Сећање на један сусрет с Милованом Ђиласом: Из историје у ништавило и назад štampaj

Врата су се отворила и примио нас је ђед. А шта би друго могао да буде вршњак Рахеле Ферари? Али кад је реч о храбрим, јаким, отреситим, познатим, виталним, моћним људима, увек се изнова изненађујемо њиховим борама, њиховом смртношћу.

Сео је ђед на канабе смешећи се бенигно - можда помало и бенаво - а иза њега су стајали томови Енциклопедије Британике са одредницама о великанима. Међу корицама Британике заробљени су људи с разних меридијана који су се нечим истакли, који су правили повест, који су обележавали епохе, који су дизали прашину, који су задужили друге.

Британика је речју Who's Who у свету и шире. Одувек сам желео да поседујем Британику. Свиђа ми се трезвеност Британике, разборитост Британике, њено свезнање, њена темељност. Али не могу да приуштим себи књигу чија је цена четвороцифрена у тврдој валути. Дигитална револуција је уосталом већ тада чинила своје: управо је 1990. константни тираж Британике почео да пада.

Седели смо дакле наспрам ђеда у његовом стану у Палмотићевој: човека старог кова, кога су породили и разбили калуп. Иза њега је било уредно поређано тридесет два кожно повезана тома Британике. Само што овде није била више ствар интелектуалног престижа просто поседовати Британику. Један од мојих ујака је, на пример, све те томове довукао из Америке. Ђедов случај свакако је био степеница више: он је имао и одредницу у Британици.

И Југославија је имала детињство; тај човек јој је био један од родитеља. И Црногорац и Србин и Југословен, без замуцкивања и контрадикције, ђед је био подједнако критичан спрам српске и хрватске стране током ране фазе југословенске кризе. Сукоб је сматрао последицом успона амбициозних вођа према којима се сливају велике енергије. Реч је о два велика циља, рекао је: остварење потпуно независне хрватске државе после девет стотина година и државе која ће објединити све Србе у тадашњој Југославији.

„Циља од којих је, нажалост, могуће остварити само један", додао је ђед.

Дозволу ни од куда, благослов ни од кога

Ђед се држао и говорио једноставно. Исувише једноставно. Преда мном је непретенциозно седео човек који је у рату био генерал-пуковник, а у миру председник скупштине, који је био планиран да наследи Тита, да буде imperatore, duce, да буде el presidente, führer. Био је број два, а требало је да постане број један. Да ведри и облачи земљом од 23 милиона становника, од којих ниједан не зна шта је слобода, ниједан не даје ни по луле дувана за демократију.

Све је то Ђидо морао сам. И опет није вредело. А све што је Ђидо требало да уради јесте да буде опортуниста и каријериста и лицемер као 99,99996% његових суграђана, да остане лојалан Титу и партији, да клима главом и извршава радне задатке и шта год га питају одговара: Тито партија омладина акција. Уместо тога, Ђидо је остао лојалан истини.

Али шта то беше? Истина? То је оно што нас чека у будућности. То је оно чему ће будућност дати за право.

Оно што је Ђидо имао да каже јесте да је најбоље време за слободу сада, а за демократију одмах, за развој сместа, а што можеш данас не остављај за будућност, не чекај ни руски миг ни амерички мек за то, дозволу ни од куда, благослов ни од кога.

Југославија је дозрела да се придужи заједници цивилизованог света, друштву европских држава, рекао је Ђидо. И то јесте било тачно. И само то друштво препознало је Југославију као равноправног партнера. Она је тада с великим пијететом позивана у европске институције.

И не само да је то Ђидо рекао, него је, јебига, то написао, поткрепио, публиковао. И не само што је то написао и поткрепио и публиковао, што се каже црно на бело, да цео свет види, већ је Ђидо апсолутно био у праву. И не само што је био у праву, већ је и преузео одговорност за изречено и написано и стрпљиво чекао последице.

Ripeness is all

Није после тога Ђидо изгубио само своје захвално место - тик до Тита, second best, на самом врху врхова, на југо Олимпу. Ђидо је изгубио и ту скупу, недостижну слободу коју је од срца желео својим сународницима.

Јер они нису били за њу дозрели. И Ђидо је се, заједно с њима, одрекао. Изгубио је власт и све привилегије за којима његови сународници толико чезну. И од другог човека у земљи, он се срозао међу последње: постаде Ђидо затворска птичица, робијаш, осуђивано лице. Одузели су му слободу. Одузели су му све титуле и чинове. Чак су му одузели и ордење.

И како би га шездесетих пустили из затвора, он би сместа написао и објавио још нешто. И поново би га вратили у ћелију. Практично читаву ту деценију је провео хладећи усијану, слободарску главу. Човек би помислио да је Ђидо волео да седи у ћелији.

Сигуран сам да је тај човек имао шта да каже на тему изгубљеног раја - он је штавише у затвору још тридесетих на српски превео Милтонову књигу која се зове управо тако, Paradise Lost. Сигуран сам да се Милован сећао како је мила била Југославија док је у њој уживао привилегије, али њему је била још слађа Југославија снова, Југославија будућности, Југославија велелепнија и слободнија него што је била: земља коју је и сам стварао из пепела и рушевина.

Имао је прилике Ђидо да благодети Југославије посматра с врха планине, из птичје перспективе; мора да му је потом изгледала много горча кад је стекао перспективу тако ниску, тако жабљу; кад је на њу гледао кроз прозор ћелије с решеткама, из дубине шпиље, из заборава рупе, из очаја грознице.

Његова осцилација је била драстичнија него било кога од нас, његово сурвавање у амбис је трајало дуже, његово је проклетство било веће. Човек би рекао да је Ђидо имао разлога да буде разочаран и горак; али његово родољубље није јењавало, његов идеализам није преминуо, његова уверења се нису променила. Ђидо је после свега задржао срдачан осмех.

Било је надасве чудно како та, коначно вишестраначка југословенска скупштина, коју је он сањао у Југославији тридесет година раније, и за то платио тако високу цену и деведесете коначно доживео да се оствари, није позвала Ђида да у тој скупштини изађе за говорницу, да у њој нешто каже.

Како му све то сад изгледа? Да ли демократија личи на рај из његових визија? Или је он трајно изгубљен? Да ли смо стигли до слободе? Реци нам, Ђидо. Како је то схватати живот озбиљно? Како је то живети у парламентарној демократији? Како изгледа изгубити читаву породицу у Другом рату? Kако изгледа уређивање Борбе у шуми не пуштајући пушку из руке? Како изгледа борити се против нациста и победити? Како су изгледали ручкови с Стаљином?

Како, друже новинаре? Боље не питајте.

Политика као бувљак

Новинари су осећали исти реваншизам према Ђиду као и комунистичке власти; мало се ко усуђивао да ослови Ђида, да позове Ђида, да прозове Ђида, да се дружи с Ђидом. Ђидо је третиран као губавац. Али Ђидо је био једини човек у Југославији који је изговорио да је цар го и коме се наги цар крваво осветио, који је лежао на робији због те изјаве. И непокајно се враћао на робију јер је говорио истину, само истину и ништа осим истине, јер цар јесте био обнажен а слободе никад доста.

Али тада нам је Слободан објашњавао шта је слобода, тада нам је Вук доцирао како бити сит а да козе остану на броју, тада се Чеда понашао као да је он лично измислио вишестраначку чедност. Нико није знао где почиње Мајчица Србија, али сви су знали где се завршава Југославија. А завршавала се с њима на кормилу, с њиховим одлукама у скупштини и под њима на власти. Нико није знао како изгледа тај рај за којим стремимо: сви су нам нудили само пакао са собом у првим редовима и сви су знали само пречице до њега.

Ђиласу су свакако заборавили његова пророчанства, његове скупо плаћене иницијативе, његову разборитост и његову принципијелност - што је и логично за људе који нису умели да пророкују и чији су принципи поплаћани на вересију, идеологија извучена као број на лотоу, расуђивање покривено повољним кредитима на слободном тржишту апсурда.

Ђиласа су зато сахранили живог. Ђиласу су забранили да даље пророкује, иако је то, за разлику од Чеде и Вука и Зокија и Воје и Слобе умео; забранили су му да обитава у јавности јер је био бољи и несаломљивији и јачи и принципијелнији и мање грамзив од њих. Упркос томе, Ђидо је тада седео жив и здрав, истина остарео и закопан у стану у Палмотићевој, али и насмејан преда мном и новинарем британског Индипендента Марком Чемпионом.

Ђидо је био човек друге, мртве епохе, који је имао уверења, који је и себе и политику схватао озбиљно и дословно. Али свет се нашао на прагу новог времена, када је политика постала водвиљ и бувљак. Када су вишестраначки избори и уређење постали неизбежна фасада чак и у једнопартијској, полицијској, диктаторској држави, а она их се чувала као ђаво крста.

Не знам, можда сам био постао конзервативан већ у својим касним двадесетим. А можда сам то био одувек. Али свакако сам нагињао старој сорти револуционара као што су Ђидо или Коча, који су ратовали у Шпанији против Франка, који су у Краљевини Југославији робијали због политичких уверења, који су рушили режиме и зидали нове; који су у нешто истински веровали; који су коначно имали дирљиве и искрене заблуде; којима није било страно жртвовање за будућност иако је они неће доживети. Који су, попут многих, били идеалисти, али који су за свој идеализам, за разлику од многих, крварили. За њега се борили речима, делима и оружјем.

Време олоша

Ђидо се залагао за вишестраначки систем када је то у источној Европи била ексцентрична, луда и апсолутно неостварива замисао. И једини ко се још сећао Ђиласа и ко се усуђивао да говори о Ђиласу и ко није бојкотовао Ђиласа била је Енциклопедија Британика, уредно поређана на полицу иза његове главе која је стамено сведочила о његовом делу и постојању. Сви остали смо се правили да Ђидо није постојао.

Јер Ђилас Милован је био дисидент ранга Троцког, важности Солжењицина, формата Асанжа, али требало га је избрисати јер су поред њега његови политички наследници деловали мали и ништавни. Много пре деведесете је своје место у историји Ђилас морао да окачи о клин, да га строго ограничи на Британику и Палмотићеву, јер су се, јебига, за своје место у историји борили пацови који су час надирали на брод, час бежали с њега.

Чист до прљавог, трезан до пијаног не либећи се ту је седао, што би рекла песникиња: амбициозни киропрактичар до узорног студента права, осредњи новинар до курчевог следбеника, просветљени астролог до власника печењаре. Два олоша су убила Милоша. Два буздована су сахранила Милована. И ту је, некако заједно с тим човеком и његовом усамљеношћу, а свакако с његовим и нашим изгубљеним временом, лежао и наш запуштени рај, наш латентни и конкретни однос према великанима.

Биће да сам од Милована чуо истину која ми се урезала у сећање, да је власт страст над страстима и порок над пороцима. Човек који успе да је се дочепа склон је да поверује да није више само човек, да тиме аутоматски престаје да буде будала, да је одабран - не само од народа, већ и од судбине. Да је натчовек. Склон је тај да поверује како није више тутумрак, нерд или фукара, него је, попут Милована Ђиласа, месија.

Седели смо са Милованом и, јебига, било нам је мило - али он није журио да нас почасти било каквом несвакидашњом мудрошћу. Никако да то дуго акумулирано политичко искуство проговори из њега. Имали смо луксуз small talka са историјом лично. Али ћаскање је само ћаскање ма с ким вођено: као да је и Ђилас већ рекао све што је имао и искључио микрофоне, смотао каблове, спаковао разглас: није био расположен за исповедање и пророковање.

Ствар се истински закувала, реч се прописно закурвала тек у тренутку када је Ђилас, онако сасвим узгред, поменуо једну чињеницу. Он је, наиме, био у комисији - заправо је, по свој прилици, председавао комисијом - која је цртала републичке границе између Србије и Хрватске.

„Максимално смо поштовали етничку структуру места кад нам је поверен тај посао. Тако смо и Вуковар доделили Хрватској", рекао је Ђидо као да се правда.

Ето, бар смо током те посете сазнали ко је нацртао те неправедне границе. Око њих смо сада морали да изнова ратујемо и крваримо. Око њих смо се нагло предомислили. Њих смо тада силно желели да исправимо. Хтели смо то и морали то више него ишта.

Будућност је Ђиду опет дала за право: можда он није био једини који је јасно видео, али јесте био једини који је о својој визији будућности тако гласно говорио, тако се далеко чуо.

„Шта мислиш?", питао сам Чемпиона кад смо изашли из стана у Палмотићевој.

„He's an old man", рече овај помало разочарано.