Новак Ђоковић за РТС: Моја страна приче

Привилегија је разговарати са Новаком Ђоковићем, а разговарати с њим у тренутку када после 18 година савршеног понашања први пут делује као врхунски жонглер који је бацио лопте у ваздух а да није сигуран да их све ухватити јесте и привилегија и одговорност.

Како сте? Има она изрека да све прође и да ће се све једном звати јуче. Је ли прошло?

Па и јесте и није. Хвала на питању. Осећам се боље него што је то био случај док сам боравио у Аустралији. Живот иде даље, имам двоје деце и имам много тога и ван тениса што ме радује и чему је потребна моја пуна пажња, али исто тако и дан-данас доживљавам чудан осећај који нисам имао раније, због свих минулих дешавања у последњих месец дана.

Шта мислите, једног дана када завршите каријеру, да ли ћете Аустралију памтити по лепом, да ли ћете Мелбурн памтити као место где сте први пут освојили гренд слем и играли онај чувени, епски дуел са Надалом, можда и најдужи меч у историји финала гренд слема, или по ружном, по овоме што Вам се сада десило?

Увек ћу га се сећати по лепим стварима, јер сам ипак много незаборавних професионално тениских, а и личних лепих момената доживео у тој земљи. И независно од овога што се догодило, ја немам ништа против народа Аустралије. Напротив. Имам јако лепу конекцију са љубитељима тениса и спорта, и уопште са народом у Аустралији; сами резултати су просто доказ како се осећам сваки пут када одем у Аустралију. Наравно да је све ово што се издогађало било потпуно неочекивано. И наравно да је то тешко заборавити, али ја просто желим да се вратим у Аустралију у будућности, желим да поново играм на Род Лејвер арени, која је уједно и мој најуспешнији терен у каријери. Дакле, ако се не осећам добро на одређеном месту, просто је немогуће да постижем резултате какве сам у прошлости бележио у Аустралији.

Када говорите о томе где се добро осећате, после свега овога направили сте занимљив избор за одмор. Ђоковићи су из Јасеновог Поља, то је место између Плужина и Никшића, то је Стара Херцеговина. Јесте ли можда због тога изабрали да одмор проведете у Црној Гори? Били сте у манастиру Острог, били сте у Пљевљима, Никшићу, Будви, Тивту...

Искористио сам прилику. Имао сам срећу да у току своје каријере јануар углавном проводим у Аустралији, где сам имао толико успешних турнира последњих петнаест година. Заправо, најуспешнијих у својој каријери имао сам баш на Аустралијен опену. Али овог пута су се отвориле две-три недеље, и имао сам могућност да обиђем завичај. Ја сам изузетно поносан на наше корене. Ђоковићи долазе из места које сте споменули, тако да сам обишао и Јасеново Поље где је некада била наша породична кућа.

Некада сте се тамо разговарали са митрополитом Амфилохијем. Овог пута, разговарали сте са митрополитом Јоаникијем.

Тако је, имао сам ту част и привилегију да седим у друштву и да упознам митрополита Јоаникија у манастиру Острог, који је једно од најсветијих места у српској православној вери. Имао сам заиста и предивне тренутке са Његовом светошћу патријархом Порфиријем на дан Светог Саве у Храму Светог Саве овде у Београду. Тако да сам мало и видао ране које сам имао и просто тражио да се мало склоним од свега, да се опоравим.

Где сте гледали финале Аустралијен опена? Сада сте били овде за Светог Саву. Ми смо навикли да вас за Светог Саву гледамо у финалу у Мелбурну. Јесте ли уопште гледали финале и за кога сте навијали?

Није ми било лако, зато што сам желео да и сâм будем у финалу. Међутим, морао сам, због околности, да пратим финале у кући, иако нисам желео. И иначе, када испаднем са неког турнира или на неком турниру просто не учествујем, немам навику да свакодневно пратим мечеве. Поготово у овој ситуацији која је била мало другачија од било чега што сам доживео у прошлости. Али с обзиром на то да су ми син и супруга здушно навијали, свако за другог играча на том мечу, ја сам просто морао да гледам са њима. Нисам све време гледао, пошто је меч био дуг, имали смо разне ствари које смо тог недељног преподнева радили, али ми је било врло интересантно да посматрам њих двоје како навијају.

Ви нисте навијали ни за кога? Ми у Србији смо, морам признати, углавном навијали за Медведева.

Разумем, разумем... Ја сам био неутралан јер, на неки начин, ко год да је победио ја сам изгубио, је ли тако? Али, у мени је преовладавала жеља да ја будем на терену, и просто сам хтео да се некако дистанцирам од превелике емотивне умешаности у читав меч. Али, за разлику од мене, супруга и син су ипак заузели своје навијачке позиције и онда ми је било интересантно посматрати их овако, са стране.

Mедведев је, чини се, пао под првим великим притиском. Било је врло потресно слушати га после меча на конференцији за штампу кад је рекао да су убили дете у њему. Јесте ли се чули после са њим, јесте ли се дописивали са Данилом? Да ли је Данил Медведев схватио како је то бити Новак Ђоковић, и под таквим притиском играти годинама?

Данил је изузетно добар момак, и са њим сам одувек имао изванредан однос, пун поштовања, разумевања, подршке. Мислим да је он јако ценио то што сам му помогао кад је био јуниор. Његов тренер је био из Кана, ако се не варам, и онда је он боравио и тренирао на Азурној обали, као и данас. И када се као јуниор пробијао у сениорске воде ја сам доста с њим тренирао, и нисам се устручавао да му дајем савете кад год би ми поставио неко питање или да му дам неку сугестију, нешто што би могло да му помогне за његову личну каријеру. Такође, једном смо заједно летели на Дејвис куп, када смо у Нишу играли са Русијом, тада сам му понудио да буде у авиону са мном. То је он памтио, ценио и био веома захвалан. Од тада је наш однос увек био позитиван, иако смо постали стварно велики ривали јер смо у претходних 12–15 месеци имали доста изванредних дуела, поготово у 2021. години. Он ми је 45 минута након завршетка свог меча послао поруку, што је мени било изненађујуће. Разменили смо неколико порука...

Шта Вам је написао, ако није превише индискретно?

Не бих да улазим баш у садржај поруке, ипак је то нешто приватно. У сваком случају била је то подршка с његове стране мени, и са моје стране њему, и честитке, наравно, на изванредној борби и на изванредном турниру. Оно што ми се код њега јако допада јесте што је врло аутентичан, што је оригиналан, што је свој, што се не устручава да на било којој сцени и у било којим околностима каже оно што заиста мисли. И наравно да ће то да засмета многим људима, је л' тако, зато што није увек политички коректан. Али ја се некако ту поистовећујем са њим, јер сам у тим ситуацијама и себе видео кроз њега, пошто сам и сам донекле такав. Наравно, сви смо ми другачији и ја сам се на почетку каријере, као и данас, трудио да увек поштујем све моје колеге и да увек уздижем онога који је мене победио а да никада ништа не узимам од заслуге противника који је мене победио. Али, с друге стране и да имам неки свој став, да знам ко сам и шта сам, и да вербализујем своје намере и своје циљеве. Тако да је то оно што и он данас ради.

Кад кажете да сте увек знали ко сте и шта сте, ја бих се вратио на време када сте имали само 14 година. Тада сте имали понуду да узмете пасош Велике Британије, и да под заставом Велике Британије наступате као тенисер. Ту понуду сте и Ви и Ваш отац Срђан Ђоковић одбили, иако би она, како сте говорили, решила све Ваше тадашње проблеме. Оно што сада хоћу Вас да питам јесте да ли би она решила и све Ваше садашње проблеме? Да ли би се ишта од овога десило да је Новак Ђоковић дошао у Мелбурн са пасошем Велике Британије а не са пасошем Србије?

Не бих се превише бавио претпоставкама шта би било кад би било. Ја се не кајем што то нисмо урадили. Напротив. Захвалан сам и задовољан сам што смо донели одлуку коју смо донели – дакле да останем у Србији, да имам и даље српски пасош и да играм за Србију. Не жалим се што сам пролазио кроз одређене голготе у свом животу, зато што знам да има много људи који су много горе прошли од мене и који и дан-данас имају потешкоће. Ја сам имао огромну срећу да се, уз велику подршку моје фамилије, бавим спортом који волим, да сам у њему изузетно успешан и да од њега имам многе бенифиције, укључујући наравно и финансијске бенифиције. Тако да се трудим да себе увек подсећам на време одрастања, зато што ме то освешћује и тера ме да много више ценим све што данас имам. Трудим се да живим у садашњем тренутку. Кажу да свако носи онај крст који може да поднесе. Тако да далеко од тога да седим овде са Вама и да Вам говорим колико ми је тешко. Напротив. Захвалан сам на свему што ми живот и Бог дају, и верујем да су све ситуације и околности животне лекције из којих се трудим да извучем неке поуке које ће ми дозволити да будем боља верзија себе. И као човек и као професионални тенисер.

Многи ће рећи да је Ваша садашња кривица била комбинација тога што сте најбољи и што долазите из земље које има проблема са добрим пи-аром. Многи такође кажу да сте најбољи а да сте из Енглеске, Америке или Немачке – да Вам се ово не би десило. Али и да сте обичан Србин као било ко од нас, да сте новинар, пекар, лекар, апотекар, да Вам се то опет не би десило. И да је заправо ова комбинација била убитачна мета за политичаре у Аустралији. Али, доћи ћемо до Аустралије. Да се вратимо на онај 14. децембар, када у „Пиониру" играју Црвена звезда и Барселона, можда је тада све почело. Мени је била занимљива изјава Николе Миротића, играча Барселоне. Велики европски кошаркаш рекао је да су играчи Барселоне имали велику трему и мотивацију зато што ће из првог реда да их гледа Новак Ђоковић, и да су они њега питали да ли смеју да Вам приђу и да Вас замоле да се фотографишете са њима?

И мене је та изјава искрено изненадила. Не трудим се да будем лажно скроман, али стварно не видим себе кроз ту призму, кроз то огледало. Сматрам себе једнаким са свим људима и, наравно, спортистима, и трудим се да се тако понашам и исто се поставим пред сваким човеком. А Никола је изванредан човек, изванредна особа и с њим имам већ дугогодишњи однос који је веома позитиван, са пуно узајамног поштовања и уважавања. Било ми је изузетно драго што сам тог дана могао да подржавам клуб који волим, КК Црвена звезда, и наравно Николу, великог пријатеља који је дошао с једним од највећих кошаркашких клубова у Европи.

Tренер Барселоне, некада велики кошаркаш Шарунса Јасикевичијус, који је на конференцији за штампу и сâм истакао да је Ваш дугогодишњи навијач и да Вас прати од Ваше 18. године, шалио се да ће да казни све своје играче зато што су се фотографисали с Вама. На крају од те шале испаде озбиљна ствар. Један од кошаркаша који се тада фотографисао са Вама, Најџел Хејс Дејвис, испоставило се да је у том тренутку био позитиван на коронавирус. Да ли је то тренутак због којег Ви одлучујете да се тестирате на корону?

Јесте. Присуствовао сам разним јавним догађајима тих неколико дана и управо због вести коју сам добио за кошаркаша Барселоне, наредног дана сам из предострожности направио пи-си-ар тест, иако сам био асимптоматичан све време. Урадио сам и рапидни антигенски тест тог истог дана, али и наредног дана, пред догађај са децом и уручивање награда, због предострожности, јер још нисам добио резултат пи-си-ар теста

Какав сте резултат имали на антигенском тесту?

Оба антигенска теста су била негативна. Због тога, и зато што нисам имао симптоме, одлучио сам да уручим награде деци у организацији Тениског савеза Београда. Резултате пи-си-ар теста сам добио и видео тек неких сат или сат и по након завршетка догађаја са децом. Наравно, не бих ни себе ни њих ставио у ту позицију да сам знао да сам позитиван на пи-си-ар тесту.

Kако то да тако дуго нисте добили резултат пи-си-ар теста?

Обично се пи-си-ар тест чека 24 сата. Ја сам их урадио много због тога што сам једино тако могао да путујем.

Колико их често радите?

Јако често. И пи-си-ар тестове и рапидне антигенске тестове, свуда по свету, готово сваки дан и један и други. Пошто тестови често показују различите резултате, ја сам просто хтео да урадим оба теста и да утврдим да је све валидно.

А Ви сте све време били асимптоматски, никакве симптоме нисте имали?

Тако је.

У тенису кажу за Вас да изузетно мало правите неизнуђених грешака. Да ли је прва велика неизнуђена грешка Новака Ђоковића у овом целом случају био следећи дан – то што сте отишли да се фотографишете за Л'Екип. Велики француски спортски лист Вас је прогласио за спортисту године и Ви, иако знате да сте позитивни на корону, одлазите да се фотографишете за Л'Екип?

То је била грешка и ја стојим иза тога. Не поричем. Имам своје разлоге зашто сам прихватио да радим тај интервју. Пре свега зато што имам однос са господином Френком којег познајем дуги низ година. Заправо, и када сам играо јуниорски гренд слем, Ролан Гарос, он је и тад био тамо. Он је много дуже у тенису него што сам ја и један је од најугледнијих спортских новинара, као што је и часопис Л'Екип. И та награда ми јако значи, управо због таквог односа и њиховог статуса у тениском друштву.

И неки од ваших ривала, које сте одавно престигли на неким другим листама, раније су добијали награду Л'Екипа...

Тако је. И кажем, та награда била ми је много значајна. Раније смо договорили тај интервју баш за тај дан, јер смо га одлагали неко време покушавајући да нађемо адекватан датум. За позитиван пи-си-ар тест сазнао сам дан раније. Размишљао сам шта да радим, на крају сам одлучио како сам одлучио. Био сам с маском све време, имали смо физичку дистанцу. Осим када сам се сликао, а и ту сам био удаљен неколико метара и од фотографа и од господина Френка, и срећом нико се није заразио. Он је после изашао у јавност, потврдио да сам поштовао дистанцу и имао маску све време. Али опет, када све узме у обзир, поставио сам се ту себично, признајем, и не бежим од тога.

Нећу да вам бројим ваше неизнуђене грешке, мало их је иначе и у тенису, и у животу...

Сви смо ми људи и ја немам никакав проблем да кажем да сам погрешио. Поштујем све и свакога, свако има право да доноси одлуке и ја имам разумевање да је свако од нас другачији. Али ми смо сви људи, сви правимо грешке. Не постоји безгрешан човек, само је питање да ли неко стоји иза тога и да ли прихвата да је погрешио и наставља даље. Наравно, не очекујем сад да ће сви људи мени да опросте и да схвате зашто сам то направио. Схватам да има доста људи који ме осуђују и критикују због тога, и ја то прихватам како јесте.

Јесте ли имали уопште дилему да ли да идете у Аустралију? То јесте турнир који сте освојили девет пута, али због целокупне ситуације да ли сте размишљали да ли уопште да идете или да пропустите овај гренд слем?

Нисам имао дилему. Ја сам знао да не могу да идем и био сам спреман да не идем, да се помирим са чињеницом да нећу ићи у Аустралију, све до тренутка када ми се указала прилика да искористим медицинско изузеће. Ту исту могућност су добили апсолутно сви тенисери с којима је искомуницирано тим циркуларним имејлом да постоји могућност апликације за медицинско изузеће. Оно наравно није било гарантовано, морали сте да прођете кроз одређену процедуру, да приложите медицинске документе како би евентуално били део процеса за добијање изузећа. Оно што је битно напоменути јесте да су два независна медицинска панела анализирали, дакле узимали у обзир медицинску документацију коју смо ми приложили анонимно. Дакле, нису знали да сам ја у питању. И колико знам, али немојте да ме хватате за реч, уручено је негде око 20 различитих медицинских изузећа. А што се тиче мог специфичног изузећа, дакле статус невакцинисаног, скорашња инфекција коронавирусом и одређени ниво антитела који је прихватљив, то смо имали нас троје. Те две особе, један хрватски тренер и чешка тенисерка, они су ушли у Аустралију десет дана уочи мог доласка. Чехиња је учествовала на турниру, дакле није било никаквих проблема. И онда се одједном створио проблем када сам ја дошао. Онда су и њима укинули, поништили визе, и њих двоје морали су такође да буду депортовани из земље.

Да ли је можда проблем направила и Ваша објава на Инстаграму, где сте јавно објавили да сте добили медицинско изузеће и да сте спремни да полетите за Аустралију? С друге стране, неки примећују да неки други тенисери који то нису обнародовали, конкретно Рафаел Надал, ушао је у Аустралију иако по тадашњим прописима није могао то да уради још три наредна дана?

Васпитаван сам и одрастао сам у дому, и просто у култури и окружењу где се вреднују искреност и отвореност. И у складу с тим вредностима које заступам ја сам и поступио. Свестан сам да се уочи одласка у Аустралију два-три месеца моје име провлачило у медијима. Био сам неко за кога се нагађа да није вакцинисан, с обзиром на одређене интервјуе из прошлости на које су се они позивали и освртали. Ја сам се трудио да задржим свој статус и свој став о вакцинацији као приватан, и да је то само моја ствар. Никад нисам мислио да ћу морати о томе да причам јавно да бих могао да играм тенис. Просто, то је законски регулисано – сваки човек има право да задржи те информације приватно за себе. Када сам одлазио за Аустралију, одлучио сам да то објавим на друштвеним мрежама, сликом са аеродрома.

„Крећем у Аустралију јер сам добио изузеће. Спреман сам да живим и дишем тенис наредних пар недеља.” Нажалост, није било тако...

Нажалост, није било тако. Ево кажем опет: то сам урадио из намере да будем отворен и искрен, и транспарентан. Да људи разумеју зашто долазим и на основу чега. Било је много спекулација и разумем да је мој долазак тамо био неизвестан, и тако сам то урадио. Не жалим због тога. Да ли би ствари изгледале другачије да то нисам урадио, то већ стварно не знам. Било је како је морало бити.

Можете ли замислити ситуацију... Ви нисте само најбољи спортиста Србије, Ви сте и глобални суперстар. Можете ли замислити ситуацију да се неко од људи Вашег ранга, да једног Леброна Џејмса, Кристијана Роналда, Лионела Месија неки граничар државе Аустралије неколико сати испитује усред ноћи на аеродрому у Мелбурну? И да онда проводи пет дана у имиграционом центру у Мелбурну...

Разумем Ваше питање, али је веома важно узети у обзир чињеницу да су у оваквим ситуацијама, када је светска пандемија, правила иста за сваког. Мени су правила била изузетно јасна и гласна од почетка. Ја сам та правила поштовао и пратио. Тако да нисам ни у једном тренутку искористио свој привилеговани статус најбољег тенисера на планети, или најуспешнијег икада у историји Аустралијен опена, да бих на силу, не дај Боже, ушао у њихову земљу.

Долазите у тај, како га они називају, Хотел „Парк". Претпостављам да се то тешко може назвати хотелом. То је заправо имиграциони центар. У Аустралији су и даље на снази можда и брутални закони, а имиграциони притвор може да траје неограничено дуго, што је, рецимо, у супротности са свим европским повељама о људским правима... Какво је то место?

Не бих се превише задржавао на томе какви су услови били. Услови су били тешки, наравно. Нисам ништа слично доживео у свом животу и каријери. Нити сам то очекивао, нити сам то прижељкивао, али једноставно је таква ситуација била и морао сам то да прихватим.

Јесте ли разговарали с тим људима који имају несрећу да тамо проводе године?

Управо сам то хтео да кажем и да се надовежем. Осврнуо бих се више на те људе који су затворени у том објекту, неки од њих већ девет година. Тако да мојих седам дана, колико је било заправо, стварно је ништа наспрам њихових девет година. Наравно, желео сам да се видим с њима, али то је било забрањено, било коме од нас који смо били у том притвору било је забрањено да изађемо из собе. Њима је изузетно тешко, многим људима у њиховим позицијама широм света, и то јесте један глобални проблем и надам се ћемо сви глобално моћи да нађемо боље решење за њих, јер ипак су то људи који заслужују да имају кров над главом и нека основна права.

Заправо, Ви сте несвесно указали на велики проблем у коме се ти људи налазе. И сад је можда прилика да се и тим људима помогне?

Ја ћу се потрудити да пронађем начин на који могу да им помогнем. Није лака ситуација, јер ја сам професионални спортиста и тенисер, и није ни моја позиција ни место да коментаришем политику било које земље, нити да говорим да ли је нешто исправно или није, али с обзиром на то да сам и сам одрастао овде деведесетих година, где је било пуно избеглица и пуно људи који су изгубили дом, нису имали ни храну на столу, чак ни воду за пиће.... И дан данас има пуно таквих људи, не само у Аустралији већ широм света, па и овде код нас у региону. Тако да је то један општи проблем за све нас, за становнике ове планете, и тако нешто стварно не би смело да се дешава – да дозволимо да у 21. веку имамо толики број људи који немају могућност, немају своја права и слободу.

А како је Вама било тамо? Ви сте Божић провели у имиграционом центру. Патријарх српски господин Порфирије је за Бадњи дан свима нама предстојећи празник честитао Вашом фотографијом и поруком да се милиони православних Срба, како је он рекао, моле за Новака Ђоковића.

И те молитве и подршку сам изузетно осећао иако сам био затворен. Нажалост, моја собе није гледала према главном делу испред зграде где су се окупљали наши људи, али сам их чуо јер су се окупљали у великом броју, сваки дан их је било све више и пуно су сати проводили испред. Самим тим пружали су ми подршку и љубав која је мене носила и давала ми пуно снаге. Захвалан сам стварно на тој подршци, која је долазила и из Србије и из региона и света, и наравно од људи које сам имао прилике да осетим, чујем и видим, поготово наших људи, српске дијаспоре у Аустралији.

Кажу да су тамо и припадници наше дијаспоре који су помало заборавили српски језик научили вашу омиљену песму „Весели се српски роде"?

Јесте, то је била једна од химни тих дана. Увек има разлога за весеље. Наравно, они су се окупили ту зато што су желели да ми пруже подршку и ја сам им на томе, као што сам и рекао, изузетно захвалан и то ценим. Један од највећих разлога зашто желим да се вратим у Аустралију, осим тога што волим да будем тамо и да играм на Аутралијен опену, јесте и тај што желим да и њима захвалим и лично, надам се, на слободи и лицем у лице.

А у тим тренуцима, јесте ли размишљали да одустанете, да одете? Са ким сте се консултовали, да ли сте звали супругу Јелену? Шта Вам је она рекла? Ваша породица? Шта су Вам саветовали адвокати?

Имао сам кратак период слободе између првог и другог судског процеса, мислим нека четири дана, и углавном сам користио те дане да будем на терену и у теретани, дакле да надокнадим оно што сам изгубио у тих четири-пет дана након доласка, када нисам имао могућности да тренирам и да се крећем. Тако да је сва моја пажња била усмерена и усредсређена на припреме за Аустралијен опен. Жреб је био урађен, ја сам већ био у жребу, припремао се и тренирао више пута на централном терену и ментално сам био спреман да учествујем. Нисам се оглашавао за јавност јер просто нисам осетио да је сазрео тренутак да то урадим, иако ми је, да сам остао на слободи, за дан или два долазила та обавезна конференција за штампу пред почетак турнира где би ме вероватно многи људи питали о свему што се дешавало. Нажалост, епилог је свима познат, још једном ми је укинута и поништена виза. Онда сам поново морао да будем у притвору, и већину тог времена провео сам у адвокатским канцеларијама из којих се путем онлајн линка водио тај судски спор. И ето, на крају се завршило како се завршило, морао сам да будем депортован из Аустралије и да се помирим с чињеницом да не могу да учествујем на турниру.

Девет пута сте освајали Аустралијен опен, за време нашег живота то сигурно нико неће поновити... Најгора су питања „шта би било кад би било", али да се то није десило, шта мислите, да ли бисте освојили Аустралију и десети пут?

Ништа у животу није гарантовано. С обзиром на историјске резултате које сам имао у прошлости у Мелбурну, свиђале су ми се шансе и за овај Аустралијен опен 2022. Сваки пут када закорачим на тај терен осећам се као да сам у свом дворишту и у својој кући. Толико ми је леп осећај. Што више човек побеђује на одређеном терену, сваки наредни пут све више увећава ниво самопоуздања и самоуверености. Али, из поштовања и према Рафаелу Надалу, који је шампион овогодишњег Аустралијен опена, и према свим осталим тенисерима, не бих се усудио да овде пред Вама кажем да бих освојио и овај турнир, зато што, подвлачим, ништа у спорту ни у животу није гарантовано. Али да сам имао добре шансе, сигурно да јесам.

Многи ће рећи да је оно што Вас издваја у односу на све друге играче, не само Ваше савременике, већ и на све играче у историји, Ваша невероватна ментална снага. Ви сте, кажу, у стању да најбрже заборавите лош поен и да одмах стресете све са себе и наставите даље. Међутим, сада сте се суочили са једном медијском лавином која, претпостављам, не може да се упореди са ни са чим што сте доживљавали на терену као професионални тенисер.

Ово јесте једна веома јединствена ситуација, околности какве нисам доживео у животу раније, иако сам имао пуно интервјуа у животу, пуно сусрета са свим врстама медија, и штампаних и телевизијских... И осећам се поприлично лагодно да разговарам с новинарима јер ценим сваку професију. Наравно, медији су изузетно битни за мој спорт, као и за било који други, зато што управо медији доносе ту пажњу и чине спорт тако глобалним и тако популарним. Међутим, ова ситуација у последњих месец, месец и по дана, јесте другачија и није ми пријатно да пратим све што се дешава и све што се пише. Управо због тога сам желео прилику, како национално тако и интернационално, да испричам своју верзију приче и свега што се догодило...

У наше име, хвала вам што сте изабрали РТС.

Хвала Вама што сте ме позвали. Наравно, ви сте национална телевизијска кућа наше државе и изузетна ми је част што сам овде, као и сваки пут када долазим код вас.

А зашто се нисам раније оглашавао? Зато што сам поштовао судске процесе и поштовао сам Аустралијен опен и моје колеге, јер за мене као професионалног тенисера тенис и спорт су изнад политике. Изузетно ми је жао и криво што сам одвукао пажњу са пуно тенисера и Аустралијен опена на себе, јер то није била моја жеља, нити сам то призивао. Међутим, такве су околности биле.

У Вашој књизи, на једном месту када говорите о НАТО бомбардовању Србије кажете да из осећаја апсолутне немоћи наступа и нека врста ослобођења, не плашите се више ничега, нека буде што бити мора. Може ли тај осећај да се пореди са овим, када је кренула нека врста међународне медијске хајке на Вас?

Па да не улазимо превише у филозофију, али чињеница јесте да кроз искуство које сам имао, а имао сам, хвала Богу, стварно богато спортско и животно искуство до сада, дефинитивно могу да потврдим да то јесте тако. У том препуштању човек може да максимално испуни свој потенцијал, да искаже и истакне себе на најбољи могући начин, јер ми смо себи увек највећа блокада и највећи противник, независно од тога ко је преко пута мреже, метафорички речено. Ипак је највећи противник увек у нашој глави. Има пуно тенисера који сјајно играју на тренингу, али просто на мечу нису у могућности да искажу максимум свог квалитета. Тако да то јесте како сте рекли.

Виктор Троицки, Ваш колега, а сада Вам дође и шеф у репрезентацији Србије, кад се све ово Вама догађало рекао је да га заправо не изненађује ‘громогласно ћутање’ колега. Он је још рекао да је тенис појединачни спорт, да су тенисери врло себични и да гледају свој лични интерес, те да је због тога нестала солидарност међу највећим тенисерима. Јесте ли Ви то осетили? Или да обрнемо, ко Вас је позитивно изненадио својим реакцијама?

Изузетно поштујем своје колеге и имам разумевања за то што су неки одлучили да се ипак не огласе, што су неки одлучили да ме искритикују и да можда осуде начин на који сам ушао у земљу, мислећи да сам поступио неисправно, нелегално итд. Желео бих да су имали могућност и жељу да ме контактирају, или да сачекају да се исприча и друга страна приче па да објективније све сагледају и онда да закључе, пре него што су изашли преурањено. Али, опет, разумем да је ситуација веома тешка, када је толика пажња свих спортских, а и неспортских, медија усмерена ка свим тим тенисерима и тенисеркама који су излазили пред новинаре тих дана. Због ових дешавања, вероватно је пажња била већа него икада на Аустралија опену. И када су они само желели да причају о себи и о својим припремама за турнир, о ономе што се тиче њихове професије, добијали су пуно питања везаних за моју ситуацију. Тако да ипак имам разумевања за њих, чак и за оне који су изашли и негативно причали о мени.

А од оних који су позитивно причали о мени, вероватно ме Киргијос изненадио највише. Имали смо одређених неразумевања у прошлости, хајде тако да их назовем. Поготово са његове стране. Тако да ме је пријатно изненадила његова подршка. И ја сам захвалио њему, и свим осталим тенисерима који су стали уз мене, из врха су ту Медведев, Зверев... Пуно тенисерки такође, једна од њих је Ализе Корне, на пример. Извињавам се онима којима нисам споменуо, али било је доста њих од којих сам добио и личне поруке а који се нису огласили у јавности. И то, опет кажем, разумем. Не могу да осудим никога, просто ситуација је веома незгодна и за њих и за мене.

Јесте ли можда сами себе довели у проблем зато што се понашате управо супротно од горе описаног. Ви сте најбољи играч света, а борите се за права играча који неупоредиво мање зарађују. Ви сте, на неки начин, заправо отворили фронт са АТП-ом, не због Вашег личног интереса, већ због интереса много слабије пласираних играча који много теже живе од Вас. А АТП је организација која има буџет као УЕФА, или буџет као неке од сиромашнијих држава. Је ли у томе можда био проблем? Што сте упали у конфронтацију са једном тако моћном организацијом, којој одговара Ваша компромитација?

Исправио бих Вас. Нисам ја ушао у конфронтацију са АТП-ом. Ја немам ништа против АТП-а у контексту организације играча ПТПА, коју смо основали Васек Поспишил и ја пре годину и по дана. Дакле, та организација мора да постоји независно да ли АТП, ВТА или било ко, то подржава или не, јер просто ово није идеја која се родила јуче. То је пројекат који траје 30-40 година. Многе генерације тенисера и тенисерки су пробале да направе ту организацију и нису успели из различитих разлога, фактора и околности. Ми смо у томе успели и разумем да је то наишло на много отпора од стране водећих организационих тела, међу којима је и АТП, просто зато што су се можда осетили у неком смислу угрожено. Опет кажем и подвлачим: АТП јесте највећа светска тениска организација, за мушки тенис, као што је ВТА за женски тенис, и они у овом тренутку постоје као главно регулаторно тело. И ја њих поштујем, јер сам и сâм члан АТП-а. Када учествујем у тениској сезони АТП турнира, ја потписујем да сам део те организације.

Јесте ли у једном тренутку помислили: „Па шта ми ово треба? Ја се тркам са историјом, зашто ја да се борим за права неких других играча?"

Па нисам. Иако су ми многи људи, што из моје близине што други људи, скретали пажњу да није тренутак сада да се то ради, због мене и моје личне каријере, и мог опоравка и мира. Да мој ум и пажња треба да буду усмерени на личну каријеру. Али просто је – и никад није тренутак и увек је тренутак. Како да Вам објасним, то је једна од ситуација у животу, када сам осетио, заједно са Васеком, да је прави тренутак да се ујединимо. Поклопиле су се неке околности, и легално-правне, и успели смо то да урадимо. Сада имамо подршку неколико стотина играча и играчица, радимо на читавој систематизацији свега, и управо један од највећих разлога који сте споменули јесте да се прошири број тенисера и тенисерки који могу да живе од овог спорта. Мало људи заиста зна о томе и прича о томе. Углавном се прича о наградним фондовима које зарађујемо ми из врха, а мало се зна да само 150 до 200 играча у мушкој и у женској конкуренцији, дакле свакако мање од 500, укључујући можда и по 50 из мушке и женске конкуренције у дублу, може да живи од овог спорта глобално, а тенис је трећи најпопуларнији спорт на свету. То је веома алармантно, барем ја тако мислим. И знам да много тенисера који су ниже рангирани тражи да им се помогне, али њихов апел није довољно гласан. Тако да им кроз ову организацију ми нудимо платформу која ће моћи да их заступа на бољи начин, да се просто они више истакну и да се нађу нека решења. Ми немамо решења за све, али просто хоћемо да направимо организацију која припада само играчима и у којој се играчи уједињују зарад неког њиховог вишег заједничког циља.

Пред финале у Мелбурну били смо сведоци једне необичне, рекао бих чудесне инверзије. У том тренутку Надал се припрема за финале у Мелбурну, Вашем Мелбурну, који никад нико није освајао колико сте Ви то радили. А са друге стране, на Надаловом острву, на Палма де Мајорки, одржавају се у том тренутку протести против строгих ковид мера који су на снази у Шпанији. И протестанти као симбол носе картонску фигуру Новака Ђоковића. Како Ви гледате на то? Чини се да је Ваш случај у Мелбурну надрастао спорт, и да многи политички и неки други покрети узимају Вас као позитивни или негативни симбол њихових политика, њихових стремљења. Неки иду толико далеко и кажу да је пред Новаком Ђоковићем избор - или ће да буде врхунски тенисер или лидер антиглобалистичког света.

Ја сам се увек залагао и подржавам потпуну независност и аутономију за сваког човека. Дакле, да сваки човек има слободу и основна људска права, да доноси одлуке за које сматра да су најбоље за њега и за његово здравље. И тога се придржавам. Не улазим, опет подвлачим оно што сам малопре рекао, у политику било које земље, нити желим да коментаришем. Нити ми се допада што ме поистовећују и етикетирају, и стављају у категорије са одређеним иницијативама или заједницама итд. Ја никада нисам говорио да припадам било којој од тих заједница. Увек сам се трудио да поштујем свачији избор и надам се да људи могу такође да разумеју и поштују мој избор.

Нервира ли Вас када чујете да вас неки називају Но-вакс?

Називају ме разним именима, не само сада него током читаве моје каријере. Увек ће бити оних који вас подржавају и оних који вас не подржавају, тако да је то све што могу да кажем.

Ускоро Вас чека турнир у Дубаију. После тога следи америчка турнеја, затим је на плану Европа - Мадрид, Рим, Монте Карло... Онда наравно Ролан Гарос, Вимблдон... У време пандемије тешко је знати који ће се турнир одржати и под којим правилима. Правила се мењају из недеље у недељу, из дана у дан. Јесте ли Ви направили већ неки план? Можете ли уопште да направите план на којим ћете турнирима играти а на којима нећете?

Волео бих да играм на пуно турнира, али тренутно сам у таквој ситуацији да то не зависи од мене. Просто зависи од правила одређених земаља у којима се одржава турнир. У овом тренутку знам да могу да играм у Дубаију, то је мој следећи изазов, први турнир ове сезоне и први турнир од ове ситуације у Аустралији, тако да сам узбуђен да се вратим на терен. Вредно тренирам и наравно имам велику жељу да наступам, највише на гренд слемовима, па и свим великим турнирима АТП категорије. Видећемо, као што сте споменули, правила се константно мењају, ја сам отвореног ума и нисам искључив ни у чему. Трудим се да разумем читаву ову ситуацију око пандемије и борбе са вирусом, као и сваки други грађанин света. Дакле, имам информације које свако има. Трудим се као професионални спортиста, што је увек био случај, да се стварно трипут провери било шта што улази у мој организам и на који начин то утиче на мене. Ако се пола процената нешто промени, ја то осећам. На том врхунском тениском нивоу, који је појединачни спорт… свака промена може да произведе и позитивне и негативне резултате. Тако да сам само обазрив и узимам време за себе пре него што донесем било коју одлуку. А што се тиче учествовања на турнирима, опет кажем, то зависи од земаља у којима се одржавају. Ја ћу бити спреман и жељан да наставим са својом тениском каријером уз подршку људи око мене.

Отворили сте то питање. То је можда мало и непристојно, јер задире у приватност, али ја морам, наравно, да Вас питам – размишљате ли о вакцинацији?

Држим отворен ум, нисам искључив. Све је у животу могуће. Видећемо како ће се развијати ситуација. Ја сам тренутно одлучио да то не урадим и морам да сносим последице тога...

Спремни сте на све последице?

Спреман сам. Као што сам спреман да признам сваку грешку, тако сам и спреман да сносим последице. То је одлука коју сам донео свесно и савесно, и независно и самостално, и закључио сам да је тако боље за мене.

Сведоци смо да се каријере врхунских спортиста, који као и Ви воде рачуна о свом телу, продужавају. Ево управо је велики Том Брејди, он је десет година старији од Вас, а тек је ових дана отишао у пензију. Златан Ибрахимовић је шест година старији од Вас, Леброн Џејмс три године, мало нешто старији је и Кристијано Роналдо. Судећи по њиховим примерима, имате још времена за много гренд слемова, за много турнира, али имате ли у виду и ту опасност да вас ови неспортски разлози омету да остварите оно што Вам заправо припада?

Бирам да се усредсредим на ствари које сам већ остварио јер сам остварио много тога. И бирам да будем захвалан на томе зато што сам остварио неке резултате који су ушли у историју нашег спорта. Тако да не сагледавам ствари у дефициту, већ сам задовољан оним што сам до сада остварио. Шта будућност доноси то не знам, али надам се најбољем. Видећемо, имам времена, и ту се слажем са Вама. Волим и даље овај спорт заиста.

Имате времена, слажем се и ја са Вама, али многи Вас сада пореде са легендама спорта, што Ви свакако и јесте. Једно од поређења је и са боксером Касијусом Клејом, односно Мухамедом Алијем. Њему су његова слобода и лични интегритет били испред свега. Није желео да служи обавезни војни рок и учествује у рату у Вијетнаму. Пет година није боксовао. Слажем се са Вама да имате времена, али немате баш тај луксуз да се пет година не такмичите.

Не бих волео да дођем у исту ситуацију. Тешко ми је да замислим да се пет година не такмичим па да се вратим. Али све је могуће.

Добро, надамо се наравно да ће се ова пандемија завршити за пет месеци а не пет година, ово је било само због поређења са великим боксером. А који су спортски циљеви пред Вама, освојили сте све, сада је Надал увећао предност кад је број гренд слемова у питању. Био сам сведок како сте у Токију били апсолутно највећа звезда Олимпијских игара. Да ли је можда још тај Париз, који је за две и по године, следећи спортски циљ или су Вам ипак битнији гренд слемови?

Олимпијска медаља, поготово златна медаља, увек је велика жеља, и то не кријем. Нажалост, нисам имао прилику да се борим за златну медаљу за Србију на Олимпијади. Радићу на томе да будем што спремнији и да дам свој максимум у Паризу, уколико дође до њега. Наравно, ја желим и припремам се, и планирам да учествујем на Олимпијским играма у Паризу и да представљам Србију.

У спорту има много среће. Чини се да су Вас у Токију можда један или два потеза у оном другом сету меча са Зверевом коштали не једне, него можда чак и две златне медаље.

Па јесте. Премотавао сам филм пуно пута, морам да признам, покушавајући да разумем шта сам урадио лоше и шта је требало другачије да урадим, јер сам играо читав турнир феноменално. Везао сам не знам колико победа заредом, од Београда, преко Ролан Гароса, Вимблдона, нисам изгубио ниједан сет до полуфинала, водио 6:1 и 3:2, сервирао... И онда се десио моменат. Просто, некако сам осећао и у току тог меча да сам стварно на резервама снаге, и менталне и физичке. Мало је фалило... Притисак је привилегија, што каже Били Џин Кинг, а ја учествујем у спорту у којем је неминовно да имате много притиска и није то нешто страно за мене. Али једноставно, тај период уочи Олимпијских игара био је изузетно напоран за мене и нисам имао времена да будем максимално спреман. Али упркос томе, задовољан сам како сам стигао далеко на турниру, а наравно нисам био задовољан како сам га завршио.

Играње за репрезентацију Вама је увек доносило срећу. После освојеног Дејвис купа 2010. уследила је она фасцинантна 2011. година, са она три гренд слема која сте освојили. Сада, 2020. сте освојили АТП куп и онда је уследила 2021, такође фасцинантна са освојена опет три гренд слема. Изгледа да Вам играње за Србију доноси срећу?

Не само да ми доноси срећу, него ми доноси и огромно задовољство. И у праву сте, освајање Дејвис купа у 2010. години била је једна огромна одскочна даска за појединачну каријеру и моју, и Ненадову, и Јанкову, и Викторову. Надам се да ће Дејвис куп и АТП куп, и сва тимска такмичења која имамо у нашем спорту, служити и даље као велика одскочна даска за појединачне каријере, јер смо део индивидуалног спорта и немамо пуно прилика да играмо у тимским такмичењима, тако да представљање Србије у таквим такмичењима представља огромно задовољство, мотивацију и понос.

Кажу да у тенису велике играче од оних просечних разликује и одличан други сервис. Метафорично речено, хоће ли сада други сервис Новака Ђоковића бити незгодан и дубок какав смо навикли од Вас?

Не могу да кажем да ће ствари бити исте кад се вратим на терен, јер је сигурно да ће ова ситуација утицати на мој повратак, сада у Дубаију. Надам се, ја се трудим и радим на томе да енергију усмерим у позитивном смеру, да буде конструктивна за мене. Да из ње извучем гориво које ми је потребно на терену и физички и ментално и играчки, и да победим на мечевима на којима учествујем. Постоји и додатни мотив сигурно, да изађем на терен и заиграм боље него икад. Кажем, ништа није загарантовано али се радујем и узбуђен сам што ћу имати прилику да играм у Дубаију.

Новаче, част мије била што сам имао прилику да разговарам са Вама, поготово у овом тренутку, и хвала Вам што сте гостовали на Радио-телевизији Србије.

Хвала Вама.