Звецкање европске мотивационе касе, Туретов синдром Зорана Милановића и бомбардовање Босне Валентина Инцка: Европске вредности и балканске штете

Мађарска, Пољска и, делимично, Словенија стоје у отвореном спору са Комисијом Европске уније. То иде тако далеко, да је холандски комесар Тимерманс недавно изјавио како „Мађарску треба избацити напоље", иако зна да Унија нема правних механизама да било коју чланицу својевољно избрише из разредне књиге. Непожељни се не могу силом пребацивати у другу школу. Руси више не примају, Кинези траже тест из мандаринског, Американци дневно мењају критеријуме. Цену те зле крви унутар ЕУ плаћају они који су тако закаснили са уласком да сад изгледа као да су дошли прерано. Србија на пример.     

Европска унија је увек показивала карактеристике које би се могле сажети у визуелној аналогији са Пикасовим инверзивним угловима. То су кубуси или уопште паралелопипеди чији се углови волшебно отварају и према посматрачу као позитивни, и од њега у дубину слике као негативни. Поуздано, исправног тумачења нема. Као и инверзивни углови аналитичког кубизма, тако изгледају ефекти зреле Европске уније.    

Ништа ново, ЕУ није савршена. Треба научити живети са несавршеним. И најбоља политика је трули компромис. Дотле је ствар у реду - али како научити живети с безобразним? А ко је у ЕУ безобразан, то је опет један инверзивни угао.

У Унију се одувек улазило по мотивационој скали од 1 до 10. Мотивација под бројем један, иначе врло рационална, је у схватању да само чланство у Европској унији штити једну земљу од опструкција од стране Европске уније. Припадност европском клубу се ту појављује као осигуравајућа полиса пред колективном зловољом Уније. Кад се европска фамилија скупи заједно, једини начин за једну земљу да зна шта су смислили јесте да буде унутра.

Мотивација за десетку тиче се економског добитка који за једну, поготово малу или мању европску нацију, значи чланство у ЕУ. На пример, Мађарска. Та земља и даље спада у сиромашније ЕУ привреде, али таква каква јесте, сваке године инкасира 5 милијарди евра из буџета Уније.

Нагласак је на „сваке године".

Од идеје посне до земљице Босне

Између 1 и 10 распоредио се низ других мотивационих фактора. Ставка „вредности", односно „европске вредности"/„политичке вредности", како се све она појављује у јавним изјавама и медијским анализама, била би негде у средини скале. Поготово су раније чланице, до средине деведесетих, у Унију улазиле са идејом вредности. Бенелукс, на пример, или Аустрија. Али „вредносно" није никад значило и несебично.

У свим тим случајевима вредности би врло брзо добијале практичну димензију - или извлачење новца из заједничке вреће, што у споменутим примерима није могуће јер се ради о нето платишама (осим Луксембурга) у буџет Уније, или неке друге домаће користи камуфлиране под „европским вредностима".

За Аустрију је то, сада као и пре 120 година, босанска политика. Утицај у Босни, не више као припајање Босне, то је превазиђено, већ као сфера интереса. Другачије је немогуће схватити последњу одлуку Високог представника за Босну и Херцеговину Валентина Инцка о криминализацији „негирања геноцида". Дванаест и по година је Инцко седео у Сарајеву, више него три пута колико Британац Педи Ешдаун, готово четири пута колико други Аустријанац Волфганг Петрич, скоро шест пута колико неки други, да би сада, док пакује кофере, детонирао дипломатску бомбу неизвесног исхода.

Високи представник у БиХ службено представља Уједињене нације, не Европску унију, али до сада су сви долазили из ЕУ земаља. Као УН представници би требало да воде рачуна не само о интересима муслиманског ентитета у Босни, већ и о интересима српског, или да у случају Хрвата барем обрате пажњу на то колико су они несрећни у „јединственој" Босни. Могли би, али као ЕУ представници они бирају да заступају искључиво муслиманске интересе.

Мотивациони просек за улазак у ЕУ, строфа о заједничком систему вредности, у пракси се претвара у трговину иза три ћошка, како гласи једна немачка пословица. Богатији у Унији финансирају буџет, из кога Мађарска сваке године извлачи 5 милијарди евра, а Пољска две и по, али као компензацију добијају неке друге могућности за промоцију властитих националних интереса. „Европске вредности" у пракси постају балканске штете; тако почињене штете постају мотив Уније да се затвори за пријем Србије и Црне Горе.

Унијина порука Београду је последњих година, од Јункера наовамо, увек иста: Морате испунити све што тражимо, да бисмо онда пронашли неки други разлог зашто вас нећемо примити.

Туретов синдром Зорана Милановића

Има и других, разних комбинација на мотивационој скали нација за улазак у ЕУ. Хрватска је посебан пример срећне одуке у правом моменту. Чиста win-win ситуација: Прво, земља спада у оне који од Уније добијају, а не уплаћују. Истина, није тако богато финансирана као Мађарска, јер добија само 1 одсто свог бруто-националног производа, али и то је која милијарда сваке године.

Друго, компензације за одустајање од пуног националног суверенитета су поприличне. На пример, шта даје значај Туретовом синдрому хрватског председника Зорана Милановића? Искључиво чињеница да је његова земља чланица ЕУ. У последици, један велики европски колектив барем индиректно стоји иза онога што говори хрватски председник.

Без чланства у ЕУ, то би био обичан Туретов синдром на који је најбоље не обраћати пажњу. Пристојни људи то и раде - кад им непознати у трамвају одједном саспе у лице гомилу опсцених увреда, гледају на другу страну, не реагују. Није човек крив, само му је неколико менталних склопки погрешно умрежено! Овако, са хрватским чланством у ЕУ, Милановићев Турет индиректно постаје део укупних европских вредности.

Трећи плус за Хрватску: Њен економски тренд је већ неко време такав, да би се без подршке шире европске заједнице земља расула као расути терет у одваљеном контејнеру.   

Хрватски пример демонстрира још један значајан критеријум са мотивационе скале за улазак у ЕУ: Комотнији легитимитет у шамарању првог суседа. Због тога су ми увек зачуђујући они коментари на друштвеним мрежама у Србији кад траже повлачење захтева за чланство у ЕУ. Најчешћи је „далеко им лепа кућа", који исписују чак и неки од оних који раде у ЕУ. То је непотребни, криво пласирани мазохизам. Довољно је ослонити се на садизам Европске уније у опструкцији европских аспирација Београда.

Колико је то намерно? Овог тренутка врло, што није само последица европске зле воље, већ и објективно неповољног тренда унутар саме Уније. Она не жели „још једну Мађарску" у ЕУ, још једну „Пољску или Бугарску", или, шапатом, кад нико не чује „још једну Хрватску". Према тој школи мишљења, ЕУ је већ испунила своју квоту ризичних одлука. „Лоши" су искористили сво стрпљење Уније, па сад нема места за још једног, потенцијално „лошег" члана.    

Чекала сам, чекала

С друге стране, Београд је предуго чекао после збацивања Милошевића. Ђинђић није поднео захтев за чланство Србије у ЕУ, није трговао са Унијом, иако је било јасно и онда као и данас, да су европске вредности у Унији организоване по принципу трговине, а не етике. Тек на самом крају 2009. Београд је поднео захтев за пријем, кад је Унија већински већ преломила да се иде у стварање самосталног Косова, па шта кошта. Тек 2012, у време које се поклапа са политичким успоном Александра Вучића, Србија добија статус кандидата.

У интервјуу за Ди Пресе пре годину дана, Волфганг Петрич је изјавио да „Срби увек касно доносе политичке одлуке". Дефинитивно надменост, кад долази од њега, али понекад и злонамерни поставе исправне друштвене дијагнозе.   

Ипак, чак и са свим тим у ђутуре неповољним елементима данас би ситуација са српским ЕУ чланством била много повољнија  да Унија није прогласила санкције Русији, а јесте, јер је Москва узела Крим од Украјине, а није могла другачије јер је НАТО планирао Севастопољ као круну своје источне стратегије. У политичком ефекту, кад је Запад у фебруару 2014. помогао рушење Јануковича у Украјини, НАТО је други пут бомбардовао Србију.    

Тешко је извући лошије карте.

Мађарска: Национални суверенитет, европске финансије                  

Унија сама минира вредности на којима стоји и са којих вербално делује. Али то не значи да Орбана у Мађарској, или Моравјецког у Пољској треба гледати као племените витезове који се супротстављају једној грубој супранационалној идеји.

Чак и уз иронични одмак, Европска унија заиста јесте заједница вредности. Којих, па оних о којима су се земље договарале кад су улазиле у ту асоцијацију, или већински морално усвајале како је време одмицало. Чак и под претпоставком да владавина права, људска права, подела власти, независно судство, независни медији, убацивање нових категорија у бинарну родну матрицу нису универзалне вредности, а нису, оне јесу вредности које важе унутар ЕУ. Европска комисија има право да захтева њихово поштовање.

Нема сумње, Брисел гуши и Мађарску и Пољску, гуши оне власти које се, уз већинску подрку националних електората, тренутно налазе на власти у Будимпешти и Варшави. Ако је тим земљама тако страшно, шта их онда задржава у ЕУ, зашто не изађу? Па задржавају их све ставке од 1 до 10 на мотивационој скали за улазак у Унију.

Мој отац је некад обожавао да прича вицеве о Мађарима. Био је из Војводине, па га је то забављало, призвук супериорности над лошом срећом Мађара да су остали иза Гвоздене завесе. Један од њих је ишао овако:

Мали Србин и мали Мађар се нађу на граници. Мали Србин једе кифлу, малом Мађару крчи стомак. „Ја имам кифлу", густира мали Србин. „Ја имам Руса", каже мали Мађар. „Ја ћу исто имати Руса", одговара мали Србин. „Али онда нећеш имати кифлу", поентира мали Мађар.

Данас Мађарска има бруто национални производ од око 155 милијарди евра, што није лоше за земљу која пре три деценије није имала ни за кифлу. Србија, чак и уз сав брзи раст последњих година, уз тренутни повољан тренд и пројекције, тешко да прелази 50 милијарди. Бранимир Јовановић из Бечког института за упоредне економске студије износи цифру од 45 милијарди евра за тренутну висину бруто-националног производа Србије.

Како је српска економија тако пала у новијој историји је познато. Али како се мађарска тако подигла? Уз помоћ ЕУ чланства.

Примедба економиста да Будимпешта није богзна шта урадила са директним уплатама, фондовима и субвенцијама ЕУ, да је структура њене привреде и даље остала неповољна, пропушта политичку суштину мађарског ЕУ чланства. Без Уније, Мађарска би опет била тамо где је стајала почетком деведесетих. Она је скористила једну шансу, купила време, подигла стандард становништва. Све привремено, истина, али шта у животу није?

Оно што Орбан у Мађарској или Моравјецки у Пољској раде је да формирају квази-моралну платформу са које захтевају да супранационална ЕУ директно финансира повратак пуног националног суверенитета у Будимпешту и Варшаву. Да Аустрија, Немачка или Француска, која тренутно пролази кроз страховите процесе друштвене дезинтеграције, финансирају увођење политичке контроле судства у Пољској, или правно изједначавање хомосексуалности и педофилије у Мађарској.

Излазак из ЕУ за те земље није опција. Мађарска би се вратила на дане без кифле, а Варшава би изгубила могућност да подсећа Берлин на 1. септембар 1939. и да га као оштећена страна држи и морално контролише на оштром антируском курсу.

Италија излази/Италија остаје (за 190 милијарди евра)

Проблем са теоријом о „пропасти ЕУ" која се чује у јавности земаља кандидата као што је Србија, или онима које су директно оштећене ЕУ политиком као Русија, није у томе да је она потпуно нетачна. ЕУ јесте овог тренутка у процесу дезинтеграције, али не и пропасти. Правно гледано, она би овако могла да пропада још најмање неколико деценија, а да свеједно около дели милијарде.  

Пре неколико месеци је тзв. родољубна штампа била у еуфорији јер „Италијани излазе", да би онда уследила тишина кад су Италијани остали због обећаних 190 милијарди евра из Унијиног фонда за ублажавање последица пандемије. Одједном, Рим је заборавио да је излазак из ЕУ икад био реална опција.

Успут, то је исти онај фонд из кога би Будимпешта требало да добије седам и по додатних милијарди евра у наредне две године, али је Европска комисија зауставила исплату. У сивој правној зони, јер Комисији за то треба потврда Европског савета. Сад се чека септембар да се то питање реши, а у суштини се чекају избори у Немачкој. А и онда Комисији неће бити једноставно да Будимпешти ускрати ту суму, јер би Варшава блокирала такву одлуку, као што би Будимпешта блокирала акт непријатељства Европског савета према Варшави.

Алиберални су се добро организовали унутар ЕУ. Боље него ван ње.     

Теорија хаоса

Оно што не ваља са пакосном теоријом о пропасти ЕУ јесу услови њеног остварења. Наиме, да би критичари извукли неке мерљиве користи из распада ЕУ, он би морао да се догоди одмах, сада, сутра, драматично и потпуно, у готово ратној атмосфери међу бившим партнерима. Синтагма „ЕУ се распада" је далеко од  тога. ЕУ проклизава, али је то само кôд за дуги процес дезинтеграције, на чијем крају стоји нека нова европска интеграција.

А дотле, док се ЕУ не опорави, или се распадне као Стари Рим, бечки Институт за упоредне економске студије заговара једно соломонско решење. Бранимир Јовановић за РТС каже: „Унија тренутно нема намеру проширења. Ту се не може ништа. Али ако се Западни Балкан укључи у буџет ЕУ, што заговара наш Институт, онда се отварају невероватне могућности напретка. Све те земље би почеле да добијају по 4 одсто од свог бруто националног производа, као сада Мађађска или Бугарска. Изгледа много, али у стварности би то коштало ЕУ мање од 0,04 њеног бруто производа. За Унију је то мало, за земље кандидате спас, за све мир и просперитет. Конкретно за Србију, она би сваке године из буџета ЕУ добијала две милијарде евра."

Нагласак је на „сваке године".