Рококо календар: Догодило се у првој половини новембра štampaj

1. новембар

ПРЕСТО

Првог новембра 1894. Николај II Александрович Романов постао је руски цар, испоставило се последњи. Тог дана је умро његов отац Александар III. Раније те године, дијагностикована му је тешка болест бубрега – нефритис. Његова рођака, грчка краљица Олга, позвала га је на Крф, са идејом да ће му медитеранска клима помоћи да оздрави. Он је заиста кренуо тамо, али када је стигао до Крима, стање му се толико погоршало да није могао да настави путовање. На Криму је и умро. Било му је четрдесет девет година.

Николај II наслеђује престо као двадесетшестогодишњак. Церемонијално је крунисан двадесет шестог маја 1896. Непуних годину дана након крунисања, Русију је посетио цар и краљ Аустроугарске Фрањо Јосиф. Том приликом, две силе су се договориле око задржавања статуса кво на Балкану.

Почетком двадесетог века, Николајеву владавину обележава руско-јапански рат. Ипак, коначну судбину цара и његове породице одредиће почетак Првог светског рата. Царска Русија рат је дочекала неприпремљено. Борбе на Источном фронту биле су мучне и исцрпљујуће.

Ратне невоље утицале су на почетак Фебруарске револуције 1917. У марту исте године Николај абдицира. Желео је да после тога с породицом пође у изгнанство, по могућности у Велику Британију. То се, међутим, није остварило. У јулу наредне године, бољшевици под командом Јакова Јуровског убијају и цара Николаја и целу његову породицу. Тела су им спаљена, а остаци су затим потопљени у киселину и све је бачено у напуштени рудник. 

2. новембар

ОДИСЕЈ

Другог новембра 1911. у Хераклиону на Криту родио се Одисеј Елитис, будући песник и добитник Нобелове награде „за поезију [...] која са сензуалном снагом и интелектуалном далековидошћу описује борбу модерног човека за слободу и креативност”, аутор незаборавног стиха Боже мој, колико плавог расипаш да те не бисмо видели.

Песникова породица потиче са острва Лезбоса, а док је Одисеј још био дечак, преселили су се у Атину. Тамо је он завршио средњу школу, те студирао на Правном факултету.

Осим у Грчкој, у два наврата је по неколико година живео и у Паризу. Много је и путовао: од Сједињених Америчких Држава преко Швајцарске, Енглеске, Италије, Шпаније и Бугарске до СССР-а. Умро је 1996. године у Атини. „Мало зелено море” само је једна од многих његових чудесних песама:

Мало зелено тринаестогодишње море
Хтео бих да те усвојим
Да те пошаљем у Јонију на школе
Да научиш мандарину и пелен
Мало зелено тринаестогодишње море
Да у малој кули светионика тачно у подне
Окренеш сунце и слушаш
Како судбина нестаје и како се
С брда на брдо још увек
Договарају наши далеки рођаци
Који ваздух држе као кипове
Мало зелено тринаестогодишње море
С белим оковратником и траком у коси
Да уђеш кроз прозор у Смирну
И да ми препишеш одблеске с таванице
Од Господи помилуј и Слава тебје
Па да се уз благи северни и благи источни ветар
Талас по талас овамо вратиш
Мало зелено тринаестогодишње море
Да с тобом спавам невенчано
И да дубоко у твом загрљају нађем
Разбијено камење речи богова
Разбијено камење Хераклитове одломке.

3. новембар

ИЗБОРИ

Трећег новембра 1964. одржани су четрдесет пети амерички председнички избори. Кандидат демократа био је Линдон Џонсон, док је кандидат републиканаца био Бери Голдвотер. У тренутку избора, Џонсон је био на месту председника, док је Голдвотер био изазивач. Џонсон, међутим, четири године раније није био изабран за председника, него за потпредседника. Он је постао председник непуних годину дана уочи ових избора, након што је Џон Фицџералд Кенеди убијен у атентату у Даласу, у савезној држави Тексас. Занимљива је коинциденција што је матична Џонсонова држава био управо Тексас. Голдвотеру је то била Аризона.

Џонсон је на изборима победио необично убедљиво. Од укупно 538 електора, он је освојио чак 486, а Голдвотер само 52 гласа. Кад је реч о апсолутном броју гласова, Џонсон је освојио нешто више од 43 милиона, Голдвотер нешто више од 27 милиона. У процентима, то је било око 61 посто за Џонсона, односно око 39 посто за Голдвотера.

Голдвотер је победио само у шест савезних држава: својој матичној Аризони, те Алабами, Џорџији, Луизијани, Јужној Каролини и Мисисипију. Џонсон је с највећом разликом победио у Вашингтону, чији су становници управо те године први пут могли да гласају на председничким изборима. Колико год Голдвотеров пораз био убедљив, има историчара који тврде да је баш он пресудно утицао на будућу „конзервативну ренесансу” у Америци која ће доживети врхунац тријумфом Роналда Регана на председничким изборима 1980. године.

4. новембар

АНЕСТЕЗИЈА

Четвртог новембра 1847. шкотски лекар Џејмс Јанг Симпсон, кога историја медицине памти као револуционара у анестезиологији и акушерству, направио је један експеримент на себи и неколицини својих пријатеља.

Након што је 1842. Роберт Мортимер Гловер описао утицај хлороформа на животиње, најпре није било покушаја да се иста твар употреби и на људима због страха од штетних последица. Тог четвртог новембарског дана пет година касније, Симпсон и његови пријатељи одлучили су да испробају хлороформ на себи. Након удисања хемикалије, расположење им се најпре нагло поправило, па су се веселили и смејали, а затим су изгубили свест и пробудили се тек сутрадан ујутро. Каснија истраживања довела су до закључка да су Симпсон и пријатељи имали много среће, односно да би их мало већа количина хлороформа убила, док их мало мања не би успавала.

Било како било, ускоро је хлороформ почео да се даје породиљама. Постоји легенда да је прва мајка која се породила под дејством хлороформа својој ћерки дала име Анестезија. Историчари пак кажу да је девојчица добила име Вилхемина, а да јој је надимак Анестезија дао сам Симпсон.  

Увођење анестезије као праксе при порођају није једина ствар због које се Симпсон памти. Он је патентирао и акушерску пинцету која се до дана данашњег назива „Симпсонова клешта”.

Симпсон је умро у Единбургу као педесетосмогодишњак, двадесет три године након овде поменутог експеримента на самом себи.

5. новембар

ЗАВЕРА

Пети новембар 1605. у историји и популарној култури запамћен је као дан „Барутне завере”. Тог дана су енглески католици предвођени Робертом Кејтсбијем покушали убиство краља Џејмса I. Идеја је била да се дигне у ваздух Дом лордова на дан почетка заседања енглеског парламента, тј. управо петог новембра. Након тога је било предвиђено да уследи устанак чији би циљ био да се на престо постави Џејмсова деветогодишња ћерка Елизабета као краљица-католикиња. У претходном периоду католици су се надали да ће Џејмсова владавина донети већу верску толеранцију, а кад се то није остварило, родио се план о атентату.

Власти су, међутим, обавештене о завери већ двадесет шестог октобра, и то анонимним писмом. Захваљујући томе, у ноћи уочи заседања Дома лордова, полиција је пронашла Гаја Фоукса, једног од завереника, како чува тридесет шест буради барута, што је било више него довољно за успешно спровођење плана. Након вести о хапшењу Фоукса, већина завереника побегла је из Лондона. Роберт Кејтсби убијен је у борби са шерифом од Вустера, док су осморица, међу којима је био и Гај Фоукс, осуђени на смрт.

Мало је догађаја у енглеској историји на које је сећање толико свеприсутно. Већ више од четири стотине године, пети новембар се традиционално обележава као Ноћ ватромета или Ноћ Гаја Фоукса. Сматра се да су „Барутна завера” и лик Гаја Фоукса утицали на велики број уметника од Шекспира и Милтона па све до Алана Мора.

6. новембар

ЦРВЕНИ

Шестог новембра 1966, први пут у историји фудбала један холандски играч у утакмици за репрезентацију добио је црвени картон. Није га добио било ко, него нико други до Јохан Кројф. Било му је деветнаест година и то му је био тек други наступ за национални тим. У свом дебију, у утакмици квалификација за Европско првенство с Мађарском, постигао је погодак. Резултат је био 2 : 2.

Кројфов наредни наступ за репрезентацију била је пријатељска утакмица против Чехословачке пред педесет две хиљаде гледалаца на Олимпијском стадиону у Амстердаму тог шестог новембра. Гости су повели у двадесет седмом минуту голом Јана Гелете. Холанђани изједначују у шестом минуту другог полувремена, али Чехословаци већ три минута касније опет долазе у вођство.

Холанђани све карте бацају у напад са жељом да барем изједначе. У седамдесет шестом минуту, међутим, Кројф прави прекршај за који судија процењује да заслужује црвени картон. Коначан резултат остао је 2 : 1 за Чехословачку. Била је то пријатељска утакмица и тај пораз за Холандију није нипошто био трагичан. Кројфа је, међутим, због црвеног картона Холандски фудбалски савез суспендовао на годину дана. Можда је и зато тај играч дубљи траг оставио у клупском него у репрезентативном фудбалу. Да није било те суспензије, по свој прилици за национални тим одиграо би више од четрдесет осам мечева, колико их је овако скупио. Ипак, статистика му је прилично импресивна: у тих четрдесет осам утакмица постигао је тридесет три гола.

7. новембар

ЗОРГЕ

Седмог новембра 1944. у Токију је погубљен Рихард Зорге, вероватно најчувенији шпијун свих времена, речима једног хроничара: шпијун који је променио свет. Најпознатији је по томе што је у Москву најпре доставио информације о Хитлеровом плану инвазије на СССР, а затим и податак да у догледној будућности Јапан не планира да нападне Совјетски Савез. Ухапшен је у Јапану у октобру 1941. и оптужен за шпијунажу. Три године је држан у заточеништву, мучен и понижаван, да би напослетку био обешен. Егзекуција је службено почела у десет сати и двадесет минута ујутро, а Зорге је проглашен мртвим деветнаест минута касније. Тело му је сахрањено у масовној гробници.

Родио се у Азербејџану, као син Немца и Рускиње, 1895. Кад је имао три године, породица се сели у Немачку. Рихард се тамо школује, а током Првог светског рата и бори у војсци Немачке. Борио се на Западном фронту, где се истакао храброшћу, па је и одликован Гвозденим крстом.

Након Првог светског рата придружује се Комунистичкој партији Немачке, а ускоро бива регрутован од шпијунске службе СССР-а. Под кринком обављања новинарских послова, бави се шпијунажом широм Европе. Крајем двадесетих година, добија инструкције да се придружи Националсоцијалистичкој партији, а средином тридесетих одлази у Јапан. Тамо формира свој шпијунски круг чије ће деловање имати велики утицај на ток Другог светског рата.

Двадесет година после смрти, 1964, одликован је Орденом хероја Совјетског Савеза.

8. новембар

ДАХАУ

Осмог новембра 1939, о шеснаестој годишњици пропалог пивничког пуча, Хитлер је за длаку избегао атентат који је на њега планирао да изведе Георг Елзер. Несуђени атентатор сакрио је бомбу унутар једног од стубова у пивници, а сатни механизам требало је да се побрине да она експлодира тачно у време кад би Хитлер држао свој традиционални годишњи комеморативни говор за жртве пропалог пуча из 1923. Те вечери је, међутим, Фирер отишао раније да би посетио Јунити Митфорд у болници. Та промена плана му је спасла живот пошто бомба јесте експлодирала и узроковала велику штету и губитак људских живота (било је осам мртвих и преко шездесет повређених). Упркос чињеници да је Елзер био симпатизер комуниста, Хитлер је био убеђен да иза тог покушаја убиства стоји британска тајна служба. Гебелс је тврдио: „Атентатор се зове Британија.” Историчари данас тврде да не постоји никакав доказ да је постојала веза између британских служби и Елзера, који је, по свој прилици, све радио потпуно сам.

Елзер се родио 1903. у градићу Хермарингену. По професији је био столар. Био је синдикални активиста, али и верник који је након што је донео одлуку да покуша да убије Хитлера све чешће одлазио у цркву.

Пошто је бомба експлодирала, Елзер је ухапшен скоро па случајно, али га је конобарица из пивнице идентификовала као сумњиву муштерију коју је виђала претходних дана. Елзеру никад није суђено, али је остатак живота провео у концентрационим логорима. Убијен је у логору Дахау деветог априла 1945.

9. новембар

ЦЕЉЕ

Деветог новембра 1456. у Београду је убијен гроф Улрих II Цељски. У тренутку смрти било му је педесет година и фактички је био владар Мађарске, као и бан Славоније, Хрватске и Далмације, господар великих делова данашње Аустрије, Словеније и Словачке, те претендент на босански престо.

Био је син Фредерика II Цељског и Елизабете Франкопан. Године 1432. оженио се Катарином Бранковић, ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића и сестром Маре Бранковић, супруге турског султана Мурата II. Улрих и Катарина имали су петоро деце, али су сва умрла пре навршених петнаест година живота, тј. пре својих родитеља.

Године 1441. добили су ћерке близнакиње: Катарину и Јелисавету. Катарина је умрла недуго након рођења. Јелисавета је као десетогодишњакиња заручена за Матију Корвина. Ипак, већ с петнаест година, она умире од куге. Тиме је нестала интересна веза између Улриха II и породице Хуњади.

У новембру 1456. године, у Београду се скупила велика крсташка војска с циљем да се спречи дубљи турски продор у Европу. Ту је грофа Улриха убио Ладислав Хуњади. Одсекли су му главу и бацили је са Земунске тврђаве. Тело му је касније враћено у Цеље, где је и сахрањено. Улриховом смрћу угасила се и његова династија, а поседи цељских грофова припали су Хабзбурговцима.

Године 1911. Чича Илија Станојевић је о убиству грофа Улриха II снимио играни филм који је у историји српске кинематографије упамћен као други најстарији филм уопште.

10. новембар

ГАЗДА

Десетог новембра 1986. објављен је троструки живи албум Бруса Спрингстина и И-стрит бенда с најбољим концертним снимцима од 1975. до 1985. године. У прва двадесет четири сата продато је више од милион примерака албума. На албуму је четрдесет песама. Албум је објављен на три касете, три компакт-диска, односно пет ЛП плоча. Албум траје нешто више од две стотине шеснаест минута, тј. отприлике три и по сата.

Пре него што је албум и објављен, на њега се претплатило више од милион и по људи. То је до дана данашњег у историји популарне музике албум који је у највећем броју примерака унапред продат. У првој недељи, албум се већ попео на сам врх топ-листе продаваности у Америци. Осим у САД, био је први и на топ-листама у Канади и Холандији, док је у Шведској био други, у Аустралији трећи, а у Великој Британији четврти. Свеукупно је продато око тридесет три милиона примерака.

Критика је консензусом хвалила албум. У историји Сједињених Америчких Држава то је други најпродаванији живи албум свих времена. Песме су снимљене на концертима, између осталог, у Холивуду, Сан Франциску, Њујорку, Бостону, Њу Џерзију, Тампи итд.

Има критичара који тврде да најбољи моменти на овом албуму заправо и нису музички, истичући нарочито Спрингстинов увод за живу верзију песме Ривер, где описује однос са сопственим оцем.

Пре тог албума, Спрингстин је објавио фамозни Born in the U.S.A., а после њега Tunnel of Love. Наредне концертне албуме објавиће 1993. односно 2001.

11. новембар

БЕДА

Једанаестог новембра 1821. у Москви је рођен Фјодор Михајлович Достојевски. Мада је био племићког порекла, син лекара, Достојевског у животу тешко да је заобишла иједна мука: спознао је беду, робију, смртну казну и неизлечиву болест (епилепсију). Ипак, од свега тога стварао је непролазну лепоту. Ослањање његове књижевности на животне недаће види се већ и из наслова његових романа: „Бедни људи” или „Злочин и казна”. О посебности искуства читања Достојевског лепо је писао Борхес: „Попут открића љубави, попут открића мора, и откриће Достојевског обележава неизбрисив датум у нашим животима. Обично се ово откриће дешава у раној младости; […] Читање Достојевског је као приступ непознатом граду или као упад у сенку велике битке.”

Отац будућег писца сину је препоручивао војну каријеру, али син је желео само да пише, мада је успео да догура до чина поручника. Већ први његов роман, епистоларна проза под називом „Бедни људи”, најавио је таленат какав се збиља ретко рађа. На такав се таленат паметан човек не може оглушити. Као што је Емерсон охрабрио Витмена, тако је Достојевском крила дао Бјелински. Подстакнут успехом „Бедних људи”, Достојевски пише и објављује свој нови роман – „Двојник”, мрачну и авангардну књигу чија је права вредност заправо препозната тек у двадесетом столећу.

После је следила робија, а након робије низ великих романа који су од Достојевског учинили једног од најважнијих писаца свих времена. Умро је деветог фебруара 1881. године.

12. новембар

БАЗЕЛ

Дванаестог новембра 1893. у једним швајцарским новинама објављен је занимљив оглас који је имао трајне последице. Новине „Базлер” су, како им и име каже, излазиле у Базелу, а дванаести новембар те године пао је у недељу. У недељном броју, дакле, објављен је оглас којим су сви заинтересовани позвани да се појаве на оснивачкој скупштини новог фудбалског клуба.

Појавила су се четири човека, Роланд Гелднер, Фердинанд Ишлер, Жан Гридер и Емил Абдерхалден, и тако постала оснивачи Фудбалског клуба Базел. У идуће четири недеље окупило се још десетак чланова, па су били спремни за свој први меч који је одигран десетог децембра исте године. У тој првој екипи био је и Жоан Гампер, који ће касније учествовати и у оснивању Фудбалског клуба Цирих и Фудбалског клуба Барселона.

Базел се укључује у такмичење Швајцарске националне фудбалске лиге у сезони 1898/99. Више од пола века они нису имали неких посебних успеха, тј. нису освојили ниједну титулу. Ипак, 1953. Базел осваја свој први шампионат, а четрнаест година касније у истој сезони „дуплу круну” – и шампионат и национални куп. Уследиле су седамдесете године двадесетог века, златно доба тог клуба, кад је освојио чак пет шампионских титула. У последње две деценије двадесетог столећа, долази до пада, али нови век доноси нови успон, те нових осам титула. Са двадесет шампионских титула, Базел је други најуспешнији фудбалски клуб у Швајцарској, одмах иза Грасхоперса.

13. новембар

ДОКТОРКА

Тринаестог новембра 1715. рођена је Доротеја Еркслебен, прва жена која је у Немачкој завршила Медицински факултет и прва жена у свету којој је лекарска комора дала дозволу да практикује медицину.

Рођена је у Кведлинбургу, малом историјски значајном граду недалеко од Хановера и Лајпцига, у којем је рођен и песник Клопшток. Доротеју је отац подучавао медицини од њеног раног детињства. Надахнута академском каријером Лауре Баси у Италији, она одлучује да покуша да добије дозволу да студира медицину. Дозволу јој је доделио лично Фридрих Велики, па се она уписује на Медицински факултет Универзитета у Халеу, где ће и дипломирати 1754. године, као прва Немица у историји која је завршила медицину.

Нажалост, живела је само осам година након што је стекла диплому. Осим медицином, бавила се и разлозима због којих је женама ускраћено право на високо образовање. Доводила је у питање теолошки и филозофски контекст који је стављао жене у подређен положај. Истакнувши да је за неке жене брига за породицу и домаћинство превише захтевна да би имале додатно време и снагу за стицање образовања, ипак је критиковала и жене за мањак интересовања за школовање. Била је, међутим, свесна да је кључ подређеног положаја жена системска дискриминација. Умрла је у родном граду тринаестог јуна 1762. године. Њен син Јохан Кристијан Поликарп постаће познат научник, те професор физике и ветерине на Универзитету у Гетингену.
14. новембар

ТЕМЕЉИ

Четрнаестог новембра 1878, у Лавову, у Галицији, у тадашњој Аустроугарској, родио се пољски песник Леополд Стаф. Овако је његов значај описао један угледан полониста: „Нико у пољској поезији није тако дуго живео, нико за живота није толико слављен, ниједан песник пољски није од толико поколења био признаван за највећег. И ниједан велики песник није тако брзо почео падати у заборав [...] Крије се у томе тајна једне песничке судбине. [...] Објавио је током свог дугог живота безброј књига поезије, драма, есеја, превода. [...] Најмлађи песници у послератној Пољској гледали су у њему живи лук који је спајао епохе у пољској поезији. Био је најдивнији човек и умео је да буде прави пријатељ”.

За живота је његов углед заиста био огроман. Два пута је добио почасне докторате: у Варшави и у Кракову. Неколико пута кандидован је за Нобелову награду, а пољска култура памти га и као преводиоца неких Ничеових дела.

Стаф је утицао на неколико генерација пољских песника, пошто је живео дуго, па је и сам стварао у различитим историјским периодима. Умро је као седамдесетосмогодишњак, а био је истакнути песник и у време пре Првог светског рата и између два светска рата, те и након Другог светског рата. Ипак, у његовим најбољим песмама има нечег архетипског и ванвременског. Једна од њих се зове „Темељи” и иде овако:

Градио сам на песку
И срушило се.
Градио сам не стени
И срушило се.

Градећи сада почећу
Од дима из димњака.

15. новембар

ТРЕЋИНА

Петнаестог новембра 1983. на северној трећини великог медитеранског острва унилатерално је проглашена Турска Република Северни Кипар. Острво Кипар стекло је независност као целовита и јединствена држава у августу 1960. године, ослободивши се од дотадашње британске владавине. У то време дошло се до компромиса између локалне грчке и турске заједнице тако што су Грци одустали од своје жеље за уједињењем с Грчком, док су Турци одустали од жеље за поделом острва. Део договора је био и начин на који ће две заједнице делити министарска места и парламентарне мандате као и државне функције. Ипак, већ три године касније, међу кипарским Грцима и Турцима почињу да расту тензије.

Године 1963. председник Макариос доноси тринаест амандмана на Устав, које кипарски Турци не желе да прихвате. Уставни суд Кипра донео је одлуку да ти амандмани нису у складу са законом. Макариос је, међутим, већ раније најавио да неће прихватити одлуку Уставног суда каква год да буде. Због таквог Макариосовог става, председник Уставног суда подноси оставку, а то тело затим престаје да постоји.

Крајем 1963. почиње оружани сукоб у којем ће у наредних годину дана живот изгубити три стотине шездесет четворо Турака односно стотину седамдесет четворо Грка. Уследила је размена становништва – масовна селидба Грка са севера на југ, односно Турака с југа на север. Фактичка подела се, дакле, већ десила. Статус кво траје до данашњег дана јер независност Турске Републике Северни Кипар у целом свету признаје само Анкара, али влада у Никозији нема никакву контролу над северном трећином острва.