Рани и потоњи радови Вилијама Вокера: Од Хондураса преко Салвадора до Рачка

„Ми нисмо знали ко је Вилијам Вокер, када је он дошао на чело Верификационе мисије ОЕБС-а на Косово“, присећа се данас новинар Миливоје Михајловић. Присећа се и разговора који је 1998. године у Медија центру у Приштини водио са новинаром „Њујорк тајмса“ Мајком О’Конором. „Рекао је: 'Стигли су Вокер и Шон Бернс, сада ће бити опасно.' Ја сам питао ко је сад тај Вокер, он је рекао да је то човек о којем се распредају легенде у Латинској Америци. Изговорио је и реченицу: 'Где је тероризам, где је дрога, где је интервенционизам – ту је увек Вокер.“

Постоји у америчкој историји познатији Вилијам Вокер. Лекар, правник и новинар из 19. века, који је организовао приватне војне експедиције у Мексико и Средњу Америку, како би успоставио колоније у којима се прича енглески, предузећа под називом „филибастер“. Успео је чак и да у пучу преузме власт у Никарагви и постане њен председник. Данијел Ортега, сандинистички лидер и, након рушења проамеричке диктатуре Анастасија Сомозе, председник Никарагве од 1985. до 1990. године, а затим од 2006. до данас, често је помињао овог познатијег Вилијама Вокера. Увео је и национални празник којим се слави пораз овог америчког плаћеника који је половином 19. века, како Ортега говори, централну Америку хтео да претвори у колонију.

Вилијам Вокер из 19. века на крају је 1860. погубљен у Хондурасу. Сплет историјских околности или историјска иронија хтела је да се његов имењак, амерички дипломата и оперативац Вилијам Вокер век касније нађе баш у Хондурасу. Задатак мање познатог Вокера био је да се бори против сандиниста, покрета који је 1979. срушио диктатуру Анастасија Сомозе. Нашао се на челу тела које је финансирало Контру, десничарску герилу која се борила против Ортегиних сандиниста. 

Операција „Кондор“

Године 1980. америчка група Клеш je на албуму „Сандиниста“ певала песму „Меци из Вашингтона“. Тада је у Латинској Америци увелико је радила америчка операција „Кондор“. Од 50-их до 80-их година, Сједињене Државе су преко ЦИА и уз помоћ десничарских диктатура разбијале антиамеричке, левичарске, комунистичке, марксистичко-лењинистичке покрете у Боливији, Бразилу, Аргентини, Чилеу, Уругвају, Парагвају.

Поново је оживљена Монроова доктрина из 1823. по којој је Латинска Америка америчко задње двориште, део света у који ниједна друга велика сила не треба и не сме да се меша.

Латинска Америка била је посебно место за каљење младих америчких дипломата и оперативаца ЦИА. Након што је завршио мастер студије о Латинској Америци на Универзитету у Калифорнији, у таквом амбијенту калио се и млади дипломата Вилијам Вокер.

Вокер је већ од почетка 60-их био присутан у Перуу, службовао је у великом броју јужноамеричких земаља, у Боливији, Бразилу, затим у централној Америци. „Где год би се налазио, то су били простори у којима је постојао неки конфликт“, каже Рајко Петровић из Института за европске студије.

Били су то сукоби између различитих левичарких, комунистичких, марксистичко-лењинистичких револуционарних покрета и разни хунти и диктатура. Када је Вилијам Вокер стигао у Перу почетком 60-их година, војска је извршила државни удар и успоставила хунту под вођством Рикарда Переза Годоја, који ће владати Перуом следеће две деценије.

У Бразилу је хунта завладала 1964. године, а у време Вокеровог доласка крајем 60-их диктатура се појачава, доносе се декрети који су у пракси довели да прогона не само гериле која се борила против хунте, већ и политичара, уметника, новинара, представника цивилног друштва. 

Иран-Контра via Хондурас

Пишући Вокеров портрет у августу 2000. године, амерички новинари Марк Амес и Мат Таиби подсетили су да је Вокер почетком 1980-их постављен за заменика шефа америчке мисије у Хондурасу, у време када у Никарагви настају десничарске герилске снаге за борбу против сандиниста – такозвана Контра. Суседни Хондурас је тада имао веома добре односе са Америком.

Наиме, 1985. године Вокер је постављен за заменика помоћника државног секретара за централну Америку, да би затим постао специјални помоћник Елиота Абрамса повезиваног са скандалом „Иран-Контра“, који је 1987. озбиљно протресао администрацију Роналда Регана. Тада је откривено да је у периоду од 1981. до 1986. године Америка тајно продавала оружје Исламској Републици Иран, која је била под америчким ембаргом, а новац од продаје достављала никарагванским „контрашима“, борцима против левичарских сандинистичких покрета. Новац је ишао преко Хондураса у коме је службовао Вилијам Вокер.

„Према оптужници против Абрамса и Оливера Норта, коју је саставио Лоренс Волш, независни истражитељ афере 'Иран-Контра', Вокер је водио телефонску 'хуманитарну операцију' из авио-базе Илопанго у Ел Салвадору, како би Контра у Никарагви добијала оружје, муницију и осталу помоћ“, писали су новинари Амес и Таиби.

Продаја оружја Ирану и преусмеравање новца од продаје у Никарагву била је операција коју су могли да воде само кадрови од највећег поверења, оперативци попут Вокера. „Наиме, Боландовим амандманима донетим у америчком Конгресу, од 1980. до 1982. било је забрањено финансирање Контре у Никарагви“, подсећа Рајко Петровић. „Тако да, ако погледамо из данашње перспективе и америчких закона из тог доба, Вокер је радећи то што је радио званично кршио закон своје земље.“

Очекивао се да након афере „Иран-Контра“, Вокер буде скрајнут, или бар да не буде превише видљив у дипломатској служби. Али десило се супротно: 1988. постављен је за америчког амбасадора у Салвадору. 

Смрт свештеника у Салвадору

На том месту остаће и под новим председником Џорџом Бушем Старијим, све до краја рата 1992. године. У време Вокеровог доласка у Салвадор, у овој земљи бесни грађански рат, започет деценију раније. Рат се водио између десничарске хунте и левичарских побуњеника који су носили име „Национални покрет за ослобођење Фарабудно Марти“, по левичарском револуционару с почетка 20. века.

Био је то један од најкрвавијих грађанских ратова на овом подручју, који је однео најмање 80.000 живота. Званично, америчка администрација, па и Вокер, тврдили су да је у грађанском рату у Салвадору учествовало само 55 америчких војника, чији је посао био обука салвадорске војске.

Међутим, 1996. године, четири године након рата, Вокер у Вашингтону организује скуп за породице страдалих америчких војника у Салвадору. Тада говори да су они неправедно заборављени и помиње број од чак 5.000 америчких војника. Дакле, Вокер је претходно смањио број америчких војника сто пута.

Ипак, име Вилијама Вокера у Салвадору се највише спомињало у вези са убиством језуитских свештеника 16. новембра 1989. године. Тада је убијен ректор Универзитета Централне Америке, језуитски свештеник Игнасио Елакуриjа са још пет свештеника. Био је то догађај који је из темеља продрмао Салвадор.

То није било прво убиство римокатоличких свештеника у Салвадору. Након државног удара 1979. године, војна хунта је преузела власт у земљи. Идуће године, један од најистакнутијих тамошњих представника Римокатоличке цркве, надбискуп Оскар Ромеро пише америчком председнику Џимију Картеру, тражећи да обустави програм војне помоћи за салвадорски режим. Ромеро је упозорио САД да је политичка моћ у рукама војске, која само врши репресију над становништвом, штитећи интересе олигарха у Салвадору, те да америчка војна помоћ само још више продубљује неправду у земљи.

Ромеро је убијен 24. марта 1980. године. У децембру исте године припадници Националне гарде Салвадора сумњиче се да су силовали и убили неколико верница, међу којима су биле и америчке часне сестре. Челници салвадорске хунте су локалне представнике Римокатоличке цркве, следбенике „теологије ослобођења“ који су се залагали за социјалну правду и права потлачених и и презрених у свету, видели као непријатеље свог режима.

Отац Елакурија био је посредник у преговорима између левичара и хунте о окончању рата. Када је убијен, власт је за убиство оптужила покрет „Фарабундо Марти“. Испоставило се да је свештенике убила војска.

Џефри Дејвис у књизи „Трагање за правдом и људским правима у Латинској Америци“, пише да је извесни салвадорски пуковник Понс дао наредбу свом подређеном Гиљерму Алфреду Бенавидесу, да се отац Елакурија убије.

Дејвис пише и да је амерички амбасадор Вилијам Вокер у тајној преписци с Бернардом Арондсоном из Стејт Департмента, написао да је „Бенавидес рекао својим људима да је отац Елакурија 'један од њих' и да мора да умре. Или он или ми.“ Дакле, Вокер је у старту знао ко је био убица и о томе је обавестио Вашингтон. Војска је за убиство планирала да оптужи левичарски покрет „Фарабундо Марти“.

Према инструкцијама из Вашингтона, америчка амбасада у Салвадору је осудила убиство, а амбасадор Вокер је салвадорској штампи изјавио да је убиство тако грозан акт да би само осуда овог чина била неадекватна, те да је овај догађај донео Салвадору срамоту и велику академску празнину.

„Сам Вокер није директно оптужио Покрет за ослобођење 'Фарабундо Марти' да су они починили убиство, што је био наратив салвадорске хунте. Међутим, он је истицао да је Покрет 'Фарабундо Марти' генерално крив јер су они својим герилским деловањем довели земљу у такав контекст да до оваквих убистава уопште дође“, каже Рајко Петровић.

Преокрет у истрази настаје када се сазнало да су убиство извели припадници војске и када је Вашингтон схватио какву могућу штету би нанело сазнање да је војска Салвадора, америчког савезника у централној Америци, одговорна за овај масакр.

Неколико дана после злочина сведок Лусија Барера де Церна, жена која је све гледала са прозора, рекла је да су убице носиле војне униформе. Због претњи је са мужем и децом морала да оде у САД. Хјуман рајтс воч у свом извештају из Салвадора пише да је Церна у Мајамију била испитивана од стране ФБИ и од ње је захтевано да промени сведочење, да каже да није видела ко је починио убиство, односно које униформе су убице носиле, а прећено јој је повратком у Салвадор, што је било једнако смртној пресуди. После неколико дана притисака, Церна је променила причу, али њени нови искази тестирани су на детектору лажи и, наравно, пали на њему. 

Хјуман рајтс воч пише да је Вилијам Вокер тада ишао од новинара до новинара и говорио: „Немојте да ме цитирате, али овај сведок је безвредан.“

Први човек језуита Централне Америке Хозе Марија Тохеира, касније је рекао: „Од првог тренутка, америчка амбасада и амбасадор Вилијам Вокер трудили су се да минимизирају политичку штету након убиства.“ 

Три и по деценије касније, о читавом случају је прошле године, у шпанско-колумбијској продукцији и режији Иманоле Урибеа, снимљен играни филм „Шта је Лусија видела“ („Стигли су ноћу“), у коме сведокињу злочина Лусију Церна игра Хуана Акоста, а Кара Елехалде убијеног Игнасија Елакурију .

Вокер на Косову

Од свих држава централне и јужне Америке у којима је службовао, Вокер је касније највише причао о Салвадору и умиривао је оне који су се плашили доласка на власт странке изникле из некада борбених левичарских групација. Али у Салвадору је завршен први део Вокерове каријере. Године 1997. Вокер долази на Балкан.

Најпре стиже у Хрватску као специјални саветник генералног секретара Уједињених нација, а онда је постављен на чело тела УН-а задужено за надгледање мировног споразума и поратну интеграцију Источне Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску. Затим, у октобру 1998. долази на Косово, на функцију шефа верификационе мисије ОЕБС-а.

Долазак ОЕБС-ове верификационе мисије на Косово временски се поклопио са озбиљном кризом у коју је тада запала Ослободилачка војска Косова, која је практично нестала под притиском српских снага безбедности и подељених мишљења косовских Албанаца.

„У септембру 1998. године практично смо изгубили рат против српских снага безбедности, али је тадашњи амерички изасланик Ричард Холбрук успео да испослује прекид ватре и долазак верификационе мисије, што нам је дало довољно простора да се припремимо за пролећну офанзиву“, рекао је Харадинај у једном интервјуу.

„Морам да истакнем да је долазак верификатора био заиста необично важан догађај за Косово“, причао је касније. „Након офанзиве српских снага безбедности у септембру 1998. године, народ је полако почео да губи поверење у војску (ОВК), мислили су да нисмо у стању да испунимо задатке, јер се након повремених падова нисмо уздизали снажнији и спремнији, како се очекивало, већ смо се суочавали са тешкоћама у транспорту материјала и организацији уопште.“

Крајем 1998. године, Американци су издејствовали озбиљне промене на челу ОВК, па је из хрватске војске прекомандован Агим Чеку, који је на челу првог човека главног штаба ОВК заменио Сулејмана Сељимија.

Сељими, познат и по ратном надимку „Султан”, није успео да уједини десетак локалних герилских група, а повремено је кокетирао и са радикалним исламистима, који су му, заузврат, из Босне слали наоружање.

Новинар Миливоје Михајловић каже да се све на Косову променило доласком Вокера. „До тада је ОВК била терористичка организација, чак су и амерички званичници јавно говорили да је терористичка. Вокер је на неки начин ујединио те побуњеничке групе. Направљен је штаб у Дреници. Припадници Верификационе мисије ОЕБС-а, тачније Шон Бернс, који је био под Вокеровим надзором, обилазио их је и буквално је то био двојац који их је ујединио и формирао ОВК. Након тога променио се вокабулар и у светским медијима.“ 

Случај Рачак

У јануару 1999. српска полиција извела је акцију против албанских терориста у селу Рачак код Штимља. До данас полиција тврди да је то била легитимна антитерористичка акција у којој су у селу страдали само припадници ОВК, а да су након одласка полиције из села у јаругу донета тела претходно убијених терориста, али да су им свучене војне униформе како би се инсценирало да је реч о убијеним цивилима.

Новинар листа „Фигаро“ Рено Жерар касније је сведочио да је за Рачак чуо када су му српске полицијске снаге рекле да оде да посети то место, јер су, како је рекао, вероватно биле поносне на своју акцију. То је било 15. јануара увече. Следећег дана је заједно са многим западним новинарима отишао у Рачак.   

Тада је у Рачак стигао и Вилијам Вокер. На месту једне јаруге лежала су тела, Вокер је рекао да је свачему сведочио у свом животу, али да ништа слично није видео. „Из онога што сам лично видео, не устручавам се да кажем да  је то масакр, очигледно злочин против човечности.“ 

„Када смо стигли у Рачак, видели смо много људи у униформама ОВК и они су одмах предложили да нам покажу, како су рекли, српске злочине", сведочио је Рено Жерар у документарном филму Славена Крањца „Рачак, лажи и истине“ из 2009. године. „Видели смо прво неколико тела. Били су то стари људи, обучени као сељаци, а онда смо на брду видели низ лешева у јарку. Рекли су нам: ово је као у Босни, они масакрирају људе. Помислио сам: то је велики покољ, масакрирају људе пред страним посматрачима. То ће имати последице. Онда су ме упознали са разним цивилима, сећам се жене која ми је причала да су мушкарце и жене раздвојили на тргу у селу. Личило је на Босну, знате слике из Сребренице. Био сам прилично шокиран. Помислио сам да је то велика вест, прилично сигуран да је то као у Босни. Једино сам приметио да сви сведоци говоре исто, али био сам шокиран. Видео сам Вокера, давао је интервјуе многим телевизијама, деловао је прилично дирнуто...“

Жерар је видео Вокера и у приватном разговору од двадесетак минута са командантима ОВК. Затим се вратио у Приштину да би написао велики чланак шта се десило у Рачку, назвавши то масакром и покољем. Написао је и уводник за насловну страну.

Затим је Жерар срео дописника „Монда“ који је био у Рачку, а затим и тим АП-а, које је српска полиција позвала да прате операцију. Питао их је: „Дакле видели сте масакр, покољ?“ „Не, нисмо видели ништа.“ „Али видели сте раздвајање мушкараца од жене и деце?“  „Не, не разумеш, није било ни жена ни деце у селу“, рекли су и показали му снимке из села. Нису могли да говоре о  јарку с мртвим телима, јер тамо нису били, али у центру села није било раздвајања жена и деце. Затим је Жерар написао други чланак, у којем је написао да се српске снаге можда нису придржавале свих правила, али да то није био само масакр цивила у селу, и да је Рачак било село у којем су били ровови. 

„Рекао сам да дугујем истину. Тако сам следећег дана написао нови чланак, у коме сам навео да је Вокер можда преуранио у давању свог закључка. Била је то велика, ударна вест. 'Фигаро' ју је објавио ујутру, а 'Монд' поподне, чланак је изазвао велику буку, Вокер је рекао да је грозан, и рекао је да неће да ме види. И мој пријатељ Американац ми је рекао: 'Ђубре једно, убио си причу.'“ 

Налаз Хелене Ранта

Чекао се и налаз финских патолога, које је предводила Хелена Ранта. Дана 17. марта 1999. Ранта је одржала конференцију за новинаре у седишту ОЕБС-а у Приштини. Пре конференције разговарала је са Вокером. О томе је и она говорила у документарцу „Рачак, лажи и истине“.

У њеном извештају догађај је описан као „инцидент у Рачку“. Реч „масакр“ није коришћен, јер је то по њој правни израз. 

„Замољена сам да препричам извештај господину Вокеру“, изјавила је. „Он није био задовољан мојим коментарима. Није му се допало што сам одбила да потврдим његову изјаву коју је дао у време проналаска тела.“

Вокеров одговор на њене тврдње је био: „Немам појма откуд јој та прича. Чини ми се да је то из њене књиге или тако нешто. Апсолутно апсурдно, али такве ствари се дешавају.“

Затим је уследила прес конференција у Приштини. Тамо је био и новинар Миливоје Михајловић: „Вокер је и на самој прес конференцији, када је Хелена Ранта говорила, гласно негодовао из последњег реда, то је било врло непријатно. Она је касније рекла да је то био притисак на њу“, каже Михајловић.

„Стицајем околности, њени извештаји су били у мојој канцеларији у Хотелу „Гранд“. Ја нисам могао да их читам јер не разумем медицински речник, али Вокер је очигледно био страховито незадовољан тиме, зато што се није уклапало у његову причу кад је Рачак у питању. А сви смо месецима пре тога знали да Вокерова екипа само тражи повод за бомбардовање. Није га нашла до Рачка.“       

Уследили су већ познати догађаји. Рачак се до данас сматра поводом за почетак бомбардовања Југославије.

Споменик у Рачку

За разлику од Веслија Кларка и Мадлен Олбрајт, који су потом свој утицај на Косову са мање или више успеха покушавали да материјализују пословним подухватима, Вокер се прихватио посла политичког саветника.

Недуго после оснивања покретa Самоопредељење 2005, здушно је подржавао Аљбина Куртија, инсистирајући да је овај, некадашњи студентски лидер и политички затвореник, најбољи избор за новог вођу косовских Албанаца. 

Свега три године касније, међутим, „време нежности“ између некадашњег шефа ОЕБС-ових верификатора и Куртија је прекинуто, јер је Вокерова фондација, за 7.000 евра месечно, одлучила да саветује тадашњег косовског председника – Хашима Тачија.

Ипак, у јануару 2017. Вокер је Тачија прогласио реликтом прошлости. „Његово време је прошло“, говорио је тада Вокер. „Једино што Тачи зна да ради је да учини међународну заједницу срећном. То ми се не свиђа.“

По Тачијевом одласку у Хаг, Вокер се вратио у Куртијев тим, тврдећи да је време политичара који су проистекли из рата прошлост, те да је дошла ера нове генерације, предвођене Куртијем.

У међувремену, осмислио је „пројекат“ обједињавања свих Албанаца – укључујући оне на Косову, у Албанији, Северној Македонији, Црној Гори, Грчкој, али и у дијаспори. „Био сам с њима када су прогласили независност“, говорио је Вокер 2017. године. „Албанци су победили и дошли су да заједно славимо… Сада је време за последњи корак, да сви будемо заједно и да се и ово достигнуће оствари.”

Вилијам Вокер је чест гост Косова, још за живота направљен му је споменик у Рачку, а Курти је најавио да Вокер пише књигу о Рачку и да ће му косовска влада помоћи донацијом од 70 хиљада евра.

„Рачак је постигао свој циљ, могуће да ће та књига бити написана романсирано, као Вокеров хуманитарни однос према страдалима, фармерима у Рачку, можда ће то бити печат на његов ангжаман на албанској страни“, каже Миливоје Михајловић. „Он није никада имао емпатију за етничка чишћења српских села у Метохији, иако је тада био шеф ОЕБС-а и требало је то верификује, он је увек био на албанској страни. Не мислим да ће његова књига нешто посебно да значи, то је, како бисмо ми у жаргону рекли: само још једна тезга за Вокера.“

Сваког јануара о Вилијаму Вокеру прича се због Рачка, али занимљиво је да случај убиства језуитских свештеника у коме се Вокерово име такође помиње, још није окончан.

Власти Салвадора прошле године су затражиле хапшење бившег председника Алфреда Кристијанија због убиства из 1989. године.  Истражитељи наводе да је бивши председник знао за план војске да се свештеници убију, али да ништа није учинио да то спречи.

Кристијани је земљу напустио 2021. године, његова ћерка је наводно новинарима рекла да су у земљи предака, мислећи на Италију, али није сигурно да ли је тамо. Ако и када до суђења дође, један од сведок могао би да буде и Вилијам Вокер. 

У случају убиства језуитских свештеника, реагујући на изјаве сведока да су носили униформе војске, Вилијам Вокер је рекао: „Свако може да набави униформе… То што су носили војне униформе, није доказ да су то били припадници војске.“

У тексту „Господин Масакр, од Салвадора до Рачка“, Марк Амес и Мат Таиби пишу: „Вокер у Рачку није видео тела док се 12 сати касније српска полиција није повукла из места. Вокер добро зна – не само да свако може да обуче униформе, већ свако може и да их и свуче.“