Америчке посете, Косово и НАТО: Евроатлантска судбина Западног Балкана štampaj

Бројни су посматрачи и стручњаци који за Косово говоре да је у ствари „НАТО држава“, не само зато што ју је НАТО створио, него и због тога што би она требалo да служи циљевима НАТО. 

Данас, када НАТО поново постаје важан чинилац европског живота, оживеле су многе идеје о томе како би помоћу НАТО-a могла да се разреши агонија настојања да Косово буде призната међународна држава. Председник привремених органа косовске администрације, Аљбин Курти, у  разговору за „Глас Америке“ 5. јануара најавио је скоро подношење захтева за чланство у НАТО. „Поднели смо захтев за чланство у Савету Европе 12. маја, у Европској унији 15. децембра и припремамо се за подношење захтева за чланство у НАТО“, рекао је Курти.

О „евроатлантској судбини“ Косова и Србије најјасније и најчешће говори управо најсвежији прекоокеански посетилац Приштине и Београда, Дерек Шоле. Он се на то у континуитету освртао у неколико наврата, а последњи пут пред долазак 11. и 12. јануара у Приштину и Београд.

Говорећи такође за „Глас Америке” о напетостима и инцидентима на Косову, Шоле је рекао да таква ситуација „нас не приближава остварењу евроатлантских аспирација обе земље, што њихови лидери кажу да желе да учине. Желимо да се усредсредимо на то, а не на оваква одвраћања пажње”, рекао је амерички званичник.

Шоле је затражио да се стране фокусирају на предлог ЕУ о нормализацији односа Београда и Приштине, „који би био укорењен у међусобном признању“, пошто је то за њих пут да остваре „своју судбину”, а Шоле је назива „евроатлантском судбином”. Ово је вероватно најјснажнији израз и најдиректније уверење које је било који политичар долазећи на Балкан изговорио о будућности Београда и Приштине. Евроатлантске интеграције, односно НАТО као фатум, стоје на крају пута.

Апострофирајући „евроатлантске аспирације” Београда и Приштине „што говоре и њихови лидери“, Дерек Шоле зна о чему говори. Он је био блиски сарадник Ричарда Холбрука, покојног америчког дипломате и енергичног америчког изасланика, Милошевићевог борбеног партнера у разговорима. Холбрук је био и један од америчких дипломата који су имали одлучујућу улогу у стварању и извођењу концепта проширења НАТО на исток. 

Будући да је имао одлучујућу улогу у креирању и склапању Дејтонског споразума за Босну и Херцеговину, али ништа мање и кључну улогу у бомбардовању Србије 1999, Холбруково наслеђе у Србији остало је контроверзно и контрадикторно. Док већина Срба може да прихвати резултате дејтонских преговора, с бомбардовањем Србије тешко да ће неко да се помири. Због тога, вероватно је да Шоле зна с каквим тешким наслеђем се суочава у настојању да се домогне решења које његов некадашњи ауторитативни шеф није могао да досегне.

Од Балтика до Црног и Јадранског мора

Међутим, околности у којима се сада разговара о „евроатлантској судбини” Србије и Косова другачије су него што су икада до сада биле. НАТО је први пут од свога постојања директно умешан у рат са Русијом, иако не ратује директно с њом. Амерички председник Бајден и НАТО званичници небројено пута су за ових годину дана од почетка руско-украјинског сукоба поновили да не желе у рат с Русијом.

Опет, Русија са своје стране то сагледава на други начин. Секретар руског Савета безбедности, један од најважнијих људи у садашњој кризи, Николај Патрушев, тврди: „Догађаји у Украјини нису сукоб Москве и Кијева, ово је војна конфронтација НАТО-а, пре свега САД и Енглеске, са Русијом. Страхујући од директног контакта, инструктори НАТО-а терају украјинске момке у сигурну смрт. Уз помоћ специјалне војне операције Русија ослобађа своје регионе од окупације и мора да стави тачку на крвави експеримент Запада да уништи братски украјински народ.“

НАТО са своје стране већ најављује драстично снажније и веће присуство у свим државама дуж коридора од Балтика до Црног мора, па тако и у нама суседним земљама, Румунији и Бугарској. 

Америчке дипломате, рецимо, радо у приватним разговорима указују на то да су друге земље источне Европе, па чак и бивше Југославије, оствариле све своје спољнополитичке циљеве тако што су се прикључиле „евроатлантским интеграцијама”, дајући тако пример како би и Србија требало да се понаша.

Албанија и Косово у сценарију распада Југославије

Корен садашњег америчког односа према Албанији, Косову и уопште албанском питању сеже до почетка седамдесетих година прошлог века, када су у америчким обавештајним и војним круговима развијани сценарији за будућност Југославије после Тита.  Али и пре тога, било је јасно да Косово и Албанија имају посебан значај за САД и НАТО.

Бивши шеф Управе безбедности ЈНА, од 1963. до 1973, генерал Иван Мишковић Брк, данас у 102. години, испричао ми је да својим највећим контраобавештајним успехом сматра „продор у америчку амбасаду”.  У тој акцији изведеној 1964. „извучени” су „документи који су нам много помогли да разумемо какви су стварни амерички планови према Југославији”, а „они су се односили на најслабију тачку Југославије – Косово”, рекао је генерал Мишковић. „Они су садржали много детаља који су говорили о теорији 'пузајућег наступања' на Косову, претварању Косова у амерички систематски интерес, стварање републике и коначно – одвајање од Југославије, што се на крају и догодило. Ово је нама било довољно да увидимо какве су намере Американаца према Косову”, рекао је генерал Мишковић.

У сценарију распада Југославије, до којег је доиста дошло деведесетих година, Косово се није посматрало као самостални фактор, него заједно са Албанијом.

Косово, међутим, не би ни кренуло само ка независности, него ка стварању „Велике Албаније“, наводи се у овом сценарију: „Ако Косово покуша да се отцепи од Југославије, онда његов највероватнији циљ неће бити независност него, упркос диспаритету унутрашњих система, уједињење с Албанијом. Иако би Тирана могла да има снажне резерве у погледу такве уније у периоду кризе, страхујући да би то могло да подрије њен ортодоксни комунистички систем и учини Албанију много подложнију совјетском нападу, она ипак не би могла лако да одбаци формирање Велике Албаније. Чак и да и даље ужива политичку подршку Народне Републике Кине (НРК), та проширена држава могла би да прође кроз искуство Југославије из 1949. године и затражи западну подршку и помоћ. У тим околностима, ако Албанци дају некакво обећање да ће бити спремни да се одупру совјетској интервенцији, америчка влада могла би да размотри пружање политичке подршке и чак и давање ограничене војне помоћи 'Великој Албанији'. Могла би, у сваком случају, да третира совјетску претњу Великој Албанији као подстрек за координисање дипломатских и политичких мера са Кином које су усмерене против Москве“, прецизирано је у анализи овог сценарија распада Југославије.

Једна од личности које су се бавиле овим питањем био је и Џозеф Крузел. Некадашњи амерички обавештајац у Вијетнаму, после кратке академске каријере, постао је помоћник секретара одбране за Европу и НАТО. У тој улози, он је креирао политику „Партнерства за мир“, што га је препоручило да буде Клинтонов изасланик за Босну. Погинуо је у саобраћајној несрећи на Игману августа 1995, заједно са још двојицом америчких високих дипломата – Робертом Фрејжером и Нелсоном Друом. 

Крузел је још средином 1980-их уочио посебан значај и могућу растућу улогу Албаније. „У било каквој конфронтацији исток-запад од Албаније се може очекивати да се бори против било ког нападача; једина могућност за изузетак био би ако би неки блок понудио Албанији подршку у окупацији косовског региона Југославије, насељеног већином етничким Албанцима, у замену за стварање база и другу помоћ“, писао је Крузел, наводећи пример Италије из Другог светског рата и њеног понашања према Косову. Крузел је узео тај модел и предочио да би Албанија подржала „неки војни савез“ у замену за „окупацију Косова“. Поред овога, он је пласирао идеју да је „спољна интервенција неминовна“ у случају грађанског рата у Југославији, што се и догодило. 

НАТО пречица

Овде је, дакле, реч о Албанији, а не о Косову. У том смислу, политички циљ Аљбина Куртија – уједињење Косова и Албаније – иако јавно одбачен, сасвим је компатибилан не само са претпоставкама Џозефа Крузела него и са процесима који се реално развијају у Албанији и на Косову.

Косово се, међутим, суочава с великим таласом неприхватања у међународној заједници, готово идентичним оном који је уследио 2008. након огромног броја брзих признања самопроглашене независности. Низови криза и ратова у свету отворили су у међувремену могућност бескрајног цепања држава, тако да многи региона света и бројне државе више не желе ни да чују о проглашеним или самопроглашеним независностима.

Сви шампиони косовске независности, на челу са САД, данас се куну у Повељу УН и очување територијалне целовитости држава. То нису нимало повољни трендови за Косово. Србија, која је далеко више од свих других бивших југословенских држава очувала односе са највећим бројем држава „трећег света“, данас без посебне муке и релативно лако добија повлачења косовских признања.

Све то подстиче размишљања да српско-албански дијалог којим координира ЕУ није прикладна форма за стварање безбедносних гаранција Косову, јер је то питање које не може да се реши у споразуму са Србијом све док Србија не жели да призна Косово.

Улазак Косова у НАТО био би „пречица“ којом би се остварило да безбедносне гаранције овог савеза постану аутоматске и да у том случају нема ни потребе да Србија признаје Косово. 

Мало решење

Суочени са растућом баријером у УН, они који настоје да по сваку цену обликују Косово као праву државу определили су се за тзв. „мало решење“, односно признање у оквиру Европске уније, које на први поглед изгледа достижније од било које друге опције, пошто „само“ 5 држава ЕУ и 4 државе НАТО нису признале Косово. Идеја је да се препреке тих држава и блокада Србије заобиђу, а Косово преко НАТО-а оствари своју државност.  

Овакав приступ наишао је на америчке резерве, па је америчка амбасада у Приштини почетком априла прошле година указала на нереалност таквих очекивања. Амбасада је поздравила тежње Косова за чланством у НАТО, али је нагласила да су „пријаве за чланство сложене и да захтевају дугорочан и промишљен приступ”. Од априла до данас, међутим, промениле су се многе ствари, а главни извор тих промена су догађаји на украјинском ратишту.  НАТО, а посебно Немачка, изразито су ангажовани у стварању косовске армије, али о томе нерадо говоре, будући да Косовске безбедносне снаге не би требало да имају војну и оперативну улогу.   

Стручњак вашингтонског „Вудро Вилсон центра“, Едвард Џозеф, којег је недавно председник Вучић прозвао нимало љубазним речима, један је од водећих америчких протагониста политике „малог решења“ и промовисања косовске независности унутар Европе, а преко НАТО-а.

Едвард Џозеф је низ својих идеја представио у својој обимној анализи „Излаз из балканске море“ објављеној 14. маја 2021. године, а где новину представљају идеје како да се косовска независност потврди ван Уједињених нација, у Европској унији и НАТО. Да би то било могућно, потребно је да се прво промени став пет ЕУ држава које нису признале Косово. „Чланство у НАТО-у и ЕУ за Косово је много важније од чланства у УН, које није предуслов за придруживање Алијанси или Унији. Када би се Косову омогућио независан пут ка међународном представљању, руски и кинески вето у Савету безбедности био би практично бесмислен. Уместо непопустљивости и високих захтева, Србија би нашла пут до достојанственог, стабилизујућег поравнања са Косовом, испреговараног под покровитељством ЕУ са активним америчким ангажовањем”, написао је Џозеф. 

Њему се придружио нешто мање истурени немачки стручњак Клаус Клевиг који је предложио да би Косово, када би ушло у НАТО, тиме добило гаранцију безбедности према Србији и под тим условом, „више није толико неопходно да Србија званично призна Косово“. 

Споразум о заједничкој одбрани

Џозеф је пребацио Београду да дели „заједничке вредности и карактер” с Кином и Русијом, а да у исто време „ужива повластице ЕУ и запада“, па предлаже да се онемогући „агресија” која се води на обе стране „другим средствима”. Код Србије то је кампања непризнавања Косова, а код косовских Албанаца промовисање уједињења Косова и Албаније.

Џозеф је предложио два нова принципа, један за ЕУ и други за НАТО, преко којих би Косову било омогућено да се учлањује у међународне организације, осим у УН, односно да преко ЕУ и НАТО  „унапређује своје билатералне односе широм света“. Под тим условима, пет ЕУ држава које нису признале Косово не би биле обавезане да га признају, а такође ни Србија.

Џозеф поред овога предлаже и Споразум о заједничкој одбрани САД и Косова, сличан оном који постоји између САД и Јужне Кореје, што би могао да буде и стварни смисао писања овог компликованог, а чини се практично неизводљивог предлога. „Такав пакт би обезбедио квантни скок у безбедности и статусу Косова, изнад тренутне заштите коју пружа КФОР“, оценио је Џозеф, наглашавајући да би „он био разлог за дубоко размишљање у Београду, јер би то значило крај режимској стратегији слабљења Косова“. Руска и кинеска подршка Србији, укључујући појачану војну подршку, била би од занемарљиве користи пошто је Приштина савезник САД. „САД, укључујући и Конгрес, већ снажно подржавају развој косовске војске у настајању. Америчке трупе су још увек распоређене у кампу Бондстил, опремљеној америчкој бази у земљи“.

Један од путева ка томе јесте и укључивање припадника Косовских безбедносних снага у мировне мисије. За сада то покушавају да реализују САД и Велика Британија.

"Косовске мировне мисије"

Још 2008. одмах након самопроглашења косовске назависности, тадашњи немачки министар одбране Франц Јозеф Јунг (из ЦДУ), најавио је немачку помоћ Косову у стварању своје војске.  При том се у незваничним разговорима у Берлину не оспорава да Косово према Ахтисаријевом плану заправо не би требало да има војску. „Зато не говоримо о томе“, незванично кажу команданти у немачком Бундесверу, навео је немачки дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг”. „У изградњи косовске војске, уз Американце и Немце, посебно се истичу Велика Британија и Турска“, писао је немачки лист.  Још у августу 2019. командант Безбедносних снага Косова Рахман Рама најавио је да ће  до 2021. године војска Косова први пут бити у једној војној мисији заједно са америчком војском, у Ираку или Авганистану.

Скупштина Косова још је у јуну 2021. одобрила да се припадници Косовских безбедносних снага иду у међународне мисије са Националном гардом Ајове.  Такву одлуку поздравила је Америчка амбасада на Косову, поручивши да је Косово спремно за заједничку одговорност за глобални мир. Одлука да Косовске безбедносне снаге могу учествовати у међународним војним мисијама у оквиру Националне гарде америчке државе Ајова, међу званичницима сматрала се изузетном приликом за јачање међународног субјективитета Косова и безбедносних снага које су прошле године добиле мандат да се трансформишу у косовску војску.

Било је планирано да први контингент војника отпутује у САД у марту, а најављено је да су Косовске безбедносне снаге добиле позив да се придруже мисијама на Блиском истоку, југоисточној Африци или јужној Азији. Опције које су се тада помињале били су Ирак или Кувајт.

У септембру прошле године, Косово и Велика Британија потписали су споразум о учешћу косовских мировних снага у оквиру британских снага на Малвинским острвима које Аргентина сматра окупираним од Велике Британије. Споразумом између Привремених институција самоуправе у Приштини и британске владе предвиђено је прикључивање припадника Косовских безбедносних снага британској пешадијској чети оружаних снага на Малвинским острвима.  Због тога је протестовало Министарство спољних послова Србије, наглашавајући да је овај аранжман у потпуној супротности са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, као и релевантних резолуција Генералне скупштине УН које се тичу мирног решавања спора о Малвинским острвима. 

Посебан случај

Од држава ЕУ се тражи да не ометају напредак у преговорима о чланству ЕУ и другим међународним организацијама ентитету који није држава и кога неке од њих не признају као државу, односно да се према њему понашају као да је држава, иако то формално не морају да потврде.

На тај начин, увела би се суштинска дискриминација држава на рачун парадржавних ентитета, односно, условно, једног региона каквих је у Европи на десетине. Шта би такав „посебан случај” као преседан значио за будућност Европе, тешко је и замислити. Али, Косово без државности, рецимо у чланству ЕУ, било би сведено на ранг губерније или протектората, јер би увек морало да буде посредно представљено ван Европе, а можда и у Европи. То, сигурно, није решење које би задовољило Приштину. Нема убедљивог разлога који наговештава да ће Шпанија, Кипар, Словачка, Румунија, а на крају ни Грчка, пристати на такву свесну дволичност, јер би исто то оне могле да очекују у односу према њима у питањима која су од важности за њих.   

Док се чини да је украјински расплет још далеко, непријатна алтернатива за запад је да дозволи Западном Балкану, као стратешки битном региону, да гледа на исток колико и на запад, који верује да се тако и даље остварују планови Кремља у самом дворишту Европе. Зато ће наредни месеци бити пуни интензивних настојања да се та празнина затвори.