Учешће Немачке у бомбардовању СР Југославије: Први немачки рат после 1945.

Уочи сваке годишњице почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, увек се изнова потрже интригантно питање немачке одговорности за први „немачки рат" после Другог светског рата. Зашто кажемо „немачки рат"? Постоји снажно уверење да без немачког учешћа, из разлога који нису искључиво војне природе, НАТО агресије и не би било.

Немачка није, међутим, принудно ушла у овај рат. Немачки политиколог и истраживач Матијас Кинцел тврди у књизи Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово (објављена и на српском, Службени гласник, 2021) да је његова земља желела тај рат. И да су неки њени званичници, министри - а реч је о Клаусу Кинкелу, шефу дипломатије у влади демохришћанског канцелара Хелмута Кола, Јошки Фишеру, министру спољних послова у кабинету социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера, и Рудолфу Шарпингу, министру одбране у истој влади - „истрајније и безобзирније" инсистирали на рату и немачком учешћу у њему чак и од ратоборних Медлин Олбрајт, Ричарда Холбрука и Тонија Блера!

Пацифисти воде рат

Рат на Косову, и за Косово, како на Западу воле да означавају, дакако циљно, дуго потискиван из медијског и политичког видокруга, лансирао је овога пута у политичку орбиту индиректно рат у Украјини и цинични однос великих сила према питањима националног (државног) суверенитета и проблематичним хуманитарним интервенцијама.

У време када је по немачком уједињењу Бон (држава се још није била „преселила" у Берлин) све учесталије наступао с мање обзира и уздржаности, међу парадоксима и апсурдима немачке спољне политике, а с наглашенијим политичким амбицијама, неспорно је највећи био да су земљу први пут после Хитлера у рат - овај пут против Савезне Републике Југославије, односно Србије - увели (дотад) заклети пацифисти, социјалдемократе и зелени, предвођени „шездесетосмашима", канцеларом Герхардом Шредером и Јошком Фишером, шефом дипломатије и канцеларовим замеником.

Реч је о странкама које су у време Вијетнамског рата и потом размештања америчких (нуклеарних) ракета средњег домета „першинга" на западнонемачком тлу, као одговор на совјетске ракете „СС 20" с источне стране, дизале нацију на ноге: у жестоким протестима против рата на улице великих градова, и посебно око америчке војне базе у Рамштајну, само у једном дану излазило је и по милион учесника снажног мировног покрета.

Облачење униформе

Та времена су минула. Немачка је почетком 1999. опет „навлачила униформу". Започињао је процес милитаризације њене спољне политике, с ангажовањем војника Бундесвера и тамо где су се њени лидери, у часу поновног немачког уједињења, заветно заклињали да никад, ни по коју цену, то неће учинити.

„Канцелар ујединитељ" Хелмут Кол поручивао је узнемиреним суседима и свету да ће се убудуће „с немачког тла ширити само мир".

Историчар по образовању, са свежим сећањима на страхоте Другог светског рата и нацистичке злочине почињене у немачко име, Кол је, кад смо управо ми били у питању, био још изричитији и директнији: постоје, упозоравао је, подручја у Европи, а у та подручја „сигурно спада Југославија", где се не може замислити ангажовање немачких војника, то је „једноставно, акт политичког разума".

Политичког разума у марту 1999. очигледно није било. Герхард Шредер је, само неколико месеци по преузимању канцеларског трона, бацио још једну, по нас фаталну карту (прва је била она Колова, о преурањеном признавању сецесионистичких република Словеније и Хрватске, што је био- увод у растурање велике Југославије): послао је ратне авионе да бомбардују Србију. Закаснело ће, тек 2014, у разговору с новинарима „Цајта", признати да је то учинио - кршећи међународно право!

Шокантан заокрет

Шредеров драматични политички заокрет био је посебно шокантан за дотадашњег шефа Социјалдемократске партије Оскара Лафонтена. Најпознатија глава међу чувеним „политичким унуцима" Вилија Бранта, успешном изборном кампањом отерао је у политичку пензију „вечитог канцелара" - Кол је владао пуних шеснаест година - и, практично, довео Шредера на власт. Препустио му је најважнији политички положај у земљи иако је као лидер странке имао „прече право" на канцеларски трон, и демонстративно, дванаест дана пре почетка бомбардовања СР Југославије, напустио све политичке положаје: положај „суперминистра" (финансија) у влади, посланика у Бундестагу и, онај најважнији, шефа најстарије немачке политичке странке, СПД-а. 

Учинио је то у знак протеста и оштрог противљења ратној политици нове црвено-зелене коалиције.

Није могао да верује, записао је, разочарано и гневно, у књизи Срце куца лево, да ће управо коалиција са зеленима, која је смишљено прављена да би влади оставила широк маневарски простор за вођење (искључиво) мировне политике, тако брзо „потрошити свој пацифизам".

Фишерове запаљиве пароле

А управо су министри на најважнијим положајима у тој влади постали најгрлатији ратни хушкачи.

Рудолф Шарпинг, министар одбране, засипао је јавност чудовишним лажима о ситуацији на Косову: „открио" је непостојећи концентрациони логор на стадиону у Приштини, лансирао лаж о фамозној „потковици", наводном српском плану о тоталном изгону Албанаца.

Шеф дипломатије (и вицеканцелар) Јошка Фишер био је још пакленији у суманутом походу против „српских есесоваца". Лансирао је паролу како је уз оно пацифистичко „никад више рата" научио и „никад више Аушвица". Касније се правдао, очигледно суочен са критикама Јевреја, али и једног, не малог, броја страначких колега, како му није била намера да упоређује (и изједначава) неупоредиво - „српске злочине и холокауст".

Јавно га критикујући за недопустиву „сатанизацију српског народа", Оскар Лафонтен је „објаснио Фишеру" ко је у том часу заиста „стварао Аушвиц": некад су то биле, рекао је цитирајући Петера Хандкеа, гасне коморе и метак у потиљак, а данас то чине компјутерске (НАТО и немачке) убице с пет хиљада метара висине.

Знатно касније, на дан када је Јошка Фишер промовисао своју књигу Црвено- зелене године - немачка спољна политика од Косова до 11. септембра, Оскар Лафонтен се још једном огласио: Фишер је дао одлучан допринос томе да Немачка ни након два светска рата не научи лекцију сажету у реченици „никад више рат". С њим је Немачка учествовала у рату противном међународном праву: тешка историјска грешка за коју је одговоран управо Фишер... 

Пресудна немачка улога

Немачко учешће у НАТО агресији није морало, у војничком смислу, да буде пресудно. Американци су (и) у томе држали примат. Међутим, у психолошком и пропагандном смислу, за НАТО стратеге имало је капиталан и одлучујући значај.

Историчар Курт Грич, аутор књиге Рат за Косово, спомиње да је „важила логика": ако већ то чине немачки војници први пут (ван немачких граница) а да их не води Адолф Хитлер, онда у томе морају учествовати Британци, Французи, Италијани и други.

Ту чињеницу је посебно и бесомучно експлоатисао фамозни портпарол НАТО-а Џејми Шеј: ако Немци, који нису смели да ратују од 1945, стоје на страни добра, ни други не би смели да се уздрже и изостану...

Зашто су, и како, Немци ушли у први рат после оног Другог светског? Лудгер Фолмер, Фишеров заменик у министарству спољних послова, оставио је, правдајући агресију, у много чему интересантно и драгоцено сведочанство у тексту „Ускрс када су падале бомбе". Све се, каже, догађало само неколико недеља после парламентарних избора, док је још нова црвено-зелена коалиција, лево од центра, живела у нади да ће након шеснаест година конзервативне власти све кренути напред: крупне политичке реформе чекале су храбре политичке потезе.

И опет парадокс: нова коалиција која ће увести земљу у рат намеравала је да на међународном плану заустави (ре)милитаризацију спољне политике, коју је као опозиција оштро критиковала. Дипломатско решавање конфликата требало је да потисне војну опцију.

Шредер и Клинтон у четири ока

Ништа од тога. Уследиле су НАТО бомбе на Србију, у чему је Немачка свесрдно учествовала. Представници нове власти истичу да им је у време коалиционих преговора као Дамоклов мач над главом висио могући рат на Косову. Тек кад се отворе тајни архиви сазнаће се оно о чему се највише и најчешће спекулисало: какве је обавезе у том контексту преузела Колова влада, а потом, као обавезујуће, предала новој коалицији. И, посебно, на шта се нови канцелар Герхард Шредер обавезао током разговора у четири ока, са америчким председником Билом Клинтоном.

Немачка делегација, на челу са Шредером, у којој се поред осталих налазио и Јошка Фишер, боравила је у Вашингтону 8. и 9. октобра 1998, иако нова коалиција формално још није била на власти. Спекулисало се касније с тим да је Хелмут Кол подржао америчку „политику ултиматума" Београду и претње бомбардовањем „ако Милошевић не попусти".

Било је идеја да се „међувлашће" искористи као излаз и изговор да се у Вашингтону не преузму директне обавезе: стара власт одлази, нова још није „устоличена", ко уопште, у таквој ситуацији, може да доноси далекосежне политичке одлуке? Американцима је, пао је договор у авиону, требало рећи: због нејасне ситуације код куће нећемо се мешати у одлуке НАТО стратега, молимо за разумевање. Амерички амбасадор у Берлину, Џон Корнблум, који се такође налазио у авиону, сматрао је такву идеју „замисливом".

Зна се поуздано да Шредер није обавестио чланове делегације о било каквој обавези коју је преузео током разговора с Клинтоном насамо. Експедиција је била уверена да је испослован и обезбеђен маневарски простор. Тек што су стигли, уследио је шок: Американци захтевају хитан и неодложан одговор о учешћу у НАТО агресији, без Немачке је то неизводљиво...

У преговорима с Холбруком, Милошевић је изразио спремност да поштује резолуцију Савета безбедности о повлачењу специјалних јединица са Косова и размештању посматрача Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), њих 2.000. НАТО стратези су намерно минирали ту мисију како би доказали да је само алијанса способна за „тешке радове".

Почетком 1999. године ситуација се драматично заоштравала. Појачали су се напади и провокације ОВК-а. Ови „разбојници, како су их с правом називали страни посматрачи", бележи раније споменути државни секретар у немачком министарству спољних послова Лудгер Фолмер, „желели су да испровоцирају рат како би НАТО интервенисао на њиховој стани".

Случај Рачак

И онда је на сцену ступио фамозни случај „Рачак". И још фамознија пресуда Американца Вокера: Срби су у Рачку извршили масакр. Позивајући се на изворе из централе ОЕБС-а „на терене", али и у Бечу, немачки аутор Матијас Кинцл у књизи Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово констатовао је да је „Рачак инсцениран". И још важније: да је Немачка објавила прави извештај о Рачку, а Фишер га је држао у фијоци, рата вероватно и не би било.

„Берлинер цајтунг" је такође писао о „инсценацији албанске стране". Позивајући се на изворе у Центру везе ОЕБС-а на Косову и Метохији, берлински дневник је писао како су „лешеви скупљани из околине Рачка" и да су многима уместо униформи ОВК „облачена цивилна одела".

Једна још увек пацифистичка струја у странци зелених залагала се за „политичку превенцију кризе уместо војне (ре)акције. Рођена је идеја за конференцију о Балкану „како би се спречио рат". Немци тврде да је из тога настао Рамбује. На њихово наводно инсистирање, Американци су пристали, али уз „високу цену": подржаће конференцију уз услов да Немачка, ако конференција пропадне, узме учешће у „војној акцији".

Торпедовани Рамбује

Немци су избегли да буду домаћин конференције. Знали су да Немачка, због „Геншеровог признања Хрватске и Словеније" а и историјских разлога из два светска рата, не би била третирана као благонаклона и непристрасна. Предност је препуштена Французима, а Немци су се задовољили, опет наводно, (само) улогом „посматрача и саветника".

Рамбује је, као што се зна, пропао. Американци су га торпедовали. Хтели су, једноставно, рат: Анекс Б, додат на крају преговора, унапред смишљен „као место лома", био је „потпуно неприхватљив за Београд", констатовао је раније цитирани Лудгер Фолмер. Америчка снага почивала је на европској слабости.

Један број страначких првака међу зеленима, који су се још придржавали партијске пацифистичке „библије", оштро је критиковао „агресивни амерички империјализам". Њима су се придружили, истина ретки, и појединци из ратнички расположеног конзервативног табора, какав је био Вили Вимер. Шта агресивна суперсила уопште тражи у Европи? Војна интервенција је означена као чист и недопустив „акт агресије".

Писац Франк Шецинг у свом роману У тишини кроз уста литерарног јунака коментарише јетком иронијом запаљиву Фишерову изјаву да бомбама треба спречити „Аушвиц на Косову": „Војна интервенција нигде осим у Немачкој није оправдавана Аушвицом. Због тога су и Немци били тако ћутљиви док су бомбе падале на Београд... Извесно је да су имали најбоље намере, али ја верујем да они нису бомбардовали Србију, него Гестапо, СС и Вермахт. Накнадно, како би коначно добили опрост грехова..." 

Коцка је бачена

А онда је у оптицај грунуо злодух Сребренице. Лансирана је преовлађујућа теза у западноевропским престоницама: ако Запад не заштити животе муслимана у Европи, учиниће то, као у случају рата у Босни, актери из муслиманског света. И за ту „помоћ" ће испоставити, с увозом сопствене идеологије на Запад, и захтеве о прерасподели моћи. Такав развој догађаја, сматрало се, драматично би ослабио ионако руиниран углед Запада у арапским земљама.

Кад је (торпедовани) Рамбује пропао, нове немачке власти су тврдиле да више нису имале маневарског простора. Тај простор им је, наводно, драстично сузила претходна црно-жута коалиција демохришћана и либерала. Тандем Кол-Кинкел се обавезао на немачко учешће у НАТО агресији. Коцка је била бачена.

Немачка ће учествовати, али све ће трајати само неколико дана процењивао је самоуверено искусни немачки дипломата Волфганг Ишингер, потоњи председник Минхенске конференције о безбедности.

Фишерово блефирање оставком

Иако се Немци често правдају да су „увучени у рат", досад познате чињенице говоре да су га (и) они желели. Претходна, конзервативно-либерална коалиција можда је у томе била гласнија и отворенија. Нова, црвено-зелена, коју су чиниле две некад пацифистичке странке, грозничаво су га прихватуле, при чему је страх од губитка тек освојене власти, уз готово вазалску лојалност Вашингтону, играо значајну улогу.

Ратоборни шеф дипломатије Јошка Фишер је пред страначки скуп у Билефелду запретио да ће поднети оставку на министарски положај ако не прође његов захтев да се уђе у рат. Знао је да ће у том случају изгубити подршку партијске базе и тако окончати политичку каријеру у часу великог тријумфа.

Ултимативна претња је деловала. Изјашњавање јесте било драматично - један од гневних учесника скупа и не малог броја противника ратне авантуре погодио је Фишера пластичном кесом пуном црвене (крваве) фарбе у главу и повредио му бубну опну! - али је спасена власт. Већина у малој странци очигледно се ужасавала помисли од поновног (пре)дугог чекања у опозицији на нову, крајње неизвесну, прилику. Медији су писали о победи присталица рата над пацифистима, за које је њихов лидер Фишер био „ратни хушкач".

Да је на ванредном конгресу у Билефелду превагнула позиција „радикалних пацифиста" - а они су захтевали тренутно и безусловно повлачење Немачке из војне интервенције - био би то, пише Лудгер Фолмер, крај и крах црвено-зелене коалиције. Али не и крај рата: уследила би велика коалиција социјалдемократа и демохришћана и „копнени рат". О томе су већ сновали нестрпљиви НАТО стратези како би напокон дошли до победе.   

Иако су социјалдемократе, као старији партнер нове коалиције, у Бундестагу листом гласале за ратну опцију (одлазећи састав парламента заседао је пре него што се формирала нова власт), одлуку је требало да потврди, такође, ванредни партијски конгрес. Тамо ни Шредеру није било лако, али је безболније прошао него његов компањон Фишер. 

Немачки авиони су иначе већ данима били над српским небом засипајући градове бомбама, иако су, наводно, били искључени из одлучивања о избору циљева. Американци нису дозвољавали да им се гледа у карте, каже Лудгер Фолмер.

Стратези политике према Косову

Ватрену припрему, медијску и политичку, за немачки улазак у рат, обављала је гарнитура ратнохушкачких министара из времена Колове ере, министар одбране Фолкер Рије и шеф дипломатије Клаус Кинкел. На Кинкелову иницијативу, Косово се први пут нашло на дневном реду састанка министара спољних послова неформалне Контакт групе коју су чинили САД, Русија, Велика Британија, Француска, Италија и Немачка. Том немачком иницијативом немачка политика према Косову ступила је на међународну сцену. Кинкел је ватрирао: запаљен је фитиљ на балканском бурету барута, ситуација је експлозивна...

Главни стратези немачке спољне политике кад је реч о Косову, с коначним циљем да се покрајина одвоји од Србије, били су, иначе, Волфганг Ишингер, политички директор у министарству спољних послова у време министровања Клауса Кинкела, потом државни секретар код Јошке Фишера, и Михаел Штајнер, главни спољнополитички саветник канцелара Герхарда Шредера. Његова идеја је, иначе, била да се у решавању косовског питања по „немачком рецепту" Русија по сваку цену „увуче у чамац", што је и учињено преко Виктора Черномирдина.

Званична Немачка је од почетка стала на страну сецесионистичког покрета косовских Албанаца. Њена Савезна обавештајна служба, БНД, успоставила је рано непосредне везе са ОВК. Најпре са њеном оснивачком групом у немачком егзилу, Народним покретом Косова. И преко Бујара Букошија, који је годинама, још из времена (велике) Југославије, уживао гостопримство и заштиту немачких савезних власти као „председник Републике Косово". Наоружавали су борце ОВК оружјем, укључујући и она противоклопна и противтенковска.

Моралне обланде

Власт у Бону (касније у Берлину) прибегла је у случају Косова старој политичкој филозофији: моћ је ефикаснија ако се умота у моралну обланду. Тај концепт формулисао је у „Меморандуму о етичком империјализму" још 1918. године принц Макс Баденски (касније један од канцелара Рајха).

Срчано је ту „филозофију" приграбио Хитлер. Под паролом да „људска права руше државно право" отео је Чесима Судете. Његовим стопама корачао је, знатно касније, левичар и пацифиста Фишер. Грмео је: „Сме ли Уједињеним нацијама државни суверенитет да буде важнији од заштите људи и њихових права..."

Зашто су се Немци тако рано, тако изричито и радикално позиционирали баш на случају Косово? Једно од објашњења нуди аутор раније споменуте књиге Пут у рат Матијас Кинцел.

Посебну улогу, по њему, у свему томе играла је чињеница да су Немци из историјских разлога били „кивни" на Србију и Југославију. Срби су допринели немачком поразу у два светска рата. А формирање „вештачке творевине" Југославије довођено је у непосредну везу с немачком капитулацијом. Немачка је, констатује Немац Кинцел, била „латентно мотивисана да избрише симбол немачког пораза са географске карте..."