Како је Косовска Митровица подељена: Mост који је раздвојио српску и албанску обалу Ибра

„Цела Галија је под влашћу Римљана. Па не баш цела. Једно село непокорних Гала још увек се успешно одупире“, писало је на разгледницама које су се продавале у северном делу Косовске Митровице, недуго пошто је град, игром случаја или намерно, крајем пролећа 1999. године подељен на два дозлабога посвађана дела. Уместо Галије, на разгледници су били одштампани обриси мапе Косова и Метохије, а наместо села Астерикса и Обеликса – Косовска Митровица.

У подељену Митровицу, новинарским послом, стигао сам 19. јуна те године, баш на дан када су на мост који град дели на северни српски и јужни албански део стали француски легионари и жандарми како би спречили даље сукобе тамошњих Срба и Албанаца.

На оронолој бетонској греди, како је тада изгледао мост преко Ибра, између на брзину постављене зарђале бодљикаве жице стајале су шкољке два демолирана аутомобила – белог „југа“ и бордо „кадета“. Између њих гомиле шута и камења, који су пред долазак Француза постављени као последња препрека Албанцима да уђу у северни део града.

Тих дана преко моста су, носећи на леђима остатке претходних живота, прелазиле само српске избеглице са југа Косова и Албанци који су бежали из северног дела града. Листом сви одевени у црну одећу, погнутих глава провлачили су се између препрека, избегавајући погледе људи поред којих су пролазили, свесни да се, највероватније, више никада неће вратити у места из којих су претходних дана или сати отишли.

Српске и југословенске заставе вијориле су се над главама шпалира неповерљивих Срба, који су на свом делу моста дочекивали придошлице. На другој страни моста група младића махала је албанским заставама, чекајући тренутак када ће им Французи дозволити да крену преко Ибра.

Гомиле шута и смећа, дим који је куљао из изгорелих кућа, људи што вире кроз колутове бодљикаве жице – била је сценографија за први чин проблема који за више од две деценије нису успеле да реше гомиле дипломата, који су у таласима дефиловали градом.

Улицама јужног дела града пролазили су људи који су тражили нестале чланове породица, буљили немо у опљачкане и разорене домове и из поразбијаних излога склањали нагореле остатке нагих лутака. Први предузетници су са картонских кутија и хауба олупаних аутомобила продавали зејтин, конзерве хране и цигарете. Пролазници су замицали су у капије чим би угледали непозната лица. 

Мост на Ибру

Првих дана након што су српска војска и полиција отишли са Косова, неколико десетина француских легионара на мосту на Ибру зауставило је продоре Албанаца који су, претходно, протерали готово све Србе из места од Приштине до Митровице, са изузетком Бабиног моста и још неколико села који су, насупрот очекивањима, опстали у општој анархији која је тих дана, недеља али и месеци владала Косовом.

На улицама које су водиле ка мосту било је нешто више света, док је испред бодљикаве жице на мосту, где је стајао кордон француских војника и њихових оклопних транспортера, већ било поприлично људи.

Одлучнији су махали албанским заставама и жучно се расправљали са француским војницима, који су тек стигли на место које ће наредних година постати прва линија конфронтције на северу Косова. Два, можда три оклопна транспортера, двадесетак легионара и шачица жандарма стајали су између групица Срба и Албанаца, који су, свако са своје стране моста, збијали редове чекајући наредни потез супротне стране.

Тек повремено војницима Легије странаца, коју су овде махом чинили ветерани тек завршених ратова на просторима бивше Југославије, претећи би се залетео понеки надобудни бунџија, чији је ентузијазам за кавгу опадао сразмерно близини војника. Недалеко од њих, жандарми одевени у светлоплаве униформе терали су агресивније придошлице.

Иза кордона легионара, гомиле шута, остатака запаљених гума, полупаних аутомобила и зарђале бодљикаве жице разапете око бордо офарбаних челичних шипки, на другој страни моста стајао је шпалир Срба, који су чекали исход кошкања Албанаца и француских војника.

Срби су тада говорили да се осећају као Американци у Аламу: „Опкољени смо, бранимо се и чекамо коњицу.“ Чини се да се ситуација, у међувремену, није претерано променила.

Пуцњи преко Ибра

Од тада, у наредних годину и по дана у околини два моста преко Ибра, главном и оном у Бошњачкој махали, забележено је више од 1.000 инцидената. Албанци су више од 100 пута покушавали да пређу мост, у чему су, у неколико наврата, накратко и успевали. Град је у тим приликама редовно био обавијен облаком сузавца, на све стране су летели гумени, а неретко и прави меци.

На северу града штампане су мајице на којима је писало „Hard Rock Cafe Kosovska Mitrovica“, са све рупама од метака око амблема ове светски познате франшизе. На јужној страни доминирале су заставе Албаније и мајице са гумираним амблемима Ослободилачке војске Косова. На обе стране моста једини производи који су се добро продавали, осим цигарета, били су пластични пиштољи којима су деца нишанила преко реке. Старији су витлали правим оружјем.

У Косовску Митровицу сам 19. јуна 1999. дошао новинарским послом. У јаругама уз пут који је водио ка Митровици стајали су напуштени аутомобили, махом „фиће“ и „југа“ који претоварени нису успели да стигну до града који је, за већину протераних Срба, представљао извесну гаранцију опстанка.

Гомиле одеће, теписи и на брзину спремљени завежљаји у колима временом су нестајали, да би, неколико дана касније, остале само шкољке аутомобила остављене да труле уз друм. Око њих су били пободени кочићи с бројевима: гробови жртава сукоба који је на том делу Косова беснео већ пуне две године.

Пролазећи кроз јужну Митровицу, застали смо и сели у пицерију недалеко од моста, коју је отворио извесни Емин Ђиновци. Стилом одевања и понашањем он је необично личио на Адолфа Хитлера, па су га саборци из Ослободилачке војске Косова назвали „Командант Хитлер“. Своју пицерију је најпре и назвао „Хитлер“, али је Кфор захтевао да то промени, па ју је назвао „Hit Jet 99“. 

После десетак минута одустали смо од слушања тирада о фиреру, изабраним народима и војним успесима и закључили да му је, ипак, потребан разговор са особама стручнијим од новинара.

Над јужним делом града дизао се дим. Људи окупљени око моста у северном делу града покушавали су да процене чија је кућа у том тренутку страдала. Преко моста је прелазила још једна група уплаканих жена са децом носећи цегере.

У супротном правцу, једнако унесрећени, прелазили су Албанци који нису желели да на северној страни чекају исход судара две групе на мосту. Неретко, евакуисали су их оклопним транспортерима француски војници пролазећи кроз шпалир локалних Срба. 

На крововима зграда око моста легионари су поставили снајперске положаје, са којих су пуцали онда када би сукоби измакли релативној контроли.

Једном приликом, један мушкарац наслоњен на зид спортске хале у јужном делу града подигао је ручни бацач, нанишанио ка супротној страни, застао за тренутак, а онда се зачуо пуцањ. Мушкарац се стропоштао на земљу, а бацач се откотрљао неколико метара даље.

Одмах затим, „саборци“ су га покупили и одвели ван видокруга. Никада нисмо сазнали шта је било с њим. После тога, нико више није покушавао да лансира такав пројектил ка северној страни града.

Французи у Митровици

Командант француских жандарма у Митровици био је пуковник Клод Викар, сувоњави бивши припадник Легије странаца са истетовираним бодежом на подлактици. Скоро идентичним таквим ножем шарао је по карти града показујући где су све претходних дана избијали инциденти и колико је и где Француза повређено у покушају да спрече да повремени хаос прерасте у нови рат.

Мапе града су тих дана биле проблем. Припадници тек пристиглих припадника полиције Уједињених нација, који су возећи се у потпуно новим, црвено-бело офарбаним џиповима, покушавали да зауздају убиства, прогоне и све оно што је пратило анархију, имали су са собом српске мапе, али су Албанци, одмах по преузимању контроле у јужној Митровици, променили имена улица, па је међународним полицајцима било практично немогуће да се снађу у граду. На концу, сами су дали своје називе улицама, махом по именима полицајаца који су се у њима губили.

Клод Викар је, уз смиривање страсти око моста на Ибру, водио и истраге о ратним злочинима. Пећи и базени Комбината Трепча били су део његове истраге због навода да су њима спаљивана и разалагана тела убијених косовских Албанаца.

На крају, радарима за откривање тзв. „аномалија у тлу“, недалеко од Звечана пронађена су тела 28 Албанаца који су у априлу 1999. године одведени из кућа у Косовској Митровици.

 Албанци су Французе (не и тадашњег шефа УНМИК-а Бернара Кушнера), оптуживали да нагињу српској страни. За њих су они, уз „Чуваре моста“ које су окупили Оливер Ивановић и још двадесетак виђенијих Срба из Митровице, представљали препреку стварању целовитог Косова.

Неколико година касније, француски медији докопали су се поверљивих војних докумената, који су показали колико дубоко је било размимоилажење између шефа мисије УН-а и војске стациониране на северу Косова. У овим документима се наводи да је војницима било дозлогрдило Кушнерово стављање на страну Албанаца, те да је својим поступцима знатно допринео хаосу који је тада владао у Косовској Митровици.

У марту 2000. године, француски пуковник Жан Мишел Мешан је по хитном поступку враћен са Косова јер се „правио важан“, како је навео тадашњи командат француског контигента при Кфору. Пре него што је ухапшен, претукле су га непознате особе на улици у Паризу. Мешан је свог претпостављеног, команданта француског сектора Кфора генерала Анрија Понсеа, оптужио да у Косовској Митровици покушава да изазове нову Битку за Алжир. 

Подељен град

Именовањем најискуснијих дипломата и бивших војника, Уједињене нације су покушавале да на неки начин зауздају непрекидно насиље. Најпознатије име међу локалним администраторима био је амерички генерал Вилијем Неш, ветеран ратова у Вијетнаму и Ираку, командант мировне мисије НАТО-а у Босни и творац пијаце „Аризона“.

Благоглагољив, директан и каубојског држања, тврдио је да је повратак Срба и Албанаца у једнаком броју у оба дела града, једини начин на који се насиље може прекинути. „Нема потребе да се створе идеални услови. Људи само треба да се осећају сигурније него, рецимо, у Вашингтону или Балтимору“, рекао ми је, тврдећи да његово виђење решења не деле лидери НАТО-а, али ни представници безбројних међународних организација који су се непосредно после рата сјатили на Косово.

„Временом, судбина Косова ће бити део шире игре између Сједињених Држава, Русије и Европске уније, али сада све зависи од способности команданата НАТО снага да се ухвате у коштац са проблемима“, говорио је тада Неш, који је недуго потом, прилично тихо, отишао са Косова.

Оба дела Косовске Митровице ускоро су сасвим етнички очишћена, осим три солитера на северној страни Ибра, до којих је изграђен посебан пешачки мост, како би људи који ту станују могли да добаце до пијаце.

Балкански Белфаст 

Косовска Митровица је временом постајала прави балкански Белфаст, па су Французе на мосту заменили ветерани британских покушаја са зауздају насиље у Серверној Ирској. 

Они су на север Косова стационирани јер се сматрало да би њихово искуство патролирања у урбаним срединама и деловања против масовних насилних протеста, могли бити од користи.

Дошли су како би спречили крвопролиће, али као и у Северној Ирској, сукоби су настављени и у наредним годинама.

Као и претходно Французи, Британци су се у неколико наврата нашли на мети снајпера, па су се лидери НАТО-а нашли у незавидној ситуацији да морају да објашњавају због чега су мировне снаге постале мете напада. И да данас објашњавају због чега бејбиситерска операција на Косову, уместо десетак година колико је првобитно планирано, траје већ безмало четврт века. Или, како је у то време писало у једном од извештаја УНМИК-а: нејединство, ривалитет и инфилтрација криминалаца онемогућили су локалне политичаре да народу представе било какву визију будућности.

Додатни проблем представљао је политички хаос који су створиле бројне међународне организације које су се међусобно надметале у борби за доминацију.

У месецима који су уследили након доласка мисије НАТО-а јуна 1999, на Косово се вратило више од 800.000 претходно прогнаних Албанаца, док је истовремено протерано око 200.000 Срба. Тиме је и иначе дубиозан план међународне заједнице о мултиетничком простору којим ће тећи мед и млеко чим га напусти све што је имало везе са Слободаном Милошевићем, дефинитивно пао у воду. Насупрот томе, створен је етнички чист терен са потенцијално експлозивним ситуацијама у околини српских енклава.

За решење „косовског чвора“ помињани су примери Индије, Ирске и Кипра, где је заједницама које нису у стању да живе заједно једноставно омогућено да живе одвојено, или једни поред других сарађујући онолико колико сами сматрају за сходно. Косовска Митровица је град подељен јуна 1999, и такав је остао до данас.