Дан победе у Аустрији: Беч ухваћен у романси с Русима štampaj

Иако нису само Руси ослобађали Европу од нацизма, читава парадигма о Дану победе (8. мај 1945.) последњих година је прошла кроз радикалну промену. Потребу за, не само променом историје, већ и одговарајућом интерпретацијом данашњице као неке врсте погрешне, алтернативне реалности, у ЕУ су унели источни Европљани. У почетку парцијално и дијалошки, онда отворено и генерализовано.

До тада су Немци и Аустријанци били савршено срећни што важе као сила од које је 1939-45. требало ослобађати Европу и свет. Криви, кажњени, идемо даље.

„Срећни" у овом случају значи да би их свака друга аргументација, рецимо тврдња да је у Трећем рајху „било и нечег доброг" (као што је политика запошљавања, изјавио је Јерг Хајдер 1991) дошла много скупље, и интернационално и на домаћем плану.

Беч је уз то добио и обилно користио џокер који му је дала савезничка конференција на Јалти (на Криму, фебруара 1945), да је Аустрија „прва Хитлерова жртва", па је према томе земља 1938. окупирана, а 1945. ослобођена, а не обрнуто.

Али и Беч с олакшицама, и Берлин без њих, годинама су морали да се носе с последицама савезничког уласка у пролеће 1945. Како је време пролазило, тако је та материја доживљавала низ реинтерпретација.

Рецимо: проблем нису били западни савезници, већ само Руси. Руси су улазили први и масовно гинули да би постигли политичку предност. Циљ њихових операција и није био сламање Хитлера, већ продор Русије у меки стомак Европе. Руси нису ослобађали већ окупирали. Варшавски пакт је био гори од Трећег рајха. Ко слави Дан победе слави perpetuum mobile руског империјализма.

Најрадикалније изданке тог аргументативног ланца не потписују Аустријанци и Немци, већ источни Европљани. Та линија завршава логичним закључком да Дан победе није био толико дан пораза Трећег рајха, колико дан пораза демократије. Ergo, ЕУ нема зашто да слави Дан победе, осим под условом да из њега некако изгура Русе.

Ето невоље - Руси не дају да буду изгурани из Дана победе!

...then we take Berlin

Не само то, већ их сада у таквој тврдоглавости подржава и мала јеврејска заједница у Аустрији, у чијем је музеју управо отворена изложба „Јевгениј Халдеј, фотограф ослобођења". Мисли се на ослобођење Беча 13. априла 1945. када су Руси ушли у град. Западни савезници су стигли две седмице касније, на готово.  

Вероватно најпознатија фотографија с краја Другог светског рата јесте она од 2. маја 1945, на којој два црвеноармејца подижу совјетску заставу на немачком Рајхстагу. То је слика коју сви знају, мотив који се утиснуо у колективну свест генерација Европљана.

Снимио ју је Јевгениј Халдеј, службени фотограф совјетске војске, руски Јеврејин рођен 1917. у Доњецку, тада Јусовки. По месту рођења, Халдеј би подједнако могао да важи и за украјинског Јевреја, али колико је познато, данашња Украјина га не тражи за свога, док се Руси и даље поносе што је њихов. Истина, у једном периоду нису, педесетих година прошлог века, али у целини, Халдеј је у руској колективној меморији, посебно у медијским круговима, остао херој.

Бечки Јеврејски музеј показује Халдејеве фотографије које документују „Бечку операцију", улазак Руса у град 13. априла, као и неколико наредних дана, пре него што су наставили за Берлин. Јер, да би се ослободио Берлин као први главни град нацистичке Немачке, требало је претходно ослободити Беч, као њен други главни град. Није реч о новинарској слободи у дељењу атрибута. Беч је сасвим службено у медијској пропаганди Трећег рајха носио титулу другог главног града.

Подтекст у коме бечки Јеврејски музеј организује изложбу Халдеју је онај о припадности, не о идентитету.

Идентитет, то је твоје. Припадност, то значи ко те сматра својим, чије сећање те носи после смрти, ко ти брише прашину с имена и дела. За самог Халдеја, који је умро 1997. у Москви, идентитет није био споран. Он је био потпуно интегрисани Рус, Совјет и комуниста; фотограф ТАСС-а и Правде кад су обе институције биле део совјетске пропагандне машинерије. Јевреј је био само у тренуцима драстичног сусрета са последицама Холокауста, као на пример кад је пару у Будимпешти стргнуо жуте звезде са капута након што су му позирали; обични пролазници који су сишли на Ваци улицу да виде чија је.

Био је март 1945. и они те симболе више нису морали да носе, али им пре Халдеја то још нико није рекао.   

Данашња јеврејска заједница у Бечу, или у Аустрији, свеједно, пошто се у оба случаја ради о истом броју, има укупно до 10.000 душа и прихвата Халдеја као свога. То би била порука места изложбе. Што се њих тиче, он је Рус, Јевреј и Бечлија који је камером забележио како се Хитлеров други главни град претвара у једину престоницу Друге аустријске републике.

Уводни текст у каталогу написала је директорка Музеја Данијела Шпера, која описује како је њен отац, тада момак од 18 година, јурио да дочека Русе као своје јунаке и ослободиоце и како је Арик Брауер, касније познати сликар, истрчао из склоништа у виноградима на падинама изнад града, да се прикључи Русима. Узели су га у кабаре-секцију.  

„У мојој породици је 'Бечка операција' била и остала изузетно весео догађај", каже Шпера.

Али у седмој години санкција против Русије, у контексту најновијег дипломатског рата између ЕУ и Москве, у светлу непопустљивих антируских ресантимана, у аустријској рани из 1945. која је дубља од оне из Аншлуса 1938 - та изложба је провокација.

Како је Беч чекао Американце, а дочекао Русе    

Јединице совјетске Црвене армије су ушле у „Остмарк" 29. марта 1945, са 400.000 војника и 400 тенкова и каћуша. Границу су прешли из Мађарске, да би се онда Бечу приближавали из више смерова, не би ли код друге стране осујетили осећај оријентације и предвидљивости.

Да Руси долазе, Беч је знао, али није знао од куда и када. Битка за град је почела 6, а завршила 13. априла. У тих седам дана уличних борби погинуло је 18.000 црвеноармејаца и 19.000 припадника Вермахта, СС-а и Фолкштурма. Ови последњи, то су цивили, за војску неспособни из разних разлога, које је нацистички режим покупио у последњим месецима рата да иду од стана до стана и контролишу је ли се неко малодушно сакрио и изгубио веру у победу, или се радује приближавању Руса. Укратко, по свему обични суседи, само што куцају на врата да убију.

Са Совјетима је у Беч умарширао и Јевгениј Халдеј са својом „лајком". Његова партијска, армијска и новинарска обавеза није била да слика битке. Руски медији нису били заинтересовани да покажу крв, мртве и разнесене. Није их занимао експресионизам рата, већ импресионизам мира, како Руси, односно национално мешовити Совјети (да, међу њима Балтиши, Грузијци, Украјинци, Татари...) доносе мир Бечлијама. Насмејани људи на улицама, осећај олакшања, организовање првог снабдевања становништва у храни, идентификација хаоса који су иза себе оставили нацисти - то су били мотиви који су имали прођу у ТАСС-у. Уз то, чини се да ни сам Халдеј по карактеру није спадао у „псе рата" - мотивима распадања је претпостављао мотиве исцељења.

Његову серију фотографија о колективном самоубиству бечке породице на клупама у парку испред градске скупштине тадашњи руски медији никад нису објавили.

Ослободиоцима је било стало да Халдеј документује њихово поштовање домаће културе. Неке фотографије бележе како црвеноармејци постављају венце на гробове Бетовена и Штрауса.

Или, фотографија која показује руске војнике на крову градске скупштине/Ратхауса, док се изнад њих виори аустријска црвено-бело-црвена застава, забрањена под нацистима.

То је службена фотографија читаве Бечке операције. Оно што је у Берлину фотографија са крова Рајхстага, то је у Бечу фотографија са крова Ратхауса - главна, официјелна слика која сажима обе операције. Милост, казна, истина и пропаганда у истом даху.

Кад се те две службене фотографије упореде, јасно је колико су Руси били блажи према Аустрији. Аустријска национална застава у позадини говори: вратили смо вам слободу, вратићемо вам и државу. Совјетска застава на берлинском парламенту говори: узећемо вам Пруску, преодгојићемо вам Прусе.  

И топос доминације над побеђеним је блажи на аустријској фотографији. На њој се већ наслућују тачке будућег расплета: У Бечу се запоседа градска кућа, у Берлину државни парламент. Берлин у рушевинама се види, у Бечу кадрирање стаје тамо где почињу руине. 

После рата, конфронтиран са питањем намештености и режије на својим фотографијама, Халдеј се често одлучивао на иронију. Код фотографије снимљене негде у Бургенланду, између мађарске границе и Беча, види се одред црвеноармејаца како маршира преко заставе са „свастиком", док иза њих гори кућа. Да ли је он сам ту поставио заставу да слика изгледа ефектнија - руска чизма гази нацисимбол? „Апсолутно не", одговорио је Халдеј. „Застава је већ била ту. Ја сам само запалио кућу." 

Политичка агитација, симболичка апропријација, општа оскудација

Али, ако су маркери стварности пробрани на тим фотографијама, да ли оне ретуширају стварност? Не, осим што показују само један њен исечак. Очито је било оних који су као Курт Шпера или Арик Брауер трчали да се грле с Русима. Неки аријевци су се од очајања или страха убијали на клупи у градском парку, али таквих је случајева с аустријске стране било мало. Обе те реакције стоје на два пола трезвеног става већине да, након што су преживели рат, сад некако морају преживети и мир.  

Ни организатори изложбе у Јеврејском музеју немају проблем с тим да Халдејеву бечку архиву назову „и политичком агитацијом". Технички, она то јесте, самим тим што је објављивана у партијским гласилима, али је то не чини мање истинитом, нити на било који начин мења статус Бечке операције као „веселог догађаја" (Данијела Шпера).

Веселог не само за остатке бечких Јевреја. Све оно што су аустријски медији, јавност и историографија после рекли о Русима - крађе, силовања, депортације - односи се на каснији период, после априла 1945. Сам чин ослобођења је био чист и неупитан, изведен по стандардима робустног војног уџбеника.

„Крађе" су у тренуцима ослобођења, пораза, дуге глади и опште патње ионако релативан појам. Халдејева камера је забележила ситуације када локално становништво упада у трговине и односи све што може. На слици са крађом из „Мајнла" нема ниједног руског војника, све су Аустријанци.

Каталог изложбе не прећуткује ни позадину берлинске фотографије. За њу је Халдеј испуцао читав филм, а да није приметио један детаљ, да војник који помаже да се подигне застава носи сатове на обе руке. На неким верзијама је тај детаљ ретуширан, на некима не.

У пропратним текстовима изложбе спомиње се и тема силовања, али се временски и контекстуално одваја од чина ослобођења.

Статистика о томе потиче из књиге „Домаћи поглед на совјетску окупацију у Аустрији 1945-1955 - искуства, перцепција и сећање", аустријске историчарке и универзитетске професорке Барбаре Штелзл-Маркс. Укупан број силовања она ставља на 240.000 за Беч и Доњу Аустрију, и још 30.000 за Бургенланд и Штајерску. Трагично за жртве, али у ширем контексту само доказује то да неки/многи људи у рату постају звери.

За разлику од шареног спектра јавности, аустријска државна политика је увек водила рачуна о томе да нагласи моменат захвалности Русима за читав историјски пакет из тог раздобља - за ослобођење, за релативно умерену казну због нацистичких злочина (27 милиона Руса је погинуло у Другом светском рату, од тога око 18 милиона цивила), као и за то да су отишли из Аустрије 1955, за шта није постојала ни гаранција, ни аутоматика, а ако се погледа касније искуство Немачке и земаља Варшавског уговора, ни преседан.

Може се и даље у прошлост у потрази за цитатима, но довољно је споменути изјаву председника Ван дер Белена јуче, 15. маја, на годишњицу потписивања Државног уговора из 1955. са Русима (потписник Молотов), Американцима, Енглезима и Французима. „Пажљиво са фундаментима наше демократије", упозорио је Ван дер Белен. То је директна порука Москви да Аустрија не заборавља како у фундаментима аустријске модерне демократије лежи договор с Русима из 1955.

Теоретски, то је порука и осталим потписницима, кад би њих још уопште било брига за тај документ. Једини интерес с те стране се односи на питање хоће ли Аустрија и даље подржавати ЕУ санкције против Русије (хоће), и хоће ли се придружити позиву чешке владе да солидарно истера руске дипломате из земље (неће).

Трг хероја, онда и сада

Читава серија Халдејевих фотографија може се назвати симболичким егзорцизмом, истеривањем духова нацизма из градских архитектонских маркера, као што су Трг хероја/Хофбург, зграда парламента, Опера, Бургтеатар, ужи центар око Катедрале Светог Стефана.

Да архитектура у процесу пројекције врло лако преузима на себе људске грехове, добро показује случај „Хитлеровог балкона" на необарокном прочељу Новог Хофбурга.  

Са њега је Хитлер 15. марта 1938. држао говор пред пола милиона окупљених на Тргу хероја и дуж трасе којом се кретала свечана поворка. „Балкон" је уствари алтан, јер стоји на властитој конструкцији, али у каснијем медијском предању било је јасно да „Хитлеров балкон" звучи много динамичније него „Хитлеров алтан".

Скоро као на покретној траци црвеноармејци се сликају испред алтана на Хофбургу, између осталих и сам Халдеј. Слика за сликом, док се један архитектонски елеменат не опере од историјског зла и врати у етички неутралан урбани контекст града.

Успут, та руска пропагандна операција није успела. Хофбуршки алтан је сачувао стигму Хитлеровог балкона. Пре три године се у то крило Хофбурга, паралелно са библиотеком, етнографским музејом, збирком старих музичких инструмената, египатском збирком и хабсбуршком оружарном, уселио и Музеј новије историје. Тачно иза алтана. Музеј, службено „Кућа аустријске историје" ту је привремено. Концентрација националних институција је огромна, газе једна другој по прстима, неке су и наоружане.  

Три године је Музеј покушавао да отвори алтан за посетиоце и организује вођене туре по његових двеста квадрата. Пре три дана је Моника Зомер, директорка Музеја, са жаљењем изјавила да од тога нема ништа. Осим што је Музеј ту само подстанар, превагнуле су друге тежине, некад и буквално. Алтан наиме није статички сигуран ако преко њега почне да парадира на стотине посетилаца дневно. Прављен је за цара, не за туристе у бермудама.

Али и то је споредно. Превагнуо је страх пред симболичком снагом једног по свему невиног алтана, који никог није убио, никог срушио, и није имао где да побегне кад се Хитлер попео на њега 1938. да свечано објави Аншлус. 

Беч ухваћен у кревету с Москвом?

Вера Јурова је вицепредседница Европске комисије, Чехиња, иначе из странке премијера Бабиша. У расподели ресора, међу седам потпредседника Комисије Јурова носи портфолио европских вредности и транспарентности.

У моменту кадa су Руси славили Дан победе као ваљда још једино њихов празник, Јурова је од „Москви пријатељских држава унутар ЕУ" затражила да се солидаришу са Чешком (Политико, 3. маја), то јест да протерају све руске дипломате.

Које су то „Москви пријатељске ЕУ државе", кад су све прогласиле санкције Русији? Једина реална подела која постоји јесте на оне који отворено мрзе Русе и оне који их не воле посебно, али избегавају да их провоцирају.

У овој другој групи су Аустрија, Италија, Мађарска хировито, Грчка уколико је то све занима, Немачка кад јој одговара; у оној првој углавном сви остали.

Од „Москви пријатељских држава" Јурова је тражила да напусте „романтичне представе" о Русији, јер је сасвим јасно да „Путинова Русија није нормалан међународни партнер". Неправедно је да они који, као она, добро познају Русију, „важе за русофобе".

Аустрија, земља „романтичних представа" о Русији? У историјском искуству Беча с Русима нема трунке романсе, осим кад се ради о уметницима руске романтике, које обожавају.

Халдеј, пропагандиста? Ево примера једног личног коментара чистог, некомпромитованог западног новинарства (Ди Пресе, 10. мај 2021) у коме се објашњава захтев Прага за протеривањем руских дипломата из читаве ЕУ: „Види се како безобзирно Русија иде против мале, њој пријатељски наклоњене Чешке, земље која се усудила да Москви покаже жуту карту".

Грубо реконструисан, догађај на кога се горња реченица односи изгледа овако: Чешка је, као „Русији пријатељска земља" изнајмила армијско складиште у Врбетицама приватном бугарском трговцу оружја. „Жута карта" се односи на чињеницу да је Бугарин у магацину држао робу намењену украјинским снагама у Донбасу и исламистичким групама у Сирији, у оба случаја руским непријатељима. „Безобзирност" је у томе да је група руских оперативаца у децембру 2014. допутовала преко бечког Швехата и дигла складиште у ваздух.

Трагедија је у томе да погинуло двоје људи. Хипотетички, да британски командоси сутра дигну у ваздух складиште оружја у Словачкој, у коме неки хрватски дилер чува робу намењену сепаратистима у Шкотској, како би се то звало? Експлозивна дипломатија или филмски сценарио?

Изложба у Јеврејском музеју провокација? Изложбу једино актуелни оквир распојасаних антируских хистереза, које читаву ЕУ покушавају да злоупотребе као песницу против Москве, чини „провокативном". Иначе, реч је напросто о изложби о несигурном прелазу између рата и мира, чији се прозори понекад отворе на милост у срцима људи.