Феномен Тома Брејдија: Највећи амерички спортиста свих времена

Ако постоји неко постојано правило у данашњем, пост-корона турбулентном свету америчког професионалног спорта, онда је то - никада се не кладите против Тома Брејдија.

Није важно ни да ли је већ одавно у петој деценији живота, ни да ли је прошле године после две деценије неочекивано напустио Бостон и моћне Њу Ингланд Патриотсе и прешао у логистички и традицијски далеко скромнијe Тампa Беј Баканирсе, ни да ли у тиму има играче са вансеријским квалитетом и шампионским педигреом, ни какве ће временске прилике бити на дан утакмице, ни да ли има предност домаћег терена и каквог је квалитета подлога - ништа од тога није битно. Ако постоји и промил шансе за победу, будите сигурни да ће је Том Брејди препознати и искористити.

Седма титула на Суперболу

Убедљива победа Тампе против до тада владајућег шампиона Канзаса од 31 према 9 у овогодишњем издању Супербола донела је Брејдију, поред рекордног петог по реду назива МВП-а финала, седму титулу у десетом наступу на најважнијој и најгламурознијој представи у читавом америчком спорту.

У обе категорије, по броју наступа и освојених титула, убедљиви је рекордер, а да би могли на прави начин да схватимо о како се невероватном и готово недостижном постигнућу ради, довољно је изнети податак да је Брејди сам освојио више шампионских титула, не само од било ког другог играча у историји, већ и од било које франшизе у Националној фудбалској лиги (НФЛ).

Када би тај критеријум пренели на друге америчке спортове, могли би да израчунамо да би неком кошаркашу било потребно да сам освоји 18 НБА титула или бејзбол играчу да накупи 28 победа у Светским серијама како би се у том погледу изједначио са Брејдијем.

Спортско чудо

Освојити титулу у америчком фудбалу нарочито је тешко не само због тога што се ради о изузетно физички захтевном и грубом спорту, већ и због чињенице да у плејофу нема серија са више утакмица већ се игра на само једну победу, тако да се свако опуштање скупо плаћа а изненађења су честа.

Треба такође истаћи да је ову последњу титулу Брејди освојио са пуне 43 године ( у спорту где каријера просечно траје тек нешто дуже од 3 године) и то са потпуно новим клубом и тренером, који прошле године без Брејдија нису добацили ни до плејофа, због чега је његов велики пријатељ и саиграч Роб Гронковски, који је изашао из пензије само да би поново играо са Брејдијем, изјавио како је то највећи успех не само у историји америчког фудбала, већ и у америчком спорту уопште.

Тешко је оспорити речи Гронковског, нарочито имајући у виду да је Брејди на путу до финала елиминисао свог великог ривала Арона Роџерса и његове Грин Беј Пекерсе, да би у завршној утакмици надмудрио младу звезду Патрика Махомса, квотербека Канзаса, коме су бројни фудбалски аналитичари и спортски новинари већ симболички предали Брејдијеву круну после прошлогодиње титуле његових Чифса.

Времешни квотербек

Помало је бизарно са колико се оспоравања и неверице из године у годину Брејди суочавао, делом због његових година а делом и због чињенице да је играо у добро подмазаној машинерији тренера Била Беличека и Њу Ингленд Патриотса. Када је прошле године, након 20 година и шест освојених титула, дошло до шокантног разлаза између Патриота и Брејдија, многи су отписивали времешног квотербека, убеђени да је његов успех највећим делом био плод деловања у Беличековом тактички ингениозном и стабилократском систему.

После седме Брејдијеве титуле са Тампа Бејом и спектакуларног краха Патриота са њиховим новим квотербеком Кемом Њутном, чини се да су ближе истини тврдње да је Брејди „направио" Беличека и Патриоте, а не обрнуто.

Додуше, неоправдано оспоравање није ништа ново за Брејдија, а у потреби да се стално изнова доказује вероватно лежи срж његове играчке изузетности и шампионске дуговечности.

Камбек клинац

Када је као жгољави младић дошао на Мичиген стејт колеџ, био је предвиђен да буде резерва за Друa Хенсона, врхунског „природног" атлету коме су предвиђали подједнако велику каријеру и у америчком футбалу и бејзболу. Ипак, Брејди му је у својој последњој години на универзитету преотео место стартера захваљујући фантастичним наступима у одлучујућим тренуцима утакмица када је стекао надимак „Камбек клинац" јер је својим луцидним додавањима Мичиген враћао у живот у неким невероватним преокретима. Свеједно, нико му није предвиђао велику будућност у НФЛ-у.

На драфту 2000. Патриотси су га изабрали тек у шестој рунди, као 199. пика, а белешке скаута са његове предрафтовске смотре биле су поражавајуће: „Лоша грађа, премршав, недостаје му снага и покретљивост да избегне притисак одбране, недостаје му довољно снажна рука и способност да осваја јарде и баца 'спирале'. Закључак: системски играч који може бити разоткривен ако је принуђен да изађе изван шаблона и импровизује. Лако га је срушити."

Златни стандард

Оно што Брејдију није недостајало свакако је било самопоуздање, јер је власнику Патриота Роберту Крафту пришао после драфта и честитао му на томе што су, бирајући њега, направили најбољи потез у историји франшизе. Крафт тада није био сигуран ко је високи младић који му се обратио, али је брзо увидео да Брејдијева самоувереност никако није била без покрића.

Имао је, додуше, и мало среће, јер се убрзо по његовом доласку повредио стартни квотербек Дру Бледсо, па је Брејди добио прилику да покаже шта зна. Већ у својој другој сезони Брејди је одвео Патриоте до њиховог првог Супербол наслова победом против фаворизованих Сент Луис Ремса, а временом је Њу Ингленд под диригентском палицом Беличека и Брејдија постао, уз Сан Антонио Спарсе у кошарци, златни стандард константности и изузетности у америчком спорту.

Шест од девет

За двадесет година, освојили су шест титула у девет наступа на Суперболу, а Брејди је редом у одлучујућим мечевима побеђивао и надмашивао квотербекове које му је штампа пројектовала и наметала као главне ривале. Испратио је у пензију Курта Ворнера и браћу Менинг, Пејтона и Илаја, надмашио је Бена Ротесбергера и Ерона Роџерса, потпуно засенио несуђене и извикане младе звезде попут Ендруа Лака, Мета Рајана и Кема Њутна, да би на крају, ове године, победио и хиперталентованог Патрика Махомса.

Како је Брејди низао титуле и успехе, постало је уобичајено да се уз Брејдијево име на друштвеним мрежама обавезно ставља емотикон козе, што је алузија на скраћеницу G.O.A.T. (greatest of all times) и титулу највећег свих времена коју је, бар што се тиче квотербекова, до појаве Брејдија држао легендарни Џо Монтана, Брејдијев идол и велики узор из детињства.

Најбољи кад је најтеже

Оно што је посебно импресивно јесте то што Брејди никада није био најбољи атлета, нити је поседовао најпрецизнију и најјачу руку, његов успех пре свега је резултат минуциуозне припреме пред мечеве и супериорног аналитичког ума који савршено чита одбране и доноси најбоље могуће одлуке у делићу секунде.

Ту треба додати и његове лидерске карактеристике које инспиришу саиграче и ретку способност да буде најбољи када је најтеже, односно да своје најспектакуларнија бацања за тачдауне изводи у тренуцима када је под највећим притиском и када се меч ломи.

Довољно је сетити се историјског преокрета на Суперболу 2017. када је талични Брејди изрежирао невероватан повратак Њу Ингланда након наизглед недостижног водства Атланта Фалконса од 28 према 3 на полувремену. Од тог тренутка свима, па чак и најтврђим скептицима, било је јасно да је Брејди највећи и најутицајнији играч америчког фудбала свих времена, а многи су склони да тврде да је овом последњом, прошлонедељном победом над Канзасом престигао и Мајкла Џордана за статус највећег америчког спортисте свих времена.

Трампов симпатизер

Без озбира на све своје успехе, Брејди и даље није најомиљенији спортиста Америке. Успех се тешко прашта у данашње време „културе поништавања" и свеопште интернетовске, отровне хиперкритичности и злобе, а Брејди је увек деловао помало дистанцирано и надмено за укус просечног Американца, са својим лепушкастим изгледом манекена и женом супермоделом, Бразилком Жизел Бундшен.

Ту су такође и оптужбе за варање, које су константно пратиле Патриотсе током Брејди-Беличек ере, а Брејди је чак био финансијски кажњен и суспендован четири утакмице на почетку сезоне 2016. због оптужби да је лично наредио да се издувају лопте у утакмици плеј-офа против Индијанаполис Колтова, како би његов тим стекао предност.

Ипак, убедљиво највише зловоље и пизме усмерено је према Брејдију због чињенице да је 2015. једном приликом јавно на глави носио трамповски MAGA (Make America Great Again) качкет, као и да је пред изборе 2016. подржао свог дугогодишњег пријатеља Доналда Трампа с којим понекад игра голф.

Од тог тренутка, Брејди је изложен баражној ватри оптужби за „белачку привилегованост" и крипто-расизам од стране оне друге, левичарске и радикално мултикултурне Америке коју оличава један други НФЛ квотербек, Колин Каперник, који је стављен на „црну листу" НФЛ-а због клечања за време интонирања америчке химне.

Брејдијевој репутацији такође није много помогло ни то што је годинама био неприкосновено спортско божанство Бостона, града који важи за најрасистичкији међу великим америчким метрополама.

Против биологије

Волели га или не, навијали за њега или против, нико Брејдију не може да оспори огроман труд и мукотрпан рад који је уложио да тако дуго остане на самом врху. Спартански приступ одржавању кондиције и исхрани, као и опсесиван ментални фокус на анализу и изучавање најситнијих детаља сваке утакмице и сваког противника, омогућили су му да избегне стрмоглави пад који често прати ниво продукције спортиста након што пређу тридесету, а камоли четрдесету.

У том смислу, он је најблиставија парадигма поносног шампиона који одбија да се покори законима биолошког старења. Није једини, има их тренутно неколико који на сличан начин одолевају годинама и доказују за спорт парадоксалну истинитост оне изреке да „без старца, нема ударца".

Ту је, пре свих, Леброн Џејмс који у 37-ој години, после 18 сезона скакања, трчања и гурања по НБА паркетима, и даље има довољно горива у резервоару да осваја титуле и игра у МВП форми.

Не треба заборавити ни фудбалске асове и ветеране Кристијана Роналда и Златана Ибрахимовића који немилице тресу мреже у италијанском калчу и боре се да своје тимове да одведу до титуле, као ни златну тениску тројку Федерер-Надал-Ђоковић која већ годинама не дозвољава ниједном играчу испод 30 година да се приближи освајању Грен Слем трофеја.

Ми, обични смртници, који смо прешли четрдесету не можемо да се потајно не радујемо све док на главној сцени још увек има спортиста који су приближно наших година, или чак старији, јер тиме добијамо посредну потврду да ни ми нисмо још за старо гвожђе и да можемо још много тога да понудимо. Уосталом, Брејди је после Супербол победе већ најавио да ће играти барем још две године - следећег септембра креће у одбрану титуле, а ви се слободно кладите против њега ако смете.