Аљбин Курти у мисији освештења ЕУ: Како Вагнеровце вратити у оперу, а Вукове у шуму?

Правни и међународно-правни контекст полако али константно преузима примат у западној перцепцији косовског питања. То не значи да ће Србија добити Косово натраг, али га неће ни изгубити потпуно. То је потпуно ново. 

Нема сумње, овај текст би се много лакше писао да није било недавне изјаве српског председника Вучића о „терористичком олошу“ Куртију. У принципу, вербални афекти су недопустиви у дипломатији. Код других недопустиви, код српских представника нажалост неопростиви. И то не теоретски неопростиви, но, но, то цивилизовани не говоре јавно, већ буквално неопростиви. Нико им не опрашта!

Са уживањем понављају немачки и аустријски медији већ седмицама ту изјаву о „терористичком олошу“ да би оправдали Куртијев статус жртве. Понављаће је још месецима и годинама, заувек ће остати у медијским архивама одакле ће бити извлачена као доказ српске грубости. Иза таквог заклона Курти је охрабрен да понавља флоскуле о мултиетничком Косову, либералној демократији и владавини закона, а да га ниједан  овдашњи новинар не суочи са чињеницама на терену.

У крајњем ефекту, вербалне увреде само појачавају стереотип истог у коме европске јавности виде Србе и косовске Албанце: Куртијеве „дескриптивне границе“ према Вучићевом „дескриптивном Куртију“.

Српским политичким представницима се не опрашта ништа, тачка. Сад је питање, шта се све опрашта политичким представницима косовских Албанаца?

„Пуцњави је претходила банална свађа“ 

Шестог јануара, у селу Готовуша, општина Штрпци, припадник Косовских безбедносних снага Азем Куртај (33) пуцао је из возила у покрету и ранио Стефана (11) и Милоша Стојановића (21).

Читаоци и гледаоци медија у немачком говорном подручју знају за тај догађај. Знају у једном одређеном оквиру у коме им се сервира све што има задатак легитимизације самосталног Косова. У пракси, проблематично се прескаче, нелогично не препознаје, а каузалитети увек фиксирају у моделу: српска акција – албанска реакција. Штагод се десило, приватно или службено, албанска страна увек само реагује, никад не отвара нови циклус непријатељстава. Актуелности ради, обавезно се завршава са русоликим елементима „виђеним“ на граници између Србије и Косова. За Србију административној, за већину у ЕУ државној.

Како је у конкретном случају било немогуће испоштовати горе наведене услове за презентацију успешне младе либералне демократије из Приштине и при томе задржати привид професионалности, догађај је пропраћен сувим агенцијским извештајем, који се у ситним варијацијама понављао у свим медијима. Свеједно шта се читало, квалитетно или жуто, која се телевизија гледала, национална или приватна, сазнавало се исто: да је извесни припадник косовске полиције, можда војске, у сваком случају специјалац неког типа, пуцао у двојицу Срба који су носили неко дрво на сеоском путу на крају света. Један од прострељених је имао 11 година, други 21. 

Полицајац који је пуцао „није био на службеној дужности“, деловао је ван радног времена. То је била врло важна олакшавајућа околност у свим варијантама, да кад је пуцао из службеног оружја „није био у служби“. Нико му није рекао, нико наредио, сâм је, на своју руку у свом приватном времену и из властите трауме. Османи и Курти су осудили његов чин.

Зашто је то олакшавајуће, поготово кад се понови н-ти пут, тешко је схватити, осим кроз додатак „да је том догађају, колико се зна, претходила нека банална свађа испред сеоске кафане“. Каузалитет је битан, он је први закон који је остао као директна последица пропагандног рата који је Слободан Милошевић изгубио за Србију углавном тако што га није ни водио.

Прво је дакле била „нека банална свађа“, па је тек након тога специјалац „пуцао из возила у покрету“ у „покушају убиства“. Покушај убиства је свуда под наводницима, уз додатак: „тврди српска страна“.

Бесмислено је елаборисати над тим, али је нажалост нека мала рефлексија неопходна да се мени, још горе РТС-у, не би замерила неукост. Намера да се неко убије је чињенично стање које се доказује на суду, до тада је наводна. Али само правно наводна, док је за оне на које се пуца она увек врло реална. Куртај није имао „намеру“ да убије, само му је било свеједно да ли ће неког убити – али то може да се вербализује само у осврту или коментару, не у агенцијској вести.

Зато о том инциденту овде циркулише само агенцијска вест, и она већ заборављена у тренутку Куртијеве посете Бечу 12. јануара, ни седмицу после „покушаја убиства“ код Штрпца.  

Шта је за аустријске и немачке медије то „банално“ које је претходило (једностраној) пуцњави на православни Божић? На основу писања косовско-албанске штампе, још више објављених фотографија, реконструкција би изгледала овако: Срби су стајали у групи на сеоском путу испред, претпоставља се, етничке кафане. Прелазили су пут на неуређен начин и успоравали саобраћај. Куртају су више пута прешли испред аута, понашали се као црне мачке кад неком претрчавају пут, и тако испровоцирали његов бес.   

Уместо да им спонтано затруби, он је спонтано пуцао. Где је ту намера?  

„Шта да вам кажем, мени је све етничко блам...“

Иако лично не делим веровање о црним мацама, до сада сам ипак мислила да се сујеверје о претрчавању пута односи, и оно по себи довољно жалосно, само на мачке. За Србе ми је први глас.

Како је тај догађај у суштини „баналан“, ниједан аустријски медиј га не спомиње ни словцем у интервјуима са Аљбином Куртијем.  

Онај у Стандарду је радила Аделајд Велфл, традиционално слаба према аргументима косовско-албанских политичара. Када је 28. децембра прошле године дошло до попуштања у спору Београда и Приштине око права српске мањине на Косову и Метохији, још конкретније, кад Србија није суицидално јурнула на НАТО, што је био Куртијев циљ, Велфл је била врло разочарана. Други аустријски и немачки новинари не, напротив. Без обзира на нескривене проалбанске симпатије, свима је лакнуло, барем привремено.

Конзервативни дневник Ди Пресе као и ОРФ такође су прокосовско-албански оријентисани, али то се махом испољава у фиксним каузалитетима: акција српска – реакција албанска. Отворена еуфорија да је НАТО кренуо на Србе на северу, или разочарење да није, неће се наћи у њиховим извештајима. Кад је НАТО/КФОР одбио захтев Београда да пошаље контингент војника преко административне границе, ОРФ је извештај закључио реченицом: „Србија итекако има право (мисли се на међународно право, В.К.) да пошаље војнике на Косово“.

Укратко, ко при здравој свести воли рат? Стандард и Аделајд Велфл. Њен коментар од 29. децембра оптужује ЕУ за кукавичлук и ставља акцент на „тежак губитак за владавину права на ЕУ нивоу“ који доноси провизоријум од 28. децембра:

„Уклањање барикада на северу Косова не доноси никакав трајни божићни мир. Посебно је несхватљиво да су ЕУ и НАТО капитулирали пред захтевима милитантних активиста под контролом српског председника Вучића. Они немају никакав преговарачки мандат. Тиме се владавина права као највишег добра западних демократија нашла на пијаци да се о њој ценка и преговара. Биланс инсцениране српско-косовске кризе је разоран: Косово не сме да се побрине за то да сви власници аутомобила користе предвиђене таблице, не сме да по закону одржи локалне изборе. Људи који су илегално зауставили саобраћај, не смеју бити правно гоњени, косовска полиција сме да примени властити монопол насиља.“

Шта друго онда косовској полицији преостаје, него да се за законитост брине ван радног времена?

Рат је био боља алтернатива, каже Стандард из пера своје коментаторке. На катастрофу за Косово, долази незаслужена награда за Србију: „Истовремено српска влада улази у дијалог под ЕУ кишобраном ојачана новим преговарачким капиталом. Вучић већ дуго жели поделу Косова и границе по етничким критеријумима. Помоћ добија из Кремља. Тамо се чује да се Србија 'у одбрани својих правних интереса на Косову' може ослонити на Москву. Кремљ профитира кад се пажња и ресурси ЕУ, НАТО и САД усмеравају на Балкан – а не тамо где треба, на Украјину. Успут су 'неспособни Европљани' врло забавни за Москву.“

Нормално, никад не бих преносила овакве памфлете где аутор/ка не долази к себи од депресије да спор није завршио у отвореном рату. Али Стандард је икона левог, прогресивног, друштвено правичног, хуманистичког и интелектуалног у Аустрији. Таква је барем јавна перцепција, остала од пре. Судећи према реаговањима испод текстова, Стандард је данас главно гласило косовских Албанаца у Аустрији.

Разлог што се тај коментар овде ипак преноси, и то у целости, јесте интервју са Куртијем од 11. јануара, две седмице касније. Тако поређани, они дају слику пса који сам себе гризе за реп. Могуће да је некоме у том агресивно антисрпском и антируском листу упала у очи извесна когнитивна дисонанца – ЕУ се прозива да гази право и владавину права кад инсистира на поштовању (свог властитог!) правно обавезујућег Бриселског споразума из 2013. о формирању Заједнице српских општина.

Због тога се Велфл одлучила на неколико врло храбрих питања која би требало да покажу избалансираност у ставовима. Рецимо, шта Курти намерава како би се „изградило поверење српске мањине у државу Косово?“

Курти: „Ми смо мали као земља, али огроман пример како демократија и економски просперитет иду руку под руку. Мени је до једнакости шанси, без обзира на етничку или другу припадност. (...) Конкретно, увешћемо премије за албанске послодавце који запошљавају припаднике мањина.“

Или, треба ли Србима који су напустили косовску полицију „допустити да се врате“?

Курти: „Не желим да искључим људе који су сами дали отказ, али их не позивам да се врате, зато што би хтео да и други добију шансу.“

Новинарка која је пре десетак дана оптуживала ЕУ да гази право кад инсистира на праву, сада констатује да ЕУ све гласније тражи да Косово примени Бриселски споразум и онда забија поенту као гол: „Има ли нека варијанта тог споразума коју бисте Ви евентуално могли да прихватите?“ Одговор је дуг, али се своди на - нема. 

Опростите на директности, има ли неког правног система који вам одговара? Морам да размислим, девојко!

Курти, теолог теург 

Врхунац новинарске храбрости односи се на два питања о Високим Дечанима:

Велфл: „Када ће бити спроведена пресуда Уставног суда из 2016, по којој се српском манастиру  Дечани враћају 24 хектара црквеног имања?“

Курти: „Тих 24 хектара је дато Дечанима за време геноцидног режима Слободана Милошевића. То је врло осетљива тема која захтева темељно посматрање и дискусију свих уплетених. Радо бих се сусрео са одговорнима у Дечанима, али они одбијају да разговарају са мном.“

Велфл: „Ипак, код те теме се ради о пресуди Уставног суда, Вашег Уставног суда, не о томе да неко с неким разговара.“

Курти: „Има много других судских одлука, које нису спроведене. Ја сам намеравао да са представницима религиозних група разговарам о теолошким питањима. Мислио сам да ће они више бити усмерени ка Богу – али њих очито занимају само материјална добра.“

Већ је овај кратки пасус довољан као поразни биланс европске незаинтересованости и медијске манипулације. На страну конундрум о независности Косова. Довољно је поставити питање шта преостали Срби на Косову могу очекивати ако неком лично/породично трауматизованом Албанцу пређу преко пута пута?   

Тачке манипулације:

– Не каже се да је Високим Дечанима деведесетих само враћен мали део црквене имовине конфискован од стране комунистичких власти 1946, већ да су је добили из „геноцидне руке“ Слободана Милошевића. Какав год био режим Слободана Милошевића, нигде не постоји акт који га дефинише као правно геноцидан.

– Право је за косовско-албанску страну оно што она хоће. Пресуду СВОГ Уставног суда, што је у либералним демократијама институција пред чијим се одлукама тресу све државе, Курти схвата као основу за дијалог који тек треба да почне. Уставни суд је рекао своје, сад да видимо јел' нешто од тога нама прихватљиво! Србија, истина, не признаје самосталност Косова, али Курти не признаје институције државе коју каже да води. Како се зове та правна ситуација?    

– Курти би разговарао са црквеном управом, али не о пресуди Уставног суда, већ о „теологији“. Није јасно ни да ли би о теологији расправљао са игуманом манастира који одбија да га прими или са „представницима религиозних група“? И ко су споменуте „религиозне групе“? Да ли то значи да је Курти покушао да међу српским православним верницима идентификује „групе“ које ће му испоручити Дечане, зато што их више занима Бог од материјалних ствари? Ако је тако, онда Курти има само једну рачуницу, да „купи“ своје Србе који не маре за материјално и да Дечане донесу у мираз мултиетничкој држави Косову. Она, истина, такође не мари за материјално, али поклону се не гледа у зубе. 

– У којој теологији је Курти верзиран да би о њој расправљао? Једино што га чини делимично компетентним је његова универзитетска диплома инжињера телекомуникација. Он је комуникатор, модерни теург који би телефонирао хришћанском Богу да с њим преговара је ли му тих 24 хектара заиста неопходно за рад, или је спреман да их под извесним условима уступи спиритуалној косовској држави.

– У сваком интервјуу за медије немачког говорног подручја Курти понавља реченицу да су „српски елементи руског Вагнера и Ноћних вукова виђени на граници између Србије и Косова“, коју од интервјуа бечком Ди Пресеу 14. јануара фабулира као „границу између НАТО-а и Русије“. Шта значи „виђени“? Постоји један широки религиозни дискурс о „виђеном“ и „видиоцима“, кога се може пратити и историјски, у трансформацијама кроз ритуалну праксу, доктрину, религиозну философију, или философску теологију. Да ли теолошки верзирани Курти мисли на то кад каже да су извесни русолики елементи „виђени“? Део ту, део трансцендентално, на небу или у Русији?    

Искрено, да ли би и један озбиљан европски медиј овог тренутка понудио тако дуги интервју неком спрском државнику и још му допустио да фабулира саме нелогичности?

Наравно да не. Али и други европски државници не би добро прошли у таквом контексту. Чим проговоре, пробуди се новинарска виспреност. Тапију на дрскост овог тренутка поседују једино Володимир Зеленски и Аљбин Курти.

Зашто? Зато што њих двојица у својим рукама држе кључеве владавине права и правне државе. Они су нико иза којих стоји неко. Они су будућност ЕУ као ратне тврђаве која неће зависити ни од кога осим од јастребова у властитим редовима. Pacta sunt servanda, да не би.