Едсон Арантес до Насименто, са надимком Пеле, најбољи свих времена: Одлазак фудбалског краља

Умро је Пеле. Краљ највећег краљевства на свету - оног фудбалског. Једини краљ који трон није наследио него добио умећем са фудбалском лоптом, неухватљивим дриблинзима, тачним додавањима и головима о којима се причало и причаће се.

У вести која је, брзином комете, облетела планету, стоји да се Едсон Арантес до Насименто, са надимком Пеле, најславнији Бразилац у историји, у легенду преселио после изгубљене битке са тешком, најтежом болешћу, са којом се дуго борио, бодрен молитвама и жељама за опоравак милиона људи са свих меридијана.

Вест о Пелеовој смрти бацила је у засенак све друге догађаје - од политике до спорта. Милиони људи га жале и оплакују. Од оних који су имали част да играју с њим до млађих генерација које су само слушале заводљиве бајке о Пелеовом играчком мајсторству.  

Излазак на велику сцену

Црнопути Пеле бљеснуо је на Светском првенству 1958. године у Шведској, где је са репрезентацијом Бразила допутовао као голобради седамнаестогодишњак, за ког се у земљи кафе и фудбала тек спорадично писало да је „дечко који обећава". Нико се, међутим, није надао да ће он ту, под нордијским небом, то обећање преточити у магију после које је уследило његово крунисање. Прво зато што није био предвиђен за  стартну поставу „кариока", а онда и због тога што су на „велесајам фудбала" у Шведској, на шесто светско првенство, стигли највећи асови из 16 земаља - дванаест из Европе и четири из Америке.

Бразилцима није кренуло баш сјајно. Зато су старији играчи тражили од тренера Феоле да  „првих 11" мало подмлади. Убацивањем Пелеа, и нешто старијег Гаринче, формирана је атомска навала Бразилаца, „кључ" њиховог успеха на том мундијалу: Гаринча, Диди, Вава, Пеле и Загало. Вредно је подсетити на податак да Бразил са Пелеом и Гаринчом никада није био поражен.

Пеле је указану шансу одмах искористио, за његову „десетку" на леђима „лепили" су се погледи са препуних трибина. У четвртфиналу против Велса постигао је једини гол, „најдражи у каријери", а онда је уследила његова фудбалска рапсодија.

У полуфиналу је „сахранио" Французе Рајмонда Копе и Жиста Фонтена, најбољег стралца СП у Шведској са 13 погодака: Бразил је победио са 5:2. Пеле је постигао хет-трик.

У финалу је поновљен резултат из полуфинала, а нова жртва „кариока" била је домаћин Шведска, која се радовала само на почетку утакмице, када је повела са 1:0.

Пошто је то био први мундијал преношен на телевизији (за Шведску директно, за иностранство одложено) свет је имао задовољство да ужива у чаролијама Бразилаца од којих је најупечатљивија било Пелеово пребацивање лопте преко домаћег центархалфа и њено слање у мрежу. Био је то један од два његова гола на блиставом завршном „балу" шампионата, на ком је проглашен за најбољег играча.

Енглески „World sports" је писао да су гледаоци трљали очи и питали се да ли то против нејаких Шведа играју ванземаљци.

Млађани Пеле, најмлађи учесник финала светских шампионата, најмлађи стрелац у финалу и најмлађи освајач „златне богиње" своју огромну радост зачинио је сузама. Плакао је на раменима саиграча. Плакао као дете, што је он у Шведској у ствари и био. Имао је 17 година и 289 дана. Путовање на СП било му је први излазак из Бразила.

„После финала провео сам бесану ноћ, мислећи на своје код куће", причао је касније. Други су, широм света, причали и писали о сиромашном црнцу који се винуо међу звезде. О краљу ког је изабрао фудбалски народ.

Слава га је стигла изненада, али га није опила, нити га је трон одвојио од навијача. Ни тада, ни много касније, чиме је одржавао своју харизму. Стални осмех постао је његов заштитни знак.  

Не треба заборавити да је једном и рат зауставио: Нигерија и Бијафра су склопиле примирје да би народ у Лагосу гледао како игра краљ фудбала њихове боје коже.  

Очеве сузе

Пеле је рођен 23. октобра 1940 године. У сиротињској кући на периферији града Треш Карасиос (Три срца) у јужној бразилској држави Минас Жераис, подједнако удаљеном од Рија и Сао Паула. Име Едсон је добио по америчком научнику Томасу Едисону чиме је његова породица изразила захвалност за добијање струје, годину дана раније.

Његов отац Жоас Рамос до Насименто Дондињо играо је фудбал. Полупрофесионално и не много запажено. Али је био страствен заљубљеник у најпопуларнију игру, што је пренео и на сина. Пораз Бразила од Уругваја, у финалу СП 1950, на Маракани, дочекао је сломљен и уплакан.

„Тата, не плачи. Ја ћу, једнога дана, освојити светско првенство за тебе", тешио га је деветогодишњи Едсон. Дечак је обећање испунио на мундијалу у Шведској, а онда и још два пута. Као ниједан играч ни пре ни после њега.

То, међутим, није било све. За 21 годину професионалне каријере приграбио је укупно 29 различитих трофеја. Био је национални и светски шампион и у клупском фудбалу, а стручњаци су га прогласили за најбољег фудбалера 20. века.

Готово читаву каријеру провео је у Сантосу у који је стигао са 15 година, захваљујући првенствено бившем репрезентативцу Валдемиру Бриту: искусни ас је, тренирајући га, препознао редак драгуљ. Списак клубова који су му, после Светског првенства у Шведској, нудили „куле и градове" да пређе код њих био је подужи: Интер, Барселона, Реал, Манчестер јунајтед... Власник Јувентуса и „Фијата" Ђани Ањели обећавао му је удео у власништву своје фабрике, ако дође у Торино.

У страху да га не „изгубе", Бразилци су 1961. изгласали закон по ком је Пеле проглашен националним благом. То је значило да у иностранство може само уз дозволу владе. А свака влада, наравно, добро је знала да би јој, изда ли такав сертификат, брзо одзвонило. И да би се сви њени чланови суочили са непредвидивим санкцијама темпераментних фудбалофила.

Краљ фудбала 

Четири године после Шведске, Бразил је поново био првак света. Захваљујући, пре свега, бриљантним партијама вихорног Гаринче. Пеле није много играо због повреде и насртаја грубијана какви ће га пратити до краја каријере.

На мундијалу у Енглеској прошао је још горе, јер ривали нису хтели да толеришу његову генијалност: тукли су га као у истражном затвору. Прво Бугари, па Португалци који су до тријумфа над Бразилцима стигли „осакативши Пелеа".

Краљ је тада, депримиран количином прекомерне употребе силе, којом се убија лепота фудбала, изјавио да више неће играти на светским првенствима. Тој изјави су, писано је, допринеле и прве „пацке" које је, нешто раније, добио код куће. Замерали су му што није дигао глас против бразилске диктатуре. „Не разумем се у политику, желим само да играм фудбал, јер ту највише чиним за своју земљу", бранио се.

Ипак је отишао на мундијал у Мексику, свој последњи, и Бразилцима донео прво место. У низу сјајних партија, најсјајнија му је била она у финалу  против Италије, за победу од 4:1. Дао је један гол главом, а потез утакмице било је његово додавање „на невиђено" Карлосу Алберту који је, са ивице шеснастерца, „поцепао" мрежу „Азура".

Италијански халф Бургнич овако је описао један ваздушни дуел са Пелеом: „На лопту смо скочили заједно, кад сам се ја приземљио он је још био у ваздуху".

Краљев опроштај од мундијала био је краљевски -  проглашен је за најбољег играча турнира. 

Хиљадити гол

Према званичној статистици, Пеле је на 1.366 утакмица постигао 1.282 гола. Више него било који други фудбалер било где у свету. Мреже је тресао обема ногама, али често и главом, иако је био висок свега 174 центиметра.

Његов хиљадити погодак описан је и приказан на телевизији „милион пута", и то из више разлога. Дао га је из пенала на мечу свог Сантоса против Васко да Гаме 19. новембра 1969. Нећкао се да буде извођач, али га је на то натерало сто хиљада гледалаца на Маракани, који су клицали његово име. Подршку су му давали и противнички играчи.

Кад је погодио мрежу, утрчао је у гол, зграбио лопту и - расплакао се. Убрзо је био окружен навијачима, фоторепортерима и новинарима, па је меч прекинут на пола сата. Паузу је искористио да публици упути апел да помажу деци, болеснима и беспомоћнима, што је чинио и касније, као запажени хуманитарац.  После утакмице, признао је, да је код тог пенала „први пут у каријери осећао нервозу".

За клуб Васко да Гаму везан је и настанак његовог надимка Пеле. То се, наводно, догодило зато што је мали Едсон погрешно изговарао име голмана тог клуба који се звао Бибе, зовући га Пеле. Занимљиво је и да „пеле" на хебрејском значи „чудо". А бразилски Пеле је стварно био чудо. И то у смислу недостигнутости по фудбалском умећу, иако је након његовог „пензионисања" било тврдњи да су га надмашили неки млађи, прво Кројф, па Марадона.

У новије време с њим су почели да мере Роналда и Месија. Кад је Марадона једном изјавио да је он најбољи „свих времена", Пеле је реаговао „жаоком": „Занима ме само колико је Дијего постигао голова десном ногом и главом".  

Опроштајни меч са Југославијом

Званичну опроштајну утакмицу одиграо је 1971. године, мада је и играо и после. Сам је изабрао да његова лабудова песма буде пријатељски меч Бразила и Југославије, коју је сматрао „европским Бразилом". Пре свега због Шекија и Џаје, чије је квалитете изузетно ценио, и са којима је био пријатељ.

На Маракани у Рију било је више од 160 хиљада који су му клицали и плакали због растанка. Наш репрезентативац Мирослав Павловић, коме је поверено „чување" Пелеа, после је често причао о том изазову: „Селектор Бошков нам је 'исцртао' све његове мајсторије, укључујући и начин протурања лопте кроз ноге, али користи није било. Просто зато што је он све радио таквом брзином и непредвидивошћу да је, најчешће, бивао незаустављив".

Ипак, резултат је био частан за наше тадашње „Плаве" - 2:2.

Након „главног" дела каријере, Пеле се обрео у њујоршком „Космосу", заједно са Бекенбауером, Италијаном Кинаљом и нашим Владиславом Богићевићем. „Циљ је био промоција фудбала у САД, па сам радо прихватио тај изазов", објаснио је новинарима пре него што је игром  почео да „залуђује" Американце.

Пошто је и ту успео да дође до шампионске титуле, одлучио је да дефинитивно каже збогом фудбалској лопти која му је доносила огромну радост, новац и славу, претворивши га у божанство. На његовом новом опроштају, у Њу Џерсију, играли су Космос и Сантос.

После тога, био је активан на више нефудбалских терена. Постао је министар спорта Бразила, глобални амбасадор ФИФА, добитник Међународне награде за мир за рад са УНИЦЕФ-ом, амбасадор Уједињених нација за екологију и животну средину... 

Пелеово фудбалско знање виђено на стадионима широм света допринело је и снажном порасту продаје бразилских фудбалера, у Европи раније мање тражених од Аргентинаца и Уругвајаца. Он је, тврде многи, утро пут ка великим европским каријерама Дидија, Ромарија, Роналда, Ривалда, Роналдиња, Каке, Нејмара...

Оно што неки замерају Пелеу јеста чињеница да верност фудбалу није пренео у брачни живот. Женио се три пута и имао пуно емотивних веза у којима су се и деца рађала па се не зна тачно колико има потомака.

Писано је и да му „никада из џепа није испао неки новчић" и причало се да није отишао на сахрану дугогодишњем саиграчу из репрезентације Гаринчи, који је умро у беди, усамљен и пијан. Ипак, лепота фудбалске игре у његовом извођењу учинила је да остане упамћен по уживању које је пружио генерацијама љубитеља фудбала на свим континентима.

За њега нема заборава. Још за живота, на чувеној Маракани му је подигнут споменик.