Сви аутоголови Европског првенства: Ериксенова смрт и други призори из фудбалског живота

Због чега фудбал није тек обичан спорт, него бајка, могли смо да се уверимо већ на самом почетку Европског првенства у фудбалу, када се на стадиону „Паркен" у Копенхагену дански репрезентативац Кристијан Ериксен, пред сам крај првог полувремена утакмице првог кола групе Б између Данске и Финске, при резултату 0:0, срушио поред аут-линије и прво остао без свести, а потом и без пулса.

Некадашњи фудбалер „Тотенхема" и члан актуелног шампиона Италије „Интера" био је клинички мртав далеко дуже него што траје читање почетних реченица овог текста. И да није било прибраности и предузимљивости капитена данске репрезентације Симона Кјера и уиграности болничара који су на лицу места применили медицинским протоколима прописани поступак реанимације, Кристијан Ериксен би већ увелико био још једна трагична жртва све нехуманијих захтева које свет спорта и разоноде поставља пред врхунске атлете, а не јунак приче са срећним крајем чијој би се драматургији и поучности дивио и његов земљак Ханс Кристијан Андерсен.

Ериксенова краткотрајна смрт и прикљученија пружили су нам и неочекивану могућност да призоре из фудбалског живота видимо и као прворазредни материјал за бергмановски мизансцен. Клинички мртвог фудбалера могао би да игра млади Ерланд Јосефсон, капитена Кјера млади Макс фон Сидоу а Ериксонову жену млада Лив Улман.

Камерама забележени тренуци у којима дански репрезентативци прво окружују привремено умрлог саиграча кога у тим тренуцима болничари реанимирају дефибрилатором а њихов капитен потом разговара са Ериксеновом супругом и суочава је са стањем ствари пре личе на сцене из до сада неприказаног филма Ингмара Бергмана него на призоре са фудбалског игралишта.

Скандинавски ноар: Смрт на стадиону

И коначно, Ериксенов случај могао би да буде део заплета каквог скандинавског ноара преточеног у ТВ серију. Када би роман о смрти и оживљавању данског фудбалера писао Ју Несбе, његов инспектор Хари Хуле би прво нашао одговор на питање због чега је срце славног фудбалера престало да куца у 41. минуту првог полувремена утакмице првог кола групе Б између Данске и Финске, при резултату 0:0, да би се онда посветио потрази за одговорним званичником УЕФА који је донео одлуку да се утакмица настави још истог послеподнева. Пронашао би тог надодољеног јапија у свечаној ложи „Пушкаш арене" за време утакмице између Мађарске и Француске.

У оној лудници насталој након гола Атиле Фиоле зграбио би га и одвукао до VIP клоње, где би му зарањао главу у клозетску шољу и постављао једно једино питање: „Због чега шоу маст го он?"

Хватајући дах, јапи УЕФА апартчик би огорченом и побеснелом Хулеу навео примере када су утакмице одигране упркос томе што су пре почетка или за време њиховог одигравања људи умирали не привремено као Ериксон, већ заувек, као да су погинули на бојном пољу, а не на фудбалском терену.

Потом би навео пример трагедије на бриселском стадиону „Хејсел" 1985. године, када је пред почетак финала Купа шампиона између Јувентуса и Ливерпула дошло до нереда и стампеда на трибинама, што је довело до смрти 39 италијанских тифоза, али је утакмица ипак одиграна.

Затим би га подсетио на смрт физиотерапута југословенске фудбалске репрезентације Боједе Миленковића током утакмице Француска-Југославија на Еуру 1984, када је сироти човек умирао поред клупе за резервне играче а меч није прекидан ни на један једини тренутак.

„Дакле, шоу маст го он јер шоу маст го он!", рекао би згађеном Хулеу рационални УЕФА бирократа, поправио кравату и вратио се на трибине „Пушкаш арене", да одгледа друго полувреме меча играног по тропској врућини која је учинила да мађарски репрезентативац Салаи буде изведен из игре због претрпљеног топлотног удара.

Тикток ти је то

А сунчаница се, знамо то из реклама које се емитују у полувременима утакмица, најефикасније спречава испијањем пива или освежавајућих пића. Зато су људи из маркетинга УЕФЕ на столове у прес-центрима поставили рекламне флашице кока-коле и безалкохолне верзије хајнекена.

А онда је на конференцију за штампу дошао Кристијано Роналдо и попут каквог зеленог активисте с гађењем дохватио кокаколице и склонио их из кадра.

Следио га је Пол Погба, коме се пак није допало оно пивце.

На крају се пред новинарима појавио селектор зборнаје команде Сергеј Черчесов, који се прихватио освежавајућег, отворио флашицу онако како зидари на градилишту отварају флаше пива, отпио неколико гутљаја и изјавио: „Кока-кола је то!"

И баш као што је наложила да се настави са играњем утакмице првог кола групе Б између Данске и Финске, УЕФА је строго забранила свако машање за рекламне флашице званичних спонзора такмичења. Тако би тек делимично упућени телевизијски гледалац могао да помисли како фудбалери клече пред почетак утакмица не би ли се и на тај начин извинили челницима корпоративног погледа на свет због својих еколошких скретања, а не да би изразили протест против расних неједнакости и сваке врсте насиља. Ово симболичко клечање је током турнира сведено на тек неколико хармсовских секунди, али ако се узме у обзир да је један од главних спонзора Еура 2020 (11.6-11.7.2021!) видео-хостинг друштвено-умрежена услуга Тикток, која корисницима омогућава постављање и гледање персонализованих кратких видео-записа, све постаје много... бајковитије.

Нечовјештво и профиташтво

Истина, таква фела зачудности не би се свидела ни Андерсену, ни Бергману, ни Харију Хулеу, јер би сва тројица закључили како званичници УЕФА овим и многим другим примерима нечовјештва и профиташтва најважнијој споредној ствари на свету дају један симболични аутогол.

Да би што пластилчније представили стање у које је доспео корпоративни фудбал, играчи су на многим утакмицама постизали сјајне аутоголове. Један од њих је постигао и немачки репрезентативац Матс Хумелс, који је постигао једини гол на утакмици првог кола групе Ф између Немачке и Француске. Хумелс је неколико дана после утакмице изјавио како је његов трогодишњи син Лудвиг славио тај гол и скакао је! „Премлад је да схвати неке ствари. Он мисли да је лопта у мрежи увек добра ствар, па је био срећан кад сам је ја тамо послао."

Е, ово би се већ свидело и Андерсену и Бергману, док ћe Хари Хуле морати да настави са даљим спровођењем истраге у вези са марифетлуцима корпоративног фудбала.

Нешто се, изгледа, кува у вези са доношењем дефинитивне одлуке где ће се одиграти сама завршница шампионата. Првобитно је било одређено да се полуфинала и финале играју на лондонском Вемблију, али Британци отежу са доношењем уредбе којом би било дозвољено да на тим утакмицама присуствује свих шездесет хиљада навијача. На острву се, међутим, број заражених повећава из дана у дан, чак су заражени и неки фудбалери, па се као алтернатива помиње управо „Пушкаш арена" у Будимпешти.

Газда зенека

И док рачуновође корпоративног фудбала још увек израчунавају која ће им се опција више исплатити, Кристијан Ериксен је изашао из болнице, а Брус Спрингстин најавио свој наступ на њујоршком Бродвеју. Према писању лондонског „Гардијана", Спрингстиновој свирци моћи ће да присуствују само они љубитељи рокенрола који су пелцовани Фајзеровим, Модерниним, или Џонсон и Џонсон вакцинама. Рокерима боцнутим Астразенеком улаз неће бити дозвољен!

У тексту не пише шта тек (не) могу да очекују они који су примили кинеску или руску вакцину, али када следећи пут видите фудбалере како су клекнули на шест секунди пред први судијски звиждук, помислите како клече и за вас.

Историји, драги мој Фукујама, очигледно није одсвиран крај, већ смо учесници и сведоци постизавања једног ефектног глобалистичког аутогола којем се ускоро више неће радовати ни деца.