Како сам престао да бринем, замрзео Русе и заволео атомску бомбу: Рат под гасом

Иако је руски језик уведен у школство источноевропских земаља, иако је модерно сликарство сан Руса Кандинског, модерна драма сан Руса Чехова, модерна глума сан Руса Станиславског, модерни филм сан Руса Ејзенштајна, модерни роман сан Руса Достојевског - све то није било довољно. Совјетски Савез у источној Европи и на Балтику никад није стекао меку моћ. Упркос силном таленту, амбицијама и достигнућима њихове културе, Русе смо волели да мрзимо.

Чланице Варшавског пакта номинално су биле независне државе, али СССР је њима владао чврстом и немилосрдном руком. Кремљу је било лакше да смени власти у Литванији, Источној Немачкој или Мађарској него што је било који амерички председник могао да смени гувернере унутар САД. Уколико би било организованог отпора таквој пракси, Совјетски Савез би послао војску да рестаурише марионетске режиме, као у Мађарској 1956. или Чехословачкој 1968.

У време Хладног рата, с Рујама није било зајебавања.

Варшавски пакт, са свим својим манама, остаје забележен у историји и као пројекат најближи војно-економској унији словенских народа. Врлина му је што је окупио цирка 300 милиона Словена под једном заставом. Грех му је била боја те заставе и руска амбиција да доминирају на свим пољима.

Сањамо о словенској унији која ће преузети од сваког народа најбоље: руску науку, чешку индустрију, румунску филозофију, мађарску архитектуру, српски филм, пољску одважност. А добили смо, као у неком лошем вицу, унију са чешком одважношћу, румунском економијом, руском архитектуром, бугарским филмом и пољском науком.

И што је најгоре од свега, с руским непотизмом. Све се мења, али он остаје. Експоненцијално је гори него наш. За Русе сам радио трипут: први, последњи и једини пут. Искуства мојих пријатеља су слична. Путовао сам у Чехословачку и Мађарску у време СССР; прошао сам 2010. кроз Украјину. Све је било сиво, депресивно и безвољно. Потпуно разумем зашто су сви у источној Европи сањали слободу.

На бојном пољу Руси су пак одувек били непобедиви. Ниједан народ није имао позитиван скор у војним сукобима с њима у XX веку. Или пак у неком претходном. Русија је играла нерешено са Аустроугарском и Немачком (Први светски рат), добила ратове са Јапаном, Норвешком, Пољском, Румунијом, Летонијом, Литванијом, Естонијом, Немачком (Други светски рат), затим Кином, Чехословачком и Мађарском, прокси ратове против САД у Кореји и Вијетнаму. Најскорије, добила је ратове у Чеченији, Грузији и Украјини.

Изгубила је ратове с Јапаном (1905-1906), Пољском (1915-1921), прокси рат против САД у Авганистану (1979-1989) и Чеченији (1994-1996). Три земље имају нерешен резултат у оружаним сукобима с Русима. Једини изузетак је Авганистан.

Факат је да људи попут Ивана Грозног или Јосифа Стаљина нису били много штедљиви кад су у питању руски животи. Злобници тврде да су Руси фанатици; али та се особина зове одважност и темељна је врлина свих моралних кодекса од древних времена до данас. 

Бољи живот

У читавој Источној Европи социјализму као да је изненада одзвонило осамдесетих. Као да му је истекао рок трајања. Умирао је читаву деценију у мукама. То је био тежак период за Савјетски Сојуз, видно изнурен економском кризом. Остајао је без даха и у прескупој трци у наоружању коју је иницирала администрација Роналда Регана.

Само је експлозија у нуклеарној електрани у украјинском градићу Чернобиљу 1986. проузроковала седамдесет милијарди долара штете. Мало је фалило да спој руске технологије и украјинског персонала отрује Европу. Сећам се једног београдског невремена непосредно после катастрофе. Небо је било мат црно. Имао сам привилегију да покиснем на радиоактивној киши.

Диљем Варшавског пакта - са или без активне помоћи ЦИА - осамдесетих су ницале домољубне невладине организације које су се интернационал-социјализму супротстављале национал-капитализмом. Задриглих политичара и комунистичких флоскула нам је свима било доста. Источноевропски апаратчици су по правилу били грдни, одбојни људи, попут Брежњева, Јарузелског, Чаушескуа. А тада су се у политику одметали рибе и фрајери који су имали пријатне фаце и лепе манире. И исте такве речи за Запад. Хтели смо више него ишта уредне, зачешљане и просперитетне државе, с негованим травњацима, умивеним излозима, насмејаним и артикулисаним лидерима какви су Зоран Ђинђић или Јулија Тимошенко. Двехиљадитих смо то и добили.

С каквим-таквим реформама, у каквој-таквој слободи за којом је Русија посегла осамдесетих под Михаилом Горбачовим, показало се да земља постаје лак плен за западне агентуре, увежбане за подривање страних режима диљем глобуса. После краха социјалистичког експеримента, Руси су се затекли у небраном грожђу. Њихова посткомунистичка лутања показала су у тврдој пракси да Запад нема симпатија ни за народну, ни за тајкунску, ни за социјалистичку, ни за капиталистичку, ни за демократску, ни за аутократску Русију.

Изгледа да једина Русија која је по укусу Медлин Олбрајт јесте - небеска Русија. 

Токови руског гаса 

Чињеница је да је Русија богата енергентима и да је гро њеног данашњег извоза везан за трговину нафтом и земним гасом са Европом. Четвртина нафте и половина европског гаса стиже из Русије. А што је Русија богатија, пропорционално је жилавија. Дугорочна стратешка калкулација коју је сковала ЦИА није велика мудрост. Русија треба да се онемоћа. Отуд перманентно ометање промета руских енергената и спречавање робне размене са пријатељским режимима.

Средства за остварење ове стратегије се не бирају. Узрок пучева, револуција, ратова и насиља диљем Азије уско су повезани с нафтом и гасом. Иза њих стоји америчко брижно генерисање, култивисање, финансирање и наоружавање руских непријатеља. 

Сирија је крунски пример рата за тржишта гаса. Ирански пројекат гасовода до Европе заобилазио је Турску, док је катарски пролазио кроз њу. Оба су планирани преко Сирије и председник Башар ал-Асад - који је гајио боље односе са Ираном и Русијом него са Турском и САД - фаворизовао је први.

Тако започињу сиријски проблеми. Кренуло је с демонстрацијама против Асадовог режима 2011. и америчким економским санкцијама. А завршило се с грађанским ратом у који су се умешале све заинтересоване стране. Саму Сирију је коштао пола милиона живота, 13 милиона расељених лица и разарање од којег ће тој несрећној земљи требати деценије да се опорави.

Па опет, упркос жртвама које је поднела због једног потписа на погрешном месту, не сећам се да сам негде видео окачену сиријску заставу, да је у западним медијима неко ламентирао о апсурду рата или држао лекције о међународном праву. Са екрана и новинских стубаца махали су нам јастребови с бојним покличем на уснама: „Асад мора да оде".

Једина алтернатива блискоисточном гасу био је руски. Гасовод до Европе - такозвани Jужни ток - требало је да иде испод Црног мора, преко Грчке до Италије, с другим краком преко Бугарске и Србије до Мађарске и Аустрије. Пројекат је потписан и изградња руског дела почела је 2012. године.

Исте године су се нагло предомислиле Грчка и Италија, сетивши се да им заправо руски гас не треба - иако је Jужни ток био италијанско-руска иницијатива. Изградњу је на крају званично зауставила Бугарска. Све три минерке Јужног тока су чланице НАТО.

Турска је под Реџепом Ердоганом остварила значајан напредак у односима с Русијом, са видним скоком робне размене две земље. Гасовод Турски ток испод Црног мора између Русије и Турске најављен је 2014. - баш када је напуштен Јужни ток.

НАТО обарање руског извиђачког авиона у Сирији био је први такав случај још од 1953. Америка га је пилатовски сервирала свом савезнику Турској, што је готово уништило реализацију Турског тока. Кад се пројекат поново нашао на столу, то је био више него довољан разлог да САД посегне за свргавањем председника Ердогана и покушајем да инсталира проамеричког Гулена. И атентат на Ердогана и пуч у Турској 2016. су пропали. Ердоганова администрација је подигла оптужнице против више хиљада официра и војника, укључујући двојицу ЦИА оперативаца. 

Украјина: Може, али... 

Украјина има 44 милиона становника. Највише Руса ван матице живи ту. Украјинци су чак и без домаћих Руса трећа највећа словенска нација - одмах иза Пољака. Као и други словенски народи, Украјинци сањају врли нови капиталистичко-демократски свет у којем ће доживети амерички сан, британску демократију и швајцарски стандард на властитом кућном прагу.

Али пут до тог циља је трновит. И Европа и САД имају за Словене потпуно другачији мастерплан: виде их као конзументе своје бофл робе и допуну свог тржишта рада - махом нискоквалификованим, ћутљивим пољским зидарима, чешким порно звездама и црногорским избацивачима. А ако се неко међу словенским политичарима или гастербајтерима дрзне да помене једнакост, братство, слободу - јао си га њему. Слично јунацима француске еротике, Словени данас „проналазе срећу у ропству".

Једине црквенославјанске државе по вољи САД су њихови крхки клијентски режими којима праве тампон зону с Русијом, које хушкају против Русије, којима продају свијетло оружје да их бране од Русије и у којима инсталирају ракете уперене ка Русији. Становништву шта бог да. Украјина је најбољи пример да испуњење америчких услова по себи ништа не значи: тамо се живи горе него у време комунизма.

Ништа лакше него окретати Словене једне на друге. Оно што Британија и САД одлучно сузбијају код куће - неонацистичку реторику, идеологију и иконографију - здушно подржавају у словенским банана републикама као што су државе Балтика, Хрватска или Украјина.

Био сам сведок те политике кад сам посетио Летонију 2006. Летонци су дизали споменике својим нацистима. Разговарао сам с Русима из Риге, који су били не само затворени у гето и протерани с тржишта рада - већ су се одједном нашли без држављанства у земљи у којој су рођени. Постали су преко ноћи неграђани и нељуди. Али проблем због којег је Србија ушла у рат са суседима, Руси су на крају решили дипломатијом.

На председничким изборима у Украјини 2004. проруски фаворит Јанукович победио је проамеричког Јушченка. Кандидати су имењаци: обојица поносно носе победничко име Виктор. Американци су издејствовали поништење избора; Руси су одговорили атентатом на Јушченка.

Украјинци су брзо схватили да инсталирање проамеричког председника није довољан услов да у земљи потече мед и млеко. Реалност је суровија: Украјина се суочила с драстичним падом стандарда - чему су Руси помогли повременим завртањима гаса - па је на изборима 2010. било обрнуто: Јулију Тимошенко победио је убедљиво Јанукович, док је Јушченко добио само 5% гласова.

Јануковича је почетком 2014. улица свргла с власти. У евромајданском преврату предњачиле су неонацистичке групе. Јанукович је макар спасио живу главу - за разлику од Виталија Куценка приликом пуча у Чеченији 1991. 

Русија одговара анексијом Крима, виталног за контролу над Црним морем и изградњу Турског тока. САД пак избацивањем Русије из Г8 и економским санкцијама према Москви. Од 2014. до данас САД охрабрују Украјинце за дрскију антируску политику него што је она на Балтику. Она подсећа на стратегију бивших југословенских република - посебно жилавог режима Мила Ђукановића. Установљена је нова украјинска црква; руски језик се потискује, а историја ревидира. Ово је комбиновано са убрзаним наоружавањем. Истовремено, САД дају јасне сигнале Русима да се, све док Украјина није у НАТО пакту, неће војно мешати на терену. 

Имати посла с Русима

Не треба превише истицати оно очигледно: САД је постала војно сувише моћна у односу на конкуренцију. Данас се Америка може ослонити на прокси снаге за остварење својих циљева. Она има луксуз вођења рата на дугме; практично више не мора да подноси жртве у људству. Американаца је у војним операцијама у Сирији од 2011. до данас погинуло укупно десет. Другим речима, кудикамо је ризичније радити као таксиста или келнер него као маринац.

С друге стране, чланство држава у НАТО-у и присуство НАТО трупа на терену потоњих деценија није више никаква одбрамбена снага. Она служи да се сломе економије ривала САД - у датом случају руска трговина гасом - чак и противно интересима других чланица НАТО. Дакле државе чланице, под етикетом заштите, трпе притиске и самовољу моћног патрона - посве слично некадашњим чланицама Варшавског уговора.

Али земље које нису у НАТО-у излажу се још већем ризику. Активности ЦИА и НАТО неретко се користе да се сломи суверенитет циљних држава. Чисто да подсети глобално село како је без њене „заштите", коалиција повремно полупа неку земљу као беба звечку, попут Југославије 1999, Ирака 2003. или Либије 2011. Како је приметио Ноам Чомски: САД функционише попут мафијашког картела.

Русија је мукотрпно и сервилно градила дипломатске и економске односе са чланицама НАТО-а, најпре с Турском и Немачком. Обе су индустријски гиганти, а руски енергенти су доступнији и погоднији за транспорт до њих него други. Том дилу се САД отворено и скривено супротстављају, користећи услуге ЦИА и НАТО као продужених руку не само геостратешких интереса, већ и војно-обавештајног притиска на савезнике.

Другим речима, САД спроводе једнако агресивну антируску политику и после 1991, када Русија престаје да буде идеолошки и геостратешки непријатељ Европе. Покушаји да се Русија поново приближи Западу, да уђе у европске институције - Владимир Путин је чак 2000. натукнуо и могућност руског уласка у НАТО - одбијани су са мешавином подсмеха, ароганције и гађења. Гломазна војна индустрија наслеђена из Хладног рата није више сервисер безбедности САД, него обрнуто - САД и њене савезнице су постале слуге америчког војно-индустријског комплекса и као такве теже да по сваку цену генеришу непријатеље.

САД су успеле да у Украјини окрену први и трећи словенски народ један на други, и што је још важније, Русију и њене малобројне савезнике су конфронтирале са Европом. Стратешком пируетом коју су одиграле у Украјини, САД су убациле нову, апсурдну монету у досадашњу сарадњу Русије и ЕУ. Она више не гласи „бојкотујмо сложно руску робу". Сада је континетална пречага подигнута на виши, хистеричнији, пролупани ниво, сасвим у складу са важећом cancel culture: „неморално је имати било каква посла с Русима". 

Вести из Русије

Кажу да је у љубави и рату све дозвољено. Слобода говора, приватна својина, људска права, антинацизам, слободно тржиште - све су то западне демократске светиње. Али када су Руси у питању, набројано очас лети кроз прозор.

Руску војну интервенцију у Украјини, САД су искористиле да у Европи постигну оно што је досад била научна фантастика: бланко цензуру руских медија, отпуштање европских држављана или резидената с посла због руског порекла, заплену приватне својине Руса, блокирање руских банака, ниподаштавање руске културе - речју симболично сатеривање Русије у мишју рупу.

Како је неко приметио, то европско лајање је без уједа. Јер с друге стране, руска трговина гасом и нафтом не јењава, напротив. Нагли скок цена енергената, на највишој тачки још од 2008. године, иде Русима у корист. Путинова администрација је хладнокрвно одолевала балтичким и украјинским умноженим провокацијама и тлачењем руске мањине. Она креће у одлучну акцију тек кад су угрожени руски економски интереси.

Из Русије дотичу не само нафта и гас, него и вести. Пре него што сам пре пар година бацио телевизор у смеће, повремено сам консултовао канал РТ на енглеском. За српску филијалу руског радија Спутњик дао сам два интервјуа.

Другог марта, међутим, програми РТ и Спутњик - са све мојим интервјуима - нестали су са интернета. Али ове медије нису блокирали Чеченија, Грузија или Авганистан, који су релативно скоро осетили руску чизму. Скинуле су их са етра и интернета наводне колевке слободе говора - САД, Велика Британија и Европска унија.

Компаније попут Гугла, Инстаграма, Јутјуба или Фејсбука, чије је коришћење бесплатно, неретко служе као тројански коњи америчке меке моћи. Иако приватне, оне су пре свега америчке: никад не оклевају да се ставе на располагање јенки интересима. Лепо каже стара Вергилијева изрека: „Не веруј Данајцима ни кад дарове носе".

Сад и ми у Србији знамо зашто Кинези и Руси кажу „не, хвала" и развијају властите оперативне системе и социјалне мреже. Свакако је перверзна опција да неко из САД притиском на дугме ратује у Европи или блокира рад европских гласила. РТ и Спутњик то де факто јесу по садржају, језицима и запосленом кадру који је управо остао без посла. Русија је одговорила блокирањем Би-Би-Сија, VOA и Дојче велеа и домаћих опозиционих гласила.

Новинарска удружењa EFJ и IFJ - и сам сам члан потоњег - реаговало је на забрану подсећајући да Европска комисија нема мандат да регулише европске медије: то право искључиво лежи на државама чланицама. Другим речима, бирократија у Бриселу је донела одлуку о забрани РТ и Спутњика кршећи властите законе. 

Невесели закључци 

Прво, из наведених примера следи да државни суверенитет није само упитан у источноевропским клијентским режимима; он је очигледно ствар прошлости и што се тиче такозваних великих европских сила, Француске и Немачке. Политиком наводно моћних и номинално независних европских држава владају мистериозни, нетранспарентно и недемократски изабрани и вођени наддржавни ентитети попут НАТО-а, Европске комисије, Светске здавствене организације или Међународног монетарног фонда.

Лебди тихи консензус да администрације које бирамо на изборима у Европи да воде наше државе јесу само нека врста извршне власти. Имамо телетабис лидере који добијају редовне директиве и спремно делегирају државни суверенитет овим и сличним институцијама.

Друго, САД гура своје ривале у одржавање затворених, параноичних, контраобавештајних, централизованих, полицијских држава - речју диктатура - да би уопште могле да опстану. Турци су деценијама вредно радили на либерализацији медија и институција према моделу западних демократија. Али поучен искуством из 2016, Ердоган се машио за диктатуру не би ли сачувао суверенитет Турске.

Слично важи и за руске администрације после Јељцина и кинеске после Тјенанмена. Једино у диктатурама уобичајени трикови скројени у ЦИА кухињи не пале. Једино диктатуре гарантују какав-такав суверенитет. Парадоксално, највећа данашња препрека за глобални развој суверености и демократије није унутрашња политика Северне Кореје, него спољна политика САД.

И треће, Кина и Совјетски Савез, са својом репутацијом монтираних процеса, крвожедних диктатора, масовних слетова, лажног оптимизма и фалсификованих статистика - дуго су и с правом важиле за империје зла и царства ирационалности. Данас, међутим, од медија до уздржане дипломатије, од развоја технологије до процвата трговине, то су трезвене и разборите државе.

С друге стране, cancel culture и политичка коректност дословно примењене у европској спољној политици, реторика која је добила тако хистеричне тонове, свеопште и неретко самодеструктивно гажење властитих слобода, вредности и институција - без преседана су у скоријој европској повести. Добри стари театар апсурда, заробљен у драмама Мрожека и Јонеска, за који се некад специјализовао комунистички исток - сада је завладао западом старог континента.