Срби и Сарајево данас, између хармонике и литургије: Хладне воде са Башчаршије

Све до 1992, све до распада Југославије и почетка рата у Босни и Херцеговини, граду Сарајеву су административно припадале и општина Пале и општина Стари град. И не само да су истом граду административно припадале, него су се унутар тог града који се састојао од десет општина једна на другу наслањале.

Кад је рат почео, између ове две општине се указала линија фронта. Пале су постале ратна престоница Републике Српске, а Стари град са Башчаршијом, Беговом џамијом, Вијећницом, Пиваром, Принциповим мостом, Старом црквом, Фрањевачким самостаном те Сефардском синагогом, симбол, метафора и најпрепознатљивији део опкољеног Сарајева.

Са завршетком рата, Пале су постале средиште новозамишљеног града најпре прозваног Српским, а затим Источним Сарајевом, града насталог од делова предратног Сарајева који су припали Републици Српској и околним романијским општинама. Стари град је пак остао симбол и метафора целог Сарајева и његов из туристичке перспективе убедљиво најатрактивнији део. 

Зграда Председништва Босне и Херцеговине налази се у општини Центар, а у њој се десио један од два скорашња догађаја која су у фокус пажње јавности вратили однос Срба спрам Сарајева. Мислим на већ ноторни перформанс Милорада Додика, његових сарадника и становитног хармоникаша. Други догађај је посета патријарха Порфирија главном граду БиХ.

Ову своју провокацију Додик је најавио неколико дана раније кад је позвао новинаре да с њим у Председништву запевају. На питање шта ће певати, Додик је кроз смех рекао: „Нема те више Алија". Реч је о песми коју је певао Хашим Кучук Хоки (1946-2002) као посвету сопственом оцу.

Позицију Хашима Кучука, а и ове песме, у имагинаријуму југословенске културе вероватно је најбоље фиксирао аутор који се у кратком некрологу певачу након што је овај погинуо у саобраћајној несрећи између Новог Сада и Београда присетио епизоде из култног домаћег филма: „У филму Специјално васпитање Горана Марковића Славко Штимац игра момка који излази 'на викенд' из поправног дома са својим пријатељем којег игра Берчек. Једном се затекну у неком новобеоградском стану где покушавају да смувају две девојке успешно имитирајући нормалне, градске момке. Једна од девојака пита Штимца шта би волео да му пусти на грамофону, а он је пита има ли ону ствар о Алији севдалији. У том тренутку цела њихова игра се руши. Песма о којој је реч, Хокијева Нема те више Алија, издаје их - они су из једног другог света, из круга презрених, одбачених и изгубљених у чијем центру стоји Хашим, и сам од њихове сорте, и пева њихову тугу."

Ипак, из увек будних сарајевских медија, Додикова најава је промптно препозната као подругљива алузија на Алију Изетбеговића, првог председника демократски изабраног Председништва БиХ, првог председника Председништва независне БиХ и оца доскорашњег члана Председништва БиХ и председника Странке демократске акције, Бакира Изетбеговића. На својој приватној телевизији, Сенад Хаџифејзовић је јавно прозвао Бакира Изетбеговића да реагује, ако не због себе, а оно због свог оца.

Иначе, први који је, барем јавно, направио везу између Хокијеве песме и Алије Изетбеговића био је Стипе Месић који је у једном разговору устврдио да ако и не зна поуздано о чему су разговарали Слободан Милошевић и Фрањо Туђман у Карађорђеву, зна сигурно о чему су певали, додавши одмах потом: „Нема те више Алија" отворено указујући како је главна тема састанка два председника била подела Босне и Херцеговине.

По свему судећи, међутим, кад се хармоникаш указао у Додиковом сарајевском кабинету, није се певала песма „Нема те више Алија". Од оних које су потенциране на репертоару биле су „Српкиња је мене мајка родила", „Пукни зоро" те „Романија". 

Прва од наведених песама, могла је лако да погоди у срце и Додиковог колегу из Председништва Жељка Комшића у чијим биографијама стоји да му је мајка Даница (девојачки Станић) Српкиња из Добоја. Пошто је бошњачки члан Председништва Шефик Џаферовић рођен 1957, јасно је да се ни његова мајка у време његовог рођења није могла званично изјашњавати као Муслиманка, али да ли је и њега могла погодити наведена песма Индире Радић није познато. Чак и ако није, вероватно би се могао препознати у сличној песми Неџада Салковића „Босанка ме мајка роди".

Медији су већ писали о томе да је и Додик очито поверовао у легенду да је „Пукни зоро" народна песма из Првог светског рата, а не хит који је словеначки кантаутор Мањифико написао за потребе Драгана Бјелогрлића и његовог филма „Монтевидео, Бог те видео".

Напослетку, Бешлићева „Романија" се већ последњих неколико година, а нарочито у протеклим месецима, наметнула као и можда највећи постјугословенски народњачки хит. Отпевана аутентичним гласом носталгије за завичајем, у њој се жудња за водом властитог детињства изједначује са снагом љубави.

Водени извори обично се, наравно, вежу са планине и руралне пределе, а ако је у југословенској урбаној култури постојао град о чијој води су се приповедале легенде, то је најпре било Сарајево. Није случајно да се у некој врсти предратног братимљења Сарајева са Београдом, као „физички" симбол тог жељеног братства указала баш Себиљ чесма на дну Скадарлије. Стара је прича да ће се онај ко се напије воде на Башчаршији сигурно вратити, па је и ова чесма на неки начин требала да рекреира ту легенду на новом простору.

Као симбол недавне посете патријарха српског Порфирија Сарајеву није се стога толико успоставио било који литургијски призор, него слика где он на башчаршијској чесми пије воду. Имајући у виду да је управо Порфирије, на неки начин, симболички вратио Србе у средиште позорнице јавног и културног живота у Загребу, не треба имати бојазан од тога да се и овај призор дубински симболички ишчита.

Слика Порфирија који пије хладне воде са Башчаршије не значи нужно да ће се он лично вратити, али би било добро да значи да ће се Срби вратити, барем донекле, јер Сарајево без своје српске компоненте није Сарајево, а и српска историја и култура су без Сарајева незамисливе. Добро, неће Срби вероватно још јако дуго бити у Сарајеву онолико важан фактор колико су били од памтивека до почетка деведесетих година прошлог века, али опет од Сарајева не би смели да одустају, и због историје и због предака и због силних других ствари. И ту је улога цркве незамењива. Као што је симболички српски повратак у Мостар био незамислив без владике Григорија, тако би и Порфиријева посета Сарајеву могла можда бити зачетак неких нових трендова, корисних и важних и за Србе и за Сарајево.