Јокара, једнорог из Сомбора

"Хеј, овај твој Јокић је невероватан, подсећа ме на Тимија Данкана како чита игру и хладнокрвно кажњава сваку грешку противника", недавно ми је стигла вајбер порука од средњошколског другара Фила, припадника америчких оружаних снага који живи у Сан Антонију где се, посећујући редовно утакмице Спурса и молећи се у храму Грега Поповића, навикао на изузетно висок ниво кошаркашке културе.

Било је то након што је наш Никола готово сам размонтирао тренутно Јуту Џез, најбољи тим НБА-а, успут постижући рекорд каријере од 47 поена, и то преко најбољег дефанзивног центра лиге Рудија Гобера.

Неколико дана иза тога, против Сакрамента, Јокић је поново оборио свој кошгетерски рекорд када је бројао чак до 50 поена, након чега је у наредној утакмици рутински "испрашио" шампионе Лејкерсе са једним трипл-дабл учинком. Мени је поново стигла порука, овог пута на Фејсбуку.

Сада се огласио мој другар из Египта Карим. Он је посвећени заљубљеник у кошарку кога сам иницирао у езотеричне тајне српског кошаркашког култа када сам га водио на једну евролигашку утакмицу Партизана крајем деведесетих у Истанбулу. Од тада стално водимо жустре дискусије о игри под обручима у којима централно место заузимају дуге расправе о разлозима за нереализован НБА потенцијал Александра Чубрила, али и тужни разговори о трагичној судбини Хариса Бркића чији је продужени двокорак одушевљавао мог пријатеља Египћанина.

"Џокер је истина, човече! Треба да буде МВП. Не знам шта ви једете и пијете у Србији, али заиста није фер да имате оволико феноменалних кошаркаша. Ми, додуше, имамо Салаха, али знаш да мени фудбал никада није толико значио", написао ми је Карим с мешавином дивљења и ситне, пријатељске зависти. 

Сви знају ко је Јокић

Ово одушевљавање мојих пријатеља из далеких земаља Јокићевим мајсторијама никако није случајност или изузетак. Од тренутка када је у прошлом плеј-офу надахнутом игром избацио фаворизоване Клиперсе, и то преокретом након дефицита од 3-1, наш кошаркаш постао је истинска глобална НБА суперзвезда чије име добро знају чак и они који кошарку прате сасвим површно или је уопште и не прате.

Фуриозан старт овогодишње сезоне, када је ређао трипл-дабл за трипл-даблом, донео му је озбиљно разматрање за МВП-ја, што је статус и ниво уважавања који ниједан играч са ових наших екс-југословенских простора никада није достигао.

Шлаг на торту било је објављивање резултата гласања за прве ол-стар петорке, где је, на позицији крила и центара из Западне конференције, са преко три милиона гласова био одмах иза неприкосновеног Леброна Џејмса, а испред таквих имена и маркетиншких фаворита као што су Ентони Дејвис, Кавај Ленард и Пол Џорџ.

Плеј заробљен у телу центра

Тајна Јокићевог успеха код најшире публике, осим неспорних статистичких параметара, вероватно се у великој мери огледа и у његовој атипичности у односу на све остале врхунске играче. Он нема савршену грађу и надљудске атлетске способности Леброна или Јаниса Адетокумба, већ кошарку игра мисаоно и са много префињене вештине.

Када гледамо Јокића како са два метра и десет сантиметара предводи контру, диригује нападом из пик-ен-рола или луцидно асистира са поста саиграчима који "секу" и убацују се из другог плана, не можемо да у његовом играчком „ДНК плеја заробљеног у телу центра" не препознамо трагове и утицаје легендарних, авангардних европских "петица" од Крешимира Ћосића преко Арвидаса Сабониса до Владе Дивца.

Иако је у души креатор игре, ове године је Јокић далеко агресивнији и асертивнији у реализаторској улози, више из нужде због слабије форме и лимитираних офанзивних капацитета његових саиграча него из жеље за личним истицањем. При чему демонстрира софистициран нападачки арсенал какав се ретко виђа у савременој кошарци.

Јокићева разноврсна и еклектична офанзивна игра у неку руку представља естетско и стилско освежење у односу на предвидљиву и помало досадну рутину у коју је НБА запала откако су Стеф Кари, Клеј Томпсон и Ратници извели своју "јакобинску" револуцију шута за три поена, која је обесмислила и привремено укинула дотадашњу аристократију високих играча из рекета.

Тројке до бесвести

Инспирисан успехом Голден Стејта, Хјустон је, предвођен Џејмсом Харденом, тренером Мајком Дантонијем и генералним менаџером Дарилом Моријем, развио филозофију кошарке засновану на аналитичком приступу који драстично фаворизује шут за три у односу на било који други сегмент игре, а убрзо су и остали тимови почели да се прилагођавају и да копирају трендсетере Голден Стејт и Хјустон.

Одједном, у распону од само неколико година, све екипе почеле су да шутирају тројке до бесвести, а исход утакмица често је мање зависио од релативних квалитета тимова и постављене тактике, а више од тога ко ће дате вечери имати бољи проценат шута иза линије за три.

Идеја креативног освајања простора, деценијама доминантна у тимским спортовима са лоптом, где је циљ приближити се што је више могуће противничком голу/кошу како би се упутио што изгледнији шут, трансформисала се у идеју ширења простора чиме се омогућава више прилике за далекометну паљбу. Па тако ових дана на НБА паркетима често можемо видети збуњујући, апсурдни призор у коме играч има отворен пут до коша и прилику за лако полагање или закуцавање, али он необјашњиво, попут програмираног робота, враћа лопту неком свом саиграчу у углу терена како би он, из далеко неповољније позиције, шутнуо за три.

Чак се и старомодна Јута Џез, тренутно најуспешнија НБА екипа, која је донедавно била заступник анахроне, традиционалне филозофије јаке одбране и дугих, позиционих напада са акцентом на рекет, претворила у дивљи револверашки тим који на свакој утакмици испали барем 40-ак тројки.

Он зна за неки други ритам

Свака стилска новотарија, било да се ради о аутотјуну у популарној музици, дрмусавој камери на филму или тики-така игри кратких пасова у фудбалу, када се од претеране употребе излиже и доведе до своје крајности, постаје заморна, одбојна и декадентна, што се, у случају шута за три поена, може закључити из благог пада интересовања за телевизијске преносе чак и најатрактивнијих утакмица.

Баш због тога Јокић, са својом центарском техником и игром леђима на ниском посту, шутем са полудистанце с једне ноге у стилу Дирка Новицког, бескрајним финтама, хорозима и флоутерима, постаје драгоцени изузетак који разбија шаблон и обогаћује игру.

Оно што нарочито импонује јесте лакоћа и лежерност са којима Јокић игра, увек стрпљиво, промишљено и у неком сопственом ритму, као да се налази на опуштеном баскету са ортацима испред зграде а не у профи гладијаторској арени са најсупериорнијим светским атлетама.

Једнорог из Сомбора

Један од најутицајнијих и најпопуларнијих спортских коментатора у Америци Бил Симонс ставио је Јокића на сам врх своје листе "НБА једнорога", односно магичних и вансеријских играча који имају јединствен и непоновљив таленат.

Оно што, по Симонсу, Јокића чини уникатом у НБА јесу његова додавања, која се крећу у распону од спектакуларних, меџикџонсоновских асистенција без гледања, које редовно завршавају на ТВ шпицама и листама најбољих потеза, до оних сасвим рационалних и школских пасова који правовремено и немилосрдно кажњавају сваки покушај удвајања и обезбеђују отворене шутеве за његове саиграче.

"Кош усрећује једнога, а асистенција двојицу", одговарао је својевремено Тони Кукоч, вероватно природно најталентованији кошаркаш са ових простора, када би га новинари упитали зашто више воли да додаје него да поентира. Никола Јокић је ову његову великодушну мисао од почетка каријере у НБА доследно спроводио у праксу, често и на сопствену штету.

Не дешава се тако често у НБА да неки центар забележи преко 10 асистенција, док је Јокићу за сада у шестогодишњој каријери у Америци то већ пошло за руком 41. пут. Многи су чак тврдили да је Јокић и превише несебичан и склон проигравању, као и да би за Денвер било боље да Никола чешће тражи сопствени шут, али у поплави егоистичних, преплаћених примадона које занемарују интерес екипе и само гледају личну кошгетерску статистику, ова карактеристика само га је додатно издвојила из плејаде асова и приближила га обичним навијачима и љубитељима кошарке који воле када виде тимску, пожртвовану игру.

Урођена несебичност, ненаметљивост и посвећеност тиму Николи такође обезбеђује искрену наклоност и поштовање колега из осталих НБА клубова. У једној анкети угледног часописа "Спортс Илустрејтед" која је недавно спроведена међу НБА играчима, на питање са којим би играчем највише волели да играју, Јокић је заузео убедљиво прво место, остављајући иза себе играче и шампионе попут Леброна Џејмса и Кевина Дјурента, што је свакако адут који би Денвер морао да искористи у привлачењу слободних агената и реализацији будућих трејдова.

Бела звезда

У анализи великог скока Јокићеве популарности, не треба такође занемарити ни фактор Јокићеве боје коже, јер је америчка кошаркашка публика (преовлађујуће белачка) жељна белих суперстарова, а како их међу америчким кошаркашима одавно нема (још практично од Ларија Бирда), она се сасвим логично, у погледу идентификације и обожавања, окреће европским белим играчима попут Луке Дончића и Јокића, као што је деценију раније пригрлила Новицког, Гасола и Ђинобилија.

Зато није нимало чудно да, када Никола надигра неког мишићавог, тамнопутог супер-атлету попут Двајта Хауарда или Џоела Ембида, на друштвеним мрежама са свих страна наилазите на шаљиве коментаре, мимове и добро познате, виралне слике дебељушкастог Николе без мајице из дечачких дана, али не више искључиво са профила који припадају српским корисницима, као што је донедавно био случај, већ и са налога белих Американаца који вероватно не би знали ни да покажу где је Србија на карти, а камоли Сомбор.

Паралелно са интересовањем за Јокића и праћењем његових игара, многи необавештени Американци по први пут "откривају" Србију и стичу благонаклон став према нашој земљи, историји и култури, чиме се донекле неутралишу и поништавају године и деценије медијске сатанизације из прошлости, те је у том погледу Никола најбољи могући амбасадор не само српског спорта и кошарке, већ и читаве државе и народа.

Јокић из Србије

Пословично сјајни спортски новинар "Блица" и истраживач Дарко Николић недавно је писао о томе колико је популарност и омиљеност Николе Јокића утицала на то да у Денверу и још неким америчким градовима буде остварена рекордна гледаност филма Дара из Јасеновца, али и изнео податак да је у НДХ-а, међу десетинама хиљада зверски уморених српских малишана, убијено чак 54-оро деце са презименом Јокић, чија је просечна старост била непуних шест година. Када се просечан Американац који не зна много о свету и обожава кошарку суочи са таквим податком, сличним оном о судбини бројних рођака Николе Тесле у Другом светском рату, он почиње сасвим другачије да гледа на Србе и напоре да створимо културу сећања на наше жртве.

Није ни потребно, а можда чак ни пожељно, да Никола превише говори о националним темама и да се, за спортисту, недолично политизује, као што то чине јавне личности и селебритији неких других нација, за Србију је он најкориснији када пружа врхунске партије и скреће пажњу искључиво својим достигнућима на паркету.

Пут до прстена

Да би задржао свој елитни статус у будућности, Никола, поред добре личне статистике, мора и да побеђује са Денвером у континуитету и да буде стално у игри за освајање прстена. Како ствари тренутно стоје, чини се да би то могло да буде проблем, јер се остатак Денверовог младог ростера не развија у складу са очекивањима и Јокићевим темпом.

Ове године, упркос Јокићевој МВП форми, болно је очигледно да је тим осетно слабији него прошле сезоне када су, мимо свих прогноза, дошли до финала Западне конференије. Губитак Џерами Грента, Мејсона Пламлија, Малика Бизлија и Тори Крејга није адекватно надокнађен, Милсап је још годину дана старији и физички оронулији, Мајкл Портер Џуниор не показује никакав напредак осим у домену необузданог ега, Херис је стално повређен и нападачки неупотребљив, а главни Јокићев партнер и најплаћенији играч тима, бек Џамал Мареј игра по систему топло-хладно, далеко од оне блиставе ол-стар форме коју је приказао у плеј-офу.

Као да полако долазимо до оног тренутка истине када ће управа Нагетса бити принуђена да повуче неки радикалан потез, највероватније у виду трејда за још једног играча потврђеног квалитета попут сјајног стрелца Бредлија Била, који би могао да помогне Јокићу да реализује шампионске амбиције.

Доћи до шампионског прстена у НБА ђаволски је тешко, много је истински великих играча и легенди који се никада нису домогли титуле попут Чарлса Барклија и Карла Мелоуна, али није уопште нереално очекивати и надати се да ће се и Николи, који данас пуни 26 година, све коцкице пре или касније поклопити, као што су се својевремено поклопиле још једном европском суперстару, тада 33-годишњем Дирку Новицком 2011. са Даласом, те да ће Сомбор и Србија у догледно време добити НБА шампиона и МВП играча финала. Нико то није заслужио више од њега.