Протести кроз призму популарне културе: Мој Београд и ожалошћена породица Попадић

Слика, наводно, говори више од хиљаду речи. Слици људи по дефиницији верују. Слика би, као, сама по себи требала бити доказ да се нешто десило. Слика, односно фотографија, настаје из ока фотографа, као што је лепота, пословично, у оку посматрача. У том смислу смо претходних недеља, а кад је реч о београдским протестима против насиља, сведочили и својеврсном рату сликама односно снимцима.

Као што сликар хода са штафелајом док не пронађе право место, тако и већина фотографа и сниматеља снима протесте са унапред одређеном агендом. Режимски медији се труде да групе демонстраната фотографишу и снимају пре него што се већина људи уопште и окупи, односно фокусирају се на рубне делове гомиле или колоне да би испало да је људи мање него што их заиста има.

Опозициони медији су имали другу тактику: сликати и снимати протесте искључиво док су на врхунцу, фокусирајући снимак односно фотографију тако да се маси или колони не виде ни почетак ни крај.

Теорија скупова

Чак и властито физичко присуство на протестима није најбољи могући савезник у процени њихове бројности. Мало је ствари тако хипнотично као маса, писали су о томе врло убедљиво људи попут Ле Бона, Ортеге и Гасета и Елијаса Канетија. Ипак, ако објективан посматрач укрсти више извора и властите утиске, може доћи до колико-толико реалистичне апроксимације.

Дакле, на вероватно највећим постпетооктобарским демонстрацијама у Београду, а оне су се десиле деветнаестог маја ове године, окупило се по свој прилици између шездесет и седамдесет хиљада људи. С једне стране, то је импресиван број. С друге стране, у политичко-изборном контексту, то је отприлике онај број људи који је нешто мало више од годину дана раније гласао за листу „Ивица Дачић – премијер Србије, Тома Фила – градоначелник Београда“ (таквих је било 64.050).

Нема, наравно, превише смисла упоређивати излазак на изборе и излазак на демонстрације, али није лоше указати на то да овакви протести нипошто нису гаранција изборног успеха. Такође, мада по свакој теорији вероватноће постоји барем врло мало преклапање скупова оних који су у априлу прошле године гласали за СПС и оних који су овог маја изашли на београдске улице, та два скупа се ипак у највећем делу разликују.

Син Боба и мама Емилија

Који Београд протестује, то је питање око кога се две групације српских медија разилазе. Морам да признам да ми ни самом цела ствар није деловала најјасније. На протесте, примера ради, редовно излазе људи за које сам био убеђен, а ни сада не мислим да грешим, да су чак и формално у некој афилијацији са властима на одређеним нивоима; с друге стране, протесте не подржавају неки људи који већ годинама наступају отворено антивучићевски.

Слика ми је била мутна, као дигиталне фотографије кад људима дрхти рука којом држе мобилни телефон. И онда ми се, у недељу поподне, у једном од ових касних пролећних дана, слика изоштрила након једне реплике коју ми је пријатељ, скоро успут, саопштио уз кафу. Јуче ми је било најдирљивије, тако је рекао, што су говоре држали и Боба Попадић и његова мама Емилија.

Да, указало ми се, то је заправо то: ове протесте су више подржали Боба и Емилија Попадић, него Драган Бјелогрлић и Светлана Бојковић; да, Београд који протестује је Београд из „Бољег живота“.

Присетимо се: „Бољи живот“ је телевизијска серија снимљена по сценарију Синише и Љиљане Павић чија је прва епизода премијерно приказана на програму (тадашње) Телевизије Београд 10. јануара 1987. Последња од укупно 82 епизоде приказана је 16. јуна 1991.

Уз редовне епизоде, „Бољем животу“ припадао је један новогодишњи специјал, као и један целовечерњи филм. Серија је вероватно кључни артефакт популарне културе последњих година постојања СФРЈ.

Две Србије под истим кровом

За последњу југословенску генерацију, привилегована екстеријерска слика Београда долази из „Бољег живота“. Али исто тако, типично српско (пост)југословенско саморазумевање фрактално је приказано кроз породицу Попадић.

Pater familias, Драгиша Попадић, фамозни Гига Моравац, је дошљак у Београду, члан партије, по свој прилици партизанског порекла. Његова жена Емилија је професорка латинског, понешто типична Београђанка из „круга двојке“, по свој прилици неког антикомунистичког педигреа.

Они имају троје деце: два сина и ћерку. Најстарије дете је син, средње је ћерка, најмлађе опет син. Син првенац је Александар, звани Саша, док га млађи брат подсмешљиво зове Гуза. Ћерка се зове Виолета. Најмлађи син је Слободан звани Боба.

Глумили су их, како сви памтимо, Марко Николић, Светлана Бојковић, Борис Комненић, Лидија Вукићевић те Драган Бјелогрлић. У орбити око породице Попадић је њихова родбина, па емотивни партнери, па колеге с посла те различити познаници из разних сфера живота. Сви су ти људи углавном Београђани, осим Бобиних другова из војске кад овај пође на одслужење војног рока.

Све се то дешавало пре тридесет и пет година, пре, што би рекао Данте Алигијери, пола људског животног пута. За људски век то нипошто није ситница. Отац породице и најстарији син су у међувремену умрли. Гига је умро у својим средњим седамдесетим, то је свакако доб у којој мушкарци те генерације у Србији умиру. Гуза је једва за коју годину надживео оца, он је умро у средњим годинама, а имао је, рекло би се, такав животни стил да то и није било превелико изненађење.

Глумци и ликови

Драган Бјелогрлић је после направио велику глумачку, режисерску и продуцентску каријеру, али у много чему је остао Боба Попадић: интелигентан, шармантан, мангуп и шмекер, не претерано наклоњен поштовању правила и таман довољно лењ да се види да би чуда радио да се само још мало више потруди. Његов стварни живот комотно је могао бити одрасли живот Бобе Попадића.

Отуд и неспоразум организатора протеста са замеркама: како Бјелогрлић као доказани насилник да говори на протестима против насиља? Из те перспективе он није богати и моћни продуцент, он је стармали тинејџер који, ето, јесте урадио нешто противзаконито, али је за то и поштено одгулио у Падињаку, па сви смо то гледали?! Ако Бјелогрлић и није, Боба Попадић је комотно могао бити баш ученик „Рибникара“. Светлана Бојковић је такође остала Емилија Попадић, професорка латинског која је у међувремену отишла у пензију, па је мало луцкастија него пре, али је и даље светска госпођа без длаке на језику.

Наоко парадоксално, на протестима чија су најпрепознатљивија лица глумци и глумице, нема Лидије Вукићевић, нема Виолете, нема једине која заправо игра – глумицу. Али није ни то чудно. Нису сви глумци исти и немају сви сродан политички став. Лидија Вукићевић се пре скоро двадесет година учланила у Српску радикалну странку, а и тај поступак као да је извирао из карактера Виолете Попадић.

Град изнад река стоји ко круна

Чак и неке споредне личности из „Бољег живота“ и данас повремено као да блесну у старој улози, а на рубу протеста. Кад поједини народни посланици прозивају Горицу Поповић, рецимо, због хонорара, као да од ње праве Дару Завишић, секретарицу и кратковеку љубавницу Гиге Попадића. А у таблоидним нападима на Николу Коју, само што му не кажу да је остао „усташа“ као Штеф Баленовић.

Лајтмотив „Бољег живота“ била је, наравно, истоимена песма Вокија Костића и Љубише Бачића коју је отпевао Дадо Топић, а који је „право“ на то стекао певајући „Флојда“, симбол једног ранијег Београда.

Постоји, међутим, једна друга песма и постоји спот који дођу као закашњели носталгични траг Београда из епохе „Бољег живота“. То је „Београд“ Владе и Бајке (и пријатеља), где Гага Николић, Преле, Бора Чорба, Бора Тодоровић, Бата Стојковић, Душко Ковачевић и Тирке, који се у споту појављују, као да симболички остављају град у аманет млађима – ником другом до Драгану Бјелогрлићу и Николи Који.

Човек који је у суботу говорио на протестима више је Боба Попадић „кроз чију главу кошава дува“, него творац „Монтевидеа“, „Сенки над Балканом“ и „Томе“. Не може неки Бакарец огадити граду људе који су његови симболи.

Људи траже боље себе

У јануару 1987. Београд је био главни град најлибералније републике у најлибералнијој држави источне Европе и истовремено главни град те целе велике државе. Можда је и хибрис био у том тренутку тражити „бољи живот“; што рече онај дворски афористичар: боље је непријатељ доброг.

У наредне три и по деценије, у тих дантеовских „пола животног пута“ што заиста су личили на „мрачну шуму“ (јер стварно, каква беше, и каква и данас често јесте, „мучно ли се збори“), живот је углавном бивао гори – и за Београд и за Београђане. Судбина сестра их није штедела: било је и сиротиње и санкција и избеглица и бомбардовања и клевета и остракизма. Свака шуша из суседства сматрала је за своје право и обавезу да на овај град пљуне, да га добро запљуне, да га оптужи за сва зла света. Уместо да читају шта је пророк Осија рекао за Јерусалем, уместо да разлоге за своју пропаст траже у себи самима, они су те разлоге фактурисали Београду.

Има Београд своје демоне и своје кривице, али оне регионално-душебрижничке су погрешно адресиране. Углавном, после локалних мука, кад се Београд вратио у свет, почео је да дели глобалне тегобе: од пандемије до страха од нуклеарне апокалипсе, а затим се, знамо, десила трагедија у „Рибникару“, трагедија без преседана.

Има, дакле, више од тридесет и пет година откад је Адолф Дадо Топић први пут отпевао:

Ја хоћу живот, бољи живот
лупам главу посред зида
где је танко ту се кида

Ја хоћу ипак да остварим сан
жеље све, па како буде
шта то вреди кад не спадам у тај сој
јер живот тражи боље људе.

Жеља за бољим животом, за остваривањем снова и жеља, је универзална. Дијагноза из последњег стиха, међутим, макар и добро звучи, није тачна. Што би рекао онај мизантроп из Гдањска: Живот не тражи ништа, живот је слепа брахијална сила којој не треба ништа осим да траје, да (се) живи, свеједно да ли су људи бољи или су гори.

Кад се каже да живот тражи боље људе, то заправо значи да људи траже боље себе. Зато људи излазе на протесте против насиља – да траже боље себе. Такозвани захтеви овде су мање битни. Суштина овде није дневнополитичка. Дневном политиком се баве узурпатори.

Људи који шетају се на узурпаторе на обазиру превише, али то овде ипак ваља рећи: они који ове протесте пљују и они који их посматрају у кључу редовног политичког живота, као аргумент за сопствену позицију, праве исту грешку. Ови протести су нешто друго. Због свог кључног разлога, овакви протести не могу бити поражени ни обесмишљени. Ако тражиш бољег себе, већ си победио.