносна мантра гласи: „Не смемо се сагињати".

„Ако Запад не жели да терен препусти земљама попут Кине, Русије или Турске", каже Бербокова, „Европа мора озбиљније да схвати своју мировну улогу у свету".

Осим тога, она се противи споразуму о инвестицијама између ЕУ и Кине, залаже се за јачање веза са САД тако што жели америчком председнику Бајдену „да понуди амбициозан план обнове трансатлантских односа".

Она и Хабек су заправо чеда крила такозваних „зелених реалиста", који су протекле две деценије успели да постепено победе крило „фунадаменталиста" у сопственој странци. Преломан тренутак за то је везан за - СР Југославију.

Бомбардовање Југославије 

Пресудна година да уопште дође до тога да се сада говори о Бербоковој као могућој канцеларки Немачке била је 1999. година. Иако је она тада била тек матуранткиња и ни близу страначком животу, управо ова година је отворила пут за трансформацију Зелених из мале протестне странке ка странци која „лови" бираче из свих слојева друштва.

Одлука тадашње владе Социјалдемократа и Зелених да Немачка први пут после Другог светског рата пошаље војску у неку инострану борбену мисију и то без одлуке Савета безбедности УН изазвала је ерупцију незадовољства унутар Зелених. Бомбардовање СР Југославије је странку још јаче поделило на „реалосе" и „фундисе", то јест прагматике и идеалисте. Овим потоњима ни бацање црвене фарбе на Фишера на партијском конгресу у Билефелду није помогло да превладају.

Ватреним говором у којем је догађаје на Косову упоредио са Холокаустом, Фишер је не само разбио немачки табу о Холокаусту као злочину неупоредивим ни са једним другим, већ је отворио врата за нову генерацију политичара Зелених, који немају много везе са идеалима „шездесетосмаша".

Зелени су сада прагматична странка центра нове средње класе, која успева да привуче најразличитије људе па и оне који, стереотипно гледано, не спадају у њихово бирачко тело. Па тако међу гласачима Зелених и те како има оних који возе полутеренска возила озлоглашена због велике потрошње фосилних горива, као и оних којима родно сензитивни језик није важан, па им је чак понекад и глуп. Можда се то најбоље види у немачкој покрајини Баден Виртемберг у којој већ 10 година Зелени имају премијера који би могао да се опише као умивенија верзија демохришћана, а не еколошки фундаменталиста.

И Бербокова је део тих „реалоса" од самог почетка. Штавише, према оцени својеврсне политичке легенде левичарског покрета у Немачкој, Оскара Лафонтена, она је „водећа представница ове ратоборне зелене странке".

„Она се залаже за илегалне ратове, даље наоружавање, испоруке наоружања, америчко опкољавање Русије и, наравно, против је Северног тока 2. Идеја да би од Американаца контролисани Зелени могли са Аналеном Бербок добити канцеларску функцију, усред заоштравања кризе на руско-украјинској граници, за мене је ужас", написао је на свом профилу на Фејсбуку Лафонтен, некадашњи лидер Социјалдемократске партије у време када је она оборила са власти Хелмута Кола.

Он је истакао и да је управо он те 1998. инсистирао да Герхард Шредер направи коалицију са Зеленима, али да је због тога касније зажалио, не само због реформе немачког тржишта рада и социјалних давања, већ и „због учешћа Немачке у илегалном међународном рату у Југославији, који су суштински спроводили Јошка Фишер и Зелени... Од тада су се Зелени из мировне странке трансформисали у ратну странку. Фондација 'Хајнрих Бел' би требало да се преименује у Фондацију генерала фон Клаузевица", сматра Лафонтен који је у марту 1999. напустио Шредерову владу у којој је био министар финансија, али и СПД чији је био председник.

Изјаве о спољнополитичким и безбедносним темама које даје Аналена Бербок, према оцени немачког новинара Јенса Бергера, указују да њу не би требало потценити. „Под плаштом често неискусне али симпатичне младе жене, брзо се наиђе на хладну ратницу која, без да трепне, заговара политику затегнутости и војне акције када је у питању европска или трансатлантска геостратегија", истиче Бергер и додаје: „Оно што је започело бомбама у Београду наставља се неприметно у личности Аналене Бербок".

Шта Србија може да очекује

И заиста, Аналена Бербок би могла да буде и „бомба" за досадашње односе Београда и Берлина. За почетак, ту је питање Косова које ће Фишерова „политичка деца" бранити као сопствени пројекат. Чак и ако се изузме то с којим одушевљењем је Бербокова примила вест да је за нову председницу Косова изабрана Вјоса Османи, извесно је да ће од Зелених притисак на Београд да се нађе решење бити мање тактичан у односу на Меркелину еру.

А куда би све могле да иду промене за Србију, може се делом наслутити и из записника заседања Бундестага у којима је Бербокова у више наврата помињала Србију, али не само због нормализације односа са Косовом, већ и по питању термоелектрана на угаљ.

У октобру 2014. приликом пропитивања тадашње министарке за заштиту животне средине, инсистирала је да је спорно на шта се троши новац немачких пореских обвезнике пласиран кроз кредите немачке развојне банке KfW. Указујући на несагласје између тврдњи министарке да KfW више не финансира термоелектране на угаљ и финансираних пројеката, Бербокова је истакла за њу еколошки споран пројекат у руднику угља Колубара у Србији.

Међутим, још већи притисак се може очекивати по питањима стања демократије и људских права, али и сарадње са Русијом и Кином, будући да су Зелени одлучни да заокрену спољнополитички курс Немачке и целе ЕУ. Иако у реалности спољна политика није само заснована на вредностима већ пре свега на интересима, Зелени би заиста могли бар делом да промене Немачку на унутрашњем и спољном плану.

А та промена, колико год била велика или мала, поприлично сигурно долази, јер истраживања јавног мњења и односи међу странкама указују да се након септембарских избора за Бундестаг могу очекивати два сценарија. У оба сценарија ће Аналена Бербок бити део следеће немачке владе. Било као канцеларка, било као вицеканцеларка у влади демохришћанског канцелара.