Сергеј Милинковић-Савић и Харис Сеферовић у Катару с Бранком Ћопићем: Киша пада у Санскоме Мосту

Сански Мост је град у северозападној Босни који данас службно припада Унско-санском Кантону односно Федерацији БиХ. Како му и име каже, град се налази на реци Сани. Ова река је за град толико важна да га његови становници скоро без изузетка не зову његовим службеним именом него скраћено присно и једноставно: Сана.

Има Сански Мост и други „надимак": град на девет река. Откуд сад девет? Зато што се у граду и околини у Сану улива осам притока: Саница, Дабар, Здена, Блиха, Мајданска река, Јапра, Сасинка и Козица.

Град који умире

По последњем попису у Босни и Херцеговини чији су резултати били опште прихваћени, у Санском Мосту је живео готов једнак број Срба и Муслимана: 7.831 Србин и 7.245 Муслимана. Број Хрвата и Југословена мерио се у стотинама. На почетку рата, кад је град заузела Војска Републике Српске, након бројних злочина над цивилима, протерани су сви Муслимани, а на крају рата, мало пре него је град дошао под контролу Армије РБиХ, сличну прогнаничку судбину доживљавају ондашњи Срби.

По попису из 2013, у Санском Мосту је живело близу 16 хиљада Бошњака, док је Срба било једва четири стотине. Ипак, многи тврде да је бројка Бошњака из 2013. пренадувана те да су пописани и многи Бошњаци из овог града који су заправо стално настањени у иностранству. Јер Сански Мост је једна од оних бројних босанских варошица које истинску живну једино у току два-три летна месеца кад са Запада нагрне такозвана дијаспора.

У последњих неколико година, међутим, како мирнодопско исељавање из Босне и Херцеговине ескалира, Сански Мост је међу водећим срединама по губитку становништва, што се најбоље види по статистикама о новорођеним бебама те о броју ђака-првака који се уписују у школе.

Судећи по тим бројевима, Сански Мост тешко може да има више од четвороцифреног броја становника и успркос свој лепоти крајолика полако постаје један од оних мртвих градова као из маште Хуана Рулфа.

Хамза и Харис

Па ипак, и у таквом полупразном Санском Мосту, сигурно ће бити кафана у којим ће се уживо гледати утакмице. Пошто се репрезентација Босне и Херцеговине није квалификовала на Светско првенство, већина људи тамо неће ни за кога страствено навијати, мада ће по комшијској линији понеко навијати за Хрватску. А опет, по завичајној и локалпатриотској логици, требало би да буде и навијача Србије и Швајцарске, две земље, дакле, које ће другог децембра играти меч који врло вероватно може бити одлучујући за обе селекције.

Јер играчи који би у обе репрезентације могли бити они од којих се очекује да поентирају, имају (најмање) једну заједничку особину: очеви су им, наиме, рођени у Санском Мосту.

Хамза Сеферовић, отац Хариса Сеферовића, нападача репрезентације Швајцарске и Галатасараја (а раније и играча Бенфике, Ајнтрахта из Франкфурта, Реал Сосиједада, Фјорентине и Грасхопера) рођен је 1965. у Санском Мосту. Оженивши Шефику, Хамза је у својим раним двадесетим, односно осамдесетих година прошлог века, пре распада Југославије, дакле, отишао за Швајцарску као гастарбајтер.

Непосредно пре него ће његову Босну прогутати пожар рата, у фебруару 1992. Хамзи се у швајцарској градићу Сурзеу, градићу који је тада имао мање од десет хиљада становника и био осетно мањи од родног му Санског Моста, рађа син Харис.

Већ као омладинац, Харис Сеферовић показује изразит талент. Иако се говоркало да би могао заиграти за БиХ, одлучио се за Швајцарску прошавши кроз све старосне селекције. За сениорску репрезентацију је у 88 наступа постигао 25 голова, врло често у важним утакмицама.

Никола и Сергеј

Никола Милинковић родио се такође у Санском Мосту, али три године после Хамзе Сеферовића. Имајући у виду величину града, тешко је замислити да се нису сретали по школским ходницима, на игралиштима, у парковима, на улицама.

Николу је спорт од малих ногу јако привлачио, нарочито фудбал. У време кад се Хамза преселио у Швајцарску, Никола игра за локални фудбалски клуб „Раднички" из Здене, насеља које је практично предграђе Санског Моста.

У време кад се Хамзи рађа син Харис, Никола у потрази за ангажманом у јачем клубу прелази у Војводину, где наступа за Бечеј. У Војводини упознаје кошаркашицу Милијану Савић с којом ће да ступи у брак.

Фудбалска каријера води Николу Милинковића у Шпанију, у Љеиду. Тамо му се, тачно пет дана након трећег рођендана Хариса Сеферовића, дакле такође у фебруару, рађа син Сергеј.

И Хамза и Никола, дакле, добиће синове као двадесетседмогодишњаци. Никола ће сину дати име Сергеј, а он ће, по шпанским обичајима и законима, официјелно понети и очево и мајчино презиме.

Спортски ангажмани водиће породицу Милинковић од Шпаније преко Португалије и Аустрије назад у Србију. Сергеј Милинковић-Савић почео је да игра фудбал у детињству у Лисабону и Грацу, али са озбиљнијим тренинзима креће ипак у новосадској Војводини кад је имао једанаест година. Сениорску каријеру такође почиње у Војводини из које најпре прелази у белгијски Генк, а затим стиже у римски Лацио где и данас игра.

Иако има и шпанско држављанство, Милинковић-Савић се није нашао на радару шпанских селектора за разлику од Бојана Кркића, примера ради.

Милинковић-Савић је играо за све младе селекције Србије пре него је почео да игра за сениорску репрезентацију. У досадашњих 35 наступа, постигао је шест голова. Репрезентативна статистика му је, значи, доста лошија од Сеферовићеве. Милинковић-Савић је досад постизао 0.17 голова по мечу, насупрот 0.28 код Сеферовића. Можда је баш Катар место да се те две статистике приближе једна другој.

Пораз у Калињинграду

Пре четири и по године, 22. јуна 2018, у Калињинграду, у утакмици која ће се испоставити као одлучујућа за то која ће се од две екипе пласирати у наредни круг Светског првенства у Русији, Швајцарска је победила 2:1, мада је Србија повела голом Митровића у петој минути и водила на крају првог полувремена, односно до седмог минута другог полувремена кад је Швајцарска изједначила.

Скоро до самог краја било је неизвесно, а онда је Швајцарска победила голом постигнутим дословно у последњој минути. Милинковић-Савић је одиграо целу утакмицу, али се није уписао у листу стрелаца (једини гол за Србију је дао Митровић), док је Сеферовић одиграо прво полувреме, да би га на самом почетку другог полувремена заменио Марио Гаврановић. Управо је Гаврановић асистирао Шаћирију за победнички гол Швајцарске.

Успут, Сеферовић је тада у Русији био само један од четворице представника Швајцарске с презименима која завршавају на „ић". Селектор је, наиме, био Владимир Петковић, а осим Сеферовића и Гаврановића, међу играчима је био и Јосип Дрмић. У Катару ће Сеферовић бити једини швајцарски „ић"; Гаврановић и Дрмић овај пут нису позвани, а Петковића је на клупи заменио Мурат Јакин.

Под Грмечом

Завичај Хамзе Сеферовића и Николе Милинковића назива се Подгрмеч. Није случајно ни да се локални фудбалски клуб из Санског Моста зове управо Подгрмеч. Овај клуб је основан 4. априла 1944. године. Једна новинарка која је пре две-три зиме писала репортажу из овог краја, у њеном финалу пише овако: „Долази прољеће, ливаде ће процвјетати, а снијег са Грмеча окопнити. У ова подгрмечка насеља гдје је вријеме стало, навратит ће ријетки. Они који су одлучили да своју старост проведу на свом огњишту споро ће бројати дане. Једину музику ће свирати вјетар кроз разбијене прозоре јер овдје ни птице не долазе."

Из тог краја је и један од највећих и највољенијих писаца нашег језика: Бранко Ћопић. Он је своју прву књигу објавио као двадесеттрогодишњак, односно 1938, две године након што је у листу „Политика" објавио своју прву причу. Та прва Ћопићева књига, објављена код Геце Кона, на ћирилици, зове се - „Под Грмечом".

Има и она чувена партизанска песмица: „Под Грмечом свако цвијеће ниче/ Па и оно 'Смрт фашизму' виче", која у овом контексту звучи скоро пророчански. Видели смо, ево, фудбалске цвјетове пореклом из подгрмечког краја, а све то у времену кад заиста сви вичу „Смрт фашизму" покушавајући фашизам пројектовати у своје политичке и ине противнике.

Ономад, у антици, за време Олимпијских игара заустављали су се ратови. У нашем времену, глобално највећи спортски догађај је управо Светско првенство у фудбалу. Чувени амерички писац Пол Остер записао је у једном кратком есеју како је фудбал најважнија игра свих времена јер је она Европљанима заменила рат. Русија и Украјина, земље које учествују у актуелном европском рату, нису се пласирале на Светско првенство. Украјина није успела да прође кроз бараж, а Русији није допуштено да игра у баражу.

Прошло Светско првенство у фудбалу одиграно је пре четири и по године у Русији, иако је Крим већ био анектиран и иако су делови источне Украјине већ биле фактички ван контроле кијевских власти. Тада су у Украјини игнорисали Светско првенство и тешко је било наћи неки угоститељски објекат где су се могли гледати преноси. У то време, у остатку света то је готово свима деловало као нека бизарност.

Данас, међутим, у многим западним земљама, разне групе и појединци позивају на бојкот гледања мечева Светског првенства, а зарад силних кршења људских права у Катару. Обичан свет, међутим, то себи неће моћи да приушти јер му је фудбал једно од ретких преосталих задовољстава.

Писао је Бора Ђорђевић пре неколико деценија: „Покрај пруге набујала Сава/ поздрав пени непознатом госту/ на прозор ми наслоњена глава/ киша пада у Зиданом Мосту". Променом једног јединог слова Сава постаје Сана, а са само мало већом интервенцијом, Зидани Мост постаје Сански Мост.

Док над Европом висе кишни облаци, погледи се окрећу као стадионима на којима ће представници 32 светске државе водити симболички рат у којем ће своју улогу играти и синови двојице средовечних мушкараца рођених у Санском Мосту.