Легенда српског женског фудбала: Славка Кањевац, машина за голове

Женски фудбал? И данас ће овај спој речи некима да звучи неприродно и рогобатно.

Па то је мушки спорт!

Иако жене играју фудбал од 19. века, велика противљења и отпори пратили су од почетка женски фудбал. Британски фудбалски савез 1921. забранио је женске фудбалске утакмице јер фудбал – шкоди женском телу. Београдска „Правда“ у тексту Жена и спорт из 1928. године пише да жена никада не треба да тежи спорту као позиву ни да жели рекорде: „Жена сме само утолико да упражњава спорт, уколико он служи учвршћивању њених телесних особина“. У интервјуу са аустријским и немачким рукометашицама „Правди“ 1930. године, оне наводе да су жене способне за све спортове – осим за фудбал. Навеле су да жене не знају да дриблају. Осим тога, превише им се развијају мишићи на ногама.

Википедија, као и студија Стипице Гргића Кратка повијест женског ногомета у Хрватској/ Југославији наводе да је прва женска утакмица у Југославији одиграна 1937. у Борову. Ипак на сајту ЖФК Машинац имамо податак да је прва женска фудбалска утакмица одиграна у Нишу 1924.  

Британска забрана женских фудбалских утакмица потрајала је педесет година, до 1971. године. Пре него што  је у Британији кренуло са организацијом женског фудбала, у СФРЈ су већ основани ЖФК Слога из Земуна (1969) и нишки Машинац (1970).

Славка Кањевац, машина за голове

Историја српског женског фудбала неодвојиво је повезана са Славком Кањевац, голгетерком оба ова тима. Играјући за Слогу проглашена је за голгетерку Европе на незваничном европском првенству у француском граду Ментону. Штампа тог времена Славку је прозвала „машином за голове“.

Рођена у селу Широке Њиве, од детињства је волела да игра фудбал са дечацима, што је изазивало згражавање и отпор већег дела фамилије и средине. „Нисмо тада имали играчке, можда би ми та мој енергија отишла на другу страну“, кажа Славка и описује како је крала чарапе да би од њих правила крпењачу. Требало је доста чарапа за лопту и недостатак истих би у кући убрзо био примећен, те би упадала у дупли проблем – због чарапа и фудбала.

По пресељењу у Прокупље бавила се атлетиком, кошарком и рукометом, успут играјући фудбал са другарима, који јој дају надимак Џаја. Године 1972. почиње да тренира фудбал у нишком Машинцу. Отпори у породици су велики и Славка у почетку кришом путује на тренинге. „Жена која игра фудбал – то је било горе од старлете!“, сећа се Славка.

Ускоро дебитује на утакмици савезног првенства и даје три гола. У својим дневничким забелешкама (Славка је направила ручно израђену књигу са личним записима и деловима архиве из штампе), наводи: „Моја давнашња жеља да заиграм прави фудбал је испуњена.“

Машинац те године осваја и савезну титулу – под вођством тренера Перице Крстића постаје првак СФРЈ у женском фудбалу. У финалној утакмици са сарајевским Жељезничаром, Славка даје одлучујући гол. Тадашња нишка штампа извештава о Машинцу и о великом ентузијазму играчица и тренера, упркос недостатку новца, просторија и места за тренинг.

Када је требало да се иде на припреме, добијале су скромну подршку попут џака брашна – наравно, да девојке саме месе и пеку хлеб. Ускоро клуб долази на идеју да оснује сопствени сервис за регистрацију возила и тиме реши основне егзистенцијалне проблеме.

Славка схвата да је њено место у навалном реду и да жели да даје голове: „Увек сам волела да се борим до краја, да побеђујем. И кад сам са браћом играла, гледала сам да их победим“. На утакмици са суботичким Железничаром Славка даје два гола у два минута, један из слободног ударца са 25 метара. Од свих утакмица које је играла у Машинцу дала је за клуб половину од укупног броја голова.

Голгетерка Европе

У клуб Слога из Земуна прелази 1975. године и борави тамо две године. У том периоду Слога осваја друго место на незваничном првенству Европе у француском граду Ментону, а Славка бива проглашена за голгетерку Европе. Лист „Спорт“ извештава о овом догађају: „Отишле су без помпе, вратиле се овенчане славом“.

У Ментону су први пут у животу играле под рефлекторима – у то време ни стадион Црвене Звезде у Београду није имао расвету. Иако су биле једини аматерски клуб на првенству, једине спавале у интернату а не у хотелу, играчице Слоге  глатко су стигле до финала. У полуфиналној утакмици против Белгије Славка задобија повреду кука. Сви су се на првенству распитивали око једне теме: Да ли ће Славка играти финале?

Састав тима је до самог почетка утакмице био тајна. Славка је изашла на терен, у четвртом минуту имала гол шансу коју пропушта због повреде и Слога губи у финалу.

„Југословенска екипа има у својим редовима девојку – машину за давање голова“, писао је лист „Ница Матен“ о Славки Кањевац. „Спорт“ извештава да је постала звезда Азурне обале, први стрелац овог првенства и да је добила пехар од председника општине Ментон.

„Смедеревски глас“ пише: „За кратко време постала је звезда фудбалског клуба и најбољи играч у Југославији. Тресла је мреже на свим утакмицама. Највише је допринела да Слога постане шампион Југославије и да се бори на првенству Европе у Француској. Југословенке су бриљирале против Лиона када је Славка Кањевац златном левицом постигла најбољи гол у каријери. Називали су је 'Злато Европе', 'Машина за давање голова', 'Џаја' и 'Џордан'“

Песникиња у шеснаестерцу

Телевизија Београд и тадашњи уредник Војкан Миленковић снимили су получасовни филм о Славки под називом „Песникиња у шеснаестерцу“ – она је тада писала и песме. Снимали су је у родном селу, Прокупљу, Београду, разговарали с породицом и тренерима.

Оригинални снимак овог филма нажалост је изгубљен а сачувани преснимци говоре о великој пажњи посвећеној младој фудбалерки као и о изузетном квалитету и професионалности тадашњих телевизијских креативаца. У емисији се појављује и прави Џаја. Драган Џајић, поред Славке у кадру, изјављује да није сигуран шта да мисли о женском фудбалу.

Овај Славкин тријумф није био праћен одговарајућим условима за живот и рад. Чекајући пристојан посао, запошљава се у циглани  као физички радник. Раднице су је препознавале: „Ију, па ти си она са телевизије!“

После Слоге, Славка почиње да игра за фудбалски клуб Смедерево. Смедеревски „Наш глас“ посвећује јој текст под насловом „Славица обећава титулу шампиона“: „Славица Кањевац, звезда фудбалског клуба Слога, најбољи фудбалер Југославије и Европе у прошлој години, преселила се у Смедерево и жели да постане члан женске фудбалске екипе града на Дунаву за коју каже да има изванредну перспективу.“

Овај град постаје и њен дом. Удаје се, рађа троје деце и неко време се не бави фудбалом. 

Катица за све

Године 1999. оснива женски фудбалски клуб Јерина. У својој 45. години  региструје се као играч и игра заједно са својом ћерком у тиму. Лист „Спорт“ извештава: „Свега тога не би било да није било Славке Кањевац, удате Пашти. Опет се активирала и скоро две године носила дрес Јерине, како би из друголигашке стигли у прволигашку конкуренцију. Данас је Славка Пашти 'Катица за све' у клубу – генерални секретар, директор, тренер“.

Иако ниже успехе, Јерина престаје са радом после 18 година због непремостиве беспарице. У врху градског руководства није било симпатија за женски фудбал. „Нисам ни једну чланарину наплатила. Неко ће мислити да је то будаласто, али мој циљ је да девојке играју, да се склоне са улице, да се усмеравају у добром правцу“, каже Славка. „Деци стално говорим: треба избацити негацију: не могу, не умем, не знам. Децу треба бодрити и давати им сигурност да пробају оно што мисле да не могу.  Сада, као делегат, кад чујем на утакмици да тренер псује девојчице, позовем судију и кажем: 'Избаци га напоље'. То није педагошки и потпуно је контрапродуктивно. Изгледа да је моја мисија да те девојчице подржим.“

Једно време била је председник мушког фудбалског клуба Смедерево. Поводом Славкиног доласка на чело клуба тада излази текст у „Блицу“ под насловом „Челична лејди на смедеревски начин.“

Сада је селектор региона Западне Србије за млађе категорије и стручни сарадник Института за женски спорт.

 „Увек сам се борила за женску равноправност. На пример, постојало је правило да се прелазак играчица из клуба у клуб плаћа 25 одсто односу на прелазак мушког играча. Ја кажем: Људи, шта је ово! И тој девојчици треба тренер, копачке, припреме. Сада је још горе, сад нема обештећења уопште. Тренер се мучи, производи играче и само дође јачи клуб и покупи шта му треба. То није добро за спорт. Имала сам иницијативу да се оформи заједница женских клубова. Ништа се није десило. Питам се: људи, да ли нама уопште треба тај спорт! Педесет година сам у женском фудбалу али се равноправности не нагледах!“