Демократије с грешком или грешке демократије: Где је и шта је политичка култура у Србији

Како изгледа закључивање оцена у школи где се процењују квалитети савремених демократија? Увек пуно неверице, суза и протеста. Првих дана гужва на курсевима за поправни, онда опет свако на своју страну, у домаћу демократију као на домаћу питу.

EIU (Economist Intelligence Unit), аналитичка фирма британске групе Економист, управо је поделила индексе демократије за прошлу годину. Србија би по томе била „демократија с грешком" (flawed democracy), али у добром друштву. У групи демократија с фалинком су и Сједињене Државе, Француска, Шпанија, Чешка, Италија, Белгија, Словенија, Хрватска... укупно 53 државе.    

У процени квалитета примењене демократије крије се мали, али жилави парадокс: тај да се на основу флуидног оцењује нејасно. Ту оцену треба схватити условно, cum grano salis, благо посољено. Јер, нити је демократија у теорији политичких система тако флуидна форма да се у њу може сместити свака локална доскочица, нити су реални политички системи темељно нејасни у свом карактеру. Лоше је лоше, ту нема много дилеме, као на пример у случају Северне Кореје или Авганистана.

Али шта је мање лоше, толерисано лоше, мањински неповољно, већински прихватљиво? Шта је добро? Индивидуално свако зна шта је за њега/њу добро, ту нема много дилеме. Али шта је колективно добро? Још једно нејасно - како уопште себе види један колектив? Има ли неко да неће унутра, или му не дају?

У културном рату на страницама „суверенистичких" медија у Србији текстови и коментари врве ригидностима типа ко смо „ми" а ко „они", шта некога квалификује да буде Србин/Српкиња, а шта демаскира као страног елемента по души или финансирању, па сходно томе и избацује из јавног дијалога о консензуалном националном интересу.

Спомињање нетолеранције у српском јавном простору на први поглед делује произвољно. Коначно, EIU мери квалитет јавног дијалога у 165 држава глобално, где онај у Србији сигурно није најнетолерантнији на свету. Сличну, мање или више бескомпромисну битку за друштвени консензус могуће је пратити готово свуда, како у групи демократија с грешком (53 од 165), тако и код потпуних демократија, full democracies (21 од 165).

Апсолутно, ова презентација извештаја Економистових „шпијуна", то јест аналитичара, могла је да има увертиру о јавној расправи у Монголији или Лесоту. Али ко би то онда читао у Србији?

Политичка култура: седи, недовољна!

Али кад се овде већ у старту спомиње грубост српске јавне речи коју атестира извештај EIU, мали предумишљај ипак постоји. Он је у томе да се најгоре апсолвира најбрже. Јер што се српског статуса на демократској лествици тиче, он је такав (ранг 63/165) зато што је просек радикално спустила ниска оцена из политичке културе, само 3,75 од могућих десет поена.

Иначе, сву индексизацију у споменутом извештају треба гледати на скали од 0-10, тако да се у простору од 0-4 налазе ауторитарни режими (њих 59); између 4-6 хибридни (њих 34); у оценама од 6-8 су „flawed", грешници, али ипак демократски (53 земље); док врх 8-10 припада величанственој групи потпуних демократија, са Норвешком на првом и Костариком на двадесет и првом месту.  

EIU рачуна индексе демократије на основу пет показатеља: изборни процес + плурализам (за Србију оцена 8,25), функционалност владе (6,07, иста вредност коју је добила и хрватска влада), политичка партиципација (6,67), политичка култура (поразних 3,75, иста као и у Румунији; Хрватска 4,38) и грађанске слободе (7,06). Тих пет оцена се сабира и онда дели са пет да се добије просек. Код Србије је аритметичка средина 6,36 или ранг 63 на листи од 165 земаља. 

Е сад, да је при истим оценама у остале четири категорије (избори, влада, партиципација и слободе), Србија из политичке културе добила рецимо 6,25 као Сједињене Државе, Велика Британија или Мађарска, што и није неки подвиг овог тренутка, њен средњи индекс би био 7 и рангирала би се око четрдесетог места, у близини Белгије и Словачке.

Извештаје типа овог који је управо објавио EIU треба читати с дистанцом. Прво, Енглези овог тренутка не спадају у шампионе политичке добронамерности. На плус страни, Економист је увек имао добар глас, и као часопис и као саветодавни сервис влада и бизниса. Није све на свету манипулисано и злонамерно, неко увек професионално и bona fide обавља свој посао.

Мали минус је статистичка метода. Британска анализа је рађена на основу фиксног каталога - по дванаест питања у пет споменутих категорија. Практично то значи да је неко стављао квачице у кућице код одговора који гласе 1-0,5-0. Дакле, нечија процена.

Рецимо, у првој категорији једно од питања гласи: „Да ли грађани могу да излазе на биралишта и слободно дају свој глас без претњи по њихову сигурност од стране државе или недржавних тела?". Као одговор се нуди „Да" и „Не". У српском случају би то било „Да", уз анекс: „Под претпоставком да се уопште појаве на изборима".

Али то онда већ задире у категорију политичке партиципације, где је прво питање „Колики је излазак на националне изборе?", при чему се као одговор нуде варијанте „Преко 70%" (1); „50%-70%" (0,5) и „Испод 50%" (0). Одмах је јасно да је Србија по том питању убола чисту нулу.

Има још интересантних питања из партиципације. На пример: „Да ли се грађани ангажују у политици?", са одговорима „У високом степену" (1), „Умерено" (0,5) и „Мало" (0). У том сегменту је на делу отворени парадокс, јер би ту Србија сигурно добила 1, што је највиша оцена. У Србији се сви баве политиком, партиципација је близу сто посто, само је квака у томе што то није тип партиципације који води изласку на биралишта. 

„Господине, ужасавам се Вашег мишљења, али ћу подићи револуцију да бисте Ви имали право да га слободно изнесете", рече Робеспјер и оде под гиљотину

Већ из сучељавања по једног питања из пет категорија, дакле не статистички квантитативно него методолошки квалитативно, развидан је проблем у политичком моментуму Србије.

Изборни и плуралистички оквир у држави, дакле законска подлога, одговара онима у чистим демократијама (8,25), али излазак је никакав, на изборе нема ко да дође, па је партиципација махом емотивно-опструктивна, иако су грађанске слободе доста високе (7,06), у сваком случају веће од оних у Хрватској (6,76). 

На то долази и висока политизација јавности, што би била добра ствар кад се она у дневној пракси не би јављала из политичке културе на нивоу ауторитарних држава (3,75), чиме не досеже чак ни до оне у хибридним режимима (хибриди: оцене 4-6). У резултату, функционалност српске владе је озбиљно компромитована. 

Како су српске власти прошле у рубрици „Корупција", која се квантитативно-квалитативно одређује на основу целокупног сета питања из категорије „Функционалност", то се из за јавност редигованог извештаја EIU, не види.

Оно што се добро види је међутим следеће: Србија има фер изборне законе, плуралистичку политичку сцену, заинтересоване и слободне грађане - али исцрпљујућу политичку праксу и ниску културу јавног дијалога.

Нема другог, него у школу лепог понашања. У поплави натписа у делу националних медија о угрожености српског језика, о провалији изнад које јадни језик стоји држећи се само за пар сасушених ћириличних корена, запањује неспремност да се примети како у ствари није угрожен српски језик, већ смирена и рационална политичка мисао у српском језику. 

Сви у клупе!

Да се разумемо, што се политичке културе тиче, нису ни све микроскопски чисте демократије добациле до оцене преко 8. У Аустрији, која је у поретку за 2021. пала на зачеље чистих демократија као претпоследња двадесета, EIU даје политичкој култури оцену 6,88, исту коју су добиле Француска и Италија, иначе земље у групи демократија с грешком.

Да је демократија одувек некако била школска и просветитељска материја, да ником није долазила природно, већ је великим стрпљењем и одрицањем (од искључивости и малтретирања ближњег) полако улазила у политичке гене нација, то је нешто што се у њеном развоју добро види. Она је незавршени пројекат, зграда под перманентним реновирањем. Само што се једне скеле скину, друге се постављају.

Штавише, она је и сама незавршени студент. Премда резултат дугог историјског развоја, демократија као политички систем никада није формално завршила школу. Нема закључених оцена јер се није довољно често појављивала на часовима. Строго гледано, као да је пропала у земљу негде после Перикла, да се не јави све до Лока и Канта.

У грубој процени, из животних школа и факултета потпуно је фалила добре две хиљаде година, да би се озбиљно вратила на наставу тек после Другог светског рата. Диплому никад није стекла, али јој је свеједно признато право да носи титулу најуспешнијег, најправеднијег и најбољег политичког система који су људи икад поставили на ноге.

Демократија је пожељна, али свеједно опциона форма владавине. Да ли овај извештај једног интелектуалног сервиса при британској групацијии Економист сакрива ту чињеницу? Да ли је он пропагандан и нормативан, онако намерно злонамеран? У принципу не, иако зависи и од тога како се чита, да ли у максималним добицима и губицима, или у нијансама; у тренду на доле или на горе. Да, знам да на српском то значи дупло лоше, али та амбивалентност добро описује глобално стање демократије.

За старе Грке, она није била добар систем. Напустили су је јер је давала лоше резултате, али онда није ни близу била ономе што се актуелно сматра демократијом. Данас демократија поново даје „неисправне" резултате, као у случају избора Трампа на место председника Сједињених Држава.

Трамп је зачарани круг који мучи западне демократе, посебно оне који су институционално у ситуацији да процењују квалитет политичких институција, као овде EIU. Сједињене Државе су на на њиховој листи спадале у пуне демократије све до 2016, то јест до доласка Трампа на власт, након чега су пале испод 8 и до данас, иако је Трамп отишао, остале су демократија с грешком.

Да ли је за настављање негативног тренда у Сједињеним Државама крива демократија као политички систем са замором, или Трамп као необуздана, груба и конфронтативна особа? Да ли је Трамп крив зато што Бајден сада не ваља, или би Бајден био лош и сам од себе? Када Трамп уопште престаје да буде крив за то што Сједињене Државе постају озбиљан случај поларизованог и фрагментираног друштва?

То је уствари главно питање данашње демократије: да ли је она код своје куће, на Западу, у добром стању, пре него што одатле стигну матрице које ће се нормативно строго, чак и под претњом рата, наметати осталима. Аутори извештаја показују да су свесни те дилеме. На једном месту чак праве вицеве на тему да ли је њихова дефиниција демократије „thin" или „thick", ретка или густа, супа или чорба. 

Једна апорија остаје недодирнута. Заступници чисте демократије западног типа полазе од тога да би она требало да буде одраз опште, анонимне воље националног електората, али само оних паметних и образованих унутар њега. Елитно, а да се зове опште; опште, али пробрано; само неки, али као сви. Таква морална магла се спустила око данашњег појма „чисте" демократије, да се потпуно испушта из вида да узвик „Више демократије!" у пракси може значити и „Више Трампова!"

Кинески изазов

Годишњи извештаји EIU увек имају једну водећу ноту. Ове године је то Кина, тако се зове и читав докуменат, „Кинески изазов", The China Challenge. Са средњим индексом од 2,21, Кина држи ранг 148/165. Русија има бољу позицију, 124/165, са индексом демократије 3,24. Обе земље су испод четворке, значи ауторитарне, иако Русији не би требало много да се извуче из ауторитарног домена и вине у просторе хибридне демократије. Некад је и била „хибридна" по критеријумима EIU, од почетка мерења индекса демократије 2006. до 2010.

У случају Кине, аутори студије су поштено збуњени. С једне стране јој дају катастрофалне оцене - избори 0; грађанске слободе 0,88; политичка партиципација 2,78; функционалност владе 4,29. У политичкој култури 3,13 - да мало припазе на стил у јавности, били би бар као Срби и Хрвати.

Али, шта је проблем, за лондонски процењивачки тим, не за Кинезе: Кинези су задовољни својим властима. Не смета им што су ауторитарне. Не смета им што не владају демократски. „Свака оцена о супериорности једног система над другим је у својој суштини морални став. Сваки систем мора бити просуђиван на основу степена 'доброг живота' који омогућује људима. А 'добар живот' је пре свега материјална сигурност", стоји на почетку поглавља о Кини.

Кинези напросто имају другачији тип друштвеног уговора са својим властима. Никад у својој дугој историји нису били „слободни", али су били сиромашни. Док данашње номинално комунистичке власти успевају да одрже висок степен раста и животног стандарда, а то се управо догађа, Кинезима неће сметати ауторитарност њихових националних власти. Зашто и би, кад демократија није део кинеске политичке традиције.

Аутори признају да оцена 4,29 за функционалност кинеске владе није реална. „Напротив, по свакој мери државног континуитета и компетенције кинеска држава би спадала међу најбоље на свету. Зашто се то не види у индексу, има везе са одсуством механизама политичке одговорности, контроле и транспарентности, кључним цртама демократске владавине".

Другим речима, EIU је Кину просуђивао морално а не функционално, грешка коју и сам признаје али је не коригује, јер кад би је кориговао, то би онда била студија о успешној економији, а не о цивилним слободама и партиципацији.

Једна друга карактеристика у погледу на Кину је проблематичнија. Кинески економски успех, уз минималне слободе и одсуство плуралитета - у аналогији и руски - у извештају се третира као болест. Као зараза која би могла да се прошири светом ако се на време не заустави. Да то није један потенцијално опасан став који објашњава много тога у западном третману Кине и Русије, не би га требало спомињати.

Истина, EIU не даје марцијалне савете. У документу се не каже да кинески политичко-морални став мора бити поражен, само да Запад свом моралном стајалишту мора вратити глобалну атрактивност. У то је име потребан нови почетак, West-Reset. Никад не треба потценити атрактивност рата у свакој стратешкој чежњи за „новим почетком".

Рат је идеални нови почетак за оног ко губи, или само мисли да губи. Сједињене Државе и губе и мисле да губе.

Рио Тинто зове EIU

Мали је свет. Кад се погледа ко је све користио и користи саветодавне услуге Economist Intelligence Unita, сигурно је мали. Рио Тинто је један од проминентних клијената те институције.

Та чињеница би спадала у куриозитете општег типа, док, рецимо, то да је Турска у извештају сврстана у „Регион Западне Европе" спада у духовитости.

За саму Србију и њен демократски статус постоји још нешто између куриозног и горко духовитог. Једно од питања из каталога којим је процењивана функционалност власти гласи: „Да ли влада има ауторитет над потпуном територијом државе?" Одговори су „Да" и „Не", 1 и 0, нема „Можда", „Нула кома пет", „До извесне мере" или слично. Или-или: или си национална влада или ниси. Шта сад? Коју су кућицу ту означили аналитичари Економиста? „Да", али без Косова, или „Не", јер без Косова? Која интелектуална акробатика им је пала на памет? 

Косова иначе нема на листи од 165 посматраних земаља, барем не у статусу видљиво самосталног. Да ли због тога што британски тим аналитичара не признаје Косово? То је увек могуће, иако мало вероватно. Одговор у сваком случају није једноставан. Већ на почетку извештаја се каже „да су микро-државице искључене из испитивања".

Али, али, чему таква надменост на кривом месту? Са 1,8-1,9 милиона становника Косово није тако „микро". Словенија има 2,1 милион становника, ено је на тридесет и петом месту Економистове листе, демократија с грешком. Луксембург и Црна Гора имају по 600.000 становника, ено и њих на листи. Луксембург је на 14. месту као чиста демократија, Црна Гора је на 74, први пут поносно прешла из групе хибрида у групу демократија с грешком.   

Изостанак Косова с британске листе, комплексна тема! Штета, не би било лоше добити неутрално мишљење како су последњих деценију и по демократија и демократска култура напредовале на косовској политичкој сцени под заштитом и утицајем западних демократије без грешке.