Блискоисточна криза: Хамас пред вратима štampaj

После 11 дана сукоба и склопљеног примирја између Хамаса и Израела, поставља се питање: ко је победио? Пре 7 година, када је бомбардовање Газе трајало 50 дана, уз више од 2.000 жртава, десетине хиљада рањених и више од 10.000 срушених кућа, обе стране тврдиле су да су победиле. Не треба сумњати да ће истим путем кренути и сада. У асиметричним сукобима против недржавних актера готово је немогуће постићи победу у којој непријатељ изјављује да није у стању и/или не жели да настави борбу или консолидује своју војну инфраструктуру.

Право питање, међутим, није ко је победио, јер обе стране ће на крају наћи неки исход који могу да сматрају добитком, него шта је сукоб променио? У овом тренутку, јасно је да је сукоб донео бар три нове ситуација на Блиском истоку. То су 1) промене у равнотежи унутарпалесетинских фракција Хамаса и Фатаха; 2) повратак Египта као незаобилазног фактора на блискоисточној сцени; 3) укључивање америчког председника Бајдена у блискоисточни сукоб. 

Шта хоће Хамас?

Сукоби у Јерусалиму готово шаблонски избијају због два разлога: исељавања Палестинаца из својих кућа и градња нових насеља за Израелце, и конфликта повезаних са израелским интервенцијама у џамији Ал Акса. Овога пута реч је о симбиози оба разлога, плус прослави годишњице када су у шестодневном рату 1967. израелске снаге заузеле Источни Јерусалим. Али, све би то било само скоро уобичајено и традиционално „кошкање" две стране које се брзо оконча и заврши мањим бројем повређених у сукобима каменицама и воденим топовима, да се овога пута није умешао Хамас из Газе, ракетирајући израелске градове.

Питање, међутим, који су мотиви Хамаса да се војно уплете у сукобе у Јерусалиму, када је јасно да је израелска армија многоструко снажнија те да у отвореном сукобу Хамас нема никаквих шанси да на било који начин парира њеним акцијама?

По свему судећи, два су разлога. Први је настојање Хамаса да се консолидује као активни заштитник палестинске ствари и нашкоди ривалској фракцији Фатаху, која доминира у Палестинској управи на Западној обали. Други је постављање палестинског питања у измењеном међународном контексту и подривање споразума које је склопила Трампова администрација

Хамас (Исламски покрет отпора) створен је 1987. као огранак египатске Муслиманске браће.  На њеном челу у Гази налази се искусни и прекаљени Јахја Синвар, који је провео више од 20 година у израелским затворима, док није ослобођен у размени заробљеника 2011, први пут је изабран 2017. а на нови четворогодишњи мандат реизабран  је у марту ове године. Политички лидер целог Хамаса је Исмаил Ханија, кога је Синвар наследио на месту вође Хамаса у Гази.

Синвар је кључна фигура у овом контексту, јер он има пословичну последњу реч о политици Газе. Синвар, такође, персонификује оба пола Хамаса: с једне стране, израстао је из наоружаног палестинског крила (бригаде Ал-Дин Ал-Касам) и показује дубоку везаност за џихад; а такође разуме важност одржавања  социјалне стабилности како би се очувала дугорочна контрола Хамаса у Гази.

Прошле године дошло је ширег регионалног погоршања стратешког положаја Хамаса. То се делимично догодило управо зато што је Хамас снажно поистовећен са исламистичком политиком, не само Ирана, већ и Муслиманске браће коју подржавају Турци. То је изазвало оштра неслагања њиховог архиривала Саудијске Арабије, па чак и довело до хапшења десетина Хамасових активиста унутар краљевине. Нови заокрет били су наговештаји да ће Катар смањити своју врло значајну и важну економску помоћ Гази, која је током читаве протекле деценије играла кључну улогу у спречавању истинске хуманитарне кризе.

Синвар је направио неке важне промене у деловању Хамаса. Прекинуо је традиционални метод протеста - испаљивању ракета на Израел, а побољшао је напете односе са суседним Египтом.

Каиро је први представио предлоге за прекид ватре обема странама и послао је безбедносне делегације у Јерусалим и појас Газе да би на крају финализовао примирје, тако да је Египат уз ширу америчку подршку успешно ревитализовао своју регионалну улогу.

Иако се мисли да су биле ретке прилике да Каиро докаже своју важност и корисност на овом плану, истина је да се амерички председник Трамп широко ослањао на улогу Египта у представљању свог новог мировног плана „споразума века" и „Аврамових споразума" којима су нормализовани односи Израела и четири арапске државе.

Бајденова администрација од ступања на дужност углавном је игнорисала Египат, а египатска улога у мировном процесу годинама је јењавала - од 2014. године није било озбиљних израелско-палестинских преговора, а Катар и Турска су разблажиле утицај Каира на Хамас финансирајући и угошћавајући чланове групе. Недавни арапски талас нормализације односа са Израелом имао је сличан маргинализујући ефекат на Египат, који није у стању да понуди исте богате билатералне подстицаје као државе Залива. У ствари, чини се да лидери Залива намерно избегавају египатски модел „хладног мира" са Израелом.

Палестински избори

Заливске владе су, разумљиво, биле емотивне због насиља које се дешавало и у Ал Акси. Ипак, њихов јавни став по том питању постао је нијансиранији кад је Хамас, кога подржава Иран, почео да испаљује ракете на Израел. Заливске земље своје ставове заснивају под снажним утицајем сарадње коју Хамас има са Ираном, и подршка Хамасу, па и у најмањој мери, за њих би значила солидарисање са, за њих, неприхватљивим понашањем Ирана.

Развој унутарпалестинских односа отварао је врата Синвару за улазак ка врховима политичке моћи. Евентуални одлазак председника ПА Махмуда Абаса - који сада има 84 године - могао би да му пружи управо ову прилику. Таква прилика била би нарочито вероватна када би Палестинска управа затражила практичне кораке помирења са Хамасом, пружајући му упориште на Западној обали и унутар структура Палестинске ослободилачке организације (ПЛО). А одржавање избора са учешћем Хамаса била је права прилика.

Махмуд Абас који контролише палестинске структуре на Западној обали, отказао је 29. априла палестинске изборе заказане за 22. мај. Абасов мандат који је требало да траје четири, траје већ 12 година, па је овај потез само потврдио да Абас не мисли да оконча своју владавину. Отказујући изборе, међутим, Абас је вероватно спасио палестинску државу да је не преузме Хамас. Анкете јавног мњења из септембра 2020. показивале су да би Абасова фракција Фатах добила 38, у поређењу са Хамасових 34 одсто гласова. Изборна слика у децембру 2020. године показала је готово исту парламентарну поделу између Фатаха и Хамаса, а још горе: 66 одсто анкетираних изјавило је да би поздравило Абасову оставку.

Како је постајало све јасније да ће Хамас освојити велики број гласова или чак директну изборну победу, амерички званичници почели су да изражавају забринутост. Званичници Беле куће затражили су од Абаса „појашњења о партнерству са Хамасом на предстојећим изборима", док су се појавиле и вести да је Бајденова администрација отворено позвала Абаса да одустане од избора. Израелски званичници, што није изненађујуће, учинили су исто. Надав Аргаман, шеф израелског Шин Бета, затражио је од свог колеге у Рамали да преиспита одлуку о изборима.

Абас се тако нашао у немогућем положају. Одржавање избора ризиковало би легитимисање Хамаса, а отказивање избора ризиковало би да поново да шансу онима који га оптужују да је аутократа који није вољан да подели власт. Они који изборе гледају кроз ову призму, окривљују Абаса што је уопште расписао изборе на којима би учестовао Хамас, а није покушао да га претходно ограничи кроз неку форму националног дијалога или неки други неформални процес.

Хамас је, наравно, знао за ове планове и припремио је одмазду. Ово је био други пут да се Хамас сагласио да се укључи у изборни процес и већ други пут је тај споразум пропао. Први пут био је 2006. када је група победила на изборима у Гази, али Абас је одбио да призна резултате и пренесе власт.

Хамас је отказивање назвао „пучем". Организација је изјавила да „покрет Фатах и ​​палестински председник сносе пуну одговорност за ову одлуку и њене последице". А те последице су могле бити и насиље које је потом потресло Израел две недеље касније.

Амерички кључ

Без обзира да ли ће сукоб у мају 2021. једног дана бити назван „трећом интифадом", кратким окршајем или дужим ратом, нема сумње да је Хамас искористио тренутак да се политички афирмише. А историја показује да су напади на Израел, који су и даље изузетно популарни међу палестинским становништвом, најсигурнији начин да Хамас то постигне.

Амерички председник Бајден у више наврата разговарао је с Нетанјахуом. Прво му је дао подршку формулацијом да Израел има право на самоодбрану, што је значило да Израел има одрешене руке да у противакцији деградира Хамасове капацитете у мери која више неће бити непосредна претња Израелу. Временом су телефонски позиви садржавали све енергичнију поруку за престанком борби и примирјем, попут оног прошлог уторка. Упућени у рад Беле куће навели су да је било преко 80 акција, телефонских разговора и личних сусрета поводом успостављања примирја. Истовремено, била је то прва спољнополитичка криза с којом се суочила Бајденова администрација.

Државни секретар Блинкен исцрпљивао се сукобом на Блиском истоку док је био на путу ка Исланду где је требало да се одржи састанак Арктичког форума о горућој теми Бајденове администрације - климатским променама и прворазредним догађајем који следи: сусретом с руским председником Путином. Бајденов претходник Доналд Трамп искористио је тренутак да окриви Бајдена да је његова „слаба политика" довела до Хамасове акције.

Бајден није желео да упути јавни позив за прекид ватре јер је овај сукоб ометао његове шире планове и био је мотивисан преговорима са Ираном у Бечу који имају за циљ обнављање нуклеарног споразума са Техераном, још једним од главних Бајденових приоритета. Оваквим ставом Бајденова администрација је обезбедила себи право да укаже израелској влади да ће, на исти начин на који је подржала право да се брани од Хамаса, осигурати и одбрану Израела обнављањем иранског нуклеарног споразума.

Бајден и Нетанјаху

Најава прекида ватре уследила је након што је Бајден у среду појачао притисак на Нетанјахуа, рекавши премијеру да очекује „значајну деескалацију" борби до краја дана, али Нетанјаху је одмах узвратио јавном изјавом да је „одлучан да настави" операцију „док се не постигне њен циљ".

Тај телефонски позив и други догађаји од почетка борбе прошле недеље, одражавају компликовану четрдесетогодишњу везу Бајдена и Нетанјахуа. Почело је када је Нетанјаху био заменик шефа мисије израелске амбасаде у Вашингтону, а Бајден  млади сенатор са страшћу према спољним пословима. Они су се ретко виђали у четири ока, али су успоставили радне односе кроз мандат седам америчких председника од којих је код четворице Нетанјаху био председник владе. Њихов однос обележила је огорчена битка поводом нуклеарног споразума са Ираном који је склопљен у другом Обамином мандату и израелске политике насељавања коју је Обамина администрација осудила у УН и гласала за резолуцију која је градњу насеља на окупираним територијама проглашава илегалном. Њихов однос остао је и данас компликован, посебно имајући у виду да демократе више нису чврсто на страни Израела.

Убрзо након разговора вођеног у среду, Израелци су Белој кући сигнализирали да су спремни да предложе време за прекид ватре.

Нетанјаху, који је пратио свакодневна истраживања која су показала да се велика већина Израелаца противи примирју, тражио је уверавања да ће, ако се таква понуда пружи, бити прихваћена и желео је помоћ Бајденове администрације.

Бајден је у четвртак ујутро назвао египатског председника Абдела Фатаха ел Сисија и питао га може ли да гарантује да ће Хамас и друге наоружане групе у Гази поштовати прекид ватре ако Израел пристане на договор. Сиси је Бајдену одговорио да је уверен да је одговор позитиван, а Бела кућа је то брзо пренела Израелцима.

Неколико сати касније, Нетанјаху је заседао са својим кабинетом. После отприлике двочасовног састанка, Нетанјаху је назвао Бајдена и рекао му да је кабинет одобрио прекид ватре. Израелци су желели да то брзо ступи на снагу у нади да ће умањити шансе да ће Хамас покушати да заспе Тел Авив кишом ракета у последњим тренуцима рата.

Ипак, Нетанјаху је изразио одређену стрепњу да би се договор могао распасти. Отприлике 40 минута касније, док се Бајден припремао за своју изјаву, Нетанјаху је поново назвао и рекао председнику да је уверен да ће се прекид ватре одржати.

Положај Фатаха је измењен. За време трајања кризе готово ни један арапски лидер није позвао Махмуда Абаса, од тренутка када се криза из Јерусалима проширила на Израел. Већина држава сарађује са ПЛО зато што они не признају Хамас због идеолошких разлика или због америчког притиска. Из садашњег тока догађаја, могло би се наслутити да би у неком тренутку Хамас могао да буде сматран легитимним палестинским представником на нивоу Палестинске управе или Абаса. Током кризе, он је био прихваћен на нивоу чак и вишем од Абасовог.

Израел се припрема да ојача Палестинску управу и Абаса на рачун Хамаса коме ће бити остављена могућност да управља животом у Гази, али под условом да се одрекне  употребе насиља. У томе треба да им помогне египатско посредовање.

Израел и САД, којима је овакав развој очигледан, већ припремају стратегију за маргинализацију Хамаса у којој је језгро јачање Палестинске управе под Фатаховим вођством, хапшење Хамасових оперативаца на Западној обали и спречавање Хамаса да утиче на палестинско деловање, укључујући борбу која ће да наступи када Абас оде с политичке позорнице.